Šta je važnije od dve vrste postojanja jednog dramskog dela: književni tekst ili njegova scenska realnost? Mada je tekst istovremeno jedan od elemenata scenskog dela, te dve forme izgleda da nikako nisu svodive jedna na drugu. Ipak, ova dvojnost je srž rasprave teksto-centrista i sceno-centrista koja je započela radovima članova Praškog kruga, a naročito Otakara Ziha (pobornik scenske realizacije) i Jiržija Veltruškog (pristalica dramskog teksta), prvih značajnih teoretičara pozorišta novog XX veka. Dve grupe teatrologa bile su na različitim poljima tokom čitavog jednog stoleća, a duhovi se nisu smirili ni u ovom, XXI veku.
Međutim, kojoj od dve forme dati prednost jeste odluka od izuzetne važnosti za analizu dramskog dela. Ovom knjigom Patris Pavis pokušava da izmiri dva oprečna mišljenja i da nas uputi na dramski tekst, tako što ćemo prilikom čitanja voditi računa o njegovoj scenskoj realizaciji. On čitaoca imenuje kao čitagledaoca, zahtevajući od njega da istovremeno bude pomalo i reditelj i glumac, jer će se tako, na način povlašćenog čitaoca, najbolje približiti autoru i naročito njegovom delu.
 Najvažnije poglavlje je prvo i naslovljeno je Teze za analizu dramskog teksta.1 Ovim poglavljem, od trideset stranica, autor postavlja do sada nepredlagane načine mogućnosti čitanja dramskog dela, da bi u sledećih devet poglavlja pokazao kako funkcionišu teze njegove teorije na primerima tekstova francuskih dramatičara, nastalih između 1982. i 1997: Bilo zbog čega, jednog da ili jednog ne (Natali Sarot), Portret jedne žene (Mišel Vinaver), U samoći pamučnih polja (Bertran-Mari Koltes), Inventar (Filipe Minjana), Vi koji koji stanujete u vremenu (Valer Novarina), Želja za ubistvom na vrhu jezika (Ksavije Dirinže), Umetnost (Jasmina Reza), Bio sam kući i čekao da počne kiša (Žan-Lik Lagars) i Još uvek oluja (Enzo Korman). U poslednjem, zaključnom, poglavlju Pavis definiše osobenosti i tendencije u savremenoj francuskoj drami, kao plod rezultata novog modela ispitivanja izuzetno različitih tekstova.
Činjenica je da teorija dramskog teksta već duže vreme kaska za novom dramom. Posle perioda rediteljskog pozorišta i vizuelnog teatra u kojem su dominirali pokret i zvuk, na pozorišne scene vratio se u zapećak proterani tekst, na šta dramska teorija nije bila dovoljno spremna. Dok su nove generacije dramskih pisaca nastupile inovatorski, stari i novi teoretičari jedva da su prihvatili učenje An Ibersfeld i njenu teoriju koja ne funkcioniše uvek, i koja naročito nije primenljiva na dela nove evropske drame.
Patris Pavis, profesor teatrologije na pariskom univerzitetu Pariz VIII (poznat po kapitalnom delu REČNIK POZORIŠTA (1996, dopunjeno izdanje), prevedenom na više od dvadeset jezika, svojevremeno se čvrsto držao semiološkog tumačenja dramskog teksta (PROBLEMI POZORIŠNE SEMIOLOGIJE, 1976) i teorije An Ibersfeld (oboje su izdavači knjige POZORIŠTE. OBLICI PRISTUPA, 1987). Posle sociološkog pristupa gledaocu (ZVUK I SLIKA SCENE, 1985), izučavanja velikana kao što su Marivo (1986) i Čehov (1991), posle antropološkog i interkulturalnog pogleda na scenu (POZORIŠTE NA RASKRŠĆU KULTURA, 1990, MEĐUUTICAJI. DIJALOG KULTURA U SAVREMENIM PREDSTAVAMA, 1992) i onoga bez čega ona nije moguća (OD TEKSTA DO REŽIJE, 1984, DRAMATURGIJA GLUMCA – suizdavač, 1996), Pavis usmerava pažnju na teoriju (ANALIZA PREDSTAVA, 1996, PREMA TEORIJI POZORIŠNE PRAKSE, 2000), da bi ovom dragocenom knjigom ponudio metod koji izmiruje interesovanja stručnjaka, koliko i ljubitelja pozorišta, omogućivši im analizu savremenog teksta, bez dodatnih znanja o autoru i ma koliko njegovo dramsko pismo bilo specifično, tako što će čitalac aktivno sarađivati s nepoznatim tekstom, koristeći različite mehanizme (kao mehaničar alatke iz svog sandučeta) u procesu čitanja.
Kao polaznicu, Pavis je uzeo model Umberta Eka (izložen u LECTOR IN FABULA, 1985), namenjen tumačenju narativnog teksta i stvorio novi model analize na osnovu uspešnog i dugogodišnjeg bavljenja dramom, ne zanemarujući istraživanja neizbežnih teoretičara kao što su Žan-Mari Šefer, Peter Sondi, Mišel Vinaver ili Rolan Bart, Bahtin, Jakobson. Da bi naši čitaoci stekli jasniji uvid u učenje Patrisa Pavisa, iz ove knjige, neophodne za sve koji se bave tumačenjem dramskog pisma, umesto eksplicitne poruke za njen prevod, prenosimo polaznu, teorijski radnu, šemu, koja će, kasnije, tokom izlaganja teorije biti izmenjena.