Pred početak 50. Sterijinog pozorja dao sam na desetine intervjua i izjava u kojima sam, gotovo istovetnim rečima, elaborirao koncepcijske smernice Festivala formulisane u poslednje tri godine (za vreme, da prostite, mog mandata) i obrazlagao konkretan izbor predstava za tekuće izdanje festivala. Zato ću se truditi da ovaj tekst, namenski pisan za zajedničko izdanje časopisa Scena i Teatron (što predstavlja saradnju koja me posebno raduje i ohrabruje), bude drugačiji, da sadrži prvu malu rekapitulaciju onoga što smo na Pozorju uradili u poslednjem periodu i da ima, ako mi pođe za rukom, jedan iskren, ličan ton. Kada sam već pomenuo moje izjave na temu Sterijinog pozorja, podsetio bih, na samom početku, da se afirmacija novog koncepta Festivala koju sada izlažem, ne razlikuje bitno od kritike starog koncepta koju sam elaborisao pre nego što sam postao selektor i umetnički direktor. To, drugim rečima, znači da se sve osnovne premise novog-starog koncepta Sterijinog pozorja mogu pronaći u mojim kritičkim komentarima prethodnog festivalskog "ciklusa", da sam, zapravo, svoje ondašnje primedbe i sugestije sada "samo" sproveo u delo. Time se, retroaktivno, pokazuje da nikada nisam bio mrzitelj Pozorja, kako su mnogi mislili, da je moja kritika trebalo da bude stimulativna, da je trebalo da pruži individualni misaoni doprinos reafirmaciji festivala koji je, polako ali temeljno, zapadao u krizu... Ali, to je već opšti problem u percepciji kritičkog mišljenja na ovim prostorima.
Bez želje da se upuštam u temeljnu rekapitaulciju dometa i značaja Sterijinog pozorja u poslednjih 50 godina, za koju i nisam dovoljno kompetentan, hteo bih samo, za potrebe dalje analize, da ponovim široko rašireno mišljenje da kriza našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala počinje raspadom bivše Jugoslavije. Ovi spoljašnji, politički događaji, ugrozili su, pre svega, jednu veoma važnu kulturološku i civilizacijsku premisu Sterijinog pozorja - njegov naglašeno jugoslovenski karakter - i stvorili veliku krizu identiteta po pitanju "domaćeg dramskog teksta"; da li se on definiše poreklom autora, geografskim granicama u kojima je nastao, jezikom na kome je napisan... Tokom devedesetih godina, na Sterijinom pozorju su vođeni ozbiljni razgovori na ovu temu, ali oni nisu doveli do zadovoljavajućeg zaključka. Doduše, ta kriza nacionalnog kulturnog identiteta nije bila samo problem Pozorja, s njome je, prevashodno, trebalo da se suoče institucije kao što je Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska, itd; a, kao što znamo, odgovor ovih institucija je bio dosta klaustrofobičan, jer se nisu prihvatali realni civilizacijski procesi našeg vremena i našeg prostora.
Na Sterijinom pozorju, tako, nije napravljen radikalan rez, konkretni problemi su rešavani parcijalno (da li prikazati, na festivalu nacionalne drame, delo Kate Kapuralica Dubrovčanina iz 18. veka Vlaha Stulića?), a značaj Festivala je polako počeo da opada. Tom opadanju renomea doprineo je još jedan snažan i teško otklonjiv objektivni faktor: u smanjenom nacionalnom kulturnom krugu, teže je bilo napraviti takmičarski festival sa, recimo, deset dobrih predstava, a da se kriterijumi ne spuste. Kao i u drugim oblastima kulture i društva uopšte, tako je i u teatru, tokom devedesetih, došlo do relativizovanja kriterijuma, a to se odrazilo i na selekciju Pozorja, pa onda, posledično, i na značaj Sterijine nagrade kao najvećeg nacionalnog priznanja iz oblasti pozorišne umetnosti.
U ovom periodu, selektori su se trudili da prepoznaju nove umetničke pojave, prevashodno u oblasti dramskog teksta i režije, i tako spasu festival od zapadanja u sklerotičnost i akademizam, ali su ti časni napori davali samo sporadične rezultate; mnogi od autora promovisanih na Pozorju u tom periodu su se, u međuvremenu, izgubili, jer se ispostavilo da su bili isforsirani ili da nisu imali umetničkog daha za veće i dugotrajnije rezultate.
Pitanje koje se ovde prvo postavljalo bilo je kako obnoviti te kriterijume, kako da Sterijino pozorje povrati status institucije koja promoviše stvarno najznačajnije teatarske umetnike. Rešenje tog problema se nametalo gotovo samo od sebe i ono se sadržalo u jednoj reči - internacionalizacija. Trebalo je iskoristiti srećnu i značajnu okolnost da se nekoliko srpskih pisaca izvodi, i to sa velikim uspehom, u svetskim pozorištima; počelo je s delima Ljubomira Simovića osamdesetih godina na francuskom govornom području, nastavilo se s delom Dušana Kovačevića (trend izvođenja njegovih komada u svetu je, što bi se reklo birokratskim žargonom, u usponu), da bi se, tokom devedesetih, promovisale i dve mlade spisateljice: Milena Marković i Biljana Srbljanović. Kada pišem o izuzetnom uspehu dela Biljane Srbljanović u svetu, uvek koristim neoriginalnu formulaciju da je to slučaj za sebe, da oko 150 predstava, koje su rađene po njenim tekstovima u celom svetu, zahtevaju posebnu analizu (jednu takvu analizu, s vrlo preciznim informacijama, napisao je Miloš Lazin za ovu publikaciju). Pored ovog četverca, još su neki naši dramski autori izvođeni u stranim pozorištima, ali ne u tako relevantnom kontekstu i s tako značajnim uspehom... Bar dosad.
Praksa pozivanja stranih predstava po domaćem tekstu u takmičarski program, počela je još devedesetih, ali se intenzivirala u poslednje tri godine, čemu je, delimično, doprineo i poboljšan međunarodni status naše zemlje. Ono što je apsolutno specifično za ovaj poslednji period nije samo kvantitativno prisustvo stranih predstava u selekciji, već i kvalitativno; drugim rečima, strane predstave su se odmah izdvojile i počele da trijumfuju u svim glavnim kategorijama (najbolja predstava, najbolja režija, najbolja scenografija). Taj triling nagrada ostvarila je i mađarska postavka Porodičnih priča 2003. i švajcarska postavka Profesionalca 2004. godine. Sa ovakvim skorom, odmah je postalo jasno, bar onima koji su inteligentni, da na Sterijinu nagradu više niko nema tapiju, da se ona ne podrazumeva, da ju je, u takvom, međunarodnom kontekstu, mnogo teže dobiti nego ranije. Time je efekat podizanja kriterijuma automatski ostvaren.
Odmah posle objavljivanja nagrada 2004, koje su delovale pomalo frustrirajuće za srpskocrnogorski teatar, koleginica Daca Nikolić me je pitala da li mi je to bila namera, ili je ovaj rezultat samo posledica želje da na Sterijinom pozorju prikažemo kako stranci čitaju naše drame. Ako me pamćenje služi, tada sam joj izvrdao odgovor, ali sada, posle tri godine, mogu i njoj i drugim da priznam: naravno da jeste... Duboko verujem da ne samo u pozorištu, već i u svim drugim oblastima našeg društva, jedino poređenje u širim, internacionalnim krugovima može da povrati kriterijume, vrednosti i standarde koje smo pogubili tokom devedesetih, u periodu kada smo, pod pritiskom spoljne izolacije, i sami podlegli samodovoljnosti i lokalnom sistemu vrednosti. Rezultati žirija u poslednje dve godine ne bi trebalo da budu povod za nekakvo mazohističko, perverzno likovanje; oni bi, po mom najintimnijem profesionalnom ubeđenju, trebalo da budu snažan podstrek našem teatru da izađe iz izvesne stvaralačke inercije u koju je upao. Trijumf stranaca nije, dakle, nikakva kazna, već, naprotiv, podsticaj. Ja verujem da je upravo takav, poželjan efekat postignut kod svih naših vodećih umetnika; samo se mediokriteti plaše poređenja s jakima.
Pored ovog estetičkog sudara (poređenje dometa u pojedinim aspektima teatarskog čina), internacionalizacija selekcije nacionalne drame ima i drugu, kulturološku funkciju o kojoj sam, takođe, više puta govorio. Ona bi se sastojala u uvidu kako se u drugačijem kulturnom kontekstu i pozorišnoj tradiciji shvataju, osećaju i tumače teme koje artikuliše naša nacionalna drama, u kojoj meri one postaju globalne, da li imaju neke aspekte kojih ni sami nismo bili svesni. Na osnovu predstava koje smo dovodili, moglo se zaključiti da je i ova funkcija ostvarena, jer nas stranci, možda zbog one vajne "distance", često bolje shvataju od nas samih; to je posebno došlo do izražaja prošle godine, jer je, po opštem mišljenju, rediteljka Lorans Kalam napravila slojevitiju dramsku analizu Kovačevićevog komada Profesionalac od samog autora, koji je ovo delo režirao u Zvezdara teatru!
Ipak, od samog početka sam osećao - možda i iz vlastite megalomanije - da ovaj nivo internacionalizacije programa ne predstavlja dovoljno koncepcijsko proširenje, da je za festival s velikim ambicijama tematska osnova koja se svodi na srpsku i crnogorsku dramu isuviše uska, da su, dakle, potrebne još neke promene. U pomenutim kritičkim analizama prethodnog perioda u razvoju Sterijinog pozorja, tvrdio sam da alternativa tradicija ili inovacija nije autentična, te da se tradicija Festivala može zadržati iako se, u vidu paralelnih (pratećih) programa, uvedu neke značajnije inovacije. Takva, značajnija inovacija, uvedena je odmah (2003) i to je bilo OFF Pozorje, koje je već naredne godine dobilo inventivniji i sadržajniji naziv - Krugovi. Ideja Krugova je bila, čak i onda kada su imali drugo ime, da se naša nacionalna drama i pozorište dovedu u širi kontekst, da se preispituju različiti međunarodni (regionalni, evropski i svetski), estetički i kulturološki krugovi kojima pripada i naš teatar, da se traže veze domaće i svetske produkcije. Krugovi su tematski osmišljeni, tako da se svake godine menja taj estetički i civilizacijski krug koji se preispituje: pre dve godine to je bila nova evropska drama (kojoj pripadaju i naši pisci kao što su Biljana Srbljanović, Milena Marković ili Milena Bogavac), prošle godine slike Amerike u savremenom pozorištu (koje reflektuje i odlična Biljanina drama Amerika, drugi deo), a ove godine, shodno velikom jubileju festivala koji je nekoć bio jugoslovenski, nova ex-YU drama.
Ideja Krugova je, na moju veliku radost, oberučke prihvaćena i u stručnoj i u široj javnosti, tako da je, samo posle dve godine, ovaj program postao gotovo "tradicionalan". Doduše, izvesnih nesporazuma bilo je i sa ovim programom, odnosno s idejom globalnog koncepcisjkog širenja Festivala; naime, postojalo je mišljenje, a ono se i danas čuje, da bi Sterijino pozorje trebalo potpuno preformulisati, te da ono postane festival jedne regije, po mogućnosti ex-jugoslovenske (da sve bude ki što je nekad bilo). Bar zasad, ja se ne slažem s ovom tendencijom, jer je ona, paradoksalno, opet restriktivna: umesto u malom, srpskocrnogorskom toru, sada bismo završili u nešto većem, ali opet zatvorenom toru - balkanskom, ex-jugoslovenskom... Ni jedna od kultura u, recimo, bivšoj Jugoslaviji ne pripada samo jednom krugu, njihovi razvoji imaju drugačije pravce i dinamike, stasavaju, uostalom, mlade generacije kojima je evropski ili neki drugi kulturni identitet važniji od virtuelnog jugoslovenskog. Dakle, nema potrebe za "definitivnim svrstavanjem", Pozorje bi i dalje trebalo da, putem Krugova, iskušava različite kulturne identitete Srbije i Crne Gore... Opravdanje za ovakvo shvatanje pronalazim u svom najintimnijem uverenju da je svaki identitet, pa tako i kulturni, dinamička i transformatibilna kategorija; što bi rekao Sartr - čovek je ono što od sebe napravi.
Kada već, u skladu s proklamovanim stilom ovog teksta, igramo igru istine, onda ćemo, u vezi sa prethodnom temom, otvoriti još jedno delikatno pitanje. Naslutio sam da postoji mišljenje, u skladu s poslovičnom srpskom paranojom, onom iz drame Balkanski špijun Dušana Kovačevića, da su Krugovi neka vrsta trojanskog konja, špijuna-spavača, otrova s odloženim dejstvom čija je svrha da jednog dana u potpunosti progutaju i potisnu selekciju nacionalne drame... Pravila igre istine traže da tu spekulaciju odlučno odbacim: takav obrt nisam planirao. Doduše, ono što može da se desi, a takvo iskustvo već imamo s gostovanjem nemačke predstave Amerika po Francu Kafki u Krugovima prošle godine, to je da se neki projekat iz ovog programa dosta izdvoji u odnosu na selekciju nacionalne drame. Međutim, ako se takva situacija bude ponovila ili čak postala trend, pogotovo u "sušnim" godinama za repertoar nacionalne drame, to nije ništa strašno; odatle se samo izvlači zaključak da će dometi ta dva programa oscilirati, ali to ne bi trebalo, bar mi se tako čini, da stvori potrebu za revolucionarnijom promenom... Naša nacionalana drama, sa internacionalnim rezultatima, pruža veoma dobru osnovu za ozbiljan i ambiciozan pozorišni festival, za pozorišnu Vavilonsku kulu.