Čovek može da vidi kako je na svetu i bez očiju – citira Svetislav Jovanov iz Šekspirovog KRALJA LIRA, naizgled sasvim bezazleno, na 24. strani svojih antiteatroloških studija  (kako ih je sam podnaslovio a s naslovom već navedenim u našem podnaslovu) mada se u ovoj autohtono zatamnjenoj Šekspirovoj viziji viđenja bez vida, ne baš sasvim vidljivo ali dosta precizno, nazire i ponešto presudno za antiteatrološku autorsko-hermeneutičku volju, tj. poetiku samog Jovanova, sprovedenu u ovoj knjizi umalo bez ostatka. Ne mislimo li pri tom, dakako,  na viđenje samo kao na primarni, individualni čin, na neku, dakle, tek senzornu vrstu uključivanja u tekući performans stvarnog – što, po Jovanovu, ni samom Šekspiru nije strano – stvari će biti za zeru jasnije. Da bismo stvari sagledali danas, nisu nam ni nužne ni dovoljne samo naše oči. Dostupne su, tj. u igri, i druge igre senzornog i trans-senzornog interfejsa koji nas nadilazi ili pak provocira, vidljiv ili nevidljiv, kao što Jovanovljevu volju za tumačenjem provocira ne samo hiperkanonizovani, deklarativno i od Jovanova potencirani tumač Šekspira – Jan Kot, vidljiv do potrebe za analitičkim podrivanjem njegovih šekspirovskih vizura, već i čitava teatrološka i transteatrološka kamarila autoriteta, da joj se u krajnjoj instanci, kao ni Kotu, ne bi kadilo i sladilo, već da se na primerno raskrivenim primerima ukaže na onu pustu činjenicu kraja dvadesetog veka što veli da je svako pravo čitanje i upis. Takav gde relevantnim, iznova i uvek, postaju samo sam (proto)tekst i onaj ko ga poslednji čita, tumači (tj. iznova pre-pisuje, za sebe i čitaoca svog tumačenja), dok je sve ostalo korisna paraentropijska hermeneutička aktuelizacija  metatekstualnog i kontekstualnog polja u kojoj sve može ali i ne mora da znači, sem onog što postaje poslednje stanje (meta)teksta. Pa prihvatila ga sledeća generacija čitalaca ili ne, shodno želji ili odsustvu želje za novim upisom, koja i od njih čini neku vrstu pisaca ili ne, aktivnih (poput ovog što upravo post-piše) ili sasvim pasivnih – što, dakle i ne čitaju, kao što i u navedeni citat iz LIRA verovatno ne bi poverovali, kad ih već potreba/želja nije naterala.
Kad smo se već iznova dotakli tog lirovskog citata, evo i još jedne njegove potencije u vezi s Jovanovljevim samodeklarisanim antiteatrološkim stavom. Kao što Lir vidi bez očiju, tj. vida, i Jovanov ubedljivo nastoji da u svoju mrežu tumačenja ne uvodi logiku prizora/performansa izvedenu izvan teksta, tj. iz one šekspirološke sfere koja svoj cogito primetno, ili čak upadljivo crpi iz glasovitih scenskih uprizorenja Šekspirovih komada. A čak i kad čini obrnuto, nešto nalik na uput hipotetičnom reditelju, kao na strani 33, s tajmingom ospoljavanja krivice lika Gertrude u HAMLETU, i to je ako ne  baš skriveno, a ono kao pisano brisanjem, kao mastilom koje se van knjige i pisma i ne da lucidno upotrebiti. Hm. Eto zena i tamo gde ga nema, kao što je i ova knjiga sva pozorišna a bez vidljivog pozorišta u njoj. Prva podela, što bi se reklo, baš kao i za deo svojevremenih kritičarsko-autorskih postmodernih igara Svetislava Jovanova oko Pekića i Kiša u nekim njegovim radovima i knjigama, što ne treba da ostane neviđeno, tj. nerečeno i kad izricanje nikud ne vodi. Bar uz ovu metašekspirovsku podelu.

A čemu to tj., to jest to jest?
Pa da ova Jovanovljeva antiteatrologija ne bi (p)ostala sasvim anti, jer ona to i nije, makar iz sasvim formalnog i vrlo vidljivog razloga. Što ona ne kaže ne, već kaže i ili ili-ili, baš kao u naslovu njegove knjige ili naslovima tekstova koje ta knjiga sadrži. Što joj samo ne nije prirodno stanje, sem kad nas o tome prirodno – kad je tekst u pitanju – dakle jezički, čak sasvim leksički, iz pronicljive semio-aure Šekspirovih očiglednih jezičkih igara i dalekosežnih igara s jezikom obaveštava o bitnim polimorfnim i polisemičkim Šekspirovim upisima koji izmiču, a koji kod Jovanova bivaju odlučno/odlično uhvaćeni, posle svih frajevskih „lunarnih tropa”, eirona i alazona, i ostalog u šta  ili poverujemo ili ne. Recimo, kao ono što je skoro predmetno očigledno a (kao kod LIRA, takođe) neviđeno, poput demistifikatorske akcentuacije polisemičnosti imena protagonista u Šekspirovom SNU LETNJE NOĆI/SNOVIĐENJU U NOĆ IVANJSKU, gde nas značenjski raskrivena multioptika imena lika (Bottom) i njegovih figurativnih transmutacija (ass) sama po sebi više privodi moći viđenja ili čitanja nego mnogo šta pre toga i drugde rečenog povodom ove šekspirovske erototropne  „beskonačne igre između jave i sna, ali i između Moći i Iluzije” (Snoviđenje u noć ivanjsku ili udaljeno ogledalo, str. 66).  Eto moći, bar u tumačenju, a prostora posvećenog iluziji nam ionako ne fali, ne samo uz ovaj komad, već i u celoj knjizi koju upravo opisujemo.
Jer ako bismo, ne na kraju ali vrlo blizu, želeli da bar skiciramo neko sistemsko – da ne kažemo intencionalno-tematsko uporište svih primerno jezgrovitih studija sabranih u ovoj knjizi, izbora baš i nema. Ne zato što u njoj nema takvoga uporišta, već što je vidljivo do napadnosti, čak i na prvoj strani  uvodnog eseja posvećenog MAGBETU. „Radnja Šekspirove tragedije izniče, ponajpre, iz praznine privida i najzad, iznova, iščezava u prividu praznine’’ – piše tu S. J. između ostalog, najavljujući ujedno ono što će drugde imenovati metonimijskim vezama između nivoa stvarnosti (str. 10), odnosom bića i privida (Kralj Lir ili čudo ljubavi, str. 17),  „kombinovanjem svih fenomena svakodnevice i fantazmagorije u košmarnu dramsku mrežu’’ (Magbet ili istorija nestvarnog, str. 10) nastojeći da iz krugova tog košmara izvede očigledne strukturalne izvodnice kroz trijadne sisteme razvoja aktanata/akcije i upisanih im ključnih pozicija u uzoritim Šekspirovim delima. Od iluzionističke trijade:  avet (prikaza) – uloga – duh (um) u HAMLETU, do one ni dalje ni bliže od upisanog: senka – glumac – ludak u KRALJU LIRU – sve te trijade čine neke od preciznijih operativnih alata Jovanovljevog tumačenja, a šematsku utemeljenost kad je Šakspir u pitanju kao da crpu i iz onog „umobolnik, ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja’’ što bard lično stavi u usta svom Tezeju iz lunotropno/erototropne igre u pet činova što smo je već pominjali s razlogom, ne samo što ima i san i noć u naslovu.
A kad već pomenusmo ono intencionalno, što bi mu ovde bilo nešto kao poetičko, ili zanatski, ili voljno – intencionalna je i totalizujuća post-pozicija najneposrednije zbiljske i tekstualne aktuelnosti iz koje Jovanov ne samo tumači već i re-interpretira i post-interpretira kako Šekspirove drame/komedije, tako i kritičarske uplive Jana Kota i mnogih, mnogih drugih koji su se njima bavili menjajući njihovo emisiono polje u mnogo čemu, ne samo za sebe nego i za druge. U tim često konstruktivnim a često i dekonstruktivnim, kao što je i red – tj. smisao ovog posla, post-post zahvatima, u analitičkoj magmi su stopljene i hronološki još mlade vizure post-Hirošima&Aušvic, post-Gulag, post-Vukovar, post-Jul pa čak i post-femino paradigmi te srodnih izazova primarnom i sekundarnom govoru o ljudskom na sredokraći tragičnog zeva između Želje i Moći, bliskih Šekspiru i posle Šekspira samog. Ne škodi, dakle, kao ni u onoj reklami, samo je em ozbiljnije, em ima i rezultata, makar  ponekad kao da se i sami osetimo neprijatno što Šekspir nije znao šta će Derida zboriti o re-apparition (snatreći i o Marksu), Lakan o... A bogme ni Kot, baš uvek.
Šalu na stranu, krug Jovanovljevih sa-govornika o datim temama imponuje, kao i izbor njihovih dela, koji uz obaveštenost i akribiju ukazuje i na dobar ukus. Benjamin – naravno, Barker – da, da, Majnard Mek – hvala, Fraj – o, to smo već rekli, Vendi Vol –  oh, yeah... A šta je sa Zulfikarom Gouzom i njegovim bar poučnim ogledom „Hamlet, Prufrok i jezik”? Zagubilo se?
Pa neka je. Ima dana, jer i inače očekujemo da ova odlična i za čitanje podobna knjiga dobije svoj prirodni nastavak, ne samo zbog svega onoga što je Šekspir napisao – a ovde nije ni dotaknuto, niti samo zbog onoga što su Kot, Jovanov i ostali o tome pročitali da bi štošta svoje napisali, već ponajpre zbog nas, pa bili teatrolozi, antiteatrolozi, postteatrolozi ili samo puki čitaoci željni pameti, dara i znanja drugih.

I na kraju jedna postgenološka napomena.
Među još važećim poštapalicama koje nisu iščilile s dvadesetim vekom  stoji ono pre-post-pravilo da ćemo umesto o filozofiji velikih sistema ili filozofiji uopšte ubuduće uglavnom govoriti o filozofiji aforističkog razgovora ili naprosto teoriji sa malim „t”. Jer drugoga uglavnom i nema, sem u upornim reprintima. Tim povodom, rado bismo dodali, myself and I, da iako, uprkos svojoj jezgrovitosti iskaza, ne korespondira s pravim analogonom teatrološkom genomu po datoj aforističkoj osnovi, samoproklamovana antiteatrološka praksa Svetislava Jovanova ukazuje veoma zanimljiv otklon ne samo od mainstreama u ovoj oblasti pisanja/mišljenja već i od mnoga čega drugog što se danas post-piše. Mislimo li pak o onom sa malim „t”, e tu bi već bilo mesa za ovo tekstualno telo, ali bi onaj njegov kreativniji deo, neka vrsta organske glave pisma S. Jovanova koja, ne  po dužnosti, već po produktivnoj utopljenosti u pisanje, iznutra korespondira i s erosom stvaralaštva bila prikraćena. U nedostatku boljeg rešenja stavićemo tačku. A ostalo će autor već dopisati sam. Nadajmo se – uskoro.