Komprimovana sećanja na pozorja koja su se in continuo 50 godina igrala u Novom Sadu i nesumnjivo bila faktor u teatarskom svetu, zazivaju da se o njima govori kao o izvesnim "posvetama vremenu", vis a vis tada prisutnih mediologija, estetskih iskustava i recepcija:
Iako su predstave, prilike i viđeno, bledele, mutirale i na kraju se preselile u "svetove ideja", ostali su neizbrisivi tragovi u polju kulture, ali i večita intimna preispitivanja o spoljnim i unutrašnjim prstenovima stvarnog, pojavnog i scensko iluzivnog.
Na relaciji: pronalaženja, aktiviranja, adaptiranja i igranja rafiniranih dramskih tekstova i, s druge strane, evolucijom konkretnih teatarskih standarda (osavremenjih scena, tehnike i ostalog aparata), stvorile su se pretežnosti da Novi Sad postane i stekne nešto kao suverenitet u sferi pozorišta i festivala, ali i da, za 50 godina, neosetno doobrazuje publiku, u ovom trenutku respektivniju u odnosu na mnoge druge sredine!
"Nagomilano vreme" međutim, učinilo je da predstave, viđeno i uopšte memorisano, reinterpretiramo posredstvom fenomena kondenzovanog pamćenja... Ili, jednostavnije, uglavnom sećajući se emanacija velikih glumaca i odglumljenog, moćnih predstava, scenografija i kostima, dok je mnogo šta otišlo u nepovrat, zaboravljeno ili, u najboljem slučaju, negde "deponovano" poput razlivenih fresaka. Pored neuhvatljivosti tog fantoma zapamćeno potisnutog, svi oni koji su pozorja pratili ili učestvovali (!), prosto moraju potvrditi da se obligatno radilo o izuzetnim događajima, vibracijama i iskustvima. Sledi da su teatarske kuće, trupe, skupine i pojedinci, ali i ono nemerljivo prateće, kao na nekom defileu prononsirale dragocene tendencije, pravce, izme i stilistike, čijih dalekosežnosti povremeno nismo ni bili svesni.
Ciklične mene i redosledi velikih obrazaca, na primer hod od socrealizma ka realizmu, moderne ka minimalizmima, redukcionizma ka raskošno rečitom, ili od postmoderne, pa nadalje, funkcionisalo je preko Sterijinog pozorja jer je ova sredina (mi) sociološkim i političkim kapacitetima stajala kao dovoljno pripremljeno i otvoreno područje! Razmatranja kako je dolazilo do (tih) pozitivnih implementacija, nečeg što je često i u velikim evropskim teatrima bilo u povoju, direktno nas upućuje na komplikovane angažmane selektora, selektorskih timova i direktora Pozorja, kojih bismo se ovde, sa razlogom i dužnim pijetetom, podsetili.
Međutim, zanimljivo je dotaći i onu teže proverljivu dimenziju (proporciju) ili: koje su količine, intenziteti i koji segmenti teatarske prakse i teorije najviše upućivani i strujali od Festivala ka nekadašnjem kulturnom prostoru, okruženju i, paušalno, opet dalje ka Evropi!
Dakle, iz petdecenijskog lagera promišljanja i prakse, Sterijino pozorje je u pravcu mape pozorišnih kuća, definitivno emitovalo nebrojena kulturno umetnička dobra i kaleme, koji izvesno funkcionišu i dan danas ali pulsom pretežno ovdašnjim!
Predsednik Upravnog odbora
Lazar Simonović
Povodom 50 godina Sterijinog pozorja