| |
Ja sam gledalac koji i nakon trideset godina,
kad ode u pozorište, očekuje čudo. Još uvek je
pozorište za mene najvažnije u životu. Od svih
umetnosti, još uvek najviše volim pozorište.
Izabrala sam ga i kao životni poziv. Praćenje
pozorišnih zbivanja nije samo jedna od oblasti
interesovanja, jedna od pasija, već zanimanje.
Jedina oblast koju i dalje obožavam,
istražujem, analiziram, objašnjavam, kritikujem,
afirmišem i branim. Zato je za mene svaka
premijera praznik, bila ona dobra ili loša. I
onda kad razdragana sedim u gledalištu, i onda
kad se mrštim i nerviram. Još verujem u čudo,
verujem da se u pozorištu dešava nešto što je
važno, verujem u mogućnost ostvarenja scenskog
trenutka, koji sam u proteklih trideset godina
toliko puta doživela u sali Novosadskog
pozorišta.
Verujem da je bilo potrebno
otvoriti Novosadsko pozorište. Verujem u potrebu
da, pored Narodnog pozorišta u Subotici,
postoji još jedno, drugačijeg stila, drugačije
fizionomije. Drugim rečima, pozorište koje
eksperimentiše. I to baš tu, u Novom Sadu, dalje
od područja gde je mađarski živalj u većini.
Ovde, gde se obrazuju humana i tehnička
inteligencija. Baš ovde, gde je nekada bio
državni festival pozorišta, gde su se okupljali
pozorišni znalci iz celoga sveta. Zbog svega
toga trebalo je u Novom Sadu osnovati pozorište
koje govori na mađarskom, a koristi moderan
scenski jezik, pri tom otvoreno za nove
umetničke impulse. Zato je ovo pozorište bilo
primamljivo i najtraženijim, najcenjenijim a
istovremeno i najizbirljivijim rediteljima. U
Novosadskom pozorištu rediteljske vizije
realizovali su Radoslav Dorić, Ljubomir Draškić,
Ljubiša Georgijevski, Željko Orešković, Đerđ
Harag (Harag György), Gabor Sekelj (Székely
Gábor), Laslo Babarci (Babarczi László),
Gabor Tompa (Tompa Gábor), Peter Temeri
(Tömöri Péter), Imre Čisar (Csiszár Imre),
Tibor Vajda (Vajda Tibor), Robert Bambah
(Bambach Róbert), Ljuboslav Majera, Karolj Viček
(Vicsek Károly), Ištvan Sabo (Szabó István),
Laslo Pataki (Pataki László), Mihalj Virag
(Virág Mihály), Atila Vidnjanski (Vidnyánszki
Attila)... I mogla bih tako ređati imena iz
Novog Sada, Subotice, Beograda, Skoplja, do
Budimpešte, Užgoroda, Tirgu Mureša...
A
Novosadsko pozorište nastupalo je od Malog Iđoša
do Kaira i Tunisa, od Čepeovih dana do Evropskog
pozorišnog festivala u Beču. Na listi su,
naravno, Sarajevo, Maribor, Ljubljana, Beograd,
Osijek, Subotica...
Novosadsko pozorište
oduvek je imalo svoju fizionomiju, iako su to
neki želeli da negiraju samo zato što nisu umeli
da je definišu. Ovo pozorište je protekle tri
decenije imalo precizno definisan profil, bez
obzira na to koliko se dramaturški luk širio.
Fizionomiju su određivali aktuelno iščitavanje
teksta i način scenske realizacije. Predstave su
govorile o nama, na specifičan način
tumačen je sadržaj, jasno definisanim pogledom
na svet određivan je način scenske izvedbe.
Kazivanje životne filozofije i svetonazora
stavljeno je ispred istorijskog konteksta.
U
svim predstavama pričana je priča o onima koji
čudo očekuju i o onima koji ta čuda stvaraju.
Zato ja i dan-danas iščekujem čudo i zato
verujem da se ono može dogoditi.
Još se
nadam da ću u pozorištu sresti neke
drage ljude, umetnike, glumce, reditelje, koji
žive samo u mom sećanju i legendarnog
direktora-osnivača Ištvana Nemeta, i da ću
ponovo osetiti nekadašnju pozorišnu atmosferu. I
da ću se opet videti s onim gledaocima čije
mišljenje cenim.
Bilo je u ovom pozorištu
znamenitih predstava, odlično režiranih, s
izvanrednim glumcima, a bilo je i veoma loših.
Bilo je i ovakvih i onakvih, što je normalno jer
u instituciji kao što je pozorište, gde se
ostvaruje simbioza smeha i plača, nije neobično
da i predstave budu u svakom pogledu
dijametralno suprotne. Sreća je što Novosadsko
pozorište u anale ulazi zahvaljujući izvanrednim
predstavama i što ga i danas po njima pamte.
Imamo tu sreću da mnogi pamte pozorišna čuda
koja su doživljavali tokom svih godina koliko
postoji Novosadsko pozorište. A ono nas i dalje
očekuje.
S mađarskog preveo Tibor VAJDA
|
