Velika zgrada Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu (Bulevar umetnosti 20),  poseduje pozorišnu salu, čije gledalište može da primi oko 200 ljudi, s prostranom i vrlo prijatnom scenom, dobrim tehničkim uslovima, solidnim ozvučenjem i osvetljenjem. Poseduje brojne glumačke i rediteljske vežbaonice, šminkernicu, krojačnicu, funduse, bife. U sklopu Fakulteta formirana je posebna služba, nazvana Pozorišni studio, koja obavlja sve neophodne organizacione poslove vezane za realizaciju studentskih ispita. U Pozorišnom studiju stalno je zaposleno nekoliko školovanih pozorišnih producenata, majstor svetla i majstor tona. I, najzad, Fakultet godišnje školuje oko pet pozorišnih reditelja, deset glumaca, osam dramaturga i oko petnaest pozorišnih producenata. Ipak, i pored izuzetnih prostornih uslova koje pruža zgrada Fakulteta, službi koje stoje na raspolaganju i mnoštva studenata, od 1988, kada je Kamerna scena postala funkcionalna, pa sve do 2000, nije uspeo ni jedan pokušaj da se oformi profesionalna pozorišna scena, a i kada je oformljena, repertoarski  je živela samo tri sezone. U momentu nastajanja teksta, razgovori o ponovnom oživljavanju ovog dragocenog pozorišnog prostora postaju sve češći i ozbiljniji. Stoga iznosimo istorijat nastanka Scene „Mata Milošević”, kao neku vrstu doprinosa stvaranju svesti o njenom značaju za sve nas.

Pokušaji

Zamisao da se studentima glume, pozorišne režije i dramaturgije obezbedi scena, gde bi se kroz stvaralački  neomeđen rad rađali uistinu plodotvorni i originalni pozorišni umetnici, scena koja bi okupljala publiku generacijski i senzibilitetom sličnu samim stvaraocima – stara je verovatno koliko i sama Akademija za pozorišnu umetnost u Beogradu. Međutim, nužni preduslov bio je da škola poseduje sopstvenu pozorišnu salu. Izgledi da se ovaj preduslov ostvari postali su realni kada se Akademija, promenivši ime u Fakultet dramskih umetnosti, 1974. preselila u novu, veliku zgradu na Novom Beogradu. Idejni projekat ove zgrade predviđao je, između ostalog, i naknadnu izgradnju pozorišne scene u okviru samog objekta. S izgradnjom sale se, međutim, zbog finansijskih poteškoća, odugovlačilo više od jedne decenije. Tek 1987, kada na mesto dekana dolazi prof. Svetozar Rapajić, jedan od glavnih zagovarača studentskog pozorišta, u dovoljnoj meri se intenzivira prikupljanje novčanih sredstava za okončanje radova. Uprava Fakulteta uspela je da, po rečima prof. Rapajića, „proseći sredstva od preduzeća do preduzeća”, dovrši fakultetsku pozorišnu salu, nazvanu Kamerna scena i da je konačno otvori 1988. Tada je zamisao o osnivanju studentskog pozorišta dobila realne osnove, te se činilo da je pitanje trenutka kada će se ostvariti.
Ali nije bilo tako. Nova scena je u narednih jedanaest godina korišćena isključivo u nastavne svrhe. U periodu ispitnih rokova tu bi se održali ispiti studenata glume i odigrale ispitne predstave studenata pozorišne režije, koje se, po nepisanom pravilu, nikada nisu reprizirale. I pored dobre volje pojedinih profesora, studenata režije i samog Dekanata, koji je bio spreman da izdvoji određena finansijska sredstva, i nekolicine ozbiljnih pokušaja, u tom periodu nije napravljena NI JEDNA predstava slobodnog tipa, tj. ona koja nije ispitna. Zašto? „Ideja se sukobila s nečim što se može nazvati otporom i podozrenjem kolega ali i samih studenata”, kaže prof. Svetozar Rapajić. „Ispostavilo se da je svaka vanškolska aktivnost za studente glume teret više, pogotovo kada se ima u vidu da je krajnji rezultat bio neizvestan. Osnovni razlog zašto pokušaji da se scena u tom periodu oformi nisu uspeli, jeste konformizam.”

Početak

A onda, 1999, kao nekim čudom, i u inat onima koji su sumnjičavo vrteli glavom i na sam pomen repertoarskog života na Kamernoj sceni, u potpunosti je uspela realizacija čak dve slobodne predstave u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti i u režiji dva studenta treće godine, ANASTASJIN ŽALAN BEŠE HOD D. R. Popeskua, u režiji Jelene Bogavac i VILENJAK po motivima Oskara Vajlda, u režiji potpisnice ovih redova.
Sve je počelo kada je u jesen 1998. tadašnji dekan fakulteta dr. Ljiljana Mrkić-Popović, koja je još kao profesor dikcije na Katedri za glumu bila zagovornik fakultetskog pozorišta, počela pripreme za obeležavanje pedesetogodišnjice postojanja Fakulteta dramskih umetnosti. Njena zamisao bila je da ovaj značajan jubilej Fakultet obeleži izvođenjem celodnevnog pozorišnog maratona, gde bi se na Kamernoj sceni izveli ispiti studenata glume, ali i sasvim nove, za tu priliku napravljene predstave, realizovane novčanim sredstvima koje je Ministarstvo prosvete odobrilo Fakultetu za potrebe proslave. Tada na scenu stupa, prema sasvim subjektivnom viđenju autora teksta (neka mi niko ne zameri), druga (posle gospođe Mrkić-Popović) najzaslužnija ličnost za otvaranje scene „Mata Milošević”, i reditelj s najvećim brojem režija na ovoj sceni, Jelena Bogavac. Jer, kao po nekom mehanizmu neverice prethodnih generacija koje su iskusile poraz, većina studenata režije (među njima isprva i ja sama), nije se hitro i rado odazvala predlogu Dekanata. Jelena je, pak, ne oklevajući ni trenutka, u rekordnom roku koncipirala projekat ANASTASJIN ŽALAN BEŠE HOD.
Njen entuzijazam i uporna ubeđivanja (ništa ne sme da nas spreči da radimo, potpuno je prirodno da scena Fakulteta bude mesto za sazdavanje buduće rediteljske poetike, „mora da može”) u potpunosti su slomili moje sumnje, pokrenuli me da i sama osmislim budući projekat, i učinili da zajedno pokucamo na vrata Dekanata. Vrlo brzo oba projekta naišla su na odobravanje. Tom prilikom imenovan je i mentor budućih predstava, prof. Svetozar Rapajić.
”Podrška dekana Ljiljane Mrkić-Popović i profesora Svetozara Rapajića bila je gotovo momentalna, ogromna i potpuna”, kaže Jelena. „Kasnije su me u životu podržavali i pomagali mnogi ljudi, naravno. Samo što će ova podrška Fakulteta dramskih umetnosti ostati jedna od najvažnijih stvari za mene, kako profesionalno tako i lično. Ljiljana Mrkić-Popović, energijom koja je sasvim bez premca, uspela je da pokrene i stavi nam u službu Pozorišni studio, s Veljom Gerasimovićem na čelu. Osećam se kao da pričam hvalospeve, ali nikada do sada nisam bila u prilici da zahvalim velikim slovima, sebi i drugima, za ovaj blistav početak.”
Potrebno je naglasiti da ovaj poduhvat, uprkos volji Dekanata, sigurno ne bi uspeo bez svesrdne podrške profesora s Katedre glume i samih studenata glume. Gotovo svi tadašnji studenti druge i treće godine, klase profesora Biljane Mašić i Gordane Marić, i jedan student četvrte godine, u klasi prof. Predraga Bajčetića, bili su potpuno spremni da žrtvuju dragoceni zimski odmor i provedu čitav januar u ozbiljnom procesu proba za dve nove predstave (osećam potrebu da sve naše „saborce” poimence pomenem: Mila Manojlović, Bojana Stefanović, Sonja Kolačarić, Ivana Jovanović, Tamara Krcunović, Milena Vasić, Jelena Stupljanin, Marinko Madžgalj, Novak Simić, Vanja Ejdus, Goran Jevtić, Ana Stefanović i Ljubinka Klarić). Probe su tekle uz zdušnu podršku svih učesnika, svesrdnu pomoć Pozorišnog studija i gotovo bez ijednog ozbiljnog problema, i rezultirale dvema odličnim predstavama, koje su premijerno izvedene 11. februara 1999, u okviru svečanog pozorišnog maratona.
S obzirom da su na premijeri izazvale pozitivnu reakciju mnogobrojne publike, i zahvaljujući angažovanju Fakulteta, obe predstave imale su nekoliko repriza i bile izuzetno dobro posećene.Tako je, doduše još nezvanično, nastala pozorišna scena Fakulteta dramskih umetnosti. Potreban zamajac staroj ideji o osnivanju studentskog pozorišta konačno je postojao. „Izvođenje ovih dveju predstava bila je inicijativa za osnivanje buduće Scene”, kaže dr. Ljiljana Mrkić-Popović. „Da ovaj poduhvat nije uspeo, sasvim sigurno ne bih se odlučila da pokrenem zvanično osnivanje pozorišta „Mata Milošević”.”
Nažalost, prirodan razvoj repertoarskog života nove scene i rad na njenom pretvaranju u zvanično pozorište, osujetilo je ratno stanje u zemlji koje nastupa već posle mesec dana. Snovi o fakultetskom pozorištu za neko vreme (činilo se da će trajati večno) bili su potisnuti na marginu.

Rad na osnivanju scene

U jesen 1999, kada je završen obiman posao oko nadoknađivanja nastave, rad uprave Fakulteta na otvaranju Scene konačno je nastavljen. Pre svega, obavljen je niz poslova vezanih za tehničko osposobljavanje Kamerne scene. Dogradnjom grejnih tela rešeno je pitanje grejanja u sali koja je do tada bila gotovo neupotrebljiva u zimskim mesecima i opremljen ulaz za dekor. Zatim su, uz značajnu novčanu pomoć Skupštine grada i angažovanje tadašnjeg gradskog sekretara za kulturu Ljiljane Blagojević, nabavljene adekvatne stolice, a sredstvima koja je Fakultetu dala Opština Novi Beograd kupljena je tzv. panična rasveta. Na taj način ispunjeni su svi tehnički uslovi da Kamerna scena postane javni objekat. Daljim angažovanjem Dekanata, Ministarstvo prosvete odobrilo je Fakultetu otvaranje dva radna mesta za vannastavno osoblje, te je sastav Pozorišnog studija bio upotpunjen stalno zaposlenim rasvetljivačem i rekviziterom. „Tako su se stekli tehničko-organizacioni uslovi da se proglasi postojanje pozorišta”, kaže Ljiljana Mrkić-Popović. „Ono što je najvažnije – ideju su zdušno podržali profesori Fakulteta, šefovi katedri glume i pozorišne režije, prof. Vladimir Jevtović i prof. Svetozar Rapajić, tadašnji prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu, profesor pozorišne režije Slavenko Saletović i pokojni profesor Ljubomir Draškić, koji je na veću Fakulteta izabran za umetničkog direktora novog pozorišta.”
Ostalo je još samo da se odabere naziv za novu scenu. „Sećam se da su, u jednom trenutku, profesori Svetozar Rapajić, Slavenko Saletović i Ljubomir Draškić, jedan za drugim ušli u moj kabinet i sva trojica, kao po dogovoru, predložili da nova scena nosi ime prvog profesora našeg Fakulteta i najvećeg umetnika koji je za njega bio vezan radom, Mate Miloševića”, kaže Ljiljana Mrkić-Popović. „Ja sam se rado odazvala, jer sam bila jedan od studenata poslednje klase glume kojoj je Mata Milošević predavao antičku dramu. Izbor imena je, tako, s moje strane, bio vrlo ličan.”
Dana 20. februara 2000. na Fakultetu dramskih umetnosti održana je svečanost i zvanično otvorena Scena „Mata Milošević”. „To je bio svojevrsni omaž liku i delu Mate Miloševića”, seća se Ljiljana Mrkić-Popović. „Uvaženi gosti naše svečanosti – Ljuba Tadić, Ljubomir Draškić, Marija Crnobori, Mira Stupica, Olga Savić, Petar Kralj, Ognjenka Milićević, govorili su o Mati Miloševiću. Slušajući ih, osećala sam da je to istorijski trenutak, i mom zadovoljstvu nije bilo kraja zbog činjenice da u njemu učestvujem.”
Sledeće večeri, 21. februara, izvedbom predstave VILENJAK, počeo je repertoarski život novog pozorišta.

Život Scene

Od tog trenutka, pa naredne tri godine, život Scene je cvetao. Svesrdnim angažovanjem profesora s katedri glume i pozorišne režije, autoritetom i voljom profesora Ljubomira Draškića, kod studenata su razvijani svest o značaju Scene, poverenje i motivacija da što češće i što usrdnije na njoj rade. Uz dobru volju i novčana sredstva prikupljena od mnogobrojnih sponzora iz zemlje i inostranstva, bio je omogućen impresivan broj novih produkcija.
Tako je u prvoj sezoni, koja je trajala do 26. juna 2000, pozorište imalo čak četrnaest premijera, 63 izvođenja i 8704 gledaoca. Pored VILENJAKA i ANASTASJE, na sceni su igrane predstave NEKA ALJASKA H. Pintera u režiji Jelene Bogavac, GLASOVI H. Pintera u režiji Jelene Bogavac, ČEKAJUĆI J. Mišime u režiji Bojana Đorđeva, ELEKTRA D. Kiša u režiji Stefana Sablića, GOSTI R. Harvuda u režiji Anje Suše, GOSPODIN FOKA G. Mihića u režiji Ninoslava Šćepanovića, VIKTOR ILI DECA NA VLASTI R. Vitraka, ispitna predstava studenata glume doc. Biljane Mašić, PAČIJE VARIJACIJE D. Memeta u režiji Vladimira Jevtovića, AMERIKANKA N. Koljade u režiji Radoslava Milenkovića, MAJKO, ŠTA SAM SVE MOGLA DA BUDEM, autorski projekat Jelene Stupljanin i Milene Vasić, ČUJ, MALI ČOVEČE V. Rajha, autorski projekat Aleksandre Janković, ZAPALI ME, L. Vilsona u režiji Jelene Bogavac, BALKAN NIJE MRTAV D. Dukovskog u režiji Vladimira Jevtovića, DEČKO ILI BRZE PRUGE (kasnije preinačeno u CRTA) D. Vijuka u režiji Đurđe Tešić. Osim toga, Scena je ugostila klasu glume Fakulteta umetnosti u Prištini i predstavu BOGOJAVLJENSKA  NOĆ V. Šekspira, kao i učesnike XV Pozorišnih igara dece Beograda.
Podršku radu Scene davali su i prodekani Nikola Maričić i Darko Bajić.  Oni su se naročito istakli angažovanjem na promociji pozorišta u medijskoj sferi, kreiranjem reklamnih džinglova i spotova, koji su se redovno emitovali na svim televizijama. Zahvaljujući stalnom prilivu sredstava Gradske skupštine, Fakultet je redovno oglašavao repertoar u dnevnom listu „Politika”, rame uz rame s najznačajnijim beogradskim pozorišnim kućama. Scena je postepeno gradila identitet i privlačila publiku, naročito mlade.
”Svi su bili animirani, čitav Fakultet”, seća se tog perioda tadašnji dekan i upravnik novog pozorišta. „Ja sam često dolazila da gledam naše predstave, neke i po treći ili četvrti put. Tada bih u publici zaticala profesore montaže ili kamere, čak i spremačice Fakulteta, koje su dovodile decu i prijatelje na izvođenja. Publike je bilo iznenađujuće mnogo, naročito mladih. Oni su imali svoje favorite među predstavama i glumcima, i često bi posle predstava ostajali dugo u zgradi Fakulteta, družeći se sa studentima.”
U drugoj sezoni postojanja, koja je trajala od 22. februara do 21. jula 2001, Scena je imala 46 izvođenja i 6990 posetilaca. Starim  predstavama pridružuju se još četiri nove: ZLATNI PRSTI P. Ugrinova u režiji Jelene Bogavac, EMIGRANTI S. Mrožeka u režiji Predraga Bajčetića i Jovice Pavića, JUDITA P. Hebela u režiji Marice Vuletić i MUŠICA Rucantea u režiji Gorana Ruškuca. Scena te godine počinje i praksu koncertnih izvođenja. Jednom mesečno na „Mati Miloševiću” se održava veče latino i portugalske fado muzike „Patodo elano” u izvođenju Maje Volk. Osim toga, Scena je ugostila i učesnike XVI Pozorišnih igara dece Beograda.
U trećoj repertoarskoj sezoni Scene, 2002, stekli su se uslovi da pozorište tehnički i umetnički usavrši delatnost. Novoimenovani gradski sekretar za kulturu Gorica Mojović, impresionirana izveštajem o radu u prethodnom periodu, uvrstila je Scenu „Mata Milošević” u red profesionalnih pozorišta kojima je potrebno obezbediti nov svetlosni park i audio sistem. Osim toga, ona je odlučila da se Sceni dodele sredstva dovoljna za opremanje dve velike, profesionalne produkcije godišnje. Uprava pozorišta odlučila je da ovaj značajan priliv sredstava iskoristi tako da Scenu učini konkurentnom pozorišnom kućom. Zamisao je bila da se dva puta godišnje, pored studentskih predstava, realizuju projekti u režiji afirmisanih pozorišnih reditelja. Na taj način, Scena bi dobila publicitet i značaj kod pozorišne javnosti. „Sve je bilo zamišljeno tako da od toga imaju koristi pre svega naši studenti glume, koji bi mnogo naučili kroz rad s iskusnim rediteljima, ali i studenti režije, čije bi predstave bile još gledanije, samim tim što bi se Scena učinila primamljivijom pozorišnoj javnosti”, kaže Ljiljana Mrkić-Popović.
S tom idejom Scena „Mata Milošević” realizovala je ambicioznu predstavu ŠAJLOK V. Šekspira i K. Marloa, u režiji prof. Ljubomira Draškića. Ansambl predstave bio je sastavljen uglavnom od studenata druge i treće godine glume (Srđan Karanović, Marko Janjić, Milutin Milošević, Stefan Kapičić, Petar Mihailović, Vuk Saletović, Aleksandar Grujić, Živko Grubor, Nina Pavlović), kojima su, kao pojačanje, pridružene mlade glumačke „zvezde” (Gordan Kičić, Hana Jovčić i Katarina Žutić) i stari majstori (Nikola Simić, Vlastimir Đuza Stojiljković i Ciga Jerinić), čije prisustvo u podeli uvek izaziva poverenje i interesovanje. Čitav autorski tim u kojem su bili Vojislav Voki Kostić, kompozitor muzike, Radivoje Dinulović, scenograf, Božana Jovanović, kostimograf, i sam Ljubomir Draškić, u želji da pomognu, obavio posao na ovoj predstavi bez ikakve novčane nadoknade. Sav novac u budžetu upotrebljen je za honorare glumcima i izradu dekora i kostima, koji i danas koriste studentima Fakulteta za ispitne vežbe.
I zaista, ideja zvana ŠAJLOK imala je efekta. Premijerno izvođenje predstave (22. februara 2002) napunilo je salu studentima, profesorima, ličnostima iz javnog života, upravnicima pozorišta i kritičarima i konačno Sceni „Mata Milošević” donelo status ozbiljnog pozorišta. To potvrđuje i činjenica da je Vlastimir Đuza Stojiljković za ulogu Šajloka u ovoj predstavi dobio nagradu „Dobričin prsten”.
Osim ŠAJLOKA, u trećoj sezoni (trajala je od 22. februara do 30. juna 2002) na Sceni su izvedene premijere sledećih predstava: LJUBITELJI MUZIKE Ž. Fejdoa u režiji Dare Šuković-de Luka, TI ME ŽIVKA ZABORAVI M. Novković u režiji Predraga Štrpca, TARA R. Pavlovića u režiji Vladimira Jevtovića, NA IVANOVOJ GAJBI Đ. Milosavljevića u režiji Vladimira Jevtovića, GOVORITE LI AUSTRALIJSKI? U. Šajtinca u režiji Dragana Petrovića Peleta i NJETOČKA NEZVANOVA F. M. Dostojevskog u izvođenju Dragane Vranjanac. Scena je u tom periodu imala ukupno 51 izvođenje i 6031 posetioca.
Nažalost, iako možda i najuspešnija, treća sezona repetoarskog života Scene „Mata Milošević” bila je ujedno i poslednja.

Šta se desilo?

Iako zvanično i dalje postoji, Scena „Mata Milošević” danas je repertoarski „mrtva”. U toku druge polovine 2002. i čitave 2003,  Pozorišni studio je realizovao čitav niz studentskih ispita, od kojih su neki bili vrlo ambiciozni, ali novonastale predstave ili se uopšte ne repriziraju ili se igraju zanemarljivo kratko, sporadično. Neke od njih potražile su utočište na scenama ostalih beogradskih pozorišta. Stare predstave u potpunosti su pale u zaborav. Na pitanje zašto je tako niko nije umeo ili želeo da mi da konkretan odgovor. Možda razlozi leže u činjenici da je dr. Ljiljana Mrkić-Popović u oktobru 2002. otišla s mesta dekana?

Početak, opet

S obzirom da je danas opšta situacija u pozorišnom životu Beograda znatno povoljnija po mlade umetnike nego što je bila u ono vreme kada su nastajale prve predstave na Sceni „Mata Milošević”, mogao bi se steći utisak da je pitanje reanimiranja studentske scene izlišno, da čak, možda, kod samih studenata više ne postoji dovoljno interesovanje za rad u fakultetskom pozorištu. Interno istraživanje koje sam sprovela pokazalo je da to nije tačno. Potreba za sopstvenim pozorištem kod studenata Fakulteta još uvek je vrlo izražena. „Neophodno je da studenti imaju na raspolaganju prostor za svoja pozorišna eksperimentisanja, kojih je tako malo u profesionalnim pozorištima, koja stalno prate model komercijalnog uspeha”, stav je Ane Tomović, apsolventa pozorišne režije. „Mimo svojih redovnih ispita, studenti režije, dramaturgije i glume trebalo bi da imaju mogućnost da na svojoj sceni međusobno sarađuju i isprobavaju ideje u saradnji sa studentima kostimografije, scenografije, muzičke i likovne akademije. Posebno se to odnosi na ambiciozne studentske produkcije, kojima animiranje Scene „Mata Milošević” može da bude izuzetan izazov za dokazivanje.”
Raspoloženje studenata pozorišne režije i glume, pa čak i onih mladih umetnika koji su već diplomirali i otpočeli karijere radeći u beogradskim pozorištima, pokazuje da postoji znatno interesovanje za rad na Sceni „Mata Milošević”. Međutim, svi oni, ipak, očekuju ozbiljno finansijsko-organizaciono i umetničko vođstvo Scene, ne bi li počeli određenije da razmišljaju o ovakvom angažmanu.
Na sreću, razumevanje da je postojanje prostora rezervisanog za mlade reditelje, glumce i dramske pisce, gde je u kreativnom smislu sve dozvoljeno i moguće, nasušna potreba svakog mladog pozorišnog stvaraoca, i trebalo bi da bude interes svake ozbiljne pozorišne sredine, prisutno je danas kod pojedinih osoba u upravi Fakulteta dramskih umetnosti. Zahvaljujući tom razumevanju, oživljavanje Scene „Mata Milošević” opet je aktuelno. U nadi da se Žanko Tomić, koji je, saznajemo, pozvan da u budućnosti bude umetnički direktor Scene, odazvao ovom izazovnom pozivu, iskreno želimo i njemu i njegovim saradnicima da neverica i konformizam ne nadvladaju zdrav, sportski duh koji slama sve otpore.