Nagrade za životno delo koje ste dobili, kao što su „Dobričin prsten” i Nušićeva, koja vam je pripala u domenu komike, neminovno nameću potrebu da se analizira ono što je do sada ostvareno. Koje biste momente u svom glumačkom svetu, više od četiri decenije dugom,  izdvojili kao najupečatljivije?
– Sve bih nekako da izbegnem analizu, ali mi se ona neminovno nameće. Prosto, baveći se pedagoškim radom, iz želje da razrešim izvesne probleme u koje zapadaju moji studenti, neminovno se prisećam glumačke mladosti i sličnih problema i dolazim do ključnih uloga koje su me na neki način određivale i prebacivale u nove sfere poimanja glumačkog načina mišljenja. Postoje granične uloge koje su me iz mladosti uvodile u zrelo doba i otvarale nove mogućnosti, od ljubavnika, heroja, karakternih i komičnih uloga do, evo, očeva i deda. Svako to razdoblje počinje, čini mi se, određenom ulogom koja je za sledeći period bila takoreći osnovni znak.
Neka to budu Igo Barin, Raskoljnikov, Stenli Kovalski, vojvoda Živojin Mišić, gazda Jevrem, kralj Nikola I, dr Veber, deda Ivan Bužek... Ne znam da li su to bila moja najbolja ostvarenja, ali znam da je s njima uvek počinjalo novo razdoblje i nove mogućnosti.

Da li se sećate kada ste glumu počeli da doživljavate kao svoju duhovnu oazu?
– Oduvek. Sticajem okolnosti, u najranijem detinjstvu pa i u dečaštvu, bio sam veoma usamljen. Prvo sećanje o sebi vezano je za igru s olovnim vojnicima, topovima, konjicom. Te figure bile su moji najverniji drugari koji su mi uvek obezbeđivali radost igranja i otklanjali strah. S njima sam, kad god mi se to prohtelo, mogao biti šta god mi se htelo. Kasnije su se partneri menjali ali radost igre i utočište  uvek je bilo tu, na dohvat ruke. Najmiliji partner u igri bila je i ostala priroda. Reka, izvor, potok, šuma, drvo, cvet, put, oblak, kiša, sneg, jutro, sunce, dan, noć. To su za mene i dan-danas veoma određene emocije, pesme, slike, muzika. S tim u sebi stvaram sve što sam dosad uradio... Zbog toga sam najviše i otvorio „letnju školu glume” u ambijentu gde se s prirodom družim, na svom imanju u Tomaševu, iz želje da studente navedem na tog najistinitijeg i „najlepšeg”, najplemenitijeg partnera.

Ogroman je dijapazon uloga koje ste odigrali, što je zahtevalo posebnu glumačku sposobnost. Koliko su za glumca teški izlasci iz sebe i ustupci transformaciji lika koji igrate?
– Kad bi „izlasci iz sebe i ustupci transformaciji lika koji igram” bili teški ili mučni ili naporni, ja se ovim „poslom” nikad ne bih bavio.Traganje za nekim drugim i pronalaženje te druge, ponekad veoma daleke ličnosti u sebi, jeste nova, divna mogućnost za neki drugi život, poimanje, saznanje. I upravo u tome i jeste lepota glume, u toj istinitoj igri koja je najlepša od svih igara. To je povlastica. Neko voli da igra šah, neko karte, mnogi fudbal ili tenis, ja najviše volim svoju igru. Ona se zove gluma. E, tu je, valjda, i odgovor za taj široki dijapazon, jer bi svaki fah, svako ograničenje značilo i osiromašenje mogućnosti. U životu je taj dijapazon ogroman i nije dostupan svima. U životu svi igraju samo svoju ulogu i to za ceo život. Samo glumac igra sve uloge i sve živote. To je njegov život. Tužno? Možda! Ali veoma lepo! To je zavisnost!

Šta za vas znači život predstave, koliko se uloga menja i koliko ima istine  u rečima Jana Kota da se „uvek igra iz raspoloženja dana u kome se igra”?
– Postojale su predstave koje sam igrao 600 puta, trinaest godina, deset godina, nekoliko stotina puta i one koje sam igrao samo nekoliko puta. Vek jedne predstave ne zavisi samo od njenog kvaliteta. Igrao sam u osrednjim predstavama gde sam postigao odličnu komunikaciju s publikom ali i u nekoliko odličnih predstava bez te komunikacije. Jednostavno, bez obzira na lošu ili sjajnu kritiku, bez obzira na dobru i vrednu predstavu ili osrednju kreaciju, publika je uglavnom ta koja određuje njen vek trajanja. I to je tako!
Što se tiče Jana Kota i njegove konstatacije da se „uvek igra iz raspoloženja dana u kome se igra”, samo bih se donekle mogao složiti s njim. Zašto donekle? Zato što Kot prenebregava disciplinu igranja. Svaka predstava ima određenu koncepciju, tj. htenje koje se ne sastoji u tome kako se igra već šta se igra i šta se hoće. Kada bismo sasvim poverovali Kotu, onda bi se moglo desiti da se u sjajnom raspoloženju glumaca tog dana umesto tužne odigra prilično komična priča. Ja bih pak rekao da se to raspoloženje dana odnosi samo na određenu nijansu, tu je odlučujuća boja emocije koju nosi taj dan u glumcu. Ta emocija mora biti ona dogovorena, koncepcijska, ona je te boje ali druge nijanse koju nosi taj dan. I zeleno i braon i crno i belo imaju bezbroj nijansi, samo ta nijansa može da pripada raspoloženju dana. U suštini je ista. To nijansiranje je takođe bogatstvo pozorišne igre, ali ono ne određuje niti bi smelo da promeni dogovoreni smer.

Glumci vole da govore o slasti proba koje, po njima, čine suštinu pozorišnog stvaranja u kome je predstava tek finalni čin. Šta vama znači taj period u kome stvarate neki lik koji će oživeti na sceni, filmu ili televiziji?
– U glumištu uopšte, pa i kod nas, postoji ogroman broj osrednjih glumaca koji od pozorišta, i u svojoj nemoći, prave mistifikaciju. Tu spadaju i sentence o ljubavi prema probama i teškoće oko ulaska i izlaska iz lika, pa nesuglasice i sumnjičavosti, te borba sa sobom, u sebi, za sebe itd. Dobar i pametan glumac najviše radi i stvara upravo na probama. Ta analitika, upoznavanje, prepoznavanje lika, traženje najadekvatnijih formi i nijansi u karakteru, u emociji, u odnosu prema partnerima u smislu što tačnije i efikasnije odbrane i službe određenoj, dogovorenoj koncepciji, ta lepota pronalaženja slobode za ličnu kreaciju i stvaralački učinak, jeste zapravo najkomplikovaniji pa ujedno i najteži deo posla. Glumačkog. Tako se  dobrom pripremom dolazi do lakoće i radosti igranja. Glumac se znoji na probama, na predstavi – ne bi trebalo!

Koliko je važno da se s partnerima i rediteljima nađete na istoj „talasnoj dužini” i šta se dogodi s  predstavom ako ta saradnja izostane?
– Ako ta saradnja izostane onda dolazimo do onoga što zovemo loša ili neuspela predstava. Daleko je veći glumački uspeh ako osrednje igra u odličnoj predstavi, nego da je genijalan u lošoj. Jedan glumac, sem u monodrami, ne može niti uzdići niti srušiti predstavu. Pozorište je kolektivna umetnost.

Bili ste i vojvoda Mišić i Milan Nedić i iguman Stefan i Miloš Veliki. Koliko se pristup ulozi menja kada tumačite neki od istorijskih likova?
– U kreiranju takvih likova mašta mora biti ne toliko ograničena koliko usmerena prema liku kao istorijskoj činjenici o kojoj publika, odnosno narod, već nosi izvesna i to prilično usaglašena poimanja ili predubeđenja. I mislim, a iskustvo me uči, da upravo treba igrati to opšte poimanje. Ne lišavajući se, naravno, ni ličnih pretpostavki i želje da se upravo kroz takvu ulogu iznesu i sopstvena iskustva po svim pitanjima koja tom liku i njegovoj delatnosti pripadaju. U tumačenju ovih likova veliko zadovoljstvo donosi čitava biblioteka literature s kojom se glumac mora upoznati, pitanje vremena, geografije, društvenog, političkog, nacionalnog, verskog stava tog perioda, pa sve do mode, kulture, jelovnika. Tu je posebna draž u spajanju lepog i korisnog. Posle svake takve uloge glumac osvane bogatiji.

Značajan deo vašeg glumačkog angažmana posvećen je televiziji na kojoj ste ostvarili impozantan broj uloga u TV dramama i serijama. Koliko televizijska uloga i popularnost koju ona neminovno donosi i poistovećivanje s tim likom može da bude teret za glumca?
– To je stvar individualne prirode i uloga koje glumac igra. Popularnost je prijatna do izvesne granice. Sve do poistovećenja s ulogom koju glumac igra. Posle toga može biti vrlo mučno i nije mali broj glumaca koji to nisu mogli da podnesu ili da postave na pravo mesto. Popularan glumac nije uvek i dobar glumac. Samo što se na to mora pristati!

Posle toliko godina u pozorištu, pohvala, uloga, sjajnih kritika ipak ste na jednostavan način uspevali da nosite popularnost i slavu i da budete omiljeni kod publike. Koliko je glumcu bitan odnos s publikom i da li i tokom predstave osluškujete i propitujete njene reakcije?
– Pozorište, glumac i sve što je u teatru, ne postoji, ne znači apsolutno ništa bez publike. Pozorište je kontakt ljudi s bine i onih u gledalištu. To je suština! Da bi taj kontakt bio pravi, glumac mora osluškivati publiku kako bi je nagovorio da misli i oseća isto što i on, da bi ga publika zavolela i da bi mu verovala. Ta uzajamna ljubav i poverenje određuju ko je ko u glumi.

Imali ste sreću da stasavate uz velike glumce. Koliko vam je to pomoglo da se i sami svrstate u prvake?
– To je valjda bilo najdragocenije iskustvo, na licu mesta. Sve se na ovom svetu i životu pravi – sto, stolica, lonac, poklopac pa i ljudske reputacije. Ako tu ima i dara, utoliko bolje.

Sada ste i sami posvećeni pedagoškom radu. Da li  svojim studentima prenosite i neke od postulata zanata koje ste naučili od vaših profesora Josipa Kulundžića, Joze Laurenčića i Mate Miloševića? Šta je ono suštinsko što budući glumac treba da ponese s akademije?
– Da se vratimo na prvo pitanje koje bi moglo biti ključno. Analitičnost je upravo to što mene u radu sa studentima vraća u prošlost i podseća na sve ono kroz šta sam na svom putu prolazio. Znači, šta sam naučio od mojih pedagoga, pa do odabira, kroz sopstveno iskustvo, šta je bilo najefikasnije i najkorisnije. Mladi glumac kad izađe s akademije mora biti svestan da je, kako-tako, naučio azbuku. Pa neka polako počne da sriče, dok igrajući ne nauči da misli i da čita!

Još je Sterija govorio da je pozorište najbolji lek za moralne boleštine naroda. Kako vi vidite ulogu i budućnost pozorišta?
– Kao i sve ostalo i pozorište ima svoju evoluciju. Možemo govoriti i analizirati šta je pozorište od svog nastanka bilo, ali ne možemo znati, kao ni u životu, šta će biti. Sterija, izgleda i nažalost, nije bio u pravu. Da jeste, svet bi valjda već, bar donekle, bio izlečen od „moralne boleštine”. A nije. Izgleda da pozorište nije tako efikasan lek kao što je on mislio. Što ne znači da mi, ljudi od pozorišta, i dalje ne verujemo u ono u šta je verovao Sterija. Inače bi bilo besmisleno, a mi samoobezvređeni. Glumci su inače veliki vernici. Vera je geslo! Bez nje ne bismo ni postojali.

Obrazloženje odluke žirija za dodelu Nagrade za životno delo DOBRIČIN PRSTEN Mihailu Miši Janketiću

Kad je žiri za dodelu ovogodišnje Nagrade za životno delo Dobričin prsten počeo razgovore o svim zaslužnim kandidatima, velikanima našeg glumišta i kad je došao na red Mihailo Miša Janketić, neko je, poluglasno, rekao: „Pa zar on tu nagradu već nije dobio?”
Nije to bilo slučajno.
U glumačkom životu i usponu Miše Janketića, ništa nije išlo ni lako, ni olako, ni brzo, ni preko reda.
A ipak je sve došlo na svoje mesto!
Ako među glumcima postoji glumac – Sizif, onaj što svakodnevno, iznova i i od početka gura svoj kamen uzbrdo, sa puno nade i uzalud – onda je to Miša Janketić.
Svakog dana, više od četiri decenije, gura glumac – Sizif svoj kamen glumački, gorki i varljivi, trošni, tragični i veličanstveni. Kamen taj čekao ga je, svakog dana, baš tamo gde treba da bude – na početku.
U međuvremenu, kamen se lagano pretvarao u dragulj, a Sizif je sve više verovao da ima smisla taj dragulj brusiti, svakodnevno, čak i kad se činilo da nema nikakvog smisla.
Tako je prolazio život velikog glumca, Sizifa Miše Janketića. U njemu je stigao da izgradi sebe i svoju veliku glumačku umetnost. Jedino veće i lepše stvoreno u životu Miše Janketića – jeste njegova prelepa, mnogobrojna porodica.
Šta je sve, koliko, gde i kada uradio Miša Janketić teško da iko zna, a sasvim sam siguran da ne zna ni on sam. To će se teško složiti i u knjigama o njemu, koje mu sleduju i koje će doći. On je odviše bio glumac i samo glumac svugde gde je bilo mesta za glumu i glumce. Svakog dana, svakog dana, baš kao Sizif.
Nije jurio za priznanjima i nagradama, ali su one jurile i sustizale njega i od danas, sa Dobričinim prstenom na ruci, Miša Janketić je glumac dobitnik svih priznanja koja se mogu dobiti za varljivu umetnost glumačku.
Svake večeri, širom sveta i gotovo istovremeno, dižu se zavese na hiljadama scena, da bi počela čarolija pozorišta. Na tom istovremeno i najmanjem i najvećem prostoru na svetu, na sceni, stoji negde i on, naš Sizif glumac, Miša. I ako je negde, za nekog, to što će se zbiti najvažnije na svetu – onda je to baš tu, na toj sceni gde je on. Sada!
I to svi na njemu vide i svi to znaju. I glumci oko njega i publika!
Odavno već Miša Janketić na sceni, čak i kad, kao svaki glumac, govori misli koje su drugi ispisali, radi nešto osobeno drugo – govori svojom igrom o našem vremenu, o nama i o sebi.
O sebi, posebno!
U velikom i dugom sizifovskom kraljevanju u prolaznom – ako postoji tajna glume Miše Janketića – ona je tu negde!
Ti služiš rečima onoliko koliko su ti potrebne da bi govorio o sebi. Ili još više – o sebi u vremenu koje ti je dato da u njemu traješ dok traješ. Stvarno, Sizife, glumče, „nije život što i poljem proći!”
Uvek si verovao da ima mnogo smisla sve to što radiš, da je vera u pozorište ono što nam preostaje kad više ni u šta ne možemo verovati.
I sada, kad staviš na svoju umornu ruku Dobričin prsten, popećeš se sprat više, obući kostim za svoju novu ulogu, za novu premijeru. Staćeš na scenu, upaliće se reflektori i Sizif će, po ko zna koji put, gurati svoj kamen – dragulj ka visini, ka nebu, među zvezde, ko zna!
Sutra ćeš, možda, biti na nekoj drugoj pozornici, u nekom drugom gradu i opet sve iz početka … Dok se ne potroše – ili kamen ili Sizif.
Pa, guraj, guraj, Mišo Sizife, dok možeš i dok te ima, tako jedino možeš i znaš!
Sutra je novi dan, Mihailo Janketiću! Počni ga, kao i uvek – guraj svoj kamen glumački iznova, iz početka. Još dugo, vrlo dugo! Možda će ti sa Dobričinim prstenom na ruci biti lakše.
Ima još toliko toga da se kaže i uradi. Ko će – ako nećeš ti!?
Želimo ti mnogo sreće, dobro zdravlje i još puno vere sizifovske, a sve ostalo si već dobio i osvojio zauvek. Srećno!

Žiri: Radoslav Dorić, predsednik, Stevo Žigon, Nada Blam, Vladislava Milosavljević, Miodrag Radovanović, Stevan Gardinovački i Gojko Šantić. Počasni član žirija dr Ivana Simeonović Ćelić, predsednik Upravnog odbora Fonda Madlena Zepter, generalnog pokrovitelja Nagrade za životno delo Dobričin prsten.
Beograd, decembar 2003. godine