Uspeh njenog prvog komada RAZGOVORI POSLE SAHRANE 1987. omogućio je da karijera, do tada mlade glumice Jasmine Reze, krene u pravcu karijere ozbiljnog dramskog autora. Od tada je njen uspon neprekidan. ART, koji je nastao 1994, a koji je igran u celom svetu, doneo joj je i međunarodno priznanje. Komadi koji su usledili: ČOVEK SLUČAJA iz 1995. i TRI VERZIJE ŽIVOTA iz 2000, potvrdili su identitet briljantnog dramatičara, čije se delo povezuje s onim što bi se moglo nazvati „inteligentnim bulevarom”.
Ona zna pouzdan recept za to: elegantan stil, jezik koji je mešavina prefinjenosti i jednostavnosti, usklađenost humora i velikih misli – sve to u službi je ovog znalca intimizma, emocija, umetničkih i intelektualnih referenci. Njena tehnika, koja je vrlo zavodljiva, proizlazi iz njenog glumačkog osećaja, obrazovanja i osećaja za ritam i muzikalnost. Ukratko, tako kvalitetan bulevarski teatar nudio je lepe uloge velikim glumcima i brzu zabavu širokoj publici. Istovremeno šik i kvalitetno, to uverljivo pozorište, koje nije preokretalo ništa, koje nije zadiralo u suštinu, niti istinski dovodilo u pitanje, bavilo se ipak temama kakve su prolaznost, starost, smrt, usamljenost, ljubav, teškoće porodičnih odnosa, onim što tlači savremenog čoveka, ispraznošću razgovora.
Paradoksalno, svi komadi Jasmine Reze u Francuskoj postavljeni su u teatrima koja dotira država, a prvi put je sa ŠPANSKIM KOMADOM njeno pozorište našlo pravo mesto – u jednom bulevarskom teatru.
Napisan za slavnog pozorišnog reditelja, Švajcarca Lika Bondija, koji je 2000. već postavio Rezin prethodni komad TRI VERZIJE ŽIVOTA, i to na nemačkom, u Burgteatru u Beču, ŠPANSKI KOMAD, postavljen 20. januara ove godine u pariskom teatru Madlen, trebalo je da bude događaj sezone. Sve okolnosti govorile su tome u prilog: renome autorke i reditelja Bondija, glumci koji slove za elitu francuskog pozorišta, pa veliki scenograf Žil Ejo i kostimografkinja Titina Maseli. Pa ipak, događaj je izostao, jer smo dobili predstavu koja nije uspela da zadovolji ni neke elementarne kriterijume.
Iako Jasmina Reza u svom ŠPANSKOM KOMADU predlaže neku vrstu „zajedljivosti sporednog koloseka”: tri komada u jednom, u stilu ruskih babuški, prisustvujemo (francuskom) komadu Jasmine Reze, unutar kojeg glumci ponavljaju španski tekst fiktivnog autora Olma Paneroa, u kojem on opet ponavlja neki bugarski tekst iz 1970. Shvatili smo da je reč o teatru glumaca. „Volim Španiju”, objašnjava Jasmina Reza, „čini mi se da ta zemlja ima neki poseban ritam, i u jeziku i u muzici. Unutar tog, mog komada, napisala sam Španski komad. Činjenica da se radi o nekom stranom delu, što će reći onom koje proizlazi iz neke druge kulture i koje je napisao, navodno, neko drugi, a ne ja, daje mi neuobičajenu slobodu”.
ŠPANSKI KOMAD izgovara pet glumaca, a govori o ponovnom okupljanju jedne porodice, kada majka (Bil Ogije) svojim kćerkama, inače glumicama – Nuriji (Marian Denikur) i Aureliji (Dominik Rejmond), te zetu (Andre Markon), predstavlja novog čoveka svog života (Tijeri Fortino), udovca koji posluje s nekretninama. Majka, istovremeno stalno okružena fragmentima bugarskog teksta, ponavlja svoj tekst, obraćajući se direktno publici.
Taj pazl ”slike savremenog sveta postaje nepodesan za prikazivanje”, kaže Jasmina Reza. Preko situacija koje osciliraju između drame i groteske, ona zapravo nastoji da u komad uvrsti prepisku svakodnevnog života, porodičnih veza i teatra. Tako realnost glumaca, pozorišna fikcija i svakodnevna realnost, predstavljene kroz teatar, prestižu jedna drugu i prepliću se u jedinstvenom svetu, onom teatarskom, gde se ponavljaju, susreću i otkrivaju. Ukratko, to je mesto koje bi, kao kod Šekspira, moglo da bude pozornica sveta. Tu se govori o svetu koji nije na dobrom putu, o bolu dezorijentisanog čoveka koji je bez repera u ovom našem mondijalističkom društvu, o odsustvu komunikacije među generacijama, o teškim odnosima i raspadu porodice, o indiferentnosti, potrebi za naklonošću i samoći, najzad o pozorištu u kojem ima nešto trulo jer su „glumci postali ugledni građani a glumice buržoazija”, tu se raspravlja o igri, režiji, kostimima, kritikuje se i samokritikuje, ostavlja se pravo na zlopamćenje i nadmudrivanje.
I dok se hrabri reditelj opija šampanjcem, u čemu ne zaostaju ni njegovi glumci, ideje počinju da izviru. Filozofija šanka usred teatra rasplamsava se. Pitamo se o glumačkom biću, o tome šta znači biti glumac, o tome kada igramo u pozorištu a kada u životu, da li je to dobro ili je fijasko?
Ali, sve to zvuči pogrešno – kao neki naivan razgovor – i dekoncentriše. Veštački stavovi likova, nespretne reference na Španiju, beskrajni klišei o flamenku i koridi, to zaista razdražuje. Tu ima karikature, loše farse koja daje privid pirandelovskog i čehovljevskog. Ništa, pa čak ni mnogo citata iz Čehovljevih komada, koje Reza inkorporira u svoj komad, ne mogu neutralisati lavinu klišea kojima nas spisateljica zasipa u svom kič-komadu, koji brka goruće teme o kojima treba govoriti.