U svojih pedeset godina, Sterijino pozorje značilo je mnogo više od festivala pozorišnih predstava nastalih po domaćem tekstu, odnosno jugoslovenskih pozorišnih igara. Prelistavajući stare brojeve Scene, od pre tridesetak godina, čitajući izveštaje selektora i umetničkih direktora, suočavajući se, ne bez strahopoštovanja, sa izbledelim katalozima Pozorja, mlađi pozorišni zaljubljenici, čije sećanje seže tek do početka kraja države svih (ili, bar, većine) južnoslovenskih i nekolicine ostalih bratskih nam naroda, izlažu se opasnosti da postanu neizlečivi Talijini jugonostalgičari. Mata Milošević, Branko Gavela, Eli Finci, Miroslav Krleža, Josip Lešić, Ivo Brešan, Georgij Paro, Slobodan Selenić, Ranko Marinković, i mnoga druga, znana, ali i ona zaboravljena, ili kao kroz maglu, prepoznatljiva imena jedinstvenog kulturnog prostora; društveno-politički kontekst definisan kao kontinuiran razvoj samoupravnog socijalizma u čeličnom zagrljaju humanističke antiutopije o bratstvu i jedinstvu; nostalgično patetični prizvuk neverovatno naivnog socrealističkog kiča prisutnog u gotovo svim aspektima funkcionisanja kompleksne zajednice - sve to može otkriti pažljiviji čitalac u svojevrsnim hronikama ne tako davne prošlosti. Poneko će se, možda, iznenaditi činjenicom da jedan pozorišni festival nije bio samo prilika za susrete umetničko-kritičarsko-teatrološko-teorijsko-ideoloških autoriteta, već je bio istinski teatarski događaj, čiji su se, dakako ne gromoglasni odjeci, ipak čuli i van večno, duvansko-alkoholnim isparenjima kontaminiranih, opskurnih, memljivih, klaustrofobičnih prostora pozorišnih kafana i klubova. Istina, bilo je to i vreme retkih zabrana pozorišnih predstava koje su rađene na osnovu tekstova politički nepodobnih autora, ali najčešće, radilo se o sujetama i primitivnoj uskogrudosti nekog beznačajnog činovnika čiji su propali snovi o umetničkom angažmanu predstavljali veću opasnost od naivnih metafora i otupljenih satira o sistemu vladavine u dvadesetmilionskoj državi. Na Sterijinom pozorju nagrade su odnosili i najveći disidenti, pre ili kasnije, zasluženo ili ne. S ove vremenske distance, gotovo simpatično deluju pojedine odluke ocenjivačkih komisija najznačajnije pozorišne fešte na Balkanu; nacionalni, republički ili neki drugi ključevi postepeno su gurali umetničko estetičke kriterijume u drugi plan. A na kraju (ili je od početka tako) svako je počeo da favorizuje svoje jato.
Podrazumeva se da su pitanja o koncepciji Sterijinog pozorja, prilagođavanju aktuelnom društvenom trenutku, preispitivanju vladajuće književno-dramaturške poetike, neizostavno bila prisutna. I trajalo je to sve do devedesetih prošlog veka, kada smo se iznenada suočili sa surovom istinom da Marin Držić, Goran Stefanovski, Slobodan Šnajder i mnogi drugi nisu više "domaći" autori i stoga su se automatski samoprognali sa festivala domaćeg dramskog teksta. Tragičan raspad zemlje, za koji su Šekspirove krvave orgije dečja igra, period izopštenosti od celog sveta, krah ionako relativnog sistema vrednosti i moralnih normi, procvat turbo folk "kulture" i obilje drugih patoloških manifestacija ljudske gluposti, ipak nisu uspeli da sruše višedecenijsku teatarsku tradiciju. Naravno, "briljantnih" ideja, kao što je ona da se institucija Sterijinog pozorja, a samim tim i festival presele iz Novog Sada u Vršac, nikada nije nedostajalo. Potreba definisanja drugačije koncepcije sada se nametala kao vrlo ozbiljan problem. Pogotovo ako se uzme u obzir da su savremeni domaći autori počeli da, bez neophodne umetničke distance, na najbanalniji način koketiraju sa svakodnevicom. Rezultat su dramski tekstovi čija vrednost nije bila veća od senzacionalističkih naslova u žutoj štampi. Nekoliko izuzetaka nije moglo bitnije da utiče na opštu, prilično sumornu sliku o srpskoj dramaturgiji na kraju dvadesetog veka.
Proteklih pet godina novog milenijuma, konačno i jubilarno Sterijino pozorje, obeležavaju određene promene u koncepciji, odnosno, programskom usmerenju festivala pozorišnih predstava nastalih po domaćem tekstu. Kritičarski naoštreni poznavaoci situacije u našem teatarskom životu primetili su da se festival pretvara u pomalo neukusnu promociju samo jednog dramskog pisca, da se potcenjuju ostvarenja srpsko-crnogorskih pozorišnih kuća, a istovremeno glorifikuje baš sve što dolazi iz, sada ne tako daleke, Evrope. S druge strane, zagovornici radikalnijih promena tvrde da se ne može ignorisati činjenica da se trenutno, u nekoliko desetina zemalja, igraju komadi dotičnog autora, da domaća dramaturgija, a i pozorišna umetnost uopšte, jesu u višegodišnjoj krizi, što za posledicu ima konzervativizam, te da je otvorenost prema svetu nužna i bezuslovna. Zdravorazumsko i, čini se, najracionalnije rešenje, verovatno se nalazi negde na sredini, između ta dva krajnje suprotstavljena mišljenja. Neophodnost uključivanja ono malo preostalih pozorišnih stručnjaka u rešavanje statusa i budućnosti pedesetogodišnjeg slavljenika nameće se kao neminovnost. Za davanje definitivnih ocena o značaju ili šteti novih ideja, koje su već realizovane, ili će tek početi da žive na nekom od sledećih pozorja, možda je suviše rano. Ali, ne treba ni predugo čekati, jer, ako kroz pedeset godina neki novi klinci, bez imalo nostalgičnosti prelistaju stare brojeve Scene, pitanje je da li će se na sve ovo samo ironično osmehnuti.