Prošlog drugog maja u Kuarta Paredu1 Rodrigo Garsija i njegova pozorišna trupa Klanica izveli su premijeru predstave KUPIO SAM U IKEI LOPATU DA ISKOPAM SEBI GROB, što se nije dogodilo u Madridu više od dve godine, od predstave BOLJE DA STE OSTALI KOD KUĆE, ŽUTOKLJUNCI, na Festivalu Alternativa 2000. Sledile su zatim premijere predstave AFTER SUN na Festivalu u Delfima, koja je viđena u Madridu 2001, premijera KOD ŽIVOTINJA JE DOBRO ŠTO TE VOLE A NE TRAŽE NIŠTA ZA UZVRAT u Renu – postavka koju nismo mogli videti u Španiji – i PONEKAD SE OSEĆAM TAKO UMORNO DA RADIM OVE STVARI na Internacionalnom festivalu u Sitgesu prošle godine, predstava koja je mogla da se vidi na VI Festivalu Madrid Sur.
Od prve premijere u Madridu do ove, trupa i posebno Rodrigo Garsija, doživeli su da njihovo pozorište bude primljeno u Evropi na način do sada nepoznat za pozorište nastalo u Španiji. Turneje po najpoznatijim savremenim pozorištima, produkcija s Nacionalnim Teatrom u Francuskoj i Portugaliji, i ovog leta, 2002, na Festivalu u Avinjonu, nešto neuobičajeno: tri dela istog autora, među njima AFTER SUN. Klanica uživa i trpi monstruozni kalendar. Kalendar koji do aprila sledeće godine nema nijednu prazninu za odmor. KUPIO SAM U IKEI LOPATU DA ISKOPAM SEBI GROB je, osim istinske vrednosti, proizvod sveg tog vrtloga i sveg tog iskustva. Tokom dva meseca pratili smo stvaralački proces ove postavke, probe, intervjue i razgovore, premijeru i debate.
Taj rad, od jedva mesec dana, na repertoaru u jednom malom pozorištu, već obećava dug i internacionalni život. Sredinom juna bila su potvrđena gostovanja u nacionalnim pozorištima u Anesiju i Renu, u Pozorištu Bastilja u Parizu, u Teatru Sentral u Sevilji i Merkat de les Flors u Barseloni.

1. Intervju, 7. april

„SADA SE ZALAŽEM ZA POZORIŠTE S TEKSTOM”

Stižemo u jedno selo u okolini Madrida, na parcelu s malim halama namenjenim različitim umetnicima: slikarima, vajarima…
Klanica je zauzela jednu za svoje probe; već dve nedelje tu rade. Čim se uđe, shvati se da je hala, iako negostoljubiva – betonski pod, dva stola i četiri rasklimatana kauča – pretvorena u centar rada pozorišne trupe. Rodrigo tu radi svako pre podne, planira probe i piše, a posle podne, u četiri, pokupi glumce Huana Lorientea (Juan Loriente), Patrisiju Lamas (Patricia Lamas) i Rubena Eskamilju (Rubén Escamilla) s najbliže stanice lokalnog voza.
Prva stvar koju Rodrigo kaže kada pitam kako ide je sledeća: „Imamo mnogo materijala, brdo materijala, previše. Treba da počnemo da čistimo.” Po zidovima hale trupa je okačila velike pak-papire po kojima crtaju moguće skice predstave, nemoguće međusobne odnose, kratak odlomak Ginzbergove poeme Urlik – „Video sam najveće umove moje generacije razorene ludilom…”, isečene modne fotografije, raspored proba… Na radnom stolu mogu se videti ispisane stranice, zabeleške, isečci iz novina, otvarači za flaše, makaze, hanzaplast i brojna kolekcija časopisa tipa ID, The Face, Colors, Big, knjige poezije, kič lutke, kučići s klimajućim vratovima za auto, programi festivala, ugovori… Rodrigo pušta deo nekog diska „drum and bass” i sipa sebi čašu hladnog belog vina. Patrisija, Huan i Ruben oblače radnu odeću i proba počinje.
Trajaće četiri ili pet sati. Danas se ne probaju tekstovi, iako su podeljeni i glumci rade na njima. Sada se koncentrišu na pokret tela, profilišu pokret, biraju i odbacuju materijal. Posle probe sprema se hala. Postaje hladno. Nebo koje se tokom probe smračuje kroz velika staklena vrata postaje crno i Rodrigo poziva na večeru. Već smo u obližnjem selu i pred dobrom hranom počinjemo intervju.

Pablo Karuana: Prvo obavezno pitanje: o čemu je reč u predstavi?
Rodrigo Garsija: Nema jasne, tačno određene ideje. Postoji ceo diskurs na temu antipotrošačkog opredeljenja. Naravno, kada se tako kaže može zvučati vrlo naivno, zato mešamo apstraktne stvari sa super konkretnim stvarima. Kada kažem konkretnim, mislim na to da glumci manipulišu predmetima široke potrošnje. Ulazi se u odnose ponekad agresivne, ponekad ironične… Iskreno, u ovoj predstavi ne postoji centralna ideja, ali isto je nije bilo ni u jednoj prethodnoj. Nikada nismo imali nešto tako kao jednu temu, uvek postoji radna energija, i ono što mislim da je radna energija to je svaki put sve jasnije. Odatle se borimo protiv bukvalnosti zato što, s jedne strane, želimo da budemo super bukvalni, želimo da budemo očigledni, a s druge ne.
P. K.: Zašto da budete bukvalni?
R. G.: Iz potrebe koja je skoro društvena. Kao kada bi neko mislio da je baviti se danas pozorištem nešto praktično, pre nego što je nešto ispunjeno umetničkim sadržajem. To je poluromantična ideja da pozorište još može služiti nekome za nešto i da se može ići direktno protiv opšteprihvaćenog načina života. I bez srama. Ponekad je bolje reći nešto nego ne reći ništa, bolje nego lupati glavu kada u stvarnosti nema teksta. Ja se sada zalažem za pozorište s tekstom. Očigledno, predstoji borba, jer mi nikada do sada nismo napravili ništa narativno, ni poput pamfleta. To je borba za formu, kako se baviti stvarima da to ne bude super jasno kao na TV dnevniku: za to uključiš TV ili izađeš na ulicu. Treba tome dati poetsku formu, možda je to put kojim sada idemo: dajemo poetsku formu potrebi da kažemo neke stvari koje su veoma jasne. Sve sam manje pesnik i sve više društveno angažovan.

„UMETNIK JE KAO ZIDAR”

P. K.: Mnogo rada na telu?
R. G.: Da, ali ne radimo apstraktne fizičke stvari. Na primer, danas si video deo kada se glumci vuku po podu. Imamo ideju da napravimo autentičnu scenu, da idemo do kraja, jer inače to može biti bedno glupiranje… Ideja je da, umesto ovoga što si danas video, sve bude veoma „šik”, veoma moderno, Huan se pojavljuje u odeći Spajdermena i Patrisija u uniformi službenika. Tako se stvara određena priča, mada ne očigledna, ko koga spasava. Da sam to ranije radio umro bih od sramote; pokret, i da su obučeni moderno, bio bih zadovoljan. Ali sada mi to više ništa ne znači; hoću da idem na očiglednije nivoe naracije. Na sreću, sada se ne bojim da ću ispasti smešan, pre sam se bojao, ali više ne. To radim i to je to. To može značiti korak dalje ili korak nazad, zašto bi obavezno bio korak napred.
P. K.: U materijalu za štampu napisao si: „Najsvetliji dani za mozak, malobrojni lucidni dani, to su oni kada se vratiš kući iz šetnje i shvatiš da više nisi pesnik.” Zašto?
R. G.: To je to što sam ti rekao, da bih bio bukvalniji. Pre sam mislio da sam umetnik, ili sam imao drugačiju ideju o umetnosti, koja je bila više povezana s onim što mi se sviđalo, s avangardom. Sada više ne. Mislim da je umetnik kao zidar. To je takođe malo delikatno; to kažem ali u to ne verujem potpuno: u tome ima nešto ironije. Podrazumeva se da se čovek zalaže da ono što radi ima poetski kvalitet. To je privlačenje pažnje na određenu vrstu umetnosti koja ne govori apsolutno ništa; formalna umetnost me ne interesuje. Očigledno, poučno, ono što ima poruku i sve to, takođe: to je grozno. Dakle, treba ploviti između. Ali ja se sada osećam super zrelim da mogu da doziram tekst toliko koliko ga želim dati. Druga stvar je da li funkcioniše ili ne funkcioniše, ali osećam se veoma siguran kada mešam formu, poeziju i sadržaj. Veoma siguran, veoma miran.

PREŽIVETI, RADITI, ŽIVETI

P. K.: Upravljanje sobom. Preživeti sopstvenim radom. Da li si uspeo u tome?
R. G.: Da, sada ima više novca, to je jako dobro. Primamo subvencije, to je vrlo malo, ali za strukturu koju imamo, one nam omogućavaju da zaradimo poštene plate. Sada dolazi problem: to su plate za dva ili najviše tri meseca. Dakle, šta s preostalim delom godine? Za to služi posao koji se pojavio u Evropi. I izvesno je da sada, ako ne celu godinu, imamo pokrivenih najmanje osam meseci.
P. K.: Ono što sam rekao za upravljanje sobom mislim da takođe utiče na sadržaj predstave, na njenu etičku vrednost, na uverljivost onoga što radite… Pozorišne trupe koje prave koračiće…
R. G.: To je suština. U našem slučaju to je očigledno. Ono što radimo to je antikoračić, i to se vidi. Vidi se pogotovo što je u našoj trupi često da svaki put kada neki rad ima uspeha dolazi drugi koji nema. To jest, umesto da ponovimo formulu, mi pikiramo i radimo ono što stvarno osećamo i što su, generalno, stvari nasuprot uspehu; meni tako izgleda.
P. K.: To se takođe dešava u ovoj predstavi?
R. G. – Ne znam. Još nisam svestan u šta sam se upustio. Ali sigurno je drugačije. Sa AFTER SUN počeo je da se otvara odnos s publikom, čega u mojim ranijim predstavama nije bilo, ili je bilo ali mnogo manje. Zatim, sa DES VEGADES… (PONEKAD SE OSEĆAM TAKO UMORNO…) bilo je strava jer je bilo skoro sve s publikom, i sada smo sve spokojniji jer tražimo unutrašnju poetiku, ne toliko da se konfrontiramo s publikom. Možda agresija… Moj rad je sve više ispunjen agresijom, ja to ne bih nazvao nasiljem jer nešto što je za nekog nasilje, drugom je smešno. Ali naš rad jeste sve više ispunjen agresivnošću i agresivnost je prisutna više između nas, više unutra.
P. K.: Agresivnost kao odbacivanje društva?
R. G.: Nema mnogo načina življenja, sve je suviše standardizovano. Sada idem direktno u napad; čak i na probama se trudimo da se ne ponavljamo.
P. K.: Koji su drugi razlozi za tu agresivnost?
R. G. (Duža tišina): Mislim da lično prolazim kroz jezivo težak period. Pretvorio sam se u mašinu za rad. To, čini mi se, takođe treba da se vidi u predstavi, treba da se primeti taj bes, da živiš na način na koji ne želiš da živiš. To je veoma lična stvar, i da ne pričam svoj život nikome, to treba da se odrazi. Teško je o tome govoriti, jer kao slobodna ličnost, ako želim, sutra ću prestati da radim; otkazujem sve obaveze i počinjem lepo da živim, ali to je povezano s prošlošću svakog od nas, i ne treba zaboraviti da smo radili mnogo u zemlji gde je sve činjeno da nam se dokaže da ne vredimo ništa, i radili smo mnogo godina s čitavom serijom upravnika koji nas nisu cenili. Upravo sada kada nas priznaju, iako je to nažalost iz inostranstva, da vredimo i da smo u pravu, šta da radim? Da to ne iskoristim? Da prestanem da radim?
P. K.: Šta bi ti voleo?
R. G.: Voleo bih da prestanem da radim. I to ćemo uraditi.

„NAŠ PREDLOG BI VIŠE NAŠKODIO U MARIJI GERERO2 NEGO U ČETVRTOM ZIDU”

P. K.: Klanica: prva pozorišna trupa u Avinjonu sa dve postavke? Rodrigo Garsija: prvi autor, iako Argentinac, koji je otišao iz Španije, koji u Avinjonu postavlja tri predstave?
R. G.: To se nikada u istoriji tog festivala nije dogodilo. Osim toga, pravilo je Jesenjeg festivala u Parizu da nikada ne ponove predstavu koja je bila u Avinjonu i AFTER SUN će biti izuzetak.
P. K.: Ko vas u Španiji zove? Koliko je gostovao After sun i gde? Koliko je to uradila predstava 'Upoznati ljude, jesti govna' i u kojoj vrsti pozorišta?
R. G.: UPOZNATI LJUDE, JESTI GOVNA putovala je po celoj Španiji, ali po alternativnim salama. Nikada nas u Španiji nije zvalo nijedno pozorište iz Mreže javnih pozorišta (Red de Teatros Publicos). Pre doslaska na Merkats de les Flors3 (2001) nikada nismo bili ni u jednom oficijelnom španskom pozorištu.
P. K.: Misliš li da će se to promeniti?
R. G.: Ne, to se neće promeniti. Promeniće se ako odemo iz zemlje.
P. K.: Ali ako dođe CDN s predlogom, kako bi ti se to činilo?
R. G.: Čarobno, jer ja bih primenio potpuno istu šemu produkcije i rada Klanice i u CDN-u. Istu. Ne bih ni najmanje narušio strukturu. Čoveče, pokušao bih da tražim veće plate, to radim u francuskim nacionalnim pozorištima. Ali, osim toga, ne bih menjao ništa. Isto osvetljenje, isti glumci, isti način izrade videa. Mislim da je ekipa koju imamo odlična, CDN to ne može uraditi bolje od nas. Jedino dobro tamo bilo bi što umesto da igramo za sto ljudi svaki dan, to radiš za 800; što više ljudi, tim bolje. Osim toga, mislim da bi naša predstava više naškodila u Mariji Gerero nego u Četvrtom zidu.
P. K.: Znam da to što ne postoji veza vaše trupe i institucija ne potiče od vaše nezainteresovanosti. Čak mislim da ste predstavili jedan projekat u Centru za stvaralaštvo u Ministarstvu, pored Karlosa Markerie (Carlos Marquerie) i Elene Kordobe…
R. G.: Da, predstavili smo; to je bio veom zanimljiv projekat, veoma otvoren, da se pozovu određeni ljudi i da se konfrontira lični rad s onim ko to hoće… Da, bio je dobar. Osim toga, ako pogledaš ljude koji vode javna pozorišta ove zemlje, shvatiš da oni nikoga ne znaju. Ko poznaje španske pozorišne upravnike u Šaubine? Ko ceni njih i njihov rad? Pošto nivo bliskosti ne prelazi „biznis”. Sadašnji direktori evropskih pozorišta su naši prijatelji, ljudi naše generacije s kojima imamo isti umetnički ukus. Jedina razlika između nas je što mi radimo u Kuarta Paredu. Jasno je da se do svih javnih pozorišta stiže na čudan način. Ni oni tamo takođe nisu sveci, ali u njihovim zemljama postoji smena.

„VAŽNO JE OČUVATI USLOVE RADA”

P. K.: Da li te plaši sposobnost Francuske da proždire strane umetnike?
R. G.: Da, naravno. Znam da treba biti oprezan; sada se u Francuskoj desilo nešto veoma čudno: odjednom sam se pretvorio u čudan lik i za mnom ide cela gomila*. Sada kažem ne mnogim stvarima za koje smatram da nisu u skladu sa mnom. A reći da je veoma lako*. Rekli su mi da će posle Avinjona lavina biti totalna i apsolutna; već su me upozorili, i stalno govorimo ne, ne, ne, mnogim ponudama. Ima mnogo slučajeva/ljudi kojima se to dešava; na primer pozorišnoj trupi Romela Kastelučija (Romelo Casteluchi) iz Italije. Važno je očuvati uslove rada. Treba stati, naravno. Ali nekad je dobrodošlo. I uradiće se ono što treba da se uradi.
Ono što bih ja voleo da se desi, to je da to postane konstantno: i da kroz godinu i po dana radimo jednu predstavu godišnje ili dve. I gotovo. Pogotovo ako neko hoće da ima privatan život, da ga ima; zato što ovo troši, istrošiće nas, i lično i u našim vezama. U takvom smo ritmu da, ako neko ima devojku ili momka, to će ga izludeti. Ne znam da li o tome treba govoriti u intervjuu, ali je prilično naporno.

REKLAME I UMETNOST

P. K.: Kada pričamo o Rodrigu Garsiji, mnogi ljudi mi kažu: „moraš imati na umu da je on radio reklame”. Do koje mere ti se čini da to utiče ili određuje tvoj posao?
R. G.: Siguran sam da se sada taj kvantitet primećuje u estetskom predlošku. Jer, sve ideje su jasne, veza reči i slike je kao odlična reklama. Ne razvijam stvari, to su vrlo svedeni formati, vrlo poetski, vrlo poetski što se tiče konciznosti; vrlo su direktni; to je kao u reklami; nema okolišenja. I u tom smislu, verujem da da. Ali, ako to kažu zlonamerno, ja takođe mogu odgovoriti zlonamerno. Juče, kada sam bio u Parizu, bilo je čitanje teksta jednog Španca koji je rekao nešto što mi se učinilo jezivo. Rekao je da je on počeo pišući za pozorište, ali sada piše scenarija za TV-sapunice. Ja sam počeo dve stvari istovremeno ali sam shvatio da vreme kojim jedna osoba raspolaže treba posvetiti samo jednoj stvari, jer se ne mogu imati dve jasne stvari u životu. Dve jasne stvari, ne. Kada ljudi kažu da sam pravio reklame, to je istina. Pravio sam reklame i zarađivao sam gomile novaca i odlučio sam da ne budem dvoličan i to sam ostavio. To je bila moja odluka i to je ono što ja želim da pokažem svojim radom. Dobro, pokušavao sam tri puta da ostavim reklame, kada me niko nije znao; to sam pokušao kada sam zarađivao mnogo novca; vratio sam se reklamama jer nisam imao šta da jedem i sada sam ih opet ostavio. Pre tri godine.
P. K.: Zašto dvoličan?
R. G.: Naravno da je dvolično! Kako ja mogu da kritikujem potrošačko društvo i da pravim reklame? Dođeš do tačke kada moraš da zauzmeš stav. Ne znam, u tom smislu sam veliki idealista i to smatram idealizmom. Prestati da zgrćeš lovu da bi radio svoj posao.
P. K.: To što si Argentinac, koliko je bitno?
R. G.: Nimalo, uopšte. Profesionalno u Argentini nisam uradio ništa i sada nisam Argentinac. Promena zemlje, što je bilo veoma bolno, dogodila se pre petnaest godina. I sada se ne mičem, ne bih otišao u Francusku ni po koju cenu.

GOVORE GLUMCI

P. K.: Rodrigo kaže da se trenutno loše oseća. Kaže da je juče bio u Parizu, na čitanju. Los putos vuelos, los horarios… (Jebeni letovi, satnice… Samelju te), kaže. Ustaje sa stola i uz kafu, razgovor se nastavlja. Pitam glumce kako napreduju u poslu.
Huan Loriente: Sada se koncentrišem na tekst. S jedne strane moram da održim vrhunsku energiju na probama, a s druge, radim na tekstovima.
P. K.: Ovo je druga predstava koju radite zajedno Patrisija Lamas i ti… Da li to primećujete?
H. L..: Treća; u Francuskoj, u Renu, uradili smo jednu strava predstavu, trajala je malo više od dva sata, samo pričamo, KOD ŽIVOTINJA JE DOBRO TO ŠTO TE VOLE A NE TRAŽE NIŠTA ZAUZVRAT.
Patrisija Lamas: Ljudi kažu da se vidi da se bolje slažemo na sceni. A kada je komunikacija bolja, s manje napora pre stignemo na više mesta.
P. K.: Šta ti, Rubene, misliš kada gledaš šta se govori i šta se radi na sceni? Da li ti je ponekad teško da uradiš ono što Rodrigo traži?
Ruben Eskamilja4: Ne čini mi se jako dobro, ali šta da se radi (smeh). Ali da mi je teško – nije, i kada se baš i ne slažem s onim što se kaže, tražim pozitivnu stranu. Na primer, u prošloj predstavi ono s miševima u monologu mi je izgledalo loše, ali kada sam već udavio dva ili tri, navikao sam se; i dalje mi je izgledalo loše, ali sam uradio.
P. K.: Osim rada s Rodrigom, da li si još negde glumio?
R. E.: Da, u predstavi MIZERIKORDIJA u pozorištu „Albenis”; istovremeno dok sam radio PONEKAD SE OSEĆAM TAKO UMORNO DA OVO RADIM. Posle jedne sam odlazio na drugu i pričao sam im šta sam radio s Rodrigom; niko ga nije poznavao, ali ja sam im pričao.
P. K.: Jesi li odlučio da budeš glumac?
R. E.: Dobro, kada odrastem, želim da budem tehničar za svetlo, ali voleo bih da nastavim.
R. G.: Da li je to zbog Karlosa Markerija?
R. E.: Ne, zbog drugog Karlosa, starog tehničara iz Kuarta Pareda. Na jednoj predstavi kada sam izašao sa scene, on me je sačekao u garderobi i otišli smo u bar na pomfrit. Tako sam ga upoznao. Posle, kada smo išli na turneje, nismo se družili s ostalima, i kada su oni išli u restoran, mi smo išli u hamburgeriju. Oni su išli na izložbe a mi smo išli da slušamo muziku, po našem ukusu.
P. K.: Šta ti je najnapornije na sceni?
R. E.: Za sada, ne znam. U PONEKAD SE OSEĆAM TAKO UMORNO… pljuvao sam Nika Baišasa, gađao ga konzervom piva u glavu i on me je onda jurio. Ta predstava mi se sviđala. Mučili su me, ali i ja njih. StandStill – hard-rok grupa koja je učestvovala u predstavi bila je „vau”, jer ja volim da vozim rolere, a oni su ih strava vozili i znali su mnoga mesta za rolere u Barseloni.
P. K.: A ti, Patrisija, šta još radiš?
P. L.: Upravo sam imala premijeru jednog kratkog komada u baru u Lavapiesu, u kome igram s jednim bubnjarem. Dosta sam radila na improvizacijama s muzičarima, s Anom Buitrago, a sada s Katie Duck… Jako me zanima improvizacija; volim glumu i pokret uz muziku. Ali sada smo u Klanici na vrhuncu: Antverpen, Brisel, Berlin… Ludilo.
R. G.: To je to; ja želim da završim jedan roman a ni kurca ne pišem. Želeo bih da pišem pesme, a ne mogu. Huan je odbio dva projekta s drugim ljudima, ali radi se o tome da ne možemo…
H. L..: Ali kad mi želimo da budemo ovde; to je to što smo izabrali.
R. G.: Da, naravno, ali radi se o tome da nam stižu primamljive stvari i problem koji imamo je da ne znamo da kažemo ne. U subotu imamo predstavu u Bernu i jebe nam se da idemo. Ali pozovu te veoma ljubazno i ti misliš da moraš da odeš.

 2. Intervju, 16. april

„U OVOM TRENUTKU UMETNOST JE U OSNOVI STIDLJIVA, I TO POGOTOVO POZORIŠNA”

Prošlo je deset dana od našeg prvog intervjua. Nalazim se s Rodrigom na železničkoj stanici; priča mi da je proveo celo pre podne čisteći tekst. Veoma je ponesen onim što piše, i zabrinut u isto vreme. Današnja proba je važna. Radiće na tekstu i potrebna im je koncentracija. Uključujem magnetofon.

P. K.: Šta možeš da kažeš o tekstovima u predstavi?
R. G.: Veoma je teško; zatičeš me u najsloženijem trenutku; baš sada radimo na njima i odlučujemo se. Vidi, kupio sam mali diktafon. To je bilo jako davno, jer sam našao na njemu tekstove od pre više od godinu dana. Na njega snimam kratke tekstove, kad god mogu. Na to sam prinuđen jer nemam vremena da pišem. Šteta, ali je tako; ova predstava kao i AFTER SUN tako su nastale, vremenom.
P. K.: Da sediš svaki dan za pisaćim stolom…
R. G.: To obožavam. Kada imam neki projekat i na raspolaganju četiri ili pet meseci, dva meseca posvećujem samo tekstu. To mi je strast. Ali u ovom projektu to nije bilo moguće. Da bih postigao, idem s ovim diktafonom svuda. Prekucavam ih u kompjuter. Imam datoteku koja se zove Diktafon. Sada sam u teškoj fazi kada ih pregledam da vidim koji imaju veze s predstavom a koji ne, i odabiram. To ima lepe tačke. Odnosi među stvarima su krhki, prilično određeni slučajnošću. Sada pročitavamo tekstove da vidimo koji će nam leći a koji neće. Čitati, čitati, čitati, i iznad svega, gledati kako da se ubace.
P. K.: Šta podrazumevaš pod ubaciti?
R. G.: Moraš imati veoma brz „feeling” i biti svestan čime raspolažeš. Imamo gomilu radnji i vrlo malo teksta. Tako da ću se držati slične šeme kao u UPOZNATI LJUDE, JESTI GOVNA – predstave u kojoj su glumci govorili tekst, na primer, dok su se šamarali. Mislio sam da stavim tekstove u određenu celinu, da ih ne razbacam po celoj predstavi.
P. K.: Da li su tekstovi fragmentarni?
R. G. – Da, iako u predstavi ima i tekstova koji su nastali iz improvizacije i oni su najviše urađeni. Onda, voleo bih da stavim tekst na početak, da bismo sačuvali sliku koju smo napravili za prezentaciju predstave, fotografija na kojoj se vide glumci s kreditnim karticama i evrima ukucanim u glave. Hoću da tako počnem predstavu, s njima s ukucanim karticama i da tu bude tekst. Zatim izvade kartice i nastave predstavu.
Ima još jedan tekst, koji sam skoro završio, koji znam da će mi napraviti velike teškoće, jer to je tekst za Rubena. Nemoguće je da ga on nauči napamet; ako mu stane mozak, neće imati načina da se iščupa odatle. Osim toga, tekst je malo zajeban; danas ćemo ga raditi. Danas treba da uradimo dve stvari. Prvo, aforizme; ima oko 60 ili 80 aforizama; realno, 50% su loši, ali drugih 50% nisu loši, treba ih prepoloviti. Loši sami otpadnu, ali s preostalima je teško, tako da će danas biti problem da se izaberu. To je jedno. Zatim, Rubenov tekst koji mi se svaki put sve više sviđa… (U njemu dečak od dvanaest godina govori o svojim planovima za budućnost). Treba pričati s njim, videti kako mu ide; verujem da će mu ići i da će ga uraditi.
P. K.: Kažeš da je to tekst koji ti se mnogo sviđa. Nije ti žao što se neće izgovoriti doslovce?
R. G.: Ne. Jedino mi je važno da bude dobro. To je nešto što nikada nismo uradili u našem jebenom životu. Jer, tako je čudno. Ako tekst dam Patrisiji ili Huanu, znam da nema problema, ali to ne mogu da uradim.
P. K.: Nisam gledao Španskog koljača, predstavu u kojoj je igrao Havijer Markerije, koji je tada imao vrlo malo godina. Ali čini mi se da je ključ ove predstave da Ruben uđe u proces kao glumac a ne kao u Trebalo je da ostanete kod kuće, žutokljunci ili u Ponekad se osećam tako umorno… U njima, Ruben je više kao neki čudan lik koji potencira sve što se govori.
R. G.: Hoću da Ruben razbije. Ovde bi trebalo da je čudno to što nije čudan, da je kao i ostali, da zaboraviš da ima dvanaest godina i da ga gledaš kako radi stvari koje su čisti užas. Do sada mi se dopadao kao elemenat koji potencira. To jest, tekst bi bio umereno snažan da ga je govorio glumac, ali kada ga je govorilo dete bilo je jezivo. Svideo mi se taj kontrast. Sada je još jače.
P. K.: Da se vratimo tekstu. U Ponekad se osećam tako umorno… postojao je određen nemar prema tekstu, prema pisanoj dramskoj formi. Da li je to bio put ili prosto prilagođavanje režiji? Da li se lišiti teksta ili ne?
R. G.: To je čudno. Vidi, u Renu pre dve godine uradili smo predstavu koja je bila čist tekst: KOD ŽIVOTINJA JE DOBRO TO ŠTO TE VOLE A NE TRAŽE NIŠTA ZA UZVRAT. Ja najviše volim da lutam: čas mi se više sviđa da pišem, čas da radimo pokret… Uvek izgleda da bi novo delo trebalo da bude razmišljanje o onom koje si ranije uradio. Jedino što je tržište veoma surovo. Na primer, u Renu su bili veoma zbunjeni, govorili su da to nije moje pozorište, otkud toliko teksta, otkud dijalog… Za mene je veoma tužna borba protiv tržišta. Jer je, osim toga, okrutna. Ne znam, ljudi žele da se osećaju sigurnima, pogotovo oni koji organizuju programe. Kupuju stilove.

„SLOBODA DO JAJA”

P. K.: Šta donose glumci u tvojim predstavama?
R. G.: Uvek imam veoma krhke predloge. Jasne, ali veoma blesave. Znači, od onih koji ih izvode zavisi da li su zanimljivi ili su đubre. A način na koji Huan i Patrisija moj predlog razvijaju i usvajaju, mene smiruje. Seješ, ali je pesma sejati tamo gde su oni.
Zatim, imam nešto veoma važno zajedničko s Patrisijom i Huanom, a to je odnos prema stidu. Stid je za mene neprijatelj umetnosti i u ovom trenutku umetnost je bazično sramežljiva, pogotovo pozorišna. Ne postoji problem da se postavi bilo koja scena. Na primer, ima jedna scena u kojoj kuvaju, stavljaju hranu na stolice, skidaju pantalone i uzimaju hranu preko guzice. Nisu svi spremni da idu dotle, ali mi idemo bez ikakvog razgovora. Oni znaju koja je vrsta posla koju smo došli da uradimo, radimo i delimo isti senzibilitet. Zbog toga, za mene je priča o njima više generalna priča, ne toliko – Huan donosi ovo, a Patrisija ono… to je priča o filingu i o slobodi koja je do jaja.
P. K.: To je tačno. Ali takođe se sećam razgovora pre premijere predstave After sun. Rekao si da je humor jedna od svari koja ti daje život i da je on na izvestan način nov. I da je možda Huan Loriente jedan od najodgovornijih što taj humor funkcioniše.
R. G.: Nema sumnje. Huan je glumac koji ima te kvalitete…
P. K.: Fizički, Patrisija je veoma snažna. Bilo je Patrisijinih impresivnih trenutaka u After sun, takvog kvaliteta i snage da su podizali predstavu, zar ne?
R. G.: Sada ćeš, to je zanimljivo, videti Huana veoma snažnog u radu telom, ali veoma, veoma snažnog. Tako da ćeš reći „mora da je baletan”, da, da… Ali, koja je bila poslednja predstava AFTER SUN koju si gledao?
P. K.: Prvo sam je gledao na festivalu Madrid Sur i zatim u Kuarta Paredu.
R. G.: Kada bi je sada gledao! U predstavi ništa nije promenjeno: isti tekstovi, isti glumci. Ali oni su potpuno drugačiji. Ono što je Patrisija uradila u glumi, to je brutalno; ima trenutaka kada kao glumica nadmašuje Huana. Govorenje tekstova nije bila njena jaka strana, ali sada je to impresivno.

„PREDSTAVA JE RADNJA OD KAŠIRANOG PAPIRA”

P. K.: Komentar koji se obično čuje o predstavama Klanice: „Ono što Rodrigo radi je pre performans nego pozorište”.
R. G.: Performans, akcija, to je nešto suprotno od predstave. Predstava je takođe akcija ali od kaširanog papira. Problem je kako ne prikazivati, to je ono što me navodi da malo pogledam unazad, prema performansu. Mene iznenadi što me u inostranstvu mnogi ljudi gledaju kao nekog ko pravi performanse, nešto kao „Living theater”, kada je ono što ja zaista radim to da uzmem formu performansa, ali moje predstave nemaju nikakve veze s njim; čini mi se da je on bio nešto dostojno poštovanja, ali u ovom trenutku nije zamisao da se pravi priča te vrste. Ali takođe nije zamisao da se radi pozorište u kome se predstavljaju likovi niti da se pričaju priče; meni je svega toga pun kurac.
P. K.: Drugi komentar koji sam čuo: „Rodrigo ne voli glumice, naporno mu je da radi s glumicama.” Šta misliš o tome?
R. G.: Nikada o tome nisam mislio. Ne. Nikada. Ali sviđa mi se da mislim o tome. Istina je da tu postoji začkoljica. Tačno je da postoji kod muškog roda nešto što mi se mnogo sviđa. Uvek sam voleo da napadnem muškarca, da ga napadnem i da mu se rugam. Uvek sam se osećao udobno na tom terenu. Možda se osećam komotnije jer mi se mnogo sviđa da ga podjebavam. Njegov svet me izaziva da to pokažem javno. Možda u tome ima nečega. TRI PRASETA su se na tome zasnivala. Ali, naprotiv, u UBIJAJUĆI SATE, sve su glumice. Verujem da na žene obično gledam s više poštovanja, možda; ne znam kako to da kažem. Takođe ni to neću da kažem. Ne znam. Ne znam. Moguće je, nikada pre nisam mislio o tome.
Znaš li da je Patrisija u Francuskoj u ovom času jedna od najobožavanijih glumica? To kažem jer možda ovde ima izvesnih seljačkih komentara, pa ako vide da Patrisija tamo nastupa u velikim „ringovima”, da ima velike fanove, možda će se i ovde za nju otimati.
P. K.: Ona ima poseban odnos prema intimi i sposobnost da je pokaže, zar ne?
R. G.: Potpuno se slažem. Ali ne bih voleo da se sumnja u jednu od najboljih glumica koje postoje.
P. K.: To je stara priča. Ako nemaš glas poput eha, koji kao da izlazi iz stomačne šupljine i odzvanja po zidovima hrama, loš si.
R. G.: Ali treba sada da vidiš Patrisiju kada u AFTER SUN pričaju o sudaru automobila. Moraš da je vidiš: impresivna je. To je prosto neverovatno: šta je napravila tokom igranja predstave. Ona, sama! Ogromna evolucija.
P. K.: Patrisija ostavlja utisak da mnogo radi sama, je li tako?
R. G.: Ne znam. O tome nikada ne pričam ni sa kim. Ko ode u Avinjon odlepiće kad vidi napredak koji je ta žena napravila u ulozi. I Huan se takođe mnogo promenio. On se za ovo vreme mnogo promenio kao osoba. Ali to su stvari koje oni pronalaze. Ja ne pričam ni s kim ni o čemu. Svako pronalazi sam svoja vratanca. Verujem da će se to videti na premijeri.

3. Intervju, 26. april

„JA PREDLAŽEM, GLUMCI POSTIŽU”

Premijera se približava. Žurba, nervoza, uštimavanje, svetlo, odluke; gotovo je s opuštenim probama; nema više vremena za intervjue ni razgovore. Tako, da bismo nastavili nit, odlučujemo da koristimo elektronsku poštu. Ostala su pitanja koja ću slati pismeno Rodrigu, a on će malo pomalo odgovarati.

P. K.: Gnjavatorsko pozorište?
R. G.: Kad sam bio mali, gađali smo autobuse kamenjem; bili smo sakriveni na nekoj čistini. Gađali smo prozore. Takođe smo išli u disko i bacali dugačke čaše nasred podijuma za igru i one bi se rasprskavale. Funkcija ove vrste pozorišta veoma liči na to, to je konstruktivan terorizam, ne ubija, samo malo protresa. Zato je važan humor, jer ako postanem uzvišen poslaće me u kurac, niko ne voli savete. Mislim da je najvažniji ulaz bez stida u najdublje predele dvojnosti. Ponekad sam fašista. Ponekad moralista. Ponekad humanista. Ponekad beznačajni stvor. Glumci su na tom polju već skoro specijalisti: kada tako pričaju o Merkjuriju ili Merilin Monro, to izaziva odbojnost. Ja predlažem, ali oni postižu.
P. K.: Neki dan si prokomentarisao kako si sit upotrebe moderne i aktuelne muzike u poslednjim pozorišnim predstavama koje si gledao. Rekao si da nećeš da koristiš tu vrstu muzike u predstavi, zašto?
R. G.: Ne volim modernu muziku, naravno. Ko je taj ko ima višak vremena da sluša emisiju 21. vek na Radiju 3 ili da ide po radnjama koje te bacaju u nesvest, to je samo još jedna potrošnja. Moderna muzika je, sem izuzetaka, nešto prolazno. A pop je rak. Svaka predstava treba da ima svoju muziku ili nemuziku. Za PONEKAD SE OSEĆAM TAKO UMORNO… bila je potrebana muzika grupe StandStill. Kasnije su oni postali polupopularni, ali to je bila slučajnost. Sada, u KUPIO SAM LOPATU… ima klasične muzike, i kao vrhunac, klasične muzike koja nije previše uzvišena: nema modernih niti popularnih kompozitora , ni Luiđija Nona, ni Berija, ni Šenberga…; ima Štrausove muzike koja se stalno ponavlja, i koju mrzim. Belinijeve…; ne bih je slušao kod kuće, ali važna je za predstavu.
P. K.: Koje pozorište ti se sviđa da gledaš u Evropi, i reci koje stvari? A u Španiji?
R. G.: Sviđa mi se Jan Fabr (Jan Fabre) zato što radi formalno kontradiktorne stvari i one otkrivaju njegovu veličinu. Sviđa mi se Jan Fabr jer uspeva da bude moderan po formi ali ispunjava predstave sadržajem i društvenim angažmanom. Sviđa mi se Saša Valc (Sacha Waltz) jer doseže veoma čistu poeziju tela. Sviđaju mi se Meg Stjuart (Meg Stuart) i Sosijetas Rafaelo Sancio (Societas Raffaello Sanzio). Sviđaju mi se Alen Pletel (Alain Platel) i Fors Enterteinment (Force Entertainment). Sviđaju mi se španski prijatelji: Karlos Markerie (Carlos Marquerie) jer insistira na neobičnom scenskom senzibilitetu i ako on prestane da se bori na toj vatrenoj liniji, opašće perceptivni kvalitet mnogih ljudi, publike. Sviđa mi se Elena Kordoba (Elena Córdoba) jer uspeva da telom izrazi – možda uprkos njoj samoj – duboku gorčinu, suštinsko gušenje. Sviđa mi se Antonio Fernandes Lera (Antonio Fernández Lera) jer zna da piše i jer režira svoje predstave i prihvata me kao scenografa. Dopadali su mi se Heneral Elektrika (General Eléctrica) jer, čak iako nisam imao poverenja u njihov diskurs, razumem i podržavam njihovu energiju koja diže.

4. Intervjui sa gledaocima (maj)

„KAKO TI SE ČINI PREDSTAVA?”

Tokom prve nedelje igranja predstave išlo je veoma dobro. Slegale su se scene, prelazi, bilo je delova koji su počeli da rastu posle samo dva ili tri izvođenja… ali postoji još jedan aspekat koji iznenađuje. Na premijeri oko dvadeset ljudi napustilo je predstavu pre kraja. Drugog dana niko je nije napustio. Međutim, trećeg dana, više od trideset ljudi je izašlo. Siti? Ne slažu se? Povređeni? Zgroženi?… to je nemoguće saznati. Tako odlučujem da stanem sa magnetofonom na vrata da vidim šta se dešava, šta imaju da kažu, šta misle oni koji napuštaju salu i oni koji ostaju. Tog dana kada sam na vratima, samo jedna osoba odlučuje da napusti salu. Ipak, pitam ljude na izlasku. Pitanje je uvek isto: „Kako ti se čini predstava?” Odgovori su, najmanje, zanimljivi.

Nurija Kastanjeda (Meksiko): Nema lepote. Volela bih da sam videla lepotu. Ima veoma dobrih ideja koje nisu lepe. Ne kažem dopadljive… ne znam. Dosađivala sam se, veoma je spora; ja sam odrasla s televizijom, osećam da nema mnogo ideja i da je to usporava. Vrlo je plastična, ali nedostaje akcija. Dosađivala sam se. Treba da je kraća. Ne vidim strukturu. Bilo mi je dosadno. Nisam videla ništa što bi me zadržalo na mestu.

Inma (Mardid): Osnovna ideja mi se jako svidela. Režija je prirodna, malo se preteruje u potrebi da se izazove odvratnost, ali barem te izaziva, što mi se čini dovoljno. Ali ideja mi se u osnovi čini veoma dobra. Dopala mi se. Mislim da je potrebno da postoje krajnosti.

Migel Anhel (Madrid): Kakva šteta! Bio bih oduševljen da mi se sviđa. Ima prelepih slika; ima moćnu estetiku, ali nedostaje ozbiljan diskurs. Hoće da uđe u političke teme i u diskursu ostaje naivan: „Vratite Argentincima pare” – dobro, važi. Svetlo je prelepo. I istraživanje jezika ima iznenađujuće domete. Znaš šta mu se dešava: sve što vidi, od svega uzme pomalo i onda to prikazuje. Trebalo bi da stane i da malo razmisli i da smisli šta hoće da kaže. Zato što toliko radi, bez prestanka…

Serhi Sančes (Barselona): Diskutabilno je. Veoma neujednačeno. Ima stvari koje su me oduševile i drugih koje se ponavljaju. Mislim da bi mu dobar štrih dobro došao. To zezanje: „govno, dupe, prdenje, pišanje, jebe mi se za sve”, na momente mi se čini malo infantilno; i na momente mi se čini veoma pametno, postoji ambivalentnost u kojoj ne uspevam da se odlučim. Ponekad sam oduševljen onim što vidim, ponekad kažem: Dosta! Nemoj više!

Ignasi Duarte (Barselona): Potpuno sam ravnodušna. Čini mi se vrlo korektno, ništa me nije iznenadilo. Mislim da će za dve godine biti u CDN-u i s malo sreće imaće emisiju na TV Sinco, možda neće biti TV Sinco nego Kanal Plus. Mislim da je veoma komercijalno i da ljudi žele takvo pozorište. Sigurno će puniti sale jer ima dobar osnovni osećaj. Dobro, veoma dobro, ali nije me fasciniralo, nije me uzbudilo i nije mi mnogo duhovito.

Maite (Madrid): Čini mi se da je veoma dugačka. Ali me ovaj autor veoma zanima, uvek gledam njegove predstave. Sviđa mi se kako piše, ali uvek sebi postavljam isto pitanje: da li je to pozorište? Za mene to nije pozorište, sviđa mi se kako gledaoca tera na razmišljanje, ali to mi je više performans.

Mario Bas (Madrid): Pobuna protiv domaćeg života, pripitomljenog. Iako ne razumem što se kači sa Šanel, šta mu je uradila Šanel, šta mu je uradio Versaće, i Armani, šta mu je uradila Koko… (smeh). Iako mi se sviđa kako sublimiše strahove kroz kečap. Ima diskurs kome se ništa ne može zameriti, navodi na razmišljanje.

5. Javna debata (maj)

PONUDITI DRUGO VREME PERCEPCIJE

Posle jedne od predstava otvara se debata. Moderator je Hose Monleon. Za stolom Rodrigo Garsija, Karlos Markerie, Patrisija Lamas i Huan Loriente. Ugodan razgovor koji provocira ne zanimljiv komentar. Odmah na početku pitanje aludira na jednu od najprovokativnijih ili najuvredljivijih scena predstave u kojoj troje glumaca predstavljaju spisak „najvećih pičaka u istoriji”, po njihovom sopstvenom izboru5. Pored ovog odgovora biram druge zanimljive momente razgovora.

UČESNIK 1: Čemu ta uvreda svima bez razlike?

Rodrigo Garsija: Početna tačka bila je govoriti loše o ljudima kojima se ti diviš. Bilo je vrlo teško. To je scena koja je vrlo otvorena za improvizaciju. Ponekad se uhvatiš za glavu, shvatiš da govore vrlo teške stvari... Govoriti o smrti neke osobe nije uobičajeno u umetničkom delu. Malo te hvata panika. Poigrava se s vrlo osetljivim stvarima, barem za nas. Isto tako, publici je smešno; za nas postoji gomila drugih nijansi. Živeti, umreti, i šta uraditi sa svojim životom... vrlo delikatno. Ponekad se užasnem dokle stignu glumci u improvizaciji. I što se više užasavam čini mi se da smo bliže da uspemo. Ali to je stvar koja nije bila dogovorena od početka.

UČESNIK 2: Kažeš da te iznenadi to što ti glumci daju na sceni. Meni su se, naprotiv, glumci u predstavi činili kao prosti nosači. Nedostaju mi glumački trenuci...

R. G.: Na primer, desilo se nešto fenomenalno s tubom krvi. To je dogovoreno, urađeno je kod kuće, tako da to može bilo ko da uradi i da ispadne loše. To je smišljeno da mora da ispadne loše. Ali Patrisija to zgrabi i uradi kako uradi; mislim da imamo komunikaciju, nešto kao link. Fiksiram šta glumac treba da uradi ali to je loše. Sve je u tome loše. Mi o tome i ne pričamo. To je ideološki: veoma mi je stalo do ideološke veze između nas, Karlosa, glumaca i mene. Ima mnogo ljudi s istom ideologijom, ali mnogi su se tek sad pojavili. Imam dugačak kasting ljudi koji za mene govore: „on je jako zanimljiv i hoću da radim s njim”. Ali, to ne vredi; vredi ono što je tu: to je delikatan susret. To s krvlju nije se nikada probalo, nisu se probale nijanse, nikada se nije reklo šta treba da radiš a šta ne.
U mom pozorištu postoji sukob senzibiliteta. I očigledno je da hoćemo da pravimo pozorište koje otvara drugu vrstu senzibileteta, koje ide dalje od vikanja, dalje od videospota ili Marsovskih hronika6. To pokušavamo. Nisam najbolji od svih koji to rade; ima mnogo drastičnijih ljudi od mene; sada smo skoro u najsladunjavijem trenutku, ali i sada smatramo da se vitalnost sastoji u tome da se ljudima ponude druga vremena percepcije stvarnosti.
Stvari prolaze brzo i bolje je ljudima reći: možete hodati, možete šetati, možete gledati sunce, možete oseteti kišu... Na ovom svetu postojimo zato da pokušamo da proširimo vašu percepciju. I to je društveni angažman. Po meni, trebalo bi da ima više flaša s kečapom.

6. Intervju, 21. jun

„PRAVIM POZORIŠTE KOJE SE SVE VIŠE PRIBLIŽAVA PUBLICI”

P. K.: Predstave su se završile. Igrane su četiri nedelje. Kako ti se čini da je predstava primljena?
R. G.: Pravim pozorište koje se sve više približava publici. Svestan sam toga. I znam, s manje ili više uspeha, i uvek u skladu s mojim ličnim ukusom i mojim senziblitetom, da ih dotaknem. Ponekad im dotaknem srce, ponekad muda. U tom smislu predstava je bila čudo komunikacije. U publici ima svega; oni su ličnosti. Ljudi koji dolaze zato što se slažu s mojim načinom rada (kao kad odeš u bioskop da pogledaš novi film reditelja koji te obično oduševi) i naravno slučajna publika, oni koji prosto „izađu u pozorište”. Te dve publike su zanimljive, to jest, njihovo zajedničko prisustvo u sali. Uspostavljaju se dva dijaloga, dva nivoa. Jedan je dijalog predstave s publikom a drugi publike između sebe, koja reaguje jedna uz drugu, ponekad jedna protiv druge. Ponekad se zajedno smeju, ponekad se jedni smeju a drugi zgražaju... zbog iste scene! Za mene je zanimljivo ponuditi predstavu koja to uspeva, odnosno predstavu koja nije tako korektna da „uzbudi” i da „bude dosadna” svima jednako. I da je to bio festival, i da sam ja osvojio nagradu, i da treba da izađem na pozornicu da kažem opšta mesta, rekao bih: „Zahvaljujem ljudima koji su punili salu tokom čitavih mesec dana.” Nije uobičajeno da za radikalnu predstavu vadiš iz naftalina natpis „rasprodata sva mesta za večeras”. I to je pobeda nad osrednjošću, nad nemanjem angažmana, i nad umetničkom rezignacijom tolikih u ovom prokletom poslu zvanom pozorište.
P. K.: Tokom ovih nedelja u državnim novinama izašla je samo jedna kritika predstave... Sada, ideš u Avinjon s tri predstave; imao si turneju po celoj Evropi, ideš na Jesenji festival u Parizu. Šta ti to znači? Kako to objašnjavaš?
R. G.: Kao što znaš, u vreme dok smo u Madridu radili KUPIO SAM LOPATU U IKEI..., igrali smo AFTER SUN u Briselu. Reći ću ti samo da sam za pet dana u Briselu razgovarao s desetak novinara. Većina je doputovala iz Pariza, zanimao ih je „fenomen Avinjon” ili „fenomen Rodrigo Garsija u Francuskoj”. Juče u Madridu primio sam dva novinara iz Pariza, iz novina Liberation i Les Inrockuptibles. Ovde nije tako, ono što radim nije vredno za većinu specijalizovane pozorišne štampe. To je čudno, zar ne? Ali dobro je za mene: tako bar ne mislim da sam nešto. Ni da sam jedan više iz gomile pa me u mojoj zemlji ignorišu, ni da sam izvrstan stvaralac da bi mi davali toliki značaj u Parizu.

NEKI TEKSTOVI IZ PREDSTAVE KUPIO SAM LOPATU U IKEI DA ISKOPAM SEBI GROB RODRIGA GARSIJE

SCENA: GLUMCI SA UMETNUTIM KREDITNIM KARTICAMA

Jebe me to što roditelji vode svoju decu u restorane i što male pičke ostavljaju hranu da je skoro i ne pipnu. Stave je usta, igraju se i ispljunu je na tanjir. To što sam siguran da će se to jelo reciklirati za mušteriju koja ga bude naručila sat kasnije ne smiruje me, jer to je već druga tema. Decu, kao pse, treba ostavljati ispred restorana, vezanu.

Fotografija je nešto užasno, hoće da kaže ja sam tamo bio i to sam video a ti to nisi video. Hoće da kaže ja sam doživeo nešto što tebe isključuje, što ti nisi doživeo i što nemam nameru da podelim s tobom. Pokazujem ti fotografiju i dok to radim, govorim ti: tebe ovde nema. Laž je da fotografije služe za sećanje. Služe da se kaže: „ja jesam, ti nisi”. Da isključe. Da razdvoje.

Karavan automobili su smišljeni za ljude koji su kao mali sanjali da budu šoferi autobusa pa im se kada su odrasli život nasmešio.

Vreme sve briše i čini da se sve zaboravi, požurimo, ljubavi, da povredimo jedno drugo i da jedno drugom uradimo sve ono lepo što se nismo usudili nikome da uradimo.

Video sam u 9 ujutru ljude u putničkim agencijama. Sa spoljašnje strane izloga. Par sedi i čovek s kravatom naširoko mrsi. Siguran sam da su ti bednici nesposobni da izaberu svoje sopstveno putovanje. Idu kod nekog nepoznatog koji im naplati što je izabrao njihovo putovanje. To jedino što im je preostalo, malo vremena slobode, s tim odu u 9 ujutru u putničku agenciju i predaju ga nekom nepozantom s kravatom. I plate.

U kancelariji sam važnog klijenta. Vide me kako odlazim u toalet. Umirem od proliva, od straha, dve nedelje ne spavam. Iserem sve, celu dušu. I to snagom vatrogasnog šmrka. Nemam papira da obrišem tolika govna, ceo pod je prekriven govnima, zidovi, plafon. Moram da upotrebim peškire da obrišem govna i da ih bacim kroz prozor. Dilema: šta je gore, pošto su me već videli da ulazim u toalet i primetili da me dugo nema: da li da ostavim toalet čist i da me smatraju za kradljivca peškira ili da ostavim sve usrano?

Nemam kriterijum ni za šta. Prolazim kroz čaroban pejzaž i ne primećujem ga.

Bacam se da upoznam svet: Mac Donalds iz Orleana, Don Algodón iz Sitgesa, Pans Company iz Kuenke, Adolfo Domíngez iz Tokija, prodavnica Nike u Njujorku, Banka Bilbao u Rimu, Dechathlon u Buenos Airesu, Virgin u Briselu...

– Upoznao sam jednu ribu, krešeš je i zazvoni joj telefon, i ona se javi.
– Šta?
– Da, pali je da se javlja na telefon dok je krešeš.
– Da priča telefonom? Pali je da priča telefonom?
– Ne, pali je da se javlja na telefon. Da traži mobilni među stvarima i da se javlja. Dok sam ja na njoj i krešem je. Pali se na to, valjda da vidi ko je zove, ne znam, nikad je nisam pitao...
– A šta ti? Sve ti presedne?
– Ja? Pa ja sam je zvao!
– Ti si je zvao telefonom?
– Da, dok sam je kresao, četvoronoške, odnazad, vadio sam mobilni i zvao je. A ona je tražila mobilni među stvarima i javljala se. I svršavala.
– A ti?
– Ja šta?
– I ti si svršavao?
– Ja ne.

Rubene, da li znaš onaj vic: onaj vic kad tip kaže ženi: „Ja idem u kafanu.” A žena kaže: „Istuci me sada, da me ne budiš kada se vratiš.” Znaš ga... Dobro, hajde ga ti ispričaj.
Ruben ga priča.

To sam već nekoliko puta video. Jedna osoba živi usranim životom. Za moj ukus živi usranim životom. Po mom skromnom mišljenju radi u sranje uslovima, njen par je govnar, i njene zabave govnjive takođe. Ta osoba ima rak ili neku bolest od tih koje se nazivaju ozbiljnim. Razumeš? I osoba se izvuče. Razumeš? I šta radi? Nastavi po starom. Isti usrani život od ranije. Živi drugi život na isti način kao ranije. I dalje se valja u istim govnima. Možemo postati tako neosetljivi da nam čak ni smrt ne pruži priliku da, pošto je izbegnemo, počnemo život ispočetka.

Sa dvanaest godina, ako živiš u Parizu, nedeljom se igraš s drugaricama u parku. Ako živiš na Kubi, pušiš ga jednom Francuzu.
Ostaću s psom i gledaćemo reku. Gledaću reku kao pas. Neka me zarazi njegova životinjska ništavnost. Najmrtvije što postoji u prirodi, pseći mozak u tom trenutku gledanja reke, pored najživlje stvari na zemlji, te reke, njene snage. I ja tamo, s mojim namerno transplantiranim mozgom psa u toj intenzivnoj večeri.

Život je sranje dok ne pronađeš nekoga ko će te trpeti, onda više nije sranje. Isto tako je sranje za onoga ko te trpi, tvojom krivicom, ali to više nije tvoj problem.

Trebalo bi da se rodimo u jednoj kući i da umremo u toj kući, to je prirodno.

U španskom postoje reči voleti i pristati. Kada vidim kako živi većina ljudi koje poznajem, osećam kako se mešaju pojmovi.

Pas će sad ući u prtljažnik kola. Uvek radimo isto: otvaram mu prtljažnik, dam mu znak i on se popne. On uskoči, ja zatvorim prtljažnik, upalim kola i krenemo. Ovaj put, ne znam koji mi đavo bi, pade mi napamet da pomilujem psa i da mu zatim dam znak da uskoči u prtljažnik. Shvatim da me grupica gospođa s druge strane ulice posmatra i smeši se. Ispao sam kao neki aristokrata. Kao da sam uvek tako postupao s psom. Kao da ga svako veče ne zviznem po njušci, i da ga ne šutnem i ne tresnem gvozdenom šipkom po leđima, kretena. Sledeći put ću stati nasred grada, izvadiću psa iz prtljažnika i pre nego što ga ponovo pustim u prtljažnik, dobro ću ga isprebijati gvozdenom šipkom po leđima, da bih upotpunio sliku o sebi.

AFORIZMI

Pripitomi se priroda i zove se park. Pripitomi se čovek i zove se država.

Crnci preziru Arape. Arapi preziru debele. Debeli preziru belce, mršavi preziru nosate, nosati preziru žene, plavuše preziru crnke.

Ljudsko biće, kao najgluplju životinju na životinjskoj skali, zanima samo vreme jela. Počinje dan misleći na vreme za doručak i kod poslednjeg zalogaja četvrtog ili petog kroasana već misli na vreme za užinu. I dok ispija kriglu piva i čisti tanjir tortilje, misli mu se prebacuju na vreme za ručak. I kada popije čašu vina posle piletine, pasulja i pudinga, počinje da misli na vreme za užinu. I kada je kod šeste krofne i četvrte šolje kafe, glava mu je već na večeri. I dok briše košulju umazanu prelivom za makarone i prženim jajima, počinje da misli na sate nesanice, da bi u zoru ustao iz kreveta i bacio se na frižider...
 Osećam krivicu što sam vezao psa ispred čitaonice; ja čitam i sve sam pametniji a mojom krivicom pas je sve gluplji. Zato što su pametni samo ulični psi. Ako je vezan biće glup. Sada sebi postavljam pitanje: ko je gore vezan i ko je gluplji, ja u čitaonici ili pas.

Problem koji imaš kada se uzbudiš je što to ne dovodiš u pitanje. Uzbudiš se i to što te je uzbudilo podižeš na nivo nečeg uzvišenog. A međutim, kada si uzbuđen, to je najgori momentat da vidiš stvari kakve jesu. Čovek se uzbudi i nalazi se u svom najgorem momentu jasnoće, čak i senzibliliteta! Rečeno na drugi način: ne verujem da emocije i senzibilitet imaju veze s umetnošću.

I, naravno, šta će na fudbalskim dresovima to sranje napisano na grudima: marke automobila, elektroaparata, guma, jogurta. Pre su klupske boje bile klupske boje! Bilo je to nešto što se nije moglo isflekati. Sada više nije iz Madrida ako je Pikolinov. Više nije iz Alavesa ako je Pirelijev. Više se neće videti Ovijedo, navijaće se za Danone. Idite vi svi malo u kurac!

Javni parkovi sa životinjama... To znači da ima dva ili tri čuvara životinja, i dva ili tri stražara koji brinu za sigurnost životinja, i dva ili tri hranitelja životinja, i dve ili tri kuće koje služe merice zobi za životinje, i jedan ili dvoje zaduženih za zdravlje životinja... sve u samo jednom parku. Osobe koje rade za životinje! Trebalo bi da pišu romane radnici iz parkova... zooloških vrtova... ponizne romane... kao što su romani Dostojevskog! Zato što je surovo prihvatiti da neko ko je ličnost baci svoj život na služenje životinjama. I da štiti, udaljava, drži razdvojene životinje od ljudi.
Pošaljite te životinje, žive, u muzej. One su žive a preparirane. Patke preparirane žive! Fazani preparirani živi! Životinja koju pazi i o kojoj brine čuvar je isto što i preparirana životinja.
Ujutro jedan pas ima netaknute i ispunjene ogromnom energijom dve stvari: jedna je želja da mokri. A druga, da se raduje što je novi dan i što sam ja živ i što sam s njim.
Zašto sa svojom ženom ne postižem isto?
Zašto je jedino što želimo ujutru kad se probudimo, da mokrimo?

TEKSTOVI PROJEKTOVANI NA EKRANU

Mislim da su ovo primeri takvih života koje ti nikada nećeš živeti. Ni izbliza. Mislim da bi pred tim intenzitetom življenja trebalo da sebi postaviš neka pitanja. Barem ja to sada radim. Mislim da je vrlina, kao nešto povezano s merom, odbojna i opasna ideja, pošto totalitarizmi neprestano motre. Mislim da živeti kao domaća životinja ne bi smela da bude tvoja vrhunska težnja jer u preterivanju i u vatri ima otkucaja srca koji se čuju. Sada, na primer, tebe ne uspevam da čujem.

Ovo što vidiš događa se svaki dan, ali obrnuto. Hiljade odraslih trude se da pipkaju i krešu decu. To je toliko često da navodi na razmišljanje. Čak deluje da je to korektno i u tebi izaziva strah da ne ispadneš glup i da te ne nazovu nastranim. Došao sam čak do shvatanja da je to nešto normalno i da smo to potiskivali zbog vaspitanja. Onda sam pokušao da se napalim na devojčice i dečake od 10 godina ali nisam imao sreće. Od tada sam van sebe. Stidim se svoje jednostavnosti u seksualnoj praksi. Eto to je. Hteo sam, barem, da to s vama večeras podelim.

Argentina: vratite ljudima pare. Pustite ih da žive.

Priredila i prevela Duška RADIVOJEVIĆ
(Iz časopisa „Primer acto”, br. 294)