„U pozorišnom foajeu već nekoliko godina pažnju posetilaca privlači maketa budućeg pozorišta. Još 1970.  rešeno je da se izvrši potpuna rekonstrukcija sadašnje pozorišne zgrade u građevinu u čisto baroknom stilu. Ta velelepna zgrada, taj divni san, po svemu sudeći postaće stvarnost tek za nekoliko godina, na radost svih radnih ljudi Subotice, a pogotovo ljubitelja pozorišta.”
(Ivanka Rackov, „Iz pozorišnog albuma Subotice”, Osvit, Subotica, 1977)

Pored Gradske kuće, zdanje sa šest korintskih  stubova svakako je osnovno obeležje Subotice. Zgrada pozorišta je simbol grada, jedan od njegovih najprepoznatljivijih znakova. U 2004. godini Narodno pozorište – Narodno kazalište – Népszinház u Subotici obeležava 150 godina od otvaranja  zgrade u kojoj  i danas živi i radi. Burna dešavanja oko izgradnje zgrade pre 150 godina prate nas i danas.

*

Prva pozorišna predstava odigrana je u Subotici 1747.  u franjevačkoj Gramatikalnoj školi, na hrvatskom jeziku.1 Ipak, to je bila predstava učenika, a ne profesionalaca. Pisani podaci o profesionalnim pozorišnim predstavama ne postoje, a istraživači pozorišnog života slažu se u tvrdnji da se prva predstava morala odigrati 1780. Prof. A. Ujes smatra da je prvo profesionalo gostovanje moralo biti u periodu 1760–1770, jer su tada zabeležena gostovanja pozorišne trupe u Osijeku i Temišvaru, a  kroz Suboticu su morali proputovati. Prvi pisani akt potiče iz 1793. U njemu se traži cenzurisanje pozorišne predstave.
Grad je 1803. izdao prvu dozvolu za igranje pozorišnih predstava. Od tada gostovanja pozorišnih trupa u Subotici su stalna i česta. Od 1816. stalni gosti grada su članovi pozorišne družine Nemzeti Játszó Társaság (Nacionalna pozorišna družina).
Pozorišne predstave su igrane po kafanama jer nije bilo adekvatne zgrade. Godine 1826. adaptirana je balska dvorana Građanske kasine kako bi se pozorišne predstave igrale u boljem prostoru.

*

Magistrat grada planira gradnju pozorišta i hotela 1845. Za projektanta je izabran Janoš Škulteti. Hotel je završen 1853, a pozorište 1854. godine. Od samog počeka prisutne su rasprave gradskih čelnika – da li adaptirati postojeću zgradu ili graditi novu. Za otvaranje pozorišta grad se dobro pripremio. Angažovan je Đerđ Telepi, glumac i najpoznatiji pozorišni dekorater tog doba. S njim je grad za potrebe pozorišta sklopio pogodbu da uredi enterijer zgrade i pripremi scenografije za pozornicu.
”U okviru ove pogodbe od Đerđa se poručuje da izradi elemente scenografije: četiri zida za scenu u Viteškoj dvorani, šest zidova za Gospodsku dvoranu, šest zidova za Građansku sobu, šest zidova za scene u gradu, četiri zida za Seljačku sobu, četiri zida za scene u zatvoru, četiri elementa za luk sa stubovima, osam elemenata za scene u šumi, itd.”2
Pozorište je otvorila trupa Endrea Latabara komadom Mikloša Jošike DVA BARČAIJA (A két Barcsai). Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada gostovalo je godinu dana po osnivanju, 1862. godine, s četrnaest predstava, uglavnom dela domaćih pisaca.
Od 1855. Gradska uprava potpisivala je ugovore o izdavanju pozorišne sale s pozorišnim trupama, uz obavezu da se obezbedi 18 dramskih predstava i 4 opere mesečno. Subotičko pozorišno udruženje osnovano je 1870.
Godine 1887. u pozorište je uvedeno plinsko osvetljenje, međutim, samo u gledalištu, dok je scena osvetljena gas-lampama zbog opasnosti od požara. Gasno osvetljenje za scenu uvedeno je tek 1884, a 1898. odigrana je prva predstava pod električnim osvetljenjem. Zgrada pozorišta obnavljana je svake dve do tri godine.
Adaptacija pozorišne zrade počela je 1904, iako hroničari beleže da se već osamdesetih godina XIX veka vode rasprave da li treba adaptirati stari objekat ili izgraditi novu zgradu pozorišta.
U decembru iste godine, a na pedesetogodišnji jubilej, završeni su radovi na pozorišnoj zgradi. Postavljen je novi natpis na zgradi „Városi szinház” (Gradsko pozorište) umesto dotadašnjeg  „Szálloda Pest városhoz” (Hotel kod grada Pešte).
Gradsko grejanje uvedeno je 1907. i završena je dogradnja krila iz današnje ulice Ive Vojnovića.
Zgrada pozorišta i hotela, pokazalo se, građena je od najlošijeg materijala jer je prilikom adaptacije hotela pukao spoljni zid. Gradski odbor je zbog štednje odlučio da se zid ne ruši već samo da se adaptira. Poslednja rekonstrukcija pred požar završena je 1912. godine.
U martu 1915. izbio je požar u kojem je izgorelo pozorišno krilo zgrade, ostali su samo spoljni zidovi, a požarni zid između pozorišta i hotela sprečio je širenje požara na celu zgradu. Nekoliko dana posle požara, Gradski pozorišni odbor doneo je odluku da se izgradi velelepno kamerno pozorište u Subotici. Međutim, ratno doba promenilo je planove.
Da bi se pozorišne predstave ipak igrale, grad je zakupio i adaptirao Balsku dvoranu i izgradio garderobe za glumce. Pozorišna trupa Jožefa Nadašija otvorila je novu scenu, a zatim gostovala svake sezone sve do 1918. godine.
”...Nadaši je izjavio da čvrsto veruje da će sezonu početi 21. novembra jer misli da Srpska komanda mesta neće praviti smetnje. I ranije su se takmičili sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, pa će i sad nastaviti to plemenito takmičenje (Bácsmegyei Napló, br. 226 od 17. novenbra 1918, Subotica). Nadaši se ljuto prevario: sa pozornice Gradskog pozorišta u Subotici mađarska reč se nije čula u toku vladavine velikosrpske buržoazije u Kraljevini SHS, ni u Kraljevini Jugoslaviji.”3
Po završetku rata, početkom decembra 1918. u Subotici gostuje Bosansko-hercegovačko pozorište.
U jesen 1920. osnovan je Pozorišni odbor. Zahvaljujući Pozorišnom odboru počinje i organizovanje pozorišnog  života u Subotici.
Završetak rata i uspostavljanje pozorišnog života u Subotici, vratio je staru priču u žižu – interesovanje Subotičana za izgradnju nove zgrade. 1921. rešeno je da se izgradi kamerno pozorište, pripremljeni su nacrti inženjera, ali se zbog nedostatka novca ponovo odustalo od izgradnje.
Tek kad su Gradska uprava i Ministarstvo prosvete obezbedili materijalna sredstva 1924. godine, odlučeno je da se pokrene izgradnja pozorišta. Do tada se govorilo o malom kamernom pozorištu, ali s obzirom na sredstva, pozorišni odbor je planirao izgradnju pozorišta većih razmera. Naravno, ponovo su finansijske prilike odlučile kakvo će pozorište da se gradi.
Gradnja pozorišta je započela 15. februara 1925, a završena 15. decembra iste godine. Novo pozorište je svečano otvoreno 10. januara 1927. operom CARSKA NEVESTA Rimskog Korsakova, u izvođenju Opere Narodnog pozorišta iz Beograda.
Grad je formirao Upravni odbor pozorišta  i bioskopa, jer je postojeća sala mogla da se korisiti i kao pozorišna ali i kao bioskopska sala.
Posle otvaranja nove zgrade nekoliko sezona gostovalo je beogradsko Narodno pozorište, a Gradski senat je sklapao ugovore o korišćenju sale s pozorišnim trupama,  pozorištima i bioskopom. Kako je finansijski prihod bio veoma važan, a komercijalni faktor presuđujući, dešavalo se da bioskopske projekcije preovlađuju u mesečnom repertoaru ili da se projekcije održavaju do večernjih sati, kada bi trebalo da počinju pozorišne predstave.
Borba bioskopa i pozorišta trajala je do Drugog svetskog rata. Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba  poslednje je pozorište koje je gostovalo pre rata.
U periodu između dva svetska rata u Subotici nije postojalo stalno pozorište. Subotičani su u dva navrata, 1925. i 1935. pokušavali da osnuju svoj ansambl.
Za vreme Drugog svetskog rata na subotičkoj sceni gostovala je pozorišna trupa Kardoša iz Segedina, a od polovine maja 1942. do 1944. godine trupa Kezeš Geze (Közés Géza) iz Sekešfehervara.
U jesen 1945. zgrada subotičkog Pozorišta postaje stalna kuća profesionalnim ansamblima. Nakon više od 90 godina grad je dobio stalni ansambl i svoje pozorište.
Predsedništvo AP Vojvodine donelo je 19. septembrta 1945. odluku da se u Subotici osnuju dva pozorišna ansambla – Hrvatsko narodno kazalište i Magyar Népszinház (Mađarsko narodno pozorište).
Prvi upravnik Hrvatskog narodnog kazališta bio je Lajčo Lendvai, a prva premijera održana je 28. oktobra 1945. Tom prilikom ansambl je prikazao predstavu MATIJA GUBEC Mirka Bogovića, u režiji Branka Špoljara.
Za prvog upravnika Mađarskog narodnog pozorišta postavljen je Ištvan Latak (Latak István). Prvu premijeru mađarski ansambl održao je 29. oktobra 1945. To je bila predstava BOSZORKÁNYTÁNC (Ples veštica ili Vrzino kolo) mađarskog pisca Bele Balaža u režiji Lasla Patakija.
U prvim godinama rada oba pozorišta borila su se s brojnim poteškoćama, jer je zgrada bila skoro prazna, nije bilo fundusa kostima, dekora, ogreva. Pozorišta su se suočavala s materijalnim i kadrovskim problemima. Repertoarska politika oba pozorišta u to vreme zasnivala se na nastojanju da se u izmenjenim društvenim okolnostima privuče nova publika te da postanu pozorište za široke narodne mase. Na repertoaru Hrvatskog narodnog kazališta igrao se raznolik dijapazon pisaca (Držić, Gundulić, Sterija, Nušić, Cankar i dr.) U glumačkom ansamblu bilo je dosta osipanja, a repertoar su nosili Jelka Asić, Slava Bulgakov, Zdenka Vidaković, Dušan Medaković, Ante Kraljević, Lajčo Lendvai, Stanko Kolašinac, kao i mladi glumci koji su obećavali – Geza Kopunović, Mirko Huska, Klara Peić, Eržika Kovačević, Stevan Popović i Kaća Bačlija.
Repertoar Mađarskog narodnog pozorišta temeljio se na mađarskim klasicima Molnaru, Moricu, Pongracu, Zilahiju, a na repertoaru su i Nušić, Horvat, Žerve.
Među stranim piscima dominiraju savremeni sovjetski pisci Simonov, Katajev, Gogolj, Ostrovski i Gorki. Ansambl Mađarskog pozorišta je svake godine rastao, a repertoar su nosili glumci Laslo Pataki, Šandor Šanta, Mihalj Kunji, Rudolf Nemet, Marija Čeh Sabo, Ištvan Sabo, Đerđ Feješ, Zoltan Godanji i novi članovi Bela Garai, Iluš Racko, Ibi Ferenci, Laslo Silađi, Piri Fazekaš, Ana Juhas i Lajoš Šanta Pusta.
U oba pozorišta neguje se scenski realizam i proučava  Stanislavski. Režijom se bave prvaci drama, jer nije bilo dovoljno profesionalnih reditelja.
Odlukom izvršnog odbora AP Vojvodine od 1. januara 1951, spajanjem dva ansambla osniva se Narodno pozorište – Népszinház, kao jedinstvena kuća. U okviru pozorišta predviđene su organizacione jedinice: Hrvatska drama, Mađarska drama i Muzička grana. Za upravnika je imenovan Josip Jasenović.
Muzička grana, od jeseni 1952. prerasta u Operu, da bi se krajem sezone 1953/54. ugasila.
Svaki ansambl imao je svoju upravu, a zajednički su bili administracija i tehnika. Ovaj period naziva se i «zlatno doba» subotičkog Pozorišta, ne samo zbog spajanja dva ansambla u jednu kuću već i zbog razvoja ansambala i umetničkih dostignuća.
U to vreme u pozorištu preovlađuje uticaj beogradskih pozorišta. Tokom sezona priprema se i do četrnaest premijera, pa ansambli doživljavaju pun zamah. Novi duh i umetnički elan sprovode mladi i talentovani reditelji: Slobodan Turlakov, Milan Tutorov, Lajčo Lendvai, Laslo Virag i Mihalj Virag. Predstave koje su obeležile taj period svakako su prvi Šekspir na sceni i predstava VESELE ŽENE VINDZORSKE, UKROĆENA GOROPAD ali i Čehovljev UJKA VANJA ili RIBARSKE SVAĐE Karla Goldonija. Mladi reditelji su doneli duh beogradske škole Bojana  Stupice. Obe drame, Mađarska i Hrvatska, težište repertoara stavljaju na domaće klasike i savremene pisce, ali se igraju i strani pisci, a posebno je primetno otvaranje prema svetu, pa se igraju Molijer, Lesaš, Lope de Vega, Tenesi Vilijams, Judžin O’Nil, Lilijan Helman i drugi.
Opera je u periodu 1951–1954. izvela 21 premijeru i oko 300 predstava. Na repertoaru su bile opere i operete MALA FLORAMI, TOSKA, MADAM BATERFLAJ, TRAVIJATA, PRODANA NEVESTA, KARMEN, NIKOLA ŠUBIĆ ZRINJSKI i druge.
Subotica u to vreme raspolaže sa tri scene, a u leto 1952. pozorište dobija rotaciju.  Mala Sala je renovirana, a pozorište dobija na korišćenje i Letnju pozornicu na Paliću. U tom  periodu izlazi i pozorišni list Naša pozornica – A mi szinpadunk.
U proleće 1953. uvedeno je društveno samoupravljanje a iz pozorišta je iseljen bioskop.
Prema pozorišnom Statutu od 1958, Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom  jeziku, a Mađarska drama u Dramu na mađarskom jeziku.
Nakon poletnih godina punih mladalačkog oduševljenja u Subotici nastaje period rasta i zrelosti. Pojedine sezone znače uspon, a neke stagnaciju ali je zajednička težnja da se ide uporedo s vladajućom pozorišnom politikom u odnosu na repertoar, scenografiju, stil režije i glume.
Uprave su se menjale skoro svake četiri godine, a najčešće su se menjali upravnici Drame na srpskohrvatskom jeziku. Tokom niza godina iskristalisali su se akteri glavnih uloga, pa su repertoar nosili Jelka Asić, Slava Bulgakov, Geza Kopunović, Petar Radovanović, Danilo Čolić i drugi.
Ansambl Drame na mađarskom jeziku razvija se zahvaljujući kontinuiranoj repertoarskoj ali i kadrovskoj politici. Potvrdu svoje zrelosti dobija učešćem na prvom Sterijinom pozorju 1956. godine  s POKONDIRENOM TIKVOM u režiji Ištvana Varge.
Na Pozorju Drama učestvuje i 1963. Krležinom LEDOM, 1969. BOROVNICAMA Ferenca Deaka i 1970. predstavom ŽEĐ ZA VAZDUHOM Ferenca Deaka, obe u režiji Mihalja Viraga i 1973. predstavom JOV Ferenca Tota u  režiji Ištvana Saboa.
Dolaskom profesionalnih reditelja prvak Drame Laslo Pataki posvećuje se glumi, što rezultira i Sterijinom nagradom 1973. za ulogu Jova u istoimenoj predstavi.
Godine 1965. pri Drami na mađarskom jeziku otvara se Dramski studio s ciljem da se popuni praznina nastala odlaskom nekolicine glumaca u Novi Sad (glumci Šandor Šanta, Laslo Silađi i Đerđ Feješ i reditelj Ištvan Sabo). Dvogodišnji studio vodio je Bela Garai, a glumu su predavali reditelj Mihalj Virag i Ida Veršenji, rediteljka iz Segedina. Nakon dve godine angažovani su Marija Albert, Eva Kasa, Ferenc Arok, Ferenc Bata, Šandor Medve, a na Pozorišnoj akademiji u Budimpešti stipendisti su bili Lajoš Šoltiš, Mikloš Korica, Zoltan Balaž Piri, a u Tirgu Murešu Irena Abraham. U ansambl je angažovana i Gabrijela Jonaš. U to doba subotička Drama na mađarskom jeziku imala je jedan od najboljih ansambala u Vojvodini.
Tokom ovog perioda repertoar Drame je planiran tako da je zadovoljavao ukus publike, ali nije zapostavljao umetnički nivo ansambla.
Svojevrsni pozorišni događaj bile su predstave BANK BAN Jožefa Katone, ČOVEKOVA TRAGEDIJA Imrea Madača, BOG, CAR I SELJAK i MOHAČ Đule Haja, VEŠTICA IZ IMBROZA Lajoša Zilahija, a sve u režiji Mihalja Viraga. Opredeljenje Drame da se neguju dramski pisci s teritorije Vojvodine urodila je plodom – Sterijinom nagradom za tekst Ferencu Deaku za tekst BOROVNICE, a stasalo je još nekoliko talentovanih dramskih pisaca, Ferenc Tot i Đula Gobi Feher.
Godine 1970. završen je projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade, a maketa postavljena u foajeu pozorišta.
Od velikog značaja za rad pozorišta i razvoj pozorišne umetnosti jeste i formiranje Pozorišne komune, decembra 1971. Zamišljena je kao svojevrsna asocijacija pozorišta i radnih organizacija, a sa ciljem da se pozorišna umetnost približi radnim ljudima. Članstvo u pozorišnoj komuni podrazumevalo je da radne organizacije uplaćuju određenu sumu novca, a ulaznice dobijaju s 30 odsto popusta. U svakoj radnoj organizaciji članici Pozorišne komune, broj gledalaca je povećan.
Za pozorišni život u Subotici bila su značajna i gostovanja velikih pozorišnih kuća. Subotička publika imala je priliku da vidi predstave pozorišta iz Beograda: Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212 i Narodno pozorište, iz Zagreba: Hrvatsko narodno kazalište i Dramsko kazalište »Gavela», Makedonski naroden teatar iz Skopja, te pozorišta iz Zenice, Kragujevca, Niša, Leskovca, Sombora, Vršca, Zrenjanina, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Ujvidéki szinház, kao i neke predstave s Bitefa, segedinsko Narodno pozorište, Državno pozorište iz Tirgu Mureša, Pozorište «Jožef Atila» iz Budimpešte.
Inspekcija donosi odluku o zabrani rada pozorišta u matičnoj zgradi 1974. godine, zbog dotrajalih instalacija i opasnosti po ljudske živote. Tokom te godine sanirani su problemi na zgradi (elektro-instalacija), pozorište je okrečeno i ušminkano i 1975. godine ponovo počinje da radi.
Osamdesetih godina postojala je praksa da se u Subotici reprizira program sa Sterijinog pozorja, pa je subotička publika bila u prilici da prati sve predstave s najprestižnijeg jugoslovenskog festivala.
Zgrada pozorišta 1983. godine, privremenim rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture postaje spomenik kulture, a 1986. pozorište dobija Rešenje kojim se zgrada svrstava u spomenike kulture, dok je 1991. Izvršno veće AP Vojvodine donelo odluku kojom  je zgrada pozorišta dobila status kulturnog dobra od velikog značaja.
1985. godine snimljeno je stanje zgrade i napravljene analize kojima je «zaključeno» da zgrada ima nestabilne temelje i da se mora rušiti. Iste godine formiran je Savet za rekonstrukciju pozorišne zgrade.
Sagledavajući rad tokom prethodnog perioda, a povodom proslave 130. godišnjice rada, gradske vlasti su, nakon mnogobrojnih kolebanja, 1985. godine prihvatile inicijativu da se u Suboticu pozove Ljubiša Ristić. Godine 1986. izvađena su sedišta iz gledališta Velike sale, a iste godine završen je idejni projekat koji su uradili arhitekti Hupko, Hegediš i Čikoš. 1988. pozorište dobija još tri varijante idejnog rešenja rekonstrukcije zgrade, a 1989. stiže još jedno pod nazivom «No.6».
Godine 1990. angažovani su stručnjaci da još jednom analiziraju postojeće stanje zgrade a nalazi su suprotni onim iz 1985, naime, zgrada ima dobre temelje, stabilna je, a sva oštećenja nastala su zbog nesavesnog održavanja zgrade.
Do 1995, tokom desetogodišnjeg perioda, Ljubiša Ristić i Nada Kokotović uspeli su da okupe veliku grupu reditelja i glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara, ali su i razbili sve konvencije u domenu scenskog prostora, opreme i sadržaja predstava, kreirajući potpuno drugačije shvatanje teatra. Ukinute su Drame i formiran jedinstveni umetnički ansambl, uklonjeno je sve što vuče na tradizionalizam, a kao preovlađujući prihvaćen je koncept nekonvencionalnog pozorišnog izraza.
Na inicijativu grada 1995. godine Narodno pozorište – Népszinház ponovo postaje tradicionalno pozorište. Ono je danas stalno, profesionalno, repertoarsko pozorište, koje u organizacionoj strukturi ima entitete: Dramu na mađarskom jeziku, Dramu na srpskom jeziku, Tehničku jedinicu i Opštu službu.
Kad je reč o repertoaru, pozorište u celini pokušava da zadovolji različite strukture i interese publike i da obnovi staru praksu gostovanja po velikim i malim mestima Vojvodine, šireći pozorišnu kulturu, a posebno nacionalnu kulturu vojvođanskih Mađara.
Od 1995. godine pozorište radi u Maloj sali. Odlukom SO Subotica o učešću u finansiranju rekonstrukcije zgrade Pozorišta, 1997. počinje proces razrešavanja sudbine zgrade: 1998. raspisan je konkurs za Idejni projekat pozorišne zgrade, a na konkursu je izabrana projektantska kuća «YUSTAT» iz Beograda. Zbog bombardovanja 1999. poces finansiranja i izrade projekta je usporen, a kasnije i zaustavljen. U međuvremenu, 2001,  krov iznad Male sale počinje da prokišnjava, a Mala sala je jedini scenski prostor za obe Drame koje rade u pozorištu. Sanacija krova počela je u decembru 2001. i završena marta 2002, kada se ruši plafon iznad centralnog stepeništa. Na svu sreću niko nije nastradao. Republička građevinska inspekcija  ponavlja rešenje o zabrani korišćenja Velike sale i donosi novo rešenje o zabrani korišćenja centralnog stepeništa i «crvenog foajea». Od marta do oktobra 2002. ansambli nemaju svoj prostor i sve predstave i premijere igraju se na gostujućim scenama.
Oktobra 2002. završeno je rekonstruisano stepenište i pozorište otvara sezonu na matičnoj sceni, tzv. »Maloj sali». Dana 5. maja 2003, premijerom predstave BUBA U UHU u izvođenju Drame na mađarskom jeziku, svečano je otvorena nova scena «Jadran». Sala bivšeg bioskopa «Jadran» rekonstruisana je i adaptirana za potrebe pozorišta. Od tada pozorište ima dve scene i kod nas konačno mesec ima 30 dana.
U najtežem periodu po ansamble, zbog nepostojanja sopstvene scene, nastale su najbolje predstave NEM FÁJ, BAHANALIJE, VIŠNJIK i druge koje su dobile značajne nagrade.
Tokom 2003. završen je i Idejni projekat adaptacije, rekonstrukcije i izgradnje nove zgrade pozorišta. Slede razne studije i glavni projekti, a onda i izgradnja i NOVA ZGRADA.