Uz vaše ime gotovo kao prefiks vezuje se odrednica „prozni pisac”, ali retke bibliografije navode da ste pre prve knjige pripovedaka KRIVICE (1961), objavili dve poetske zbirke i napisali dve drame: CENA LAŽI je postavljena krajem 1953. u niškom Narodnom pozorištu, kad ga je vodio legendarni upravnik Velimir Živojinović Masuka, dok je tekst JELENA GAVANSKA štampan 1959, u „Letopisu Matice srpske”.

Komadom CENA LAŽI i za sebe samog neočekivano sam ušao u književni svet – tek tri godine kasnije objavio sam prvu zbirku pesama NASELJENI SVET – s obzirom da sam već uveliko pisao prozu i poeziju. Drama mi se jednostavno „desila”. Naime, zaintrigirala me je kratka vest iz (ondašnje) „Politike” o jednom češkom studentu pozvanom da na nekom režiranom političkom sudskom procesu svedoči protiv svog oca, bivšeg visokog funkcionera u vladajućoj oligarhiji. Momak se nakon svedočenja ubio.
Drame koje sam kasnije pisao pre svega su „incidenti” u mom radu, izazvani idejama do kojih sam usput stizao; recimo, OD 5 DO 7 posvećena je nekoj bibliotekarki u malom primorskom mestu. Imao sam običaj da se tokom svakog letovanja učlanjujem u lokalnu biblioteku, ma koliko bio minoran njen knjižni fond. UKRŠTENO VEČE ima za povod neku kupovinu u kojoj sam, ovde u Novom Sadu, učestvovao.

Pisali ste o montiranim sudskim procesima kakve su Višinski i njegovi epigoni priređivali širom istočne Evrope još dok je bauk Golog otoka natkriljivao jugoslovensku političku praksu, kao i svakodnevni život, ne čekajući popularnu „istorijsku distancu”. Znači li to da je pozorište lakše otvaralo nove tematske planove, koje su u književnosti, nakon Ćosića i DALEKO JE SUNCE, „oslobađali” ipak provereni partijski kadrovi u koje vas je svakako teško ubrojati?

Sećam se da je Oto Bihalji Merin u „Književnim novinama” najavljivao Dobričinu knjigu kao epohalnu novinu u našoj literaturi. No, da se vratim vašem pitanju. S jedne strane precenjuje se policijska strogost režima, a s druge sposobnost ljudi koji su vodili pozorišne i izdavačke kuće, pošto je često sve zavisilo samo od čiste slučajnosti. Ne treba našu sredinu uzimati ozbiljnije nego što ona jeste: uvek je bilo ošljarenja i improvizacije, takav nam je ceo život, pa zašto bi kultura bila na višem nivou. Da je tada postojala prava kulturna politika, CENA LAŽI bila bi iskorišćena kao snažan antiinformbirovski transparent, jer na ovu temu do tada nije bilo nijednog književnog argumenta. Čak i kritike, po mene više nego dobre, nisu primetile taj momenat. Uostalom, pozorište je mnogo glasnije i politiku više vređa od književnosti, što se svojevremeno najbolje videlo po slučaju KAD SU CVETALE TIKVE: roman Dragoslava Mihailovića je prošao dosta mirno, iako u njemu ima Udbe, zatvaranja i aluzija na Goli otok, ali tek kad se s pozornice vikne: „Dokle ćemo mi da robujemo!”, pa još visoki političar napusti premijeru, lavina je neminovna. Nisu čak ni proveravali da li je „drug rukovodilac” slučajno imao problema s prostatom.

Smatraju vas za natpolitičnu, gotovo anarhoidnu ličnost, ali kada je vaš komad pozvan da 1954. gostuje na pozorišnom festivalu u rurskom gradu Izerlonu, pasoš niste dobili zbog sumnje da ste – informbirovac.

Pravo na pasoš nisam imao još od dolaska nove vlasti, jer sam ga tražio odmah pošto su se ustoličili; hteo sam da u Parizu studiram francuski, a oni su me isto tako odmah odbili. Ni oni koji su me odbili nisu bili svesni da me mogu „koristiti” kao pokretnu reklamu koliko je Jugoslavija u liberalnosti odmakla od SSSR-a. Nakon poziva koji sam dobio od direktora festivala, za moj pasoš je intervenisao i sekretar Matice srpske, pa me je lično primio tadašnji načelnik vojvođanskog SUP-a Srećko Milošević. Maltene s vrata je dreknuo kako on na osnovu mog dosijea pouzdano zna da sam informbirovac, a kad sam to porekao, otpratio me je s uveravanjem: „Da ste priznali pustio bih vas, a ovako, budite sigurni – nikad u životu nećete videti inostranstvo." Takvi su ljudi bili ubeđeni da je budućnost i narednih generacija u njihovim rukama.
Osetio sam se kao čovek koji je, mada je ceo život proveo u Novom Sadu, ostao potpuno deplasiran sa svojim idejno-književnim shvatanjem. Za mene se mislilo ili da sam „skrenuo” (iako sam bio savršeno normalan, možda u pogrešno vreme i među pogrešnim ljudima) ili da sam neprijatelj koji nešto „buška”, što takođe nisam ni bio niti sam radio. Nisu mogli da me fokurisaju kao pisca koji istražuje neke svoje probleme, jer je taj mladić bio zapravo moja muka: on me je terao da razmišljam kako bih postupao da su me primoravali da ocrnim rođenog oca i vrlo brzo sam zaključio da bih ja to uradio, jer jednostavno nisam stvoren za heroja. Uz to, taj momak se ubio, što ja sigurno ne bih učinio. Drama mi je bila najjednostavniji način da sebe objasnim i izvadim se iz moralne bede.
Niko to nije shvatao, što se uostalom nije moglo ni očekivati od ljudi koji su odlučivali u takvom represivnom sistemu; odmah su počeli sumnjati kakvi su moji „pravi” interesi i koliko sam novca dobio iz inostranstva da možda lepim neke antidržavne letke. I tako sam ostao nemoćan: ne očekujete valjda da je trebalo da na trgu počnem vikati: „Ljudi, ja nisam takav, pustite me da idem na svoju premijeru!” Ubrzo sam shvatio da je sve to bio samo hir i paranoja jednog lokalnog udbaša, s obzirom da je na premijeru jednog „informbirovca” došao čak i naš tamošnji ambasador.

Sve u svemu, ipak niste napravili karijeru dramatičara, premda u vašoj poetici ima dramskih elemenata jednog Tenesija Vilijamsa, ali i nihilizma „teatra apsurda” (možda najbolje iskazanog u jednoj vašoj rečenici „Niko ne može ni za koga ništa da uradi”), dakle komponentama koje su dominirale jugoslovenskim pozorišnim scenama druge polovine pedesetih.

Niko mene nije sprečavao i, ako se uzme u obzir da sam kasno počeo da pišem, nije ni tako loše ako vas sa 29 godina igraju u jednom Nišu. Da sam osećao kako se u drami mogu u potpunosti ispoljiti, sa 59 bih valjda stigao i do Beograda ili Zagreba. No, ja sam svoje dramske tekstove, kad bih zaista seo da ih radim, završavao za nedelju-dve i u tome osećao „nepodnošljivu lakoću” dijaloga, koji mi sami dolaze jedan za drugim, a ja nisam morao zbog njih dodatno da kopam. Pisanje drama išlo mi je isuviše dobro i lako, pa sam počeo sumnjati da na ovom planu mogu nešto bitno postići. Imao sam osećaj da ne « zagrizam” dovoljno u mogućnosti dramske forme, već ih koristim samo površno, onoliko koliko o njima znam. Uz to, nikada nisam bio neki naročiti pozorišni posetilac, pa me nije ni privlačilo da odlazim i proveravam verodostojnost svog teksta na probama, što se valjda podrazumeva za „pravog” dramskog pisca.
Jednostavno, u svemu tome nije bilo one dubine, uloženog rada i filigranskog ulaženja u najrazličitije društvene strukture, što sam osetio gledajući Vilijamsa, Judžina O’Nila ili Joneska. Tako mi dramski angažman nikada nije postao najvažniji, pošto sam uvek stremio težem putu, s većim otporima i dubljim razmišljanjima – dakle prozi.
No, moram da priznam, čitajući uglavnom pozitivne reakcije koje su u nemačkoj štampi objavljene o drami CENI LAŽI, jedno vreme razmišljao sam kakav bi mi život bio da su me tada, i s ondašnjom energijom, upoznali relevantni ljudi iz pozorišnog sveta, odnosno da je komad igran na nekoliko, a ne samo na jednoj, ipak pomalo marginalnoj sceni.

Ostali ste deo „generacije koja čeka na peronu” kako ste napisali u jednom stihu pesme „Smena generacija”. Ili je možda preciznija definicija Svete Lukića „rezervne generacije, koja nikako da zaboravi prošlost, a ne može da se navikne na sadašnjost”.

Znam tu Lukićevu sentencu, no ona se nikako ne odnosi na moje i bliska godišta. Sveta je bio skoro celu deceniju mlađi od mene i njegovi vršnjaci nisu učestovali u Drugom svetskom ratu, ključnoj prekretnici koja je ljude ubacivala u aktivnu ili pasivnu ulogu stvarnosti toga vremena. Moji generacijski ispisnici su tih godina ratovali ili nevoljno bili mobilisani. Dakle, moj problem je bio što nisam mogao da idem napolje i da vidim svet. Ratno, a i poratno okruženje zadržalo me je u zemlji, siromašnoj i skučenoj, vođenoj prošlovekovnim shvatanjima, pa sam svoju generaciju osećao zapostavljenom i gurnutom nadole – ne u stranu, već pod vodu! Sveta je pak smatrao kako su oni zakasnili da učestvuju u nekim, po njemu, istorijskim događajima.

Više puta ste izjavljivali kako niste skromni, već pre svega skeptični prema onome što ste postigli. Poslednje drame UKRŠTENO VEČE, OD 5 DO 7 ili DOZVOLJENE IGRE pisali ste do sredine sedamdesetih, dakle pre izlaska antologijskih romana KNJIGA O BLAMU i UPOTREBA ČOVEKA. Mogu li protumačiti da ste tek tada stekli sigurnost u svoj prozni rukopis?

Ne bih rekao da je tako. Ja poslu pisca prilazim vrlo subjektivno, pa tekstove koje sam napisao (podrazumevao se trud da oni budu što bolji) ne smatram tvorevinom svog talenta, jer sam ja svoj talenat pravio i izazivao. Koju će formu tekst imati zavisilo je od toga imam li štofa za roman, pesmu, priču, dramu, belešku o nečijoj knjizi – i to sam u životu radio – ili samo za prevođenje. Za razliku od nekih drugih pisaca moja je radoznalost očigledno ograničenog dometa, tako da nikada nisam bio previše radoznao da vidim kako će ono što sam pisao izgledati kad se transponuje u neki drugi, pozorišni ili filmski, žanr.
No, možda ste ipak u pravu, odnosno da sam nesvesno, nakon KNJIGE O BLAMU najzad odahnuo i prestao da istražujem. Međutim, tu nije reč o sticanju sigurnosti, već o ispunjenosti mog vremena i potencijala proznim poslovima, koji su me najviše zadovoljavali. Nisam se ja ipak tendenciozno širio, jer sam, pored po obimu velikih romana, pisao paralelno i kraće pripovetke. Poslednja, ČOVEK U MLEČNOM RESTORANU, ima jedva tri strane, a počeo sam s IBIKINOM KUĆOM na valjda celih 65.

Ne smatrate previše ozbiljno „pozorište u sebi”, a kakav je „Tišma u pozorištu”? Bar kao gledalac.

Sve je to isti Tišma, čovek knjiga ili, da budem precizniji, romana. Kako su mi, kao žanrovi, pozorište ili film manje bliski od romana, pripovedaka, pesama, eseja… pre ću ostati kod kuće i čitati, nego izlaziti da bih – gledao.

Ni u (izabrana) „Dela” koje je objavio „Nolit” još 1980, kao ni u (uslovno) sabrano „Prosvetino” desetoknjižje, pored svih formi u kojima ste se ogledali, niste našli za shodno da uvrstite i svoje drame?

Nemojte imati toliko iluzija o serioznosti naših izdavača i očekivati da će od pisaca iskopavati neobjavljene rukopise. Oni uzimaju pre svega ono što je očigledno za „pijacu”, pa mi drame niko nije ni tražio. Jednostavno, zar ne? „Prosvetu” sam, recimo, morao podsećati na svoje knjige pesama i putopisa, pa nisam hteo da im pride namećem drame ili članke rasute po raznim časopisima, ostavljajući da u komplet uvrste afirmisana dela po kojima sam prepoznatljiv. Svojevremeno sam i „Dnevnike 1942–1951” objavio zasebno, smatrajući ih za moj opus ipak sekundarnom formom.

Da li je u pitanju puka koincidencija što je dobar deo vašeg dramskog opusa realizovan u periodu dok je urednik Dramske redakcije TV Beograda bio vaš prijatelj Vasilije Popović / akademik Pavle Ugrinov, koji je utemeljio i do danas neprevaziđene standarde forme televizijske drame?

Čista slučajnost. CENU LAŽI napisao sam kad Ugrinova još nisam ni poznavao. Uvek kada sam pisao nije mi bilo bitno hoću li to negde moći da plasiram ili je već naručen „posao”. A zaista niko, pa ni Ugrinov, nije pokazivao naročitu želju da čita, a kamoli naručuje moje dramske tekstove. Tokom godina obojica smo postajali, da tako kažem, pisci od nekakvog renomea, napredujući i u uredničkoj hijerarhiji (on na televiziji, ja u Matici srpskoj), pa smo kao prijatelji bili u mogućnosti da jedan drugom pomažemo kad je god to potrebno. No, s druge strane, bili smo već dovoljno afirmisani da nam uzajamna profesionalna pomoć više nije bila potrebna. I u životu stvari najčešće stižu kasno.

Mada su vaši romani i novele tematski korespondirali s najreprezentativnijim ostvarenjima jugoslovenskog filma nastalim u doba tzv. „crnog talasa”, malo se reditelja usuđivalo da ih ekranizuje. Izuzetak su Žika Pavlović koji je napisao scenario za film Zdravka Randića TRAGOVI CRNE DEVOJKE i Boro Drašković snimivši ŽIVOT JE LEP prema noveli NASILJE PETO. Da li zbog tišine kojom vaša proza odiše i tolikih prećutanih rečenica?

Ceo život proveo sam u Novom Sadu i nisam odlazio u Beograd da bih nekoga cimao za rukav i kukao kad će najzad i mene da ekranizuju. Verovatno nisam bio dovoljno blizu filmskih stvaralaca „crnog” i onih drugih talasa, a scenarističke ideje često se stvaraju zahvaljujući baš tim ličnim dodirima, prijateljstvima, simpatijama.
Daleko od toga da sam ja neambiciozan, ali uvek sam bio veoma ličan i ako me je zanimao Žika Pavlović, to je zato što sam se s njim uvek dobro osećao, a ne što je filmski reditelj. Jednog poslepodneva, kada je zemlja bila u blokadi i bez direktnih avionskih letova, slučajno smo se našli u autobusu za budimpeštanski aerodrom. On je sa suprugom putovao na neki filmski festival u Španiji, a ja za Pariz. Gotovo da smo dobili plikove na usnama jer smo razgovarali petnaestak sati i ne primećujući kako nam toliko vreme prolazi. Uvek su nam teme bile književnost i umetnost uopšte, pa tokom našeg višedecenijskog druženja nijednom nismo pominjali filmovanje moje proze. Za postojanje scenarija TRAGOVI CRNE DEVOJKE saznao sam tek kad mi je beogradski producent poslao ugovor.
U romanima sam se, za razliku od drama, koncentrisao na unutrašnje motive i razloge za postupke pojedinih likova, osećajući dijaloge samo kao ilustraciju. Bilo mi je mnogo važnije šta je neko učinio, dok sam smatrao sporednim ono šta je pri tom rekao. Po mnogo čemu se razlikujem od pisaca koji pokušavaju da kroz sočnost govorne reči izraze psihu svojih literarnih junaka. Znam da zvuči paradoksalno, ali možda baš zbog toga što nikad nisam imao prenaglašen osećaj za nijanse u usmenom izražavanju, s lakoćom sam savlađivao dijalošku formu pišući svojevremeno drame. I u snovima mi se mnogo češće događaju epske nego dramske konstrukcije.
Bio bih srećniji da se film TRAGOVI CRNE DEVOJKE više držao intimne fabule iz romana, no mene u principu zanima pre svega sama zamisao i njena realizacija u pisanu formu, dok vrlo malo brinem o tzv. trećem stupnju, odnosno prebacivanju u drugi medij. Čak su mi interesantnije ekranizacije, recimo, Veljka Petrovića ili Milorada Pavića, jer bude u meni izvesnu intelektualnu radoznalost. Zato najveći deo mojih knjiga dramatizovanih za film ili televiziju nisam ni gledao, a i ako sam ih pogledao nije mi bilo bitno koliko sam verodostojno prenet, već da li će ljude zanimati ono što vide na ekranu. Kako su to priče vezane za nepatvoren život, čini mi se da su bile bliske i običnim ljudima, jer se nisu bavile nekakvim visokoparnim razmišljanjima.
Bori Draškoviću, koji je vrstan znalac pozorišta i filma, dakle dramske forme uopšte, nisam morao teoretisati kako je scenario rađen po književnom delu autohtona tvorevina. Mada mi je on donosio ŽIVOT JE LEP u nekoliko verzija na „papiru”, nisam ni pomišljao da se protivim, ili ne daj Bože zabranjujem, proširivanje mog literarnog predloška. Lajtmotiv priče NASILJE PETO o zabludeloj pevačici mogao bi se, recimo, svesti na odnos potrošača i umetnika, no Drašković mu je, poštujući osnovnu nit, dodao crtu žestoke aktuelnosti, primerenu već tada bolesnom društvenom okolišu. Uostalom, ako malo bolje razmislimo, a kad to kod nas nisu bila „žestoka vremena”!

Kažu reditelji koji su vas ekranizovali da se prilično „maćehinski” odnosite prema svojim delima kada ona definitivno izađu iz vaše radionice i pređu u drugu formu, odnosno da probe i snimanja smatrate pravom morom.

Sama po sebi snimanja filmova su jako nespektakularna, a svojom jednostavnošću i svođenjem na puku mehaniku gotovo deprimiraju. Za tako nešto nemam strpljenja. Uz to, kad završim neki roman, priču ili čak dramski tekst, ne osećam više apsolutno nikakvu potrebu, pravo, a ni zainteresovanost da se njime bavim na bilo koji način. Jer još imam detinje poverenje u moć štampane reči, smatrajući da joj niko ništa ne može oduzeti.

Čime tumačite da su se filmski i televizijski reditelji tako uporno držali vaše zbirke NASILJE iz 1965. koja je, po nekim književnim istoričarima, bila prethodnica tzv. „stvarnosne proze”?

Moji romani su ili imali ratni bekgraund ili su bili malo više metaforični, dok sam zbirkom „Nasilje”, usuđujem se da kažem, čak uneo neke nove, vrlo životne, a do tada marginalizovane situacije – poput sukoba oko novca, ljubavi, moći – u ondašnju jugoslovensku prozu. I eto, inovantnost takvih tema osetili su i neki dramatizatori.
Za razliku od dominantne novosadske i ratne lociranosti proze, vaši dramski tekstovi imaju mnogo univerzalniji kontekst.
To je ključno pitanje za karakterizaciju meni „perifernih” književnih rodova. U dramama sam se širio izvan Novog Sada, čak do primorja i dalekih, neimenovanih zemalja, jer se radilo o potpuno drugačijoj, za mene atipičnoj inspiraciji. Tamo gde mi je bio dovoljan stav, pamet ili opažanje, zadovoljavao sam se da ideju realizujem na dopadljiv i upečatljiv način. U proznim delima, koja su me pak i intimno zanimala, od sebe sam zahtevao najveću preciznost i obaveštenost, kakvu mi je omogućavao pre svega Novi Sad i godine kada sam se kao ličnost formirao.

VERE I ZAVERE prvo je vaše prozno delo adaptirano za pozorište, kojim ste se posle punih 45 godina vratili na teatarsku scenu, ali ste ga u potpunosti prepustili dramatizaciji reditelja Dušana Petroviću.

Pišući taj roman ni jednog trenutka nije mi padala na pamet dramska forma, već sam svoju potrebu u potpunosti zadovoljio proznim oblikom. Zato mene ceo taj projekat lično nije zaokupljao. Mladom Petroviću sam u načelu dozvolio da napravi dramatizaciju, on mi ju je doneo nakon nekog vremena, pred njim sam je prelistao (na pet mesta sam pročitao po jednu rečenicu) i bez nekog pretvaranja vratio mu tekst rekavši da ne želim time da se bavim. Kritika će videti da li je on negde omanuo ili rđavo protumačio VERE I ZAVERE, što mene nimalo ne uzbuđuje. Knjiga, koja je davno štampana, jeste moj odraz, dok je ono što se igra na sceni Petrovićevo delo, za koje se poslužio mojim romanom.
To vam je, otprilike, kao kad imate kćerku za udaju, pa ne možete tek tako eventualnog prosca oterati s praga, čak i kad u sebi žalite što nije otišao na nečiju drugu adresu.

Miško LAZOVIĆ

T E A T R O G R A F I J A

CENA LAŽI postavljena je u niškom Narodnom pozorištu 19. novembra 1953.
Režija: Dušan Rodić
Scenografija: Nikolaj Morgunjenko
Kostimograf je nepoznat
Uloge: Reihan Demirdžić, Žarko Joković, Miodrag Avramović, Veljko Marinković, Vladimir Matić, Jelena Ognjanović, Miodrag Ognjanović, kao i studenti Danica Aćimac, Neda Brgić, Josipa Maurer, Vera Bugarčić, Ljuba Kovačević, Dušan Bulajić, Živojin Milenković, Dimitrije Nikolić, Milan Veljković, Gordana Đonić, Danica Stojaković i Tihomir Pleskonjić
Izvedena je osam puta tokom sezone 1953/54 pred 4.077 gledalaca
Tekst drame preveden je na nemački jezik i igran na festivalu u Izerlonu (Zapadna Nemačka) 1954.

JELENA GAVANSKI, televizijska drama, imala je premijeru u okviru Dramskog programa JRT (Studio u Beogradu) 10. januara 1983, dok je reemitovana 9. novembra 1985. (traje 57 minuta 50 sekundi)
Režija: Milenko Maričić
Uloge: Radmila Andrić, Petar Kralj, Olivera Katarina i Predrag Laković
Kamera: Milan Stefanović
Scena: Dagmar Stojanović
Kostim: Mira Čohadžić
Tekst je u dva dela objavljen još 1959. u „Letopisu Matice srpske”.
Drama je prikazana i u Kanu 1983, na Međunarodnom festivalu audiovizulenih programa u okviru najvećeg svetskog TV sajma

OD 5 DO 7, televizijska drama, premijerno je emitovana 18. oktobra 1976, a reprizirana 16. decembra 1979. u okviru Dramskog programa TV Beograda (traje 56 minuta i 25 sekundi)
Režija: Miloš Miša Radivojević
Uloge: Branko Pleša, Dušica Žegarac, Stanislava Pešić, Đorđe Jelisić, Milika Lukić, Ramiz Sekić
Kamera: Aleksandar Petković
Muzika: Kornelije Kovač
Scenografija: Miodrag Hadžić
Kostimografija: Mara Finci
Drama je učestvovala na Festivalu Jugoslovenske radio televizije u Portorožu 1977. i uvrštena u „Antologiju televizijske drame”, koju su priredili Miroljub Jevtović i Vasilije Popović (Radio-televizija Beograd, 1977)

UKRŠTENO VEČE, televizijska drama, prikazana je 1. januara na Prvom i 7. januara 1976. na Drugom programu TV Beograda (traje 33 minuta i 26 sekundi)
Režija: Ljubomir Muci Draškić
Uloge: Maja Čučković, Petar Kralj i Vlastimir Đuza Stojiljković
Kamera: Vojislav Opsenica
Scenografija: Dagmar Stojanović
Kostimografija: Mira Čohadžić
Drama nije sačuvana u fundusu RTS, s obzirom da su preko nje snimljeni – crtani filmovi

DOZVOLJENE IGRE, snimljene 9. decembra 1976. pod naslovom VREME ZA IGRU, emitovane su u okviru Dramskog programa Radio Sarajeva
Režija: Dimitrije Stanišić
Uloge: Darinka Stojiljković, Aleksandar Džuverović i Vesna Milinković
Zvučni efekti: Živko Martinčević
Snimatelj: Melita Stefanović
DETE, do sada neizvođena jednočinka, objavljena je 1975. u somborskom književnom časopisu „Dometi”

Pozorišna adaptacija
KNJIGA O BLAMU bila je podloga za muzičku predstavu, koju je premijerno izveo Stevan Kovač Tikmajer sa svojim ansamblom „Formatio” u Orleanu 1998, a potom i na brojnim evropskim teatarskim festivalima

Pozorišna dramatizacija
VERE I ZAVERE, istoimeni roman, dramatizovao je i režirao Dušan Petrović. Na Sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta komad je postavljen 1998.

Televizijske dramatizacije
STAN, istoimenu priču iz zbirke ŠKOLA BEZBOŽNIŠTVA , dramatizovao je Miloš Radović a režirao Karolj Viček 1980. za TV Novi Sad
JESEN ĐURE DRAŽETIĆA, po priči NASILJE TREĆE, dramatizovao je i režirao Jan Makan 1984. za Dramski program TV Novi Sad

Filmske dramatizacije
TRAGOVI CRNE DEVOJKE, prema romanu ZA CRNOM DEVOJKOM i pripoveci NASILJE, PETO Živojin Pavlović je napisao scenario za film, koji je režirao Zdravko Randić 1970.
ŽIVOT JE LEP, po motivima pripovetke NASILJE, PETO, scenario za istoimeni film napisao i režirao 1985. Boro Drašković

KOJE VOLIMO, nerealizovani scenario po istoimenoj noveli napisao je sam Aleksandar Tišma