Posle pola veka nemoguće je tačno utvrditi ko se prvi setio da je pravi čas da se osnuje pozorišni festival s imenom Sterijino pozorje, a s prezimenom, više od tri decenije, Jugoslovenske pozorišne igre. Neizvesno je da li se ideja rodila u kafančetu "Lovac" (u lokalnom žargonu: Kod Mice lovice) gde su se prijatelji često, reklo bi se uredno, sastajali. Da je ostao neki trag, on bi potvrđivao da se svaka dobra, pa i velika ideja, kad smo mi u pitanju, rađa za kafanskim stolom. Moguće je da je rođena u tihoj šetnji univerziteskog profesora i prijatelja mu književnika. Ili, sasvim je moguće da je "sinulo" na nekoj kućnoj proslavi, za bogatom bačkom trpezom. (Istina, u vreme osnivanja Pozorja, trpeze se još nisu prelivale). Osnivači Pozorja - Radomir-Raša Radujkov, društveno politički radnik, Boško Petrović, književnik, Vlada Popović, operski pevač, Mladen Leskovac, profesor Filozofskog fakulteta, i Miloš Hadžić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu - nisu više među živima da bi svedočili, tako da ideja ostaje kolektivno vlasništvo.
Jelica Bjeli, udovica Miloša Hadžića, penzionisana glumica Srpskog narodnog pozorišta, kaže da se o pojedincu, idejnom tvorcu Pozorja, nikada nije razgovaralo. Jednostavno, prijatelji i veliki poklonici pozorišta smatrali su da je poslednji čas da se na repertoare domaćih teatara vrate domaća klasika i rodonačelnik domaćeg dramskog spisateljstva, Jovan Sterija Popović, a da se, istovremeno, unapređuje domaće dramsko stvaralaštvo. "Ulaznica" za festival bila bi, dakle, predstava rađena na domaćem dramskom tekstu, bilo klasičnom, bilo savremenom. Predstave zatim prolaze dve selekcije: republičku i glavnu. Festival je takmičarskog karaktera, nagrade dodeljuje komisija.
Čim su utvrdili svoju ideju, osnivači su se obratili pozorištima diljem Jugoslavije i dobili bezrezervnu podršku. (Gospođa Bjeli se priseća kako je na samom početku bilo problema sa Sterijinim rodnim mestom: rukovodstvo Vršca je smatralo da tako zamišljen festival može da se održava jedino u njihovom gradu. Ispostavilo se da ne ispunjavaju ni jedan od predviđenih standarda, kako bi se modernim rečnikom kazalo). Od ideje do realizacije dug je put. Osnivači su bili uporni ljudi i nisu ostavljali poslove nedovršene. Uspeli su da preskoče sve birokratske i ostale prepreke. "Ne znam kako se tih prvih godina finansiralo Pozorje. Raša Radujkov je bio zadužen za finansije. Mora da je trčao na sve strane za novcima. Ne znam kako je stizao novac, ko je šta plaćao. Luku Dotlića i Bogdana Ruškuca zvali smo Kir Janja i Kir Dima. Kod Luke je bila torba. Keš! Luka je bio strašno pedantan čovek, kod njega je sve moralo da štima: obavi se posao, na licu mesta se isplati, potpiše priznanica. Ruškuc nadgleda. Nije bilo presipanja, ni prelivanja po pricipu: ja tebi, ti meni. Naši Kir Janja i Kir Dima nisu bili široke ruke. Stiskavali su. Koliko je bilo u torbi, toliko se moglo."
U proleće 1956. Novi Sad je zvanično postao osnivač jugoslovenskog pozorišnog festivala. Igre su mogle da počnu.
Na prvom Pozorju, u konkurenciji, bile su samo predstave nastale po Sterijinim komadima: tri puta Kir Janja (NP Beograd, Zagrebačko dramsko kazalište, NP "Toša Jovanović" Zrenjanin), dva puta Rodoljupci (SNP Novi Sad, JDP Beograd), Pokondirena tikva (NP Subotica - Mađarska drama) i Skenderbeg (SNP). Van konkurencije izvedeni su: Glorija Ranka Marinkovića (HNK Zagreb), Naslednik Dobrice Ćosića (BDP Beograd), Sluge Ivana Cankara (SNG Ljubljana), U agoniji Miroslava Krleže (NP Sarajevo), opera Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića (SNP) i balet Licidarsko srce Krešimira Baranovića (SNP).
Jelica Bjeli (rođena u Beočinu 1922) mladost je provela u Beogradu u kojem se i školovala. Počela je da studira romanistiku, a završila je glumu u Dramskom studiju Narodnog pozorišta. Zapravo je želela da bude balerina, ali se, kaže, "kasno setila". Počela je u Narodnom pozorištu, pa je dekretom premeštena u Beogradsko dramsko. Nije stigla ni da utvrdi zašto kad je stigao novi dekret: Novi Sad. Od 1948. do l985. glumica je SNP-a. Oprostila se od novosadske publike ulogom Mele u komadu Dače Maraini Tri žene, u režiji Voje Soldatovića. Želja joj je bila da odigra Ledi Magbet, ali se Magbet za njena vremena nije našao na repertoaru. Sada, posle mnogo godina, nije sigurna ni da bi dobila tu ulogu.
Bez dekreta i bez uplitanja birokratije, glumica Jelica Bjeli udala se 1954. za Miloša Hadžića, upravnika njenog teatra. Da li je veća sreća, za glumicu, biti udata za reditelja ili upravnika pozorišta? Biti udata za upravnika, zaključuje, to je kao kad ti je učiteljica mama. Iako "odličan đak", od upravnika je dobijala uglavnom primedbe. "Ne kažem da nisu bile tačne, ali njegov način upozoravanja i ispravljanja uvek je bio netaktičan, bar kad sam ja u pitanju. Nije birao reči kako će mi i pred kim staviti primedbu. Na njegovo upravnikovanje nisam imala nikakav uticaj. U vreme potpisivanja ugovora nezadovoljne kolege su se obično obraćale meni za pomoć. Ali, nije bilo vajde." S Pozorjem je drugačije.
Kakav je bio Novi Sad te davne pedeset šeste? Kao na akvarelima arhitekte Đorđa Tabakovića! Još je tu bila Jermenska crkva, cela je bila Jevrejska ulica koja se nastavljala u Futošku, popločane keramičkim kockama sve do Telepa, voz je sa mosta Kraljevića Tomislava (preimenovan u most Maršala Tita) prolazio kroz grad, još je radila stara železnička stanica na današnjoj Grbavici, možda je bio poneki taksi, ali fijakeri su bili važniji... Grad je imao samo dva hotela, izlazila su dva dnevna lista, jedan na srpskom, drugi na mađarskom, bila je jedna radio stanica, nije bilo televizije.
"Ceo Novi Sad je disao sa Pozorjem - pamti Jelica Bjeli. - Osećala se neka svečana atmosfera. Karte su rasprodate čim su puštene u prodaju. Prodavane su samo u kompletu, za sve predstave. Taj komplet bio je neka vrsta statusnog simbola. Predstave su igrane u starom pozorištu, u Sokolskom domu, u kojem je danas Pozorište mladih. Prostor mali, a zainteresovanih gledalaca mnogo. Nešto slobodnih mesta bilo je kad su gostovali Slovenci. Mislim da prvih godina nije bilo simultanog prevoda. Slovenačka pozorišta i slovenački glumci na Pozorju su dobili mnoge nagrade, bili su veoma cenjeni, ali publika se otimala za beogradske predstave."
Ko je kupovao komplete karata, ko je bio ta prva publika?
"Publika je bila ono što se zove građansko društvo, srednja klasa. Svi su onda bili 'drugovi', ali bilo je i gospode. Sećam se dr Mišića, očnog lekara. Dolazio je sa suprugom i njenom tetkom. Gospođa Mišić je bila elegantna, u kostimu sa svilenom ružom. U pauzi su uvek stajali pored ogledala. Bila je tu i gospođa Moč, profesorka muzike, pa novosadski lekari, profesori, advokati, pisci, studenti... Dve godine ranije otvoren je Filozofski fakultet. Pozorje je bio kulturni događaj i prilika za svečani izlazak. Za Pozorje su se pripremale toalete."
Od 49 do sada održanih Pozorja Jelica Bjeli propustila je samo jedno - četrdeset osmo. Bila je bolesna. Svedok je njegovih uspona i padova. Srpsko narodno pozorište je do današnjeg dana domaćin festivala, ali ništa nije isto ko pre. Zapravo, organizacija je drugačija. "Oko dočeka i smeštaja gostiju bili su angažovani glumci koji su to želeli. Moje je bilo da 'organizujem' cveće. Sa cvećem se išlo pred goste, to je pripadalo mladim glumicama. Posle svake predstave ansambl je darovan korpom cveća. I onda, kao i danas, cveće je bilo skupo, a ambalaža, korpe, još skuplja. Da bi se malo prištedilo, angažovala sam našeg rekvizitera: glumci neka uzmu cveće, a on neka čuva korpu za sutra! Voja Soldatović je umeo da pravi šale: svima je govorio da cveće stavljam u zamrzivač i da ga čuvam za sledeću godinu. Ne sećam se kad se odustalo od običaja da se gosti dočekuju na stanici. Kako je Pozorje raslo, počeli su pristižu gosti iz inostranstva. Njihov prvi domaćin je bio predratni gospodin, Rada Kovačević. Poliglota, otmen, elegantan, naočit - gospodin sa manirima."
Glumci su se družili. Posle predstave išlo se u pozorišni klub i u njemu ostajalo do zore. U godinama koje su dolazile, i to se menjalo. Umesto u klubu, družilo se po kafanama. Pozorje je imalo i "specijalnu ponudu": izlet za važne goste na lepa mesta, sa još lepšom trpezom. "Uz sva druženja u pozorišnom klubu, ili na zvaničnim ručkovima, svi smo mi imali kućne goste i kućne ručkove. Priređivala sam ih ja u našoj kući. Miruška i Boško Petrović imali su svoje goste, kod Raše i Zore Radujkov obavezno je dolazio Josip Vidmar sa gospođa Nadom, Jovan Dejanović, tada gradonačelnik, zvao je na piknik u svoj vinograd... Sećam se jednog druženja, posle predstave, u našoj kući: izneli smo šunku na hoklicu i teglu krastavaca, svako je deljao kako je hteo!" (Pozorijanskih ručkova bilo je raznih i na raznim nivoima. Jedan od važnih, na koji su pozivani gosti sa boemskim šmekom, bio je pasulj koji je kuvao glumac Mirko Petković. Još Pozorjem kola priča kako je jedna glumica na svoj ručak pozvala goste, pa je nekima od njih otkazala sa izvinjenjem da se preračunala i da ne može sve da primi!)
U proleće 2005. gospođa Jelica Bjeli ozbiljno je zabrinuta: nije sigurna da će Srpsko narodno pozorište imati predstavu za jubilarno Pozorje. U stara vremena ovaj teatar je za festival prijavljivao samo predstave proverenog kvaliteta. "Miloš Hadžić je bio realan čovek. Kad on ne bi bio zadovoljan predstavom, nije dozvoljavao da se ona prijavljuje." Danas već čuvena predstava Selo Sakule a u Banatu Zorana Petrovića, a u režiji Dimitrija Đurkovića, igrana je na maloj sceni, u "Ben Akibi", svi su znali da je dobra, ali publike nije bilo. Istina, dogurala je do šezdesetog izvođenja, ali pred polupraznim gledalištem. Uprava je insistirala da ostane na repertoaru. Stvar se sasvim okrenula posle Pozorja: predstavu su gledali drug Tito i drugarica Jovanka, pokupila je pregršt nagrada i - posle premeštanja na veliku scenu, počela je novi život ovenčan slavom. Živela je još dugo i srećno.
Na prvom Pozorju Srpsko narodno pozorište prikazalo je dve dramske i jednu baletsku predstavu. Rodoljubaca u režiji Jovana Konjovića glumica se slabo seća, bolje reći - ne seća. U Skenderbegu, Sterijinom komadu koji je prvi put izveden 1899, drugi put 1956. i nikad više, igrala je u alternaciji sa Biserkom Dušanović - Mamicu. Nije sigurna da li je ona igrala na Pozorju, a da je igrala, valjda bi joj to nešto značilo! "Konkurencija za dolazak na Pozorje bila je baš ozbiljna. Pozorišta su prijavljivala predstave, prvo su ih gledale republičke selektorske komisije, pa predlagale glavnom selektoru šta on da vidi. Velika pozorišta su, naravno, bila u prednosti: imala su dobre ansamble, dobre reditelje. Za male teatre bila je premija kad stignu na festival. Sterijina nagrada je bila najveće pozorišno priznanje. Tek 1966. imala sam ulogu u predstavi za Pozorje: u Traktatu o sluškinjama Bogdana Čiplića, u režiji Bore Hanauske, igrala sam Gospođu. Za tu ulogu dobila sam mnoga priznanja, sterijansko me je mimoišlo. Mnogi veliki glumci nisu stigli do Sterijinog priznanja, mnogi nisu bili ni u prilici da igraju na Pozorju. Ili su igrali samo jednom, a nije im se posrećilo. Mira Stupica je nagradu dobila tek za svoju poslednju ulogu, princezu Kseniju. Sterijina nagrada je devalvirala kad smo se skučili na ovom našem sadašnjem prostoru: ista pozorišta, isti reditelji, isti i glumci. Na Pozorju su igrali stvarno veliki glumci: na početku su Slovenci dolazili sa Cankarom i divnim glumcem Stanetom Severom, posle su se pojavili mladi: Milena Zupančičeva, Radko Polič, Boris Kavaca. Na prvo Pozorje stigao je Pero Kvrgić sa Kir Janjom, a konkurencija su mu bili Raša Plaović i Mihajlo Milićević, otac Branka Milićevića-Kockice. Kvrgić i Raša su dobili nagrade. Kad god je dolazio, Kvrgić je dobijao i ovacije i nagrade. Petre Prličko je bio sjajan u Nušiću. Meni je bila draga Semka Sokolović-Bertok, dopadao mi se kao glumac Sven Lasta..."
Pozorja jeste podsticalo pisce da pišu nove, savremene drame, ali i tu je sreća bila varljiva. "Pojavljivalo se mnogo novih imena, ostalo je malo dramskih pisaca. U međuvremenu je ušlo u modu prekrajanje i dopisivanje. 'Nova dela' najčešće ne odgovaraju ni sadržaju, ni ideji pisca. Umesto da sednu i napišu novi komad, počeli su da prekrajaju. Strašno je gledati veliki trud glumaca i ništavan rezultat. Takvo jedno veliko nedelo je i Pokondirena tikva u SNP-u. Meni je došlo da plačem."
Naravno, u dugom putovanju u sećanje teško je mimoići Josipa Broza koji je bio doživotni pokrovitelj festivala. Na prvoj strani svakog festivalskog kataloga, kao u čitanci, stajala je njegova slika. Broz je samo dva puta bio gost Pozorja. "Prvi put je gledao Selo Sakule, a u Banatu. Predstava je igrana u starom pozorištu. Razumljivo, svi su bili uzbuđeni: i organizatori, i glumci. Naravno, birani su gosti za predstavu, pravljeni spiskovi gostiju za prijem. Jedni su bili uvređeni što neće biti na predstavi, drugi što nisu pozvani na prijem! Ni mi, domaći glumci, nismo mogli da uđemo u salu. Nije se moglo ni na balkon kročiti. Za Kiklopa Ranka Marinkovića, u režiji Koste Spaića, sa Radetom Šerbedžijom kao Melkiorom, bilo je već ležernije. Ili je to samo moj utisak. Predstava je izvedena na Sajmu. Kao i posle Sakula, priređen je veliki prijem na Tvrđavi, u takozvanim Titovim salonima. Gala. Probrani švedski sto, pribor, posluženje i - obavezni orkestar Janike Balaža. Moj utisak? Jovanka Broz: tako lepa i korpulentna žena, a tako tanak glas!"
Pojava značajna, a po nekima i presudna za Pozorje, bio je Josip Vidmar, doživotni njegov predsednik, sve do raspada Jugoslavije. Njegov značaj i uloga su često, reklo bi se, precenjivani, a još češće mistifikovani. Posmatrač spolja, imao je utisak da uprava Pozorja aminuje svaku njegovu reč, da on i njegov konzervativizam odlučuju o svemu, da on zapravo svojim, naročito ideološkim, stavovima, unazađuje festival. Bio je mali, tanjušni, drhtavi, sedi čovek roze boje, koji je sa suprugom Nadom "sprovođen" do mesta u prvom redu. Svi su se servilno odnosili prema njemu. "Bio je izuzetno prijatan i pažljiv gospodin. Imao je autoritet da utiče na sve i svašta, ali mislim da ga nije zloupotrebljavao. Naravno da su ljudi sa manje ličnog integriteta bili spremni da uvaže svaku njegovu primedbu. Pričalo se da je imao primedbu na scenu u Mijačevoj Pokondirenoj tikvi, kad se Evica i Vasilije, Milena Bulatović i Vasa Vrtipraški, unterhaltuju, a onda Evica uz priču skida gaće. Možda je imao i generalnih primedbi na Mijačevo tumačenje Sterije, ali žiri ništa od toga nije uvažio. Mijač je te, 1973, dobio svoju prvu Sterijinu nagradu za režiju. Kad je počelo ovo naše ludilo, čula sam da je Vidmar navodno rekao da neće Srbina da sretne ni na putu. Koješta!"
Putujući kroz sećanje, Jelica Bjeli se zaustavlja na jednoj značajnoj pozorijanskoj instituciji - Okruglom stolu kritike. Nije ga propuštala. Istina, sa godinama institucija je izgubila na značaju. "Kriza autoriteta. Svojevremeno su za Okruglim stolom govorili pozorišni kritičari i pisci, kasnije su se pojavili i teatrolozi, pozorišni ljudi sa autoritetom. Selektori su na Okruglom obrazlagali svoj izbor i govorili o svakoj predstavi. Kad Eli Finci nešto kaže, svi štrikaju! On je umeo da obrazloži svoj stav i da ga odbrani. Na Okruglom stolu se nisu predstavljala pozorišta i čitale kast liste, već se razgovaralo o predstavama. Sad se stiglo do paradoksa: o dobroj predstavi se ništa ne kaže, a u lošoj se traži ono što nema! Kako se kod nas politička situacija zaoštravala, i razgovori su sve češće nadilazili pozorišne okvire, bivali mučni i neprijatno navijački." Kao odličnog voditelja izdvaja Milosava-Bucu Mirkovića iz mlađih dana: imao je šarma i duha, umeo je nezlobivo da provocira, znao je da usmeri razgovor. Seća se još jedne pojave sa Okruglog stola: Ivanke Rackov, kritičarke iz Subotice. Gospođa Rackov je bila jedna veoma korpulentna i veoma glasna, uvek rumena dama u godinama. Obožavala je pastelne boje i šešire. Mnogo je volela da pita. Pitanja su obično bila laička, komentari neuobičajeni. Umela je da razbuca diskusiju "k'o dete zvečku"! Kad bi razgovor postao monoton ili pretio da krene neželjenim pravcem, Mirković je "prozivao" gospođu Rackov. Subotičkim, pak, glumcima ona je mnogo značila. "Bila je jedini hroničar njihovih pozorišta. Staru i bolesnu, nije imala porodicu, obilazili su je subotički glumci i na kraju je i sahranili."
Ne propušta da pomene Slobodana Selenića: mlad, obrazovan, pametan, vaspitan, šarmantan, "tiha patnja" za mnoga ženska srca. Ili, Velimir Veca Lukić: duhovit, britka jezika i britke misli. Ili... Ko bi se svih setio posle pola veka!
Gospođa Jelica Bjeli živi na novosadskom Limanu I, naselju građenom sedamdesetih godina, u stanu malih soba i niskih plafona. Lepe stvari koje je okružuju, sve iz prodavnice uspomena, ne mogu da dišu. Žali se da joj, povremeno, izmiču imena ljudi, datumi... "Podsetnik" joj je Mića Vasiljević, prijatelj i čovek iz pozorišta. Nekadašnja Marta u Ko se boji Virdžinije Vulf?, raskošna plavuša, sada je decentna, negovana stara dama, uporna u službi pozorištu: ne propušta premijere, ništa od onoga što se događa u teatru. Sa oduševljenjem govori o novoj knjizi Vide Ognjenović, o Putovanju u putopis. Poverava da bi volela da pedeseto Pozorje otvori Vida Ognjenović, ona ume da govori dobro i tačno, i o pozorištu i o Pozorju. "Sterijino pozorje je brzo postalo velika pozorišna institucija. Sve ove godine činilo mi se da je najvažnije da se održi i da ne sustane u dobroj nameri. Kad je trebalo da odem u penziju, bojala sam se tužnog odlaska iz pozorišta. Sada razmišljam o zaboravu: strašna i tužna stvar. Koliko je ljudi u Pozorje ugradilo makar i jednu kockicu, a koliko ih se više niko ne seća?"