Valjda je to što sam pre tačno dvadeset godina od kuma kao svadbeni dar dobio prva izabrana dela Aleksandra Tišme, bio svojevrstan fatum da godinama, od svih domaćih literata, najpomnije iščitavam opus pisca koga je pre nekoliko godina, „ničim izazvan”, Peter Handke samoinicijativno kandidovao za Nobelovu nagradu.
U novinarskim krugovima važio je stereotip o Tišmi kao nimalo lakom sagovorniku, a od starijih kolega davno sam naučio da se treba čuvati ljudi koji su kasno stigli do priznanja. S takvim predubeđenjem otišao sam kod akademika Tišme negde početkom 1988, neposredno nakon proglašenja Ninove nagrade za roman godine, koja je po mnogima nezasluženo zaobišla njegov roman KAPO, jedan od najpotresnijih književnih priloga za izučavanje psihopatologije logorske civilizacije. (Uzgred, svi se sećamo šta je nekoliko meseci ranije zadesilo Srbiju, ali teško da ko pamti ondašnjeg laureata.) Međutim, nije bilo mesta za strah, bivši novinar „Borbe” i „Slobodne Vojvodine”, Tišma, koji je još sa sedamnaest godina odustao od svih iluzija, kad je kao „pripravnik za književnika” odredio sebi zadatak da jednog dana stvori „jevanđelje skepticizma”, jedino nije trpeo glupost, dosadu, banalnost i opšta mesta.
Alergičan na mistifikacije bilo koje vrste, Tišma je bio isto tako strog prema sebi, pa je nakon knjige razgovora, te nedavno objavljene autobiografije i DNEVNIKA, budućim Ekermanima ostavio malo prostora da mu popravljaju biografiju.
Veliko poštovanje prema Tišmi nije mi dozvolilo da na papir stavim i neke od stotinu razgovora koje smo vodili šetajući Novim Sadom. A za te šetnje, koje su uvek počinjale kraj Dunava, čak i kad nam je severac provetravao kosti, pored dobre fizičke kondicije bila je potrebna, još više, mentalna, jer on nije trpeo opšta mesta i, naravno, dosadu. Zato je valjalo uvek biti spreman za nagle tematske zaokrete; Tišma je bio dobro i temeljno obavešten čak i o stvarima koje ga nisu previše zanimale. Kao što je recimo politika. Međutim, politika se zanimala za njega. Nesklonog skojevskim i svim potonjim kolektivističkim zanosima, neki novosadski udbaš s viškom revnosti stavio ga je na spisak prozapadnih elemenata, koji bi mogli da ugroze poredak.

Daleko od beogradske čaršije

U knjigu razgovora s Tišmom uvršteni su intervjui koje je dao tek nakon KNJIGE O BLAMU, iako je i pre nje imao, po obimu, sasvim pristojan opus. Novinarima možda nije bio zanimljiv, jer udaljen od beogradske književne čaršije, nije trčao da se uključi u estetsko-ideološke polemike realista i modernista, zatim stvarnosnih prozaista i postmodernista… A da je želeo, mogao je i imao pravo da puno toga kaže. Jer, prvu dramu CENA LAŽI pisao je u joneskovskom ključu, godinama pre no što je Jonesko postao moderan na jugoslovenskim pozorišnim scenama. Njegova zbirka pripovedaka NASILJA jedan je od temelja i inspiracija kasnije godinama gotovo monolitnog bloka „stvarnosne proze”… Možda su Tišmu novinari previđali i zbog toga što je dobijao isključivo literarne nagrade. A one, kao što se zna, nisu imale dovoljnu političku „specifičnu težinu”. Paradoksalno je, ali je prvo državno priznanje dobio s pune 54 godine!
O Tišminoj prozi pisani su i branjeni diplomski i magistarski radovi, čak i na katedrama inostranih univerziteta ali, praktično, niko od dobrih poznavalaca njegovog opusa, nije mi mogao ništa reći o njegovim dramama. On sam ih gotovo nikada nije pominjao. U sredini koja je sklona svemu, no najmanje radoholiji, da ništa drugo nije pisao, Tišma bi sa šest dramskih tekstova mogao da bude tretiran kao izuzetno plodan pisac. Da postoje, slučajno sam saznao prelistavajući Tišminu više nego obimnu bibliografiju i primetio da je, osim jedne kratke crtice objavljene u Matičinom „Letopisu”, on u literaturu ušao s temetaski hrabrom dramom CENA LAŽI o procesima montiranim istočno od gvozdene zavese, koju je 19. novembra 1953. u niškom Narodnom pozorištu postavio Dušan Rodić. Tek kasnije su stigle zbirke pesama, pripovedaka, romani, putopisi, eseji. Drama je prevedena i 1954. igrana na festivalu u Izerlonu, ali autor nije dobio pasoš da otputuje na premijeru, jer ga je neki novi udbaš procenio kao potencijalnog informbirovca.

Duhovne očeve sami biramo

Drame OD 5 DO 7, UKRŠTENO VEČE i JELENA GAVANSKA za TV Beograd režirali su Miša Radivojević, Ljubomir Draškić, 1976, 1979. i 1985, dakle u periodu kad su urednici dramskog programa Pavle Ugrinov i Filip David stvorili neprevaziđene standarde televizijske drame, koja ne služi da se ponedeljkom u osam uveče radni narod eto malo kulturno uzdiže i dosađuje. JELENA GAVANSKA je prikazana i na Kanskom televizijskom sajmu, dok UKRŠTENO VEČE nije sačuvano u fundusu RTS, jer su tokom Vučelićevog mandata preko nje snimljeni – crtani filmovi.
Radio-drama DOZVOLJENE IGRE izvedena je 1976. u okviru dramskog programa Radio-Sarajeva, ali ju je Tišma prvi put čuo krajem marta 1999, tokom NATO bombardovanja. Naime, kako su prvih nekoliko noći u potpuno zamračenom Novom Sadu bile ukinute sve javne manifestacije, s kolegama iz „Glasa javnosti” dogovorio sam se da u jednom kafiću, koji je bio ispod našeg dopisništva, o svom trošku, privatno, obeležimo Svetski dan pozorišta. Okupili su se tu upravnici novosadskih pozorišta i nekoliko glumaca koji su pažljivo slušali Tišmino delo emitovano s kasetofona, odakle obično trešti rokenrol. Samo je autoru bilo dosadno.
Kada sam pitao Tišmu zašto je zanemario pisanje drama, odgovorio mi je: „Dramske dijaloge sam pisao isuviše lako, a mene, iako nisam mazohista, ne interesuju rezultati do kojih lako dođem. Pa ja i sanjam u epskim, a ne u dramskim konstrukcijama.”
Reditelji koji su režirali Tišmine drame, ili dramatizovali njegove pripovetke ili romane, žalili su se na Tišmu kao teškog saradnika. Naime, uopšte ga nije zanimalo kako će izgledati njegovo delo transponovano u neku drugu formu.
Dozvolite mi na kraju samo malo patetike! Nakon desetina kilometara koje sam, iako lenjivac po vokaciji, otpešačio s Tišmom, gotovo sam siguran da nam „očevi nacije” nameću vremena smrti i historijska bespuća, nevolje ili višak optimizma, dok duhovne očeve sami biramo. Ja verujem da sam imao najboljeg – Aleksandra Tišmu.