Osnovano kao festival koji će negovati, unapređivati, podržavati i podsticati domaću savremenu dramaturgiju ali i pozorišno stvaralaštvo uopšte, Sterijino pozorje vrlo brzo je, a sasvim logično, počelo da se otvara i prema inostranstvu. Pozivanjem na Festival inostranih gostiju, pozorišnih stvaralaca, teoretičara, kritičara i ličnosti koje su u svojim zemljama bile odgovorne za razvoj kulture, to jest pozorišta (ministri za kulturu, visoki zvaničnici u međunarodnim pozorišnim i kulturnim organizacijama i sl), gradio se ugled Festivala izvan granica Jugoslavije ali istovremeno, dobijao, iako indirektan, uvid u mesto jugoslovenskog pozorišta u svetu što je zapravo bio početak utiranja puta našoj savremenoj drami na inostrane scene.
Za pokretanje međunarodnog simpozijuma presudni i ključni događaji odigrali su se za vreme XIV jugoslovenskih pozorišnih igara i tokom jeseni te 1969. Naime, pomenutom festivalu prisustvovao je kao predstavnik Uneska Kaj Hauhanen, šef sekcije za umetničko i literarno stvaralaštvo Departmana za kulturu. Uz već uspostavljenu saradnju sa Međunarodnim pozorišnim institutom (ITI), tokom 1967. i 1968, tokom preliminarnih susreta istaknutih članova izvršnih tela Sterijinog pozorja (Josip Vidmar, Jože Javoršek, Radomir Radujkov) sa značajnim i uticajnim ličnostima (kao na primer sa Žanom Darkanteom, generalnim sekretarom ITI) u međunarodnim kulturnim i pozorišnim krugovima - ovaj kontakt, čini se, bio je presudan, te već u jesen 1969. Filip Kumbatovič-Kalan, član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, prisustvuje I kongresu Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (AICT) u Parizu. Svi ti susreti, kao i brojni neformalni sastanci članova Glavnog odbora Sterijinog pozorja iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije, rezultirali su odlukom Glavnog odbora Pozorja, donetom na sednici 21. i 22. novembra 1969. na Rijeci, da se u Novom Sadu, tokom XV Pozorja održi i I međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara. Paralelno sa ovom akcijom tekao je proces osnivanja Udruženja pozorišnih kritičara Jugoslavije koje će se potom učlaniti
u AICT (i sloviti kao suorganizator nekoliko simpozijuma).
U konsultacijama sa AICT odlučeno je da tema Prvog međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara bude Savremeno pozorište i kritika. Odziv je bio izvanredan, kako u pogledu broja učesnika (45 učesnika iz 21 zemlje) tako još i više u pogledu renomea referenata. Simpozijumu su svakako dali pečat Žan Divinjo, sociolog umetnosti, Bernar Dort, teatrolog i pozorišni kritičar (i kasniji učesnik Simpozijuma), Andre Kamp, pozorišni kritičar - svi iz Francuske; Denis Jatras, kritičar iz Grčke; Roberto de Montičeli, pozorišni kritičar iz Italije; Roman Šidlovski, kritičar i tadašnji predsednik AICT, Poljska; Ernst Šumaher, teatrolog i profesor Humbolt univerziteta iz tadašnje DRN (potonji predsednk AICT); Osja Triling, doajen pozorišne kritike iz Velike Britanije. Čini se nespornim da su na tom simpozijumu učestvovala mahom prva imena pozorišne kritike iz Evrope i da su nacionalne sekcije nastojale da u Novi Sad pošalju najuglednije članove. Sasvim prirodno da su i učesnici iz naše zemlje bili najugledniji kritičari, teatrolozi, književnici i književni teoretičari starije i srednje generacije: Eli Finci, Sreten Marić, Jože Javoršek, Slobodan Selenić, Jovan Hristić i drugi. Princip učešća na skupu, koji su Sterijino pozorje i AICT tada dogovorili, zadržaće se do današnjih dana: temu utvrđuju dogovorno Sterijino pozorje i AICT (u kasnijem toku, Pozorje bi predlagalo temu AICT) a učesnici su, s jedne strane, ličnosti, stručnjaci u oblasti prihvaćene teme, koje Sterijino pozorje poziva ad personam, i predstavnici svih nacionalnih sekcija AICT, s druge strane. Zaključeno je, takođe, da se simpozijum održava svake treće godine i da se poklapa sa Međunarodnim trijenalom pozorišne knjige i periodike. Pokazaće se da je istovremeno održavanje izložbe knjige i simpozijuma bilo od obostrane koristi i da su mnogi izdavači izdanja slali na Trijenale, podstaknuti činjenicom da će se ona naći u višejezičnom katalogu ali i da će izložbu videti značajni pozorišni ljudi, okupljeni na simpozijumu. (Ne treba zaboraviti da je to vreme kada nije bilo interneta).
Simpozijumi su pripremani sa najvećom ozbiljnošću. Najčešće bi prvi razgovori o temi budućeg simpozijuma bili obavljani odmah po završetku prethodnog. Shodno dogovoru, Drugi simpozijum je održan 1973. Na prvi pogled, tema Pozorište - kolektivni čin, čini se sasvim logično odabranom i aktuelnom kada je reč o pozorišnim kretanjima sedamdesetih. Međutim, podnaslov Pozorište i samoupravljanje otkriva pravu nameru u izboru teme. Naime, uspeh Prvog simpozijuma (renome referenata, broj učesnika i odjeci o skupu, ali i o Novom Sadu i SFRJ, koji su se pojavili u inostranoj štampi) iskorišćen je da se i govornica Simpozijuma iskoristi za propagiranje tadašnjeg jugoslovenskog glavnog političkog, danas bi se reklo brenda, to jest samoupravljanja. Rukovodeći ljudi Sterijinog pozorja, tadašnji ugledni intelektualci, umetnici i političari, finansijeri (grad Novi Sad, sve republike i savezna država) nisu odoleli iskušenju i pohitali su da se društveno politička tema proglasi za aktuelni i relevantan pozorišni predložak o kome će se raspravljati puna tri dana. I to je bilo jedini put da je politika imala presudan uticaj u izboru teme. Za simpozijume su, kasnije, uvek odabirane zaista relevantne i aktuelne, čisto pozorišne teme koje su nametali vreme i osnovna kretanja u pozorištu, u svetu i kod nas. Simpozijum je otvorio Josip Vidmar, predsednik Glavnog dobora Sterijinog pozorja, a uvodni referat podneo je Edvard Kardelj, član Saveta Federacije i jedan od glavnih ideologa jugoslovenskog komunističkog društva ili, bolje rečeno, komunističkog i samoupravljačkog modela. Simpozijum je održan u sali Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine a okupio je veliki broj uglednih pozorištnika (iz 23 zemlje 116 ličnosti, pri čemu 74 iz SFRJ) iz Evrope, Amerike, Afrike i Azije (čak iz Mongolje!). Zanimljivim i veoma kazujućim se čini podatak, uzet iz arhivskih zapisa o Simpozijumu, da je bilo svega sedam referenata a da je u diskusiji učestvovao, u odnosu na broj prisutnih, takođe mali broj - 16 pozorišnih ljudi. Referati su, i po analitičkom pristupu i po obimu, bili ozbiljne studije podteme, u okviru koje, kad se izuzmu oni kojima je pozorište bilo pretekst za razradu i marketing ideje o samoupravljanju u društvu odnosno u kulturi, najzanimljivijim se čine, kad je reč o inostranim učesnicima, Samoupravljanje i imaginarno Žana Divinjoa, O političkom pozorištu Majkla Kerbija, iskustva Centra za pozorišna istraživanja u Luvenu (Belgija) o kojima su govorili njegovi osnivači Arman Gati i Arman Delkamp. Od jugoslovenskih pozorišnih stvaralaca i teoretičara, referenti su bili Mira Trailović (Samoupravljanje i pozorište - iskustva iz Ateljea 212!), Lojze Filipič (Specifični vidovi samoupravljanja u pozorišnim organizacijama), Danko Grlić (Uticaj publike na pozorišni repertoar) itd. Pored već pomenutih ličnosti, na Simpozijumu su bili i mnogi kritičari najuglednijih dnevnih i nedeljnih novina iz sveta: Hilde i Hans Hajder (Austrija), Šerif Kaznadar i Emil Kopferman (Francuska), Franko Kvadri (Italija), Konstantin Puzina, August Grodjicki i Roman Šidlovski, još uvek predsednik AICT (Poljska) i drugi. Skupu je prisustvovao i celokupan Izvršni odbor AICT koji je tom prilikom (što se i kasnije dešavalo), održao i svoju sednicu. Od jugoslovenskih učesnika i prisutnih (74) učestvovale su svakako prve ličnosti pozorišne kritike i teorije, kao i ugledni književnici iz svih republika. Na završetku skupa, kao na završetku nekog plenuma, i nikada kasnije tako eksplicitno, doneti su i zaključci:
"1) Teatar je bitni deo društva i razvija se zajedno s njim. Teatar na dva različita načina igra društvenu i političku ulogu u društvu: neposredno i posredno. Teatar ne može postojati odvojeno od savremenih misli, života i umetnosti. 2) Samoupravljanje je nova mogućnost teatra. Ono daje mogućnost razvoja i potpune i slobodne delatnosti svakom pozorišnom ansamblu i svakom umetniku." (...) Deset godina nakon ovih zaključaka, u istom gradu u kome su doneti, dešava se slučaj "Golubnjača"! "Samoupravljanje se ne odnosi samo na unutrašnju strukturu pozorišta, već se prostire i na nove kontakte između teatra i publike." (U ovom delu se mislilo na iskustva luvenskog centra i Pozorišne komune u Beogradu, o kojoj je govorio Ivan Ivanji) " 4) Pozorište, najzad, stavlja sebi u dužnost da se vrati svom starom izgubljenom jeziku i onom svom osnovnom prazničnom značenju. Samo tako celovito, kolektivno učešće u dramskom stvaralačkom aktu, može da sjedini pristup savremenim problemima i usađivanje u specifične kulture naroda." Završetak ovog poslednjeg zaključka svakako je vredan detaljne analize celokupnog toka skupa, kako bi se utvrdili elementi koji su doveli do ovako formulisanog zaključka. No, ovo nije ni prilika ni mesto za taj istraživački akt. Po završetku ovog simpozijuma, AICT i Sterijino pozorje odmah su utvrdili i temu sledećeg.
Treći simpozijum, na temu Pozorište i publika, održan je aprila 1976, takođe u sali Skupštine AP Vojvodine. Opet temeljno pripreman (pored članova Saveta za međunarodnu saradnju, glavni teret su poneli, kao što je to bilo i u prethodnim godinama, brojni članovi Organizacionog komiteta Simpozijuma (predsednik: Slobodan Selenić i njegovog Izvršnog odbora) i pod pokroviteljstvom ITI. Njegovom održavanju prethodila su veoma dobro koordinirana istraživanja: U dvogodišnja naučna istraživanja bili su uključeni saradnici iz skoro svih zemalja Evrope, koji su preko svojih predstavnika na sastancima AICT (tokom 1973, 1974. i 1975, održanim u Hamametu, Varšavi itd) obaveštavani o postignutim rezultatima. U našoj zemlji pripreme su rađene u okviru Instituta za sociološka i političko pravna istraživanja u Skoplju (Boris Janevski), u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka SR Srbije (mr Vera Ikonomova), a na Javnoj tribini Sterijinog pozorja raspravljano je o rezultatima istraživanja pomenutih ličnosti. Opet veoma brojni prisutni pozorišni ljudi iz sveta i iz SFRJ (24 zemlje sa tri kontinenta, 96 prisutnih od čega polovina domaći pozorišni praktičari i teoretičari). Tokom dvodnevnog rada podneta su 22 referata, a oko tridesetak diskutanata dalo je prilog temi. Uz već pominjane zvaničnike AICT, Jugoslovenskog organizacionog komiteta, zapaženija izlaganja imali su: Eli Finci (Kritičar ne bira svoju javnost), Karlos Tindemans, teatrolog iz Belgije (Nekoliko teatarskih studija i analiza), Arman Gati (Problemi nove klasne publike u pozorištu) itd. Većina referenata, a posebno diskutanata, iznosila je iskustva iz svojih sredina odnosno zemalja (An Gurdon i Alen Vizner, Francuska, Ernst Šumaher, DDR, Ulf Birbaumer, Austrija, Martin Krojcenberg i Ursula Fišer, SR Nemačka, Ruđero Jakobi, Italija itd).
Temu Četvrtog simpozijuma - Glumac i pozorišno stvaralaštvo - potvrdili su, u jesen 1976, i GO Pozorja i Izvršni komitet AICT. Pripreme su uglavnom bile usmerene na novinu koja će se ispostaviti dragocenim doprinosom kako za pozorišnu javnost tako i za sam simpozijum. Naime, kada je sačinjena lista učesnika - a obuhvatala je kako glumace tako i reditelje, kritičare i teatrologe, kao i profesore glume - odlučeno je da se referati i prilozi objave pre početka Simpozijuma u publikaciji (dva izdanja: jedno na srpskom a drugo na engleskom / francuskom jeziku) sa naslovom Knjiga o glumcu, da se ona distribuira učesnicima pre dolaska u Novi Sad. Publikacija je trebalo da omogući da se na samom skupu postigne življa, dinamičnija i neposrednija razmena mišljenja, istovremeno da se celishodnije iskoristi vreme i izbegne monotonija čitanja saopštenja ex catedra. Zainteresovanost za Simpozijum je bila ogromna. Pored već uhodanih puteva lansiranja informacije o skupu, značajan doprinos, u pogledu finansijske potpore, dali su Unesko i Savezni zavod za međunarodnu naučnu, kulturno prosvetnu i tehničku saradnju, preko programa kulturne saradnje koje je tadašnja Jugoslavija imala sa velikim brojem zamalja i u kome su simpozijum i praćenje festivala Sterijinog pozorja, zajedno sa Bitefom, činili deo najvećeg broja bilateralnih programa u oblasti kulture. Zbog tako velikog odziva je odlučeno - i to je ostalo kao jedinstven slučaj - da se skup održi dva dana pre početka 24. jugoslovenskih pozorišnih igara, u to doba još u aprilu (11. i 12. april).
Kako bi tema bila sagledana svestrano, odlučeno je da se referentima ponudi pet osnovnih podtema koje će istovremeno biti i pet poglavlja Knjige o glumcu: Paradoks o glumcu ili umetnost glumca, Glumac i društvo, Glumac i obrazovanje, Glumac i scenski prostor i Glumac i kritika.
Najznačajnije priloge za ovaj simpozijum dali su kao uvodničari za četiri sesije dvodnevnog trajanja skupa: Žan Divinjo, Džon Elsom, kritičar i dramski pisac iz Velike Britanije, Kazimijež Braun, reditelj (Poljska), Jovan Hristić; ali i Huan de Mora, pisac i kritičar (Meksiko), Ajšegul Juksel, teatrolog (Turska), Žorž Šloker, kritičar (Švajcarska i Francuska), Ulf Birbaumer, teatrolog (Austrija), Benedeto Marzulo, profesor (Italija) itd. I na ovom simpozijumu bila je prisutna kritičarska elita evropskih zemalja ali i vrlo ugledne ličnosti iz Kanade, Meksika, Japana, Kine, Iraka, Zaira (rad Simpozijuma pratilo je ili direktno učestvovalo 57 pozorišnih stvaralaca i teoretičara iz 27 zamalja sa 4 kontinenta i stotinak jugoslovenskih pozorišnih ljudi). U Knjigu o glumcu uvršteni su radovi i desetak teoretičlara i praktičara (dragoceni prilog Majkla Bilingtona, engleskog kritičara i teoretičara, na primer) koji nisu prisustvovali skupu ali su dostavili svoja razmišljanja o temi, što će se dešavati i kasnije. Po mišljenju jednog broja redovnih učesnika novosadskih simpozijuma, ovo je, možda, bio najtemeljnije pripremljen, najsveobuhvatniji i najbolji skup.
I temu Petog simpozijuma - Pozorišna predstava i jezik kritike - održanog 28. i 29. maja 1982, organizatori su utvrdili već 1979. Kao novine, donete su dve odluke: 1) da se održavanje samog skupa izmesti iz Skupštine AP Vojvodine u manji, neformalniji prostor i tako dobije ležernija i za diskusiju povoljnija klima (Simpozijum se odigravao, na opšte zadovoljstvo učesnika, u Srpskom narodnom pozorištu, na sceni Male dvorane); 2) Sa tadašnjim selektorom Daliborom Foretićem, dogovoreno je da se uoči Simpozijuma izvede predstava koja bi najviše odgovarala temi skupa i da se njen tekst prevede na engleski (bio je to Dundo Maroje Marina Držića u izvođenju HNK iz Zagreba).
Kroz saopštenja, a još više kroz raspravu koja je temu znatno proširila, dominirale su tvrdnje da nestanak jedinstvenog modela pozorišta od kritke zahteva iznalaženje novih kritičkih i jezičkih pristupa predstavi, da promena jezika teatra zahteva isto tako dinamičnu kritiku koja će moći da prati te promene. Upravo zahtev da savremena kritika bude dinamičnija, da nastoji da prevaziđe vlastitu definiciju, da poveže, s jedne strane, publiku i pozorište, a s druge da uđe u sam proces pozorišnog stvaranja, bio je jedan od osnovnih zaključaka dvodnevnog skupa na kome je učestvovalo šezdesetak domaćih i 62 inostrana kritičara, teatrologa ili drugih pozorišnih radnika iz 30 zemalja (uz evropske zemlje, Kina, Kuvajt, Turska, SAD, Kanada, Kuba, Gana, Izrael Alžir, Egipat), sa svih kontinenata (izuzev Australije). Najugledniji učesnici svakako su bili Jan Kot, teatrolog iz SAD, Bernar Dort, teatrolog, profesor na Sorboni, Žorž Bani, teatrolog i pozorišni kritičar, Andre Kamp, urednik časopisa l'Avant-Scene, Francuska, delegacija visokih kineskih pozorišnih i kulturnih radnika, Mikloš Hubai, dramski pisac, Mađarska, Peter Idn, kritičar, Nemačka, Andrej Žurovski, kritičar, Poljska itd, kao i već redovni i ugledni "simpozijumaši" iz sveta (Birbaumer, Aj, Šloker, Silvestru itd), a iz naše zemlje (Selenić i Hristić, predsednici Organizacionog odbora, Selem, Gotovac, Kulenović, Klaić i drugi).
Kritika u pozorištu - Kritika izvan pozorišta, bila je tema Šestog simpozijuma, održanog 27. i 28. maja 1985, opet u SNP. Organizacionim komitetom predsedavao je Nikola Koljević, a pripreme su tekle na uobičajen način. U organizacionom pogledu, koji se naravno reflektovao na odziv kako pozvanih ad personam tako i predstavnika nacionalnih sekcija AICT, problemi su nastali kada su u već određeno vreme za Simpozijum, zakazani kongresi: ITI-ja u Kanadi, a AICT-a u Španiji. Pozvanim pozorišnim teoretičarima i kritičarima ponuđene su teze: Kritika u procesu rada; Kritika ansambla u odnosu na celinu pozorišta; Kritika kritike; Pozorište kao kritika života i društva; Klasični oblici kritike; Publika kao kritičar; Kulturna plitika kao vid kritike; Festivalsko javno menje itd - koje su, nakon prijema radova, za sam skup, grupisane u tri veća tematska bloka: Pozorište kao kritika života i društva; Kritika u pozorištu; Kritika izvan pozorišta. Uvodne referate dali su Jovan Ćirilov i Žorž Bani sa čijom osnovnom postavkom se složila većina učesnika, varirajući je ili obogaćujući. Ključna Banijeva postavka polazila je, u najkraćem, od tvrdnje da kritičar uvek polazi od unutrašnjeg, ali će njegova kritika biti kritika iznutra ili izvana s obzirom na delo, a ne s obzirom na početnu usvojenu poziciju, jer je delo ono što kritičara zadržava u sebi ili ga gura van pozorišta, ka umetnosti ili ka životu. Unutarnje je pravilo a spoljnje tek izuzetak. "Kritika iznutra oblikuje javno mnenje, kritika izvana ga obasjava." Na ovom simpozijumu, kritičari su se, možda više nego ikada, okrenuli sebi i svom radu, kritički govoreći o kritici, antikritici i parakritici. Kad je reč o učesnicima i onima koji su pratili rad skupa (51 osoba iz dvadeset zemalja i oko 40 naših pozorišnih kritičara, reditelja i teatrologa), posebno zanimljiv i detaljan pristup temi dali su Ulf Birbaumer, tadašnji predsednik AICT, Tamaš Koltaj, kritičar, Mađarska, Valentin Silvestru, kritičar iz Rumunije. Veoma snažan utisak (navođen i u inostranoj štampi u napisima o Simpozijumu) ostavila je jugoslovenska mlada generacija (mada su na skupu govorili i bardovi našeg glumišta, režije i teoretičari - Branko Pleša, Miroslav Belović, Jovan Hristić itd) pozorišnih praktičara i teoretičara: Muhamed Dželilović, Nenad Ilić, Marko Kovačević, Zehra Kreho i drugi.
Temu Sedmog simpozijuma - Kritika i budućnost pozorišta - nametnuo je tok prethodnog skupa, naročito u delu o "internoj kritici" pa je na njegovom kraju Ulf Birbaumer nagovestio da će se 1988. govoriti o anticipatorskim aspektima kritike. Kako se nemali broj učesnika osvrnuo na načine na koje kritika "unutar pozorišta" može da dovede do novih pozorišnih koncepcija, došlo se do zaključka da bi ovu mogućnost vredelo šire ispitati. Istovremeno je bio zajednički stav da snažna kritika "spolja" može da otvori nove poglede i vizije pozorišta budućnosti. Simpozijum je održan 28. i 29. maja 1988, i ovaj put na Maloj sceni SNP.
Tokom priprema ovog simpozijuma (predsednik i ovog Organizacionog komiteta Nikola Koljević), koje su sve više, u finansijkom, a po već ustaljenoj praksi i u organizacionom pogledu padale skoro isključivo na teret Pozorja, izostala je pomoć međunarodnih pozorišnih institucija. I pored toga, skup je održao visoki nivo kako u pogledu učesnika, njihovog broja (60 inostranih učesnika iz 23 zemlje i 40 domaćih) i, što je još važnije, njihovog renomea, tako i u stvaranju povoljnih radnih uslova. Tu se prvenstveno misli na simultane prevodioce (osim prvog simpozijuma gde je bilo i prevođenje na ruski, svi ostali su kao zvanične jezike imali srpski, francuski i engleski), članove Udruženja konferencijskih prevodilaca, izuzetne stručnjake u svom poslu ali i vrsne intelektualce, od kojih je nekolicina radila od prvog do poslednjeg simpozijuma (2003), ponuđene pisane materijale, domaćine / prevodioce, prijeme itd. Za tri osnovne tematske grupacije uvodne referate su podneli: Klajv Barker, urednik NTQ (Velika Britanija), Laslo Vegel, književnik (Jugoslavija) i Milan Lukeš, teatrolog (ČSSR). Među podnosiocima saopštenja (15 inostranih i 10 jugoslovenskih) i diskutantima (20) bilo je desetak izuzetno uglednih učesnika (profesora najuglednijih evropskih i američkih univerziteta, kritičara i/ili urednika najpoznatijih pozorišnih časopisa): An Ibersfeld, teatrolog iz Pariza (Teorijske napomene o meta jeziku pozorišne kritike), čiji je verbalni duel s Džonom Sajmonom, poznatim i konzervativnim kritičarem "New York Times"-a bio uraganski silovit; Milan Lukeš, teatrolog iz Praga (Odgovornost pozorišne kritike); Hening Rišbiter, glavni urednik časopisa "Theater heute" (SRN), Ingeborg Pič, glavna urednica "Theater der Zeit" (DRN), Džon Elsom, teatrolog i pisac, u tom trenutku predsednik AICT.
Ponuđene teze, svrstane u tri grupe, bile su i okosnica dvodnevnog rada skupa: Novo čitanje dramske klasike kao podsticaj za pozorišna istraživanja; Kritika i nove pozorišne forme; Odgovornost kritike za sopstvenu budućnost. Mnogo disonantnog čulo se u vezi sa novim čitanjem klasike, a posebno je zanimljiva bila rasprava o multikulturalnosti i recepciji klasike; nastojanjima, uspešnim ili potpunim promašajima, u svakom slučaju nastojanjima pozorišta da prati društvene tokove i pruži umetničku sliku jednog dosta haotičnog doba, i novim formama nađe svoje mesto u postmodernoj epohi.
Ne jednom, pomenuta multikulturalnost uticala je na izbor teme za Osmi simpozijum održan 1. i 2. juna 1991. (predsednik Organizacionog komiteta Dragan Klaić). O temi: Vavilonska kula ili globalno selo / Pozorište kao transkulturna komunikacija, raspravljalo je 40 pozorišnih ljudi iz 15 zemalja Evrope, Amerike, Afrike, Azije - što je za ovu temu bilo od presudnog značaja.
Iako je na prvi pogled izgledalo da se ovaj skup odigrava (na sceni SNP) u uobičajenoj atmosferi - prilike su bile posve drugačije. Budimir Lončar, tadašnji savezni sekretar za inostrane poslove, koji je otvorio skup, podvukao je da je tema "izazovna, da se svet i Evropa ne mogu razdvajati na idejama izolacije već na idejama integracije", da bi tek na kraju postavio pitanje gde je danas, s obzirom na sve vidljivije dezintegracione tokove, mesto Jugoslavije i izrazio nadu da će, i uprkos njima, unutar naše zajednice ipak preovladati evropski integracioni tokovi. "Ovde smo zajedno na Sterijinom pozorju da te tokove ubrzamo." Ubrzanje je usledilo, ali nažalost, u suprotnom smeru. U junu, elegantno upotrebljen izraz dezintegracioni tokovi, već nakon par meseci, prerasli su u ratne operacije. Naravno, potencijalni učesnici Simpozijuma i gosti Pozorja iz sveta bili su dobro obavešteni (često bolje od nas) o tim dezintegracionim tokovima u našoj zemlji, tako da je trebalo iznalaziti argumente i razuveravati ih, razbijati njihove bojazni, umirivati, ubeđivati i nagovoriti na dolazak u Novi Sad.
Uprkos politički zategnutoj atmosferi, tokom dvodnevnog, vrlo uspešnog rada, koji kao da se dešavao negde drugde a ne u skoro ključalom okruženju, govorilo se o pozorištu kao transkulturnoj komunikaciji, predstavi kao transkulturnom fenomenu, istraživanju tuđih i dalekih kultura radi obnavljanja i preoblikovanja određene pozorišne i kulturne tradicije, o transkulturnoj komunikaciji i problemima globalnog pozorišnog tržišta, hegemoniji i uniformnosti naspram pluralizma i multikulturalnosti, o integritetu malih kultura i jezika i opasnosti od prisilne asimilacije; ali i o tome kako pozorište treba i može da reaguje na društvene promene, kako može opstati i pronaći estetiku kojom će odgovoriti tim promenama; o problemima interkulturalnog dejstva žanrova, festivala i turneja itd.
Neospornom uspehu ovog simpozijuma svakako su doprinele izuzetno značajne ličnosti iz oblasti pozorišne teorije i kritike, kao i manji broj pozorišnih stvaralaca, kako inostranih tako i iz Jugoslavije (osim iz Hrvatske): Monik Bori, teatrolog i profesor na Novoj Sorboni i Patris Pavis, profesor Univerziteta Paris VIII (Francuska); Ifigenija Taksopulu, kritičar (Grčka); Anuradha Kapur, teatrolog (Indija); Roberto Čuli, reditelj (Nemačka); Gautam Dasgupta, izdavač i urednik PAJ Publications, profesor Skidmore koledža i Karl Veber, reditelj i profesor na Stanford univerzitetu (SAD); Vitalij Vulf, teatrolog i kritičar (SSSR); Martin Banham, teatrolog i profesor na Univerzitetu u Lidsu, već pominjani Klajv Barker i Džon Elsom (još predsednik AICT) itd. Od naših pozorišnih ljudi posebno zanimljiva saopštenja ili intervencije u diskusiji imali su: Jovan Hristić, Ognjenka Milićević, Mirjana Miočinović, kao i mlađa generacija - Aleksandra Jovićević, Dubravka Knežević, Boško Milin, Vladimir Mijić (Beograd); Tvrtko Kulenović, Bojan Korenić, Muhamed Dželilović (Sarajevo); Vasja Predan, Jernej Novak, Svetlana Slapšak (Slovenija); Ivan Ivanovski (Skoplje).
Konstruktivni optimizam s kojim je pripreman i pozitivan duh u kome je Simpozijum održan, naveli su, na samom kraju, Ulfa Birbaumera da, u obraćanju učesnicima, a posebno organizatorima, kaže: " ... da se u Novom Sadu nije osetilo beznađe zbog krize i događaja koji se dešavaju oko vas (organizatora). (...) Verujem da je baš to stav, kao što sam to juče rekao i za televiziju, koji će nam pomoći, koji će vam pomoći, vama Jugoslovenima, našim prijateljima, da se izborite sa ovom krizom, (...) da kulturom i radom za kulturu i za pozorište prevaziđete ovu političku krizu."
U tom pozitivnom duhu odmah je održana i sednica Izvršnog komiteta AICT i Organizacionog odbora Pozorja radi dogovora o temi sledećeg simpozijuma (1994). Od niza predloženih tema odlučeno je da se sledeći skup posveti potrazi za novim sinkretizmom, prevazilaženju granica između scenskih tipova, vrsta i žanrova.
Nažalost, usledile su tragične godine raspada Jugoslavije uz krvoprolića, izmeštanja stotina hiljada ljudi, uz medijske i druge manipulacije, nacionalističke euforije... i na kraju sankcije svih vrsta, pa i u domenu kultre. Novi simpozijum je morao čekati neka bolja vremena. Prvo blago popuštanje sankcija 1996, iskorišćeno je da se prione i brzo pripremi i obnovi simpozijum, da mu se vrati trijenalni ritam. Kao predsednik Organizacionog komiteta Ognjenka Milićević i Pozorje, s jedne strane, i Žorž Bani, novi predsednik AICT, prijatelj i poštovalac Pozorja kao institucije i svega što je ono činilo za pozorišnu kritiku, s druge strane, uspeli su - pri čemu sigurno da je dugogodišnji ugled novosadskog skupa umnogome olakšao poduhvat - da se za nepunu godinu dana obave sve pripreme i dobiju važni učesnici.
Deveti simpozijum, dakle, održan je 31. maja i 1. juna 1997, na temu Sudbina teksta u pozorištu danas / Od drame do teksta predstave. Saopštenja i referati grupisani su u četiri osnovna bloka, koji su istovremeno bili i teme četiri sesije dvodnevnog rada: 1) Dramski tekst - tekst predstave: Promene i očekivanja; 2) Ko je autor predstave! Meta jezik neverbalnog teatra; 3) Prezentacija primera. Lično iskustvo; 4) Futura. Manifest moga imaginarnog teatra. Na Simpozijum su pozvani mnogi, u tom trenutku, vodeći reditelji (mada ih je bilo znatno manje od željenog), te se očekivalo da će novina - projekcije segmenata iz predstava karakterističnih za temu, biti važno i dinamično osveženje, što se pokazalo i tačnim. Na skupu je učestvovalo oko 25 inostranih i 10 domaćih referenata i diskutanata. Uvodna reč Nade Popović-Perišić, ministra za kulturu u Vladi Srbije, ni "svečarska" ni ministarska, odmah je problemski otvorila temu. Među značajnije priloge i intervencije treba ubrojati one Žorža Banija, Fredija Dekrojsa, teatrologa (Belgija) - o dekompoziciji teksta na primeru "Needcompany"; Karmelinde Gijmareš (Brazil) - na brazilskom primeru predstave San; Valentine Valentini, Bore Draškovića (Tekst - alibi); Aleksandre Jovićević - o sudbini teksta prema jednoj mogućoj klasifikaciji; Roberta Čulija i Ljuboslava Majere o njihovim ličnim rediteljskim iskustvima; Klaudije Haris, profesora sa Provo univerziteta (SAD) itd. U uvodnoj reči u publikaciji sa referatima i diskusijom, koja je objavljena nakon Simpozijuma - knjige dokumenata pratile su sve simpozijume od 1979. do 1997, u početku i na srpskom, kasnije samo na engleskom / francuskom jeziku) - Ognjenka Milićević kao utisak o skupu iznosi: da su i saopštenja i diskusija ukazali na razlike kako u polaznim tačkama tako i u iskustvima; da su novine koje vreme nosi a pozorište pokušava da prati vredne ozbiljne teatrološke analize; da multikulturalnost ovakvih skupova navodi na preispitivanje sopstvenih stavova i uverenja i na relativizovanje sopstvenih uskih gledišta.
Sledeće godine donele su eskalaciju političkih problema koji su kulminirali 1999. Agresija, bombardovanje, rat, već kako ko zove stradanje Srbije za vreme teških 78 dana, i svi problemi koje je donelo vreme nakon toga, bili su presudan i jak razlog da za Deseti simpozijum (27. i 28. maj 2000) bude izabrana tema Pozorište i rat: Kakva je uloga pozorišta u vreme rata? (Jedini put da je tema o kojoj se govorilo 1997. promenjena) Simpozijum je otvorio Jovan Ćirilov, umetnički direktor Bitefa, koji je kroz odnos Aresa, boga rata i muža Talije i Melpomene, odmah ušao u samu srž teme: da li će muze svojom igrom omekšati boga rata ili će, nakon rata, zbog svoje igre pred njim, biti optužene. Dotičući pitanje da li rat može i treba da bude tema umetnosti, citirajući Klauzevica ("rat je produžetak politike drugim sredstvima"), složio se sa mnogim teoretičarima umetnosti da pozorište ne sme biti sredstvo ni dobre ni loše politike, ali može biti tretirano kao tema umetnosti. U toku dvodnevne diskusije, razmišljanja učesnika kretala su se od opštih, akademskih promišljanja osnovne teme - kao što je bilo izvanredno saopštenje Kornelije Nidermajer, kritičarke "Standarda" iz Austrije, o pozorištu kao suštinskoj, i u formi i u strukturi, suprotnosti ratu - do pojedinačnih primera i ličnih, ponekad emotivno obojenih iskaza. Dosta radova i usmenih priloga bilo je posvećeno dramskim delima s ratnom tematikom: Petar Marjanović i Natalija Vagapova, prevodilac iz Rusije, o Putujućem pozorištu Šopalović; Mirko Stojković i Vojislav Savić o svojim dramama inspirisanim našom skorijom prošlošću; Goran Marković o teškoćama transponovanja ratne građe u pozorišnu predstavu. Analizu devet srpskih drama devedesetih, najtešnje povezanih s ratnim zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije, dao je Ivan Medenica. Tražeći u ovim dramama "intelektualno-etičko-politički odnos koji uspostavljaju prema ratu u bivšoj Jugoslaviji", zaključio je da se one nedovoljno bave dubljim uzrocima rata i ostaju na deskripciji.
Na pitanje, otvoreno na samom početku, da li pozorište treba da zaćuti ili ne u ratnim i kriznim poratnim društvenim prilikama, uz nekoliko usamljenih mišljenja da "pozorište treba da zaćuti" (Biljana Srbljanović), preovladali su stavovi da i pored Brukovog mišljenja da "pozorište ne menja ništa", ono treba i mora da obavlja svoju funkciju jer je pribežište, neka vrsta odbrane od zlih okolnosti rata, jer je "sklonište duha", o čemu je govorila Maša Jeremić na osnovu dokumentarne TV emisije o teatarskoj delatnosti u toku bombardovanja, koja očito govori o "vitalnosti pozorišta" u ratnim prilikama.
Dok se oko ovog pitanja kod jugoslovenskih pozorišnih ljudi osećala izvesna nedoumica, inostrani učesnici su vrlo jasno zastupali stav da pozorište, kao i ostale umetnosti, mora obavljati svoju misiju i na svoj način slediti put pacifizma. Izneta su zanimljiva i kritička viđenja pozorišnih situacija u nekim zemljama Evrope i Amerike. Tomas Irmer je govorio o nespremnosti nemačkog pozorišta da se suoči sa ratnim zbivanjima na Balkanu, dok je Peter fon Beker, urednik "Tagesspiegel"-a (Nemačka), izneo svoje, nemačko iskustvo u prevazilaženju ratne prošlosti, a Franc Vile, urednik časopisa "Theater heute" (Nemačka), razvio je tezu o "potrošačkom" ratu (medijskoj fikciji namenjenoj potrošačkom društvu), tvrdeći da u uslovima "potrošačkog suvereniteta" pozorište ne može da promeni gotovo ništa. Ocenivši američko pozorište kao "adolescenta kome je već krajnje vreme da odraste", Mišel Volanski, dramaturg (SAD), vrlo je kritički govorila o američkom pozorištu, tematski lokalno obojenom, koje se uglavnom bavi porodičnim temama. Prilog Hosea Monleona, direktora IITM (Španija), pružio je zanimljiv podatak o ratnim komadima koji se izvode u alternativnim pozorištima Španije (jedan na temu Čečenije, dva o ratu u Zalivu i četrnaest o sukobima na Balkanu). Fani Vilijams i Ričard Krejn, dramatičari (SAD), uneli su svežinu zajedničkom prezentacijom priloga Simpozijumu: uz teorijski diskurs i prezentaciju pojedinih tekstova, uz korišćenje muzike sa trake, preneli su iskustva iz svog umetničkog rada, počev od postavljanja antičkih tragedija s ratnom tematikom, preko savremenih komada o zalivskom ratu, pa sve do rata u Sarajevu. Nekoliko učesnika Simpozijuma, među njima i Predrag Matvejević, govorili su o pozorištu kao nekoj vrsti čistilišta, pre svega mržnje, kako bi se ovladalo prošlošću bez čega nema ni budućnosti.
Posle naših iskustava iz 1999, Simpozijum se bavio pravom temom, na pravom mestu i u pravo vreme, zaključuje se u napisima u inostranoj štampi. Istina i u našoj ali znatno "stidljivije", Simpozijum se ocenjuje vrlo uspešnim kako po ugledu i značaju učesnika tako i po, najvećim delom, visoko akademskom nivou i izlaganja i diskusije. Ne sme se zaboraviti da se Deseti simpozijum odvijao maja 2000, dakle, u vreme velikih političkih tenzija koje će kulminirati iste godine 5. oktobra, da su počesto veoma oštre, ubojite i otvorene kritike, direktno upućene tadašnjem režimu, u tom trenutku daleko teže odzvanjale.
Uvek nastojeći da tema međunarodnog simpozijuma bude aktuelna za dati trenutak, Organizacioni komitet sa Ivanom Medenicom kao predsednikom, izabrao je, a AICT prihvatio, za temu Jedanaestog simpozijuma (31. maj i 1. jun 2003) jednu od bitnih odlika i protivurečnu pojavu u dramskom stvaralaštu druge polovine devedesetih godina i početkom novog milenijuma - Nova evropska drama: umetnost ili roba?
Date teze, u vidu pitanja, upućivale su na dileme i protivurečnosti teme kojima je organizator želeo da se učesnici bave: Da li novu evropsku dramu presudno određuju provokativne teme koje još predstavljaju tabue u građanskom društvu? Da li šok koji proizvodi nova evropska drama ima spoznajnu vrednost, ili je njegova vrednost prevashodno komercijalna? Da li nova evropska drama poništava tradicionalnu podelu na umetničko i komercijalno, angažovano i zabavljačko? Da li je nova evropska drama generacijska pojava? Kakav odnos nova evropska drama uspostavlja prema drugačijim tendencijama u savremenoj evropskoj dramaturgiji? U čemu je specifičnost savremene francuske drame? Da li je uspeh nove evropske drame u društvima u tranziciji (istočna Evropa) oblik zapadnog kulturnog neokolonijalizma? Da li nova evropska drama uspostavlja i nov pozorišni izraz? Kolika je vremenska distanca potrebna da bismo jedan trend definisali kao relevantan umetnički pravac i da li je ona ostvarena u slučaju nove evropske drame? …
Pokazalo se da je zanimljiva i provokativno postavljena tema u Novom Sadu okupila većinu pozvanih inostranih učesnika što, nažalost, nije bio slučaj i sa pozvanim pozorišnim teoretičarima i praktičarima iz zemlje, čije je, po broju, skromno učešće, bilo manje nego na većini prethodnih simpozijuma. Prispela saopštenja, rezimei i teze, grupisani su u šest tematskih blokova odnosno u četiri radne sesije: Definisanje/Problematizovanje pravca u odnosu na njegov društveni kontekst; Nastanak pravca, pitanje kontinuiteta, znane i neznane preteče; Definisanje/Problematizovanje pravca u odnosu na podelu umetničko/komercijalno; Specifične/Paralelne pojave u evropskoj i svetskoj dramaturgiji; Manifestacije pravca u različitim sredinama; Negacija, deklinacija i transformacija pravca
Simpozijum su otvorili Ijan Herbert, predsednik AICT i Ivan Medenica. Obojica su istovremeno postavili i neka od suštinskih pitanja i otvorili temu (šta je "novi brutalizam" a šta "stari brutalizam", šta znači komercijalno pozorište ako su drame o kojima je reč igrane u veoma malim salama sa stotinak gledalaca itd).
Novu evrpsku dramu (NED) prvi referenti su videli: kao "umetnost izazova" - Dejvid Edgar, dramski pisac (Velika Britanija); kao izraz krize identiteta a brutalnost samo kao njen spoljni efekat - Jitka Slopova, teatrolog (Češka); kao dramaturgiju, gledajući njenu formalnu stranu, (s primerima sa nemačkog govornog područja) bez pravog teksta i čvrsto postavljenih likova, bez akcije, kraja i početka, odrazom društvenih i iskustvenih pluraliteta - Kornelija Nidermajer. Negirajući sam naziv NED, podsećajući, s jedne strane, na Koltesa i Kamija, a s druge na njeno neprihvatanje u mediteranskim zemljama, Manuel Vijeites, španski kritičar, pledirao je za politički angažovanije pozorište. Dramaturzi dva najznačajnija londonska pozorišta (Royal Court Theatre i Royal National Theatre), Greem Vajbrou i Džon Bredli izneli su svoja iskustva, veoma bogata kada je reč o mladim dramatičarima i novim tekstovima, i založili se za "pozorište pisaca" i autentičnost priča, odnosno za značaj selekcije dramskih tekstova. Nije iznenadila ni oštra polarizacija anglofonih i frankofonih učesnika, pri čemu su ovi drugi negirali evropsku dimenziju nove drame, pozivali na oprez kada je reč o novom senzibilitetu, podsećali da Sara Kejn i njoj slični autori nisu i ne mogu biti "glas Evrope" (Lisjen Atun, direktor Otvorenog pozorišta u Parizu i An Ibersfeld). Mišljenje da je reč o "britanskom imperijalizmu" negirali su kako britanski tako i naši učesnici (Miloš Krečković, Marko Kovačević i Anja Suša).
Na skupu je opet bilo reči o vokabularu rata, ratnoj retorici i nasilju, sve prisutnijim u svakodnevnom životu, te o traganju za pozorištem nove forme i novog teksta kao mestom sigurnosti i bliskosti; o razlikama nacionalnih kultura, kulturnih produkcija bogatih i siromašnih te i različitim recepcijama; o društvenom smislu bavljenja bosanskom problematikom (Blasted S. Kejn, između ostalog) u dramaturgiji koja je tako daleko od konteksta u kome se priča odigrava; o postpolitičnosti i "post-mentalitetu" kao osnovu senzibiliteta NED; o želji da se bavljenjem nasiljem negde drugde, u dalekom socijalnom kontekstu, u vlastitoj javnosti "proizvede osećanje razumevanja" i tako umiri savest; o potrebi da se izrazi sopstveni, unutrašnji osećaj ugroženosti; o ideološkom diskursu nedovoljno estetički obrađenom itd.
I u saopštenjima, a naročito u debati, polarizacija mišljenja i stavova proizlazila je uglavnom iz razlike društvenih prilika i sredina iz kojih su učesnici dolazili i, shodno tome, ideoloških, etičkih i estetičkih opredeljenja i pristupa pozorištu i temi. Tako je isticana želja da se (i) novom pozorišnom dramom "stvarnost transformiše", težnja ka socijalno "angažovanom pozorištu", konstatacija da nova dramaturgija nema neke posebne komercijalne efekte niti je posebno atraktivna za mlade. Veoma zanimljiva bila su izlaganja An Ibersfeld - koja je, polazeći sa semiotičke tačke gledišta istakla "novu upotrebu reči uhvaćenu u komunikativno nefunkcionisanje" - i Aleksa Sirsa, sigurno jednog od najkompetentnijih teatrologa kad je reč o novoj britanskoj drami a to znači i o NED, koji je naglasio je da je u Britaniji razlika umetnosti i robe umnogome nestala, da je pozorište "bez dlake na jeziku" donelo novu osećajnost ostvarivši i neke komercijalne rezultate.
I ovaj simpozijum je okupio (36 inostranih učesnika iz 20 zemalja i 10 naših pozorištnika) izuzetno značajne pozorišne kritičare, dramaturge i teatrologe više generacija. Prvo mesto svakako pripada zaista reprezentativnom "timu" engleskih dramaturga i pisaca (Edgar, Sirs, Vajbrou, Bredli, Elsom), kao i An Ibersfeld, čije snažno i uvek novo, aktuelno, polemično i inventivno promišljanje je u direktnoj suprotnosti sa životnim dobom. Pored već pomenutih, uspehu Simpozijuma sigurno su umnogome doprineli: Franko Kvadri, teatrolog, pozorišni kritičar lista "La Republica" (Italija), Ulf Birbaumer, Mišel Vajs, pozorišni kritičar, generalni sekretar AICT (Kanada), Tomas Irmer, pozorišni kritičar, glavni urednik časopisa "Theater der Zeit", Berlin (Nemačka), Dorota Ćirlić Mencel, kritičar i prevodilac sa poljskog, kao i njenih dvoje kolega: Ola Rembovska i Jaroslav Kilijan, Varšava, Marijan Popesku, pozorišni kritičar i teatrolog iz Rumunije, Miloš Mistrik, teatrolog iz Slovačke; potom sa prostora bivše Jugoslavije: Sanja Nikčević, pozorišni kritičar i novinar iz Zagreba, Marko Kovačević, dramaturg iz Sarajeva, Jelena Lužina, teatrolog iz Skoplja, Alja Predan, dramaturg iz Ljubljane. Iz SCG zapažene priloge imali su Anja Suša, reditelj iz Beograda, Vladimir Kopicl, književnik i kritičar, Novi Sad.
Međunarodni simpozijum je svakako od višestrukog značaja, ne samo za Sterijino pozorje i njegove programe, već i sa aspekta pozorišne umetnosti u zemlji, pa i šire jer je, zapravo, jedina stalna i redovna međunarodna tribina pozorišne kritike. Relevantnim temama i učesnicima on je bitno uticao na podizanje nove pozorišne teorije i kritike kod nas, na hvatanje koraka sa tendencijama i kretanjima u svetu, na puniju obaveštenost o pozorišnoj misli u širem prostoru, evropskom pre svega. S druge strane, ugledni i uticajni učesnici prethodnih jedanaest simpozijuma bili su u prilici da se upoznaju sa vrednostima pozorišta, sa istaknutim stvaraocima prethodne Jugoslavije i naše sadašnje zemlje, sa nacionalnim kulturama, posebno sa savremenom dramaturgijom ovog prostora, što je bilo od nesumnjive koristi za njihov izlazak u svet. (Najeklatantniji primer: Biljana Srbljanović i njen prvi izlazak u svet, na Bonski bijenale, posle Simpozijuma 1997). Simpozijum je nezavisno od Pozorja, dakle, sa stanovišta širih međunarodnih pozorišnih veza i saradnje, multikulturalnosti uopšte, stekao zavidan ugled, o čemu svedoče brojni napisi u inostranoj štampi.