Jutro. Klasa profesorice Ognjenke Milićević ulazi u autobus kojim ćemo mi, studenti glume (druga godina), ka Novom Sadu, na Pozorje mladih. Nije nam baš najjasnije šta je to sve tamo, ali osećamo da će biti uhhh... Ja ne osećam ništa. Ja sam "utrnuo" od treme.
Kolege me bodre, pomažu, masiraju, spremaju za START. MOJ VELIKI START.
Gospođa Ognjenka Milićević nam je objasnila da je jedan od gostiju "velikog" Pozorja gospodin Žak Lekok iz Pariza, poznati pantomimičar i profesor, e, a ja treba da pred njim pokažem šta znam i kakav sam u toj pantomimi. Ja ću biti sam na sceni, a kolege sa klase - uvežbani navijači. Organizovano je i "pojačanje" iz Novog Sada.
Sala novosadskog pozorišta. U sredini gledališta moji navijači, uz malo pojačanje domaćih, prisećaju se, bučno - dok se ja zagrevam na sceni, gde treba koja reakcija, dok ja budem igrao, jer smo to uvežbavali u Beogradu. Odjednom muk. Ulazi u salu u pratnji moje profesorice ON. Gospodin Lekok. Sedaju u prvi red. Čujem, meni se učinilo NAREDBU - "Sine, počni!" To moja profesorica, uz osmeh, pokušava da otera tremu iz mene, a i da me upozori da bih u dogledno vreme trebalo bar da pokažem neki znak života, jer oni nemaju nameru da u tom prostoru ostanu večno.
Ne sećam se kakvo je bilo izvođenje, ne mogu to da ocenim ni po publici, njih 15-20 su uigrani i prebučni. Pa i njima je premijera. Znači, predstave se ne sećam, ali nakon poslednjeg BRAVOOO... i ogromnog buketa cveća (to mora da je od Pozorja), na scenu dolazi gospodin Lekok, normalno uz pratnju "publike", jer sada će me profesorica predstaviti NJEMU. Oznojan i još sluđen, glupo se osmehujem i nešto bih da kažem čuvenom gospodinu, ali svi me ućutkuju. Pa nije interesantno šta bih ja, već šta ON misli o tome šta je video.
U pravu su, ne mislim tako baš u tom trenutku, ali za koji sekund doznaću šta "svet" misli o meni. Tišina. Razgovara sa prevodiocem. Hoće li već jednom. Već je i "moja publika" u blagom komešanju, a onda iz usta prevodioca, reči upućene mojoj profesorici Ognjenki, ali o MENI. "Pa, mali je talentovan i dobro je to, iako mu tehnika nije baš jača strana." Svi su srećni. Nose me po sceni na rukama i povremeno ljube. Pogledom tražim profesoricu, hteo bih da joj se zahvalim. Ona i Pozorje mladih su mi pomogli da moje jutro preraste u dan koji još traje. Da li sam se zahvalio tada? Valjda jesam. Ja bih još jednom. Gospođo Ognjenka Milićević, beskrajno HVALA Vama i Pozorju.