Umro je jedan od najvećih poljskih reditelja svih vremena. Svoju pozorišnu karijeru u pravom smislu započeo je u Novom pozorištu u Lođu. U Lođu je šestog januara 2003. i sahranjen, iako je decenijama živeo i stvarao u Varšavi. I već je predloženo da se lođsko Novo pozorište nazove Novo pozorište „Kazimjež Dejmek”, jer on je jedan od njegovih najznačajnijih osnivača i tri puta se u životu u njega vraćao. Inače, rođen je 1924. u istočnoj Poljskoj, u Kovlu u Volinju, koje se sada nalazi u Ukrajini. Kao i mnoge poljske porodice, i njegova se pred kraj Drugog svetskog rata preselila u zapadnu Poljsku. Rano se zainteresovao za pozorište. Najpre za glumu, posle za režiju. Čim se rat završio, upisao se u Dramski studio Iva Gala u Krakovu. Kada je osnovana Državna viša pozorišna škola „Leon Šiler” u Lođu, upiso se i završio je. U međuvremenu je radio. Kao glumac, debitovao je 1945. u Svadbi Stanislava Vispjanskog u Pozorištu žešovske oblasti. Glumio je i u jelenjogurskom pozorištu, a između 1946. i 1949. u Pozorištu poljske vojske u Lođu. Kao reditelj debitovao je 1951. Pedagoškom poemom u lođskom Novom pozorištu, koje je osnovao s grupom kolega, Barbarom Rahvalskom, Tadeušom Mincom i Gustavom Lutkjevičem. Već tada je priznavao samo „angažovano pozorište” i suprotstavljao se avangardnom i eksperimentalnom. Posebno otkad je počeo da se bavi režijom, a još više kao direktor pozorišta. U duhu vremena isticao je da je i pozorišni repertoar pre svega u službi naroda, odnosno da mora vršiti pedagošku ulogu. Zbog toga je bio „svestan socrealista”. Na sreću, to nije dugo trajalo. Već posle Staljinove smrti 1953, sve češće govori o odgovornosti umetnika i pozorišta, sve više se distancira od politike. Naravno, i to je bilo u duhu vremena. I mnogi drugi intelektualci i umetnici isto čine.
U lođskom Novom pozorištu bio je direktor od 1949. do 1961. i od 1975. do 1979. Za to vreme pozorište je postalo vodeće, privuklo je sjajne glumce, realizovalo četrdesetak premijera. U najpoznatije spadale su i Dejmekove predstave: BRIGADA BRUSAČA KARHANA Vašeka Kanje, BANJA Majakovskog, PRAZNIK VINKELRIDA Andžejevskog-Zagurskog i TAMA POKRIVA ZEMLJU prema romanu Andžejevskog.
Od samog početka interesovao se za „monumentalno pozorište” tipa Leona Šilera i za poljsku dramu, od najstarijih do najnovijih dela, realizujući brojna: POVEST O HVALEVREDNOM USKRSNUĆU GOSPODNJEM Mikolaja iz Vilkovjecka, STAROPOLJSKA UŽIVANJA, DIALOGUS DE PASSIONE, ŽALOBNU TRAGEDIJU O MUKAMA GOSPODNJIM, JOSIFOV ŽIVOT Mikolaja Reja, Mickjevičeve ZADUŠNICE, NOVEMBARSKU NOĆ, AKROPOLIS, OSLOBOĐENJE Stanislava Vispjanskog, BARBARU RAĐIVIHUVNU Alojzija Felinjskog preko OPERETE Vitolda Gombroviča, VELIKOG FRIDERIKA Adolfa Novačinjskog do Mrožekovog GRBAVCA, VACLAVA, AMBASADORA, PORTRETA, UGOVORA. Režirao je i nekoliko stranih autora: Direnmatov LEŠ, SENKU Evgenija Švarca u adaptaciji Vojćeha Mlinarskog, KUPATILO Majakovskog. Režirao je veoma originalno i nekoliko opera: HENRIKA VI U LOVU Kazimježa Kurpinjskog (s novim libretom Vojćeha Mlinarskog), ĐAVOLE IZ LUDENA Kšištofa Pendereckog, HALKU Stanislava Monjuška, ČUDO ILI KRAKOVLJANI I GORŠTACI Vojćeha Boguslavskog i Veberovog SLOBODNOG STRELCA. Na Maloj sceni Narodnog pozorišta u Varšavi osnovao je svojevrsno poetsko pozorište, koje se zbog političke situacije zvalo Književne večeri, na kojima je pretežno prezentovana poezija cenzurisanih pesnika, Zbignjeva Herberta, Jana Lehonja, Antonjina Slonjimskog i mnogih drugih.
Pored Novog i Velikog pozorišta u Lođu, kao reditelj i direktor delovao je u Varšavi: Narodno pozorište, Poljsko pozorište, Ateneum, Dramsko pozorište, ostavivši značajan trag u pozorišnom životu epohe. Posebno je značajan njegov rad u varšavskom Narodnom pozorištu, zbog čega je s pravom smatran najznačajnijim naslednikom i nastavljačem velikog međuratnog reditelja Leona Šilera. U duhu njegovog „ogromnog” ili „monumentalnog” pozorišta postavio je na scenu veoma značajne staropoljske drame, POVEST O HVALEVREDNOM USKRSNUĆU GOSPODNJEM i JOSIFOV ŽIVOT Mikolaja Reja, oca poljske književnosti, simbolističke drame Vispjanskog. Među prvima se usuđivao da režira Gombroviča koji se od početka Drugog svetskog rata nalazio u emigraciji, zbog čega je tako reći bio izbrisan iz poljske književnosti. Slično je bilo sa postavljanjem Mrožekovih komada, jer je ovaj tridesetak godina živeo van Poljske, zbog čega se povremeno nalazio na indeksu cenzure.
S obzirom na visoke položaje koje je zauzimao, pre svega kao direktor najznačajnijih pozorišta, povremeno je kritikovan od strane kolega i kritičara, čak nazivan kolaboracionstom. Pozorišna publika to mu nije uzimala za zlo. S nestrpljenjem je očekivala njegove nove predstave. Kada se posle višegodišnjeg odsustva, sredinom sedamdesetih vratio u zemlju, oduševljeno ga je dočekala. Radovala se što je 1975. ponovo postavljen za direktora lođskog Novog pozorišta, dugo najznačajnijeg u zemlji. Varšavljani su bili oduševljeni kad je 1981. postavljen za direktora Poljskog pozorišta. Bio je popularan i kao ministar kulture i umetnosti (1993–1997). Ne čudi, jer je u trenutku tranzicije spasao nekoliko pozorišta koja su političari olako osudili na propast. Bio je omiljen i među glumcima, iako je smatran veoma zahtevnim. Strogost su mu progledavali kroz prste, jer je svaka njegova predstava bila događaj u kulturnom životu Poljske. Svojim predstavama učestvovao je na najznačajnijim festivalima u zemlji i svetu. Osvajao je brojne nagrade (Nagrada ministra kulture i umetnosti, Državna nagrada 1951, 1955, 1984, Nagrada francuske pozorišne kritike, Nagrada Fondacije Južikovski iz Njujorka, Herderova nagrada, Orden zastave rada II stepena, Komandorski orden za preporod Poljske i dr).
Dejmek nije zahtevao puno samo od onih s kojima je radio, i katkad prema njima bio grub, već i od sebe. Od pozorišta je zahtevao ogromno zanatsko umeće i odgovornost. Njegova izjava u jednom intervjuu iz 1976. dugo je bila slogan: „Glumci moraju da uče valjano da govore, a publika valjano da sluša!”
O toj temi veoma cenjeni profesor teatrologije Jan Englert je rekao: „Među ljudima poljskog pozorišta nema fascinantnije i nekonvencionalnije osobe od Kazimježa Dejmeka. Fascinantan je zahvaljujući umetničkim dostignućima, kao i zbog zamršenosti njegove sudbine kao umetnika, jer je stvarajući svoje pozorište pokušavao da razgovara sa stvarnošću, čak i da je menja, ne shvatajući do kraja mehanizme koji upravljaju tom stvarnošću, postajući mimo volje njihova žrtva. Rizikovao bih tvrdnju, koja bi najverovatnije rasrdila i samog Dejmeka – stvarnost koju je pokušavao da promeni, popravi i učini boljom, preglednijom i podređenom logici, u biti ga je nemilosrdno usisala, u jednom trenutku uništivši svet pozorišta koji je za njega bio čudesniji i važniji od svih drugih svetova...”
Profesor je pri tom mislio na Dejmekove političke ambicije i suviše dosledno držanje za tzv. angažovano pozorište, pozorište koje je više nego što treba bilo zavisno od tekuće politike, pogotovo komunističke. Mada je Dejmek, stvarajući svoje političko pozorište, po svoj prilici imao u vidu određenu utopiju, jer se njegovo pozorište pozivalo na osećajnost društva, trebalo je da pomogne čoveku da pronađe sebe u složenoj posleratnoj, socijalističkoj stvarnosti i spasi njegovo duhovno dostojanstvo. Ističući takve ciljeve u svom radu, morao je doživljavati neuspehe. Pogotovo što je bio dosledan u stanovištima umetnika, člana Komunističke partije (između 1951. i 1968). Posebno ga je zbog toga pogađala kritika poljske Crkve, koja je u jednoj od njegovih najznačajnijih predstava, u POVESTI O HVALEVREDNOM USKRSNUĆU GOSPODNJEM, videla podsmevanje svetim stvarima, čak bogohuljenje. Bilo mu je veoma teško da crkvene krugove ubedi da u svojoj predstavi, koja je žanrovski misterija, istražuje neke za sebe bitne stvari iz poljske prošlosti, pre svega kako se poljsko svetovno pozorište formiralo iz sakralnog.
Posle zabrane Mickjevičevih ZADUŠNICA dogodilo se nešto još gore. Ne samo što je predstava na kojoj je radio više godina zabranjena, oduzeto mu Narodno pozorište, već je, umesto u estetskim kategorijama, razmatrana isključivo kao politički skandal, tj. shvaćena kao antisovjetski gest, što je izazvalo niz nepoželjnih posledica.
Ni njegov treći povratak u Lođ nije protekao kako je želeo. Posle duže pauze u saradnji s Novim pozorištem, nije zatekao pozorište kakvo je ostavio, ni u pogledu repertoara ni u pogledu glumaca. Specijalno napisana Slobodnjanekova drama SMRT STENICE, koju je u čast povratka režirao, nije odgovarala trenutku. Priprema za premijeru se odužila, tako da je predstava ostala nedovršena. S otporom je prihvaćena i njegova ideja da u ovoj godini radi HAMLETA. Otišao je mesec dana uoči premijere, kao još nekoliko ambicioznih reditelja, koji su posle propasti komunizma od svog okruženja očekivali mnogo više nego što su dobili. Mada, za čoveka koji je navršio sedamdeset devet godina života, s jasnom predstavom o pozorištu, ispunjenim sistematičnim radom na stotinak predstava, ne postoje dublji razlozi za nezadovoljstvo.