Kada se razmišlja o drami u kontekstu kineskog umetničkog izraza ne sme se zaboraviti pozorišna tradicija koja ne podrazumeva poimanje dramskog u onom smislu koji je operativan na evropskom tlu. Tamo gde je antička drama verifikovala govor kao osnovno sredstvo iskaza i na taj način odredila budući razvoj evropske dramske književnosti, kineska tradicija podrazumeva gest, mimiku i simboliku pokreta. Tek stvaranjem moderne drame u dvadesetom veku, kineski autori iskoračuju u prostor evropske dramske prakse. Nemajući nikakvog uzora u prethodnim generacijama pisaca na svom tlu, mladi dramatičari druge i treće decenije prošlog stoleća u potpunosti se naslanjaju na evropske autore, od Šekspira do Strindberga.
Cao Ju pripada drugoj generaciji dramskih pisaca koja je stvarala tokom tridesetih godina i važi, po mnogim ocenama, za jednog od najboljih savremenih kineskih dramatičara. Pored OLUJE, koju je napisao u dvadeset trećoj godini, ovaj autor stvorio je još desetak drama. Osnovna tema njegovog opusa je fundamentalna kriza starog patrijarharlnog, konfučijanskog pogleda na svet koji svojim raspadom lomi mnoge socijalne relacije, dovodeći u krizu individualitet koji se u stvari tek u novonastaloj situaciji javlja kao okosnica čovekovog identiteta.
Radnja komada pokriva tri vremenska nivoa, koji se međusobno prepliću. Nukleus priče je sledeći: nekadašnja tragična ljubavna priča bogatog gospodara i mlade služavke koja je rezultirala rođenjem dva sina dovešće, nakon skoro trideset godina, do tragedije među članovima dve porodice, do smrti, ludila i propasti.
Kreirana po ugledu na antičku tragediju, OLUJA sadrži brojne dramaturške elemente koji su veoma vešto upotrebljeni tako da je, i pored veoma jasne podloge na kojoj je građena radnja, izbegnuta zamka pukog prepisivanja.
Nepomirljive razlike koje junaci ne mogu da prevaziđu, definisanost karaktera kao sudbine koja vodi prema neumitnom i nepromenjivom završetku, koloplet slučajnosti i mnogobrojnih mikroobrta, hibris kao roditeljska zla kob preneta na decu, fenomen tajne koja se, i pored dugog proteklog vremena, otkriva i ruši uspostavljeni poredak, usporavanje radnje koja u finalu za momenat ide ka srećnom kraju zavaravši i junake i gledaoce da je tragedija izbegnuta, radnja koja kroz mikroscene i dijaloge lagano napreduje otkrivajući tragediju korak po korak, poštovanje Aristotelovog trojnog jedinstva – sve su to elementi antičkog modela tragedije, posebno Sofoklovog pozorišta s Edipom kao klasičnim primerom.
Istovremeno, u komadu je primetan i značajan Ibzenov uticaj, jer je više no očigledno da, kada čitamo ili gledamo OLUJU, pred nama nije ništa drugo do STUBOVI DRUŠTVA na kineski način, dok specifična narativnost autorovog dramskog postupka neodoljivo podseća na Čehova. Ne samo da su dijalozi razliveni kako bi  dočarali specifične elemente antičke lagane dramaturgije koja intenzitet gradi na sukcesivnom nagomilavanju manjih konfliktnih situacija već je autoru bilo veoma važno i da svoje junake podrobno predstavi pri njihovom prvom stupanju na scenu, koliko za buduće reditelje toliko i za potencijalne čitaoce. Zato su didaskalije veoma opširne, kreirane kao male deskriptivne pripovedne celine. U njima je detaljno dat psihološki profil svih likova, tako da se pri čitanju teksta odmah na početku vidi svaka pojedinačna egzistencijalna situacija junaka u odnosu na dramski svet u kojem učestvuju kao aktivni delatnici.
 Problemska tačka oko koje autor gradi karaktere jeste prekoračenje granice. Junaci komada svi odreda prelaze preko starih, strogo uspostavljenih pravila socijalno dopuštenog ponašanja, oni su ljudi impulsivni i puni života koji se ne daju sabiti u naučene forme. Od nedozvoljene ljubavi koja se davno dogodila, pokrenuvši zamajac događaja, do incestuoznog odnosa brata i sestre, preljube jedne supruge, radničke pobune protiv gazde i kapitala, svaka pojedinačna delanja likova determinisana su pokušajem zbacivanja davno stavljenih okova. Krajnji rezultat promene socijalne paradigme u OLUJI jeste tragedija i smrt ali je samo postojanje takvog potresa najava dubljih promena na opštem planu, pošto stabilna društvena matrica ne podrazumeva granične sutuacije tog tipa.
Iako je autor pomerio čitavu radnju prema fenomenu Drugosti, unevši kontekst hrišćanstva i zapadnog stila u svoj komad, želeći da izbegne poistovećivanje gledaoca s radnjom, a nastojeći da proizvede efekat očuđenja, realistički diskurs teksta nije izbegnut. Bez obzira na napor da se ovo delo tretira kao poema, stvarnosni element je u njemu toliko snažan da je nemoguće ne čitati OLUJU kao jednu uspelu i snažnu kritiku društva i njegovih umrlih vrednosti.