Prvi moj dolazak na Pozorje i prvo prisustvo Okruglom stolu bili su, davne 1968. Nas tri drugara, svi smo bili studenti u klasi Vjeke Afrića na beogradskoj Akademiji, došli smo da vidimo predstavu našeg kolege Muharema Ćene Erveheja. Posle predstave pilo se sa glumcima, pa negde iza ponoći nazad za Beograd. Već oko pola deset ponovo put Novog Sada, da čujemo šta će se o predstavi reći. Bilo je prilično sveta u Klubu poslanika na prvom Okruglom stolu Pozorja koji sam pratio, ali, bar u našoj maloj grupi, prilično razočaranja onim što smo čuli. Umesto ozbiljnih, argumentovanih zamerki (i pohvala, svakako, reč je bila o dobroj predstavi) piscu, reditelju i glumcima, čemu smo se nadali, ne naročito argumentovani komplimenti od kojih su neki bili baš neumereni. Ni nalik razgovorima koje smo sa Borjanom*, povremeno i Afrićem, vodili posle naših školskih etida. Kamo li da se ova priča mogla meriti sa vrcavim, lucidnim analizama i sintezama, asocijacijama na vreme u kojem živimo i briljantnim, duhovitim digresijama koje su se mogle čuti od Branka Vučićevića, Vlade Petrića, Dušana Makavejeva, Duce Stojanovića, Raše Popova i ostalih stalnih i povremenih zvezdi diskusionih tribina u Muzeju kinoteke, posle projekcije filmova koje je, bilo iz sveta - bilo iz nepresušnih riznica same Kinoteke, dobrom voljom Fiće Aćimovića, jedinog čoveka koji se u muzejskom blagu snalazio, na svetlo dana iznosio tadašnji direktor Muzeja Saša Ješić. Buca Mirković je, doduše, svojim upadicama pokušavao da unese duh i ovaj skup ozbiljnih i neduhovitih dobronamernih presuditelja razdrma, ali do dijaloga, do sukobljavanja argumenata došlo nije.**

* Borjana Prodanović, dugogodišnji Afrićev asistent, kasnije i sama veoma uspešni profesor režije na FDU. Ostaće zapamćena, nadam se i drugim njenim studentima, ne samo mojoj klasi, po tome što je na svaku, pa i najbezumniju, ideju nas njenih studenata reagovala sledećom rečenicom: "Može, skupi kolega koliko ti treba i pokaži na sceni!"
** Zašto pominjem ovaj, za mene premijerni, Okrugli sto Pozorja? Zato što se već sredinom osamdesetih počelo da govori kako su nekad ovi skupovi bili oni pravi. Analitički i kritički, za sudbinu našeg teatra dragoceni. Na njima se, a naročito na Okruglim stolovima prvih godina kada su uvedeni, navodno, odlučivala sudbina jugoslovenskog pozorišta. Kada se zna da se sa Okruglim stolovima počelo 1966, valjda se i ta 68. računa u prve godine. Već tada smo, vraćajući se iz Novog Sada, mladi i drčni, zaključili da dve stvari treba srušiti: Okrugli sto na Pozorju i spomenik partizanu u centru Batajnice. Kasnije smo se, što se Okruglog stola tiče, uključili u njegov rad, rušili ga valjda iznutra i, zajedno sa onima koje smo za njim zatekli, sasvim ga obesmislili. Dogovor da ćemo jednom nabaviti dinamit i staviti pod batajnički monument, naravno, nikad nismo ostvarili. Štaviše, kad ono beše bombardovanje devedesetdevete, navijao sam da Partizan "preživi". Kao što mnogi u Pozorju insistiraju da se i obesmišljena forma Okruglog stola održi i dan danas.

Ipak, od sedamdesetsedme godine, otkad sam stalno prisutan na Pozorju, sigurno i do te za mene* prelomne godine, bilo je povremeno i na ovim skupovima više ili manje zvezdanih trenutaka, a, makar povremena, vrcavost retko je izostajala. Bar dva od ovih skupova moram da istaknem. No, najpre, da ne bude zabune, i one sesije Stolova na kojima su pozorišni kritičari i stvaraoci čitali svoje objavljene ili neobljavljene kritičke opservacije na temu dramskog teksta, režije, scenografije i glume, na kojima nije uspostavljen dijalog, pa i oni sasvim nalik na već pomenuti "razgovor" o Erveheji, ipak mi se čine korisnijim i značajnijim od "Okruglih stolova" kakvi se održavaju danas. Od devedesetdevete, ako se ne varam. Sada su to, većim ili najvećim delom, informativni skupovi, konferencije za štampu, protiv kojih ništa ne bih imao da se ne održavaju u vreme kada su svi novinari već poslali izveštaje. Sada su to susreti autora predstava sa gledaocima, koji bi mogli da budu vrlo zanimljivi, ali kojima ne prisustvuje ta "prava" publika, ili je prisutna u vrlo malom broju, jer se, opet, održavaju u vreme kada su gledaoci na svom redovnom poslu. I kao konferencija za štampu i kao susret sa stvaraocima današnji Okrugli sto, ako već po inerciji nosi ovo ime, morao bi se održavati posle prikazane predstave**, pre nego što izveštači pošalju izveštaje i pre nego što gledaci odu kućama. Umesto sutradan u jedanaest ili dvanaest sati, kada im mogu prisustvovati samo oni kojima je posao da tu budu, koji su ili neraspoloženi da taj svoj posao "odrade" ili im se, čak, povremeno skretala pažnja da je cilj razgovora predstavljanje autora i onog što su hteli da kažu predstavom i upućivala molba da se uzdrže od javnog iznošenja kritičkog suda***. Da i ne pominjem kako se i ova sadašnja novinarska ambicija dosta često ostvaruje pogrešno upućenim pitanjma. Da se bar isto toliko često kao - "kako" i "zašto", koristi pitanje "da li", na koje se sasvim mogući odgovori - da, ne ili možda, odgovori koje prava novinarska pitanja isključuju****. Da se isto tako često "kao kec iz rukava" ne pominje i ono najčuvenje i najgluplje: Da li vam je bilo teško raditi ovaj posao? Zaboravljajući da, ako im je teško, treba da se, umesto pisanjem, režijom, glumom... bave nečim drugim.

* Pozorišnu kritiku na Drugom programu Radio Beograda počeo sam redovno da pišem 1973, da putujem po Srbiji i šire, odlazim na premijere i festivale (MES, Dubrovačke ljetne igre), ali sam na Pozorju prvi put bio akreditovan tek 1977. Bejaše u mojoj redakciji jedna gospođa rediteljka u dramskom delu našeg programa koja imađaše muža generala u Novom Sadu, pa je, sve dok ovaj nije prekomandovan u Beograd, generalica upućivana na Pozorje. Da bude s mužem i da, usput, izveštava iz Novog Sada. Doduše, samo sa Pozorja. Na novosadske premijere ipak sam išao ja.
** Istini za volju, 2002, kada je Okrugli sto kritike, ili pre će biti susret sa stvaraocima, vodio Vladimir Kopicl, većina seansi održavana je posle prikazanih predstava. No, ni na njima nije bilo mnogo više "običnih gledalaca". Verujem, pre svega zato što ovi skupovi nisu najavljivani kao susreti sa autorima. Pre svega glumcima. Inače, Kopicl je, bar novinarski, vrlo uspešno vodio ove sesije.
*** Od ovih upozorenja se, ipak, vremenom odustalo.
****Za ovu konstataciju o upotrebi pitanja - da li, postoji jedna poučna anegdota koja bi se mogla nasloviti "Kako me je Zoran učio novinarstvu." Pozove jedan moj radio-kolega, inače voditelj noćnog programa, Zorana Radmilovića da mu bude gost od ponoći do dva. "Krenu, odmah posle vesti, prvi blok 'žvake'- priča taj novinar - i ja u centar: da li vam je Ibi namilija uloga. A Zoran će - da. Da li ste mogli da pretpostavite da ćete sa tom ulogom postići toliki uspeh? A Zoran će - ne. I sve tako, do prve muzike. Ja gola voda, a Zoran će, smejući se, kad nas slušaoci nisu mogli čuti: Sve dok me budeš pitao da li, odgovaraću ti sa da ili ne. Pitaj me - kako ili zašto! To su novinarska pitanja, a ne da li!"

Jedan od zaista blistavih trenutaka, možda najblistaviji od svih kojima sam prisustvovao, vezan je upravo za tu sedamdesetsedmu. Na jednom od najboljih Okruglih stolova ikad održanih na Pozorju - te godine se uopšte govorilo inspirisano - u analizi Kiklopa Ranka Marinkovića, predstave kojom je ne samo otvoreno Pozorje, nego započeo petogodišnji selektorski mandat Vladimira Stamenkovića, prosto su se nadmetali u lucidnosti analize i u duhovitosti Drago Ivanišević, Buca Mirković, Petar Šarčević, Dragan Klaić, Brana Milošević, uvodničar Dalibor Foretić, sam selektor Vladimir Stamenković, Boro Drašković, a ni mi ostali nismo, čini mi se, bili loši. Govorilo se o romanu, o tome koliko ga je sledila, izneveravala i(li) nadograđivala dramatizacija i režija Koste Spaića, o scenografiji, igri glumaca. O svemu o čemu je trebalo govoriti kad se sretnu jedna provokativna, uspela predstava i ljudi spremni da svoj stav razložno i argumentovano ekspliciraju. Vrhunac je, međutim, sledio. Za reč se javio Eli Finci i svojom, ne baš osvajajućom, kotrrrljajućom govornom frazom izrekao najlepši usmeni esej o glumi koji sam ikada čuo. Kritičar koga je celog veka bio glas da o glumi ne ume da piše, uzgred i da baš ne voli osobito glumce, govorio je tako o glumi Radeta Šerbedžije kao da se danima pripremao za ovaj govor. Gledajući iz večeri u veče Radetovog Melkiora i pročitavajući, po ko zna koji put, sve što je u slavu glumačke umetnosti i zanata do tada napisano. Kao da se predstava koju je video nije završila jedva nešto više od jednog sata pre nego što je uzeo reč. Tačno je, naravno, i jedno i drugo. I to da je predstava koju je prvi i dotle jedini put video neposredno prethodila Fincijevom slovu, ali je tačno i da se za ovaj improvizani esej pripremao dugo. Ne danima ili mesecima - ceo svoj kritičarski vek*!

* Finci je i ranije svojim analizama podizao nivo Okruglih stova na Pozorju ili, kako se tada ovaj festival nazivao, Jugoslovenskim pozorišnim igrama. Svi su sa nestrpljenjem iščekivali šta će reći, ali slovo o Šerbedžiji izlazilo je iz okvira, prevazilazilo okvire uobičajenih analiza dramaturgije i režije. Logično je bilo što je, posle njegove smrti, baš sa Okruglog stola potekla inicijativa, upućen predlog Glavnom odboru Sterijinog pozorja da se ova kritička tribina nazove imenom Elija Fincija. Zašto predlog nije prihvaćen nije mi poznato, ali što smo i svi mi, koji smo iza tog predloga stali, na sopstvenu inicijativu zaboravili, nikome ne služi na čast.

I ostali Stolovi na tim 22. jugoslovenskim pozorišnim igrama bili su zanimljivi. I kada je bila reč o Cankarevoj Sablazni... iz Celja, i Puču Miodraga Ilića i Beogradskog dramskog, i čuvenoj Marinoj svadbi iz Bitolja, i novosadskoj Zloj noći nesrećnog Vece Lukića*, i Koži magle Frančeka Rudolfa, i Čarugi Teatra u gostima Relje Bašića i Belovićevom Dundu Maroju. Bilo je to možda i najbolje Stamenkovićevo Pozorje, ako se dobrim smatra onaj izbor koji čine predstave različitih literarnih i rediteljskih poetika.

* Kažem, nesrećni Velimir Lukić ne zato što je Zla noć bila loš komad i još lošija predstava. Najmanje zato. Stamenković je novosadsku predstavu "doveo" na Jugoslovenske pozorišne igre (nije morala da putuje, "napravljena" je u Srpskom narodnom), jer mu je Vecin tekst bio najozbiljniji kandidat za Sterijinu nagradu. Dal' su Lukiću to unapred rekli ili je sam došao do istog zaključka, tek još dok je "zec bio u šumi" pisac se načašćavao a konto Sterijine nagrade. I da ju je dobio, vratio bi se praznih džepova iz Novog Sada, mada su tih godina Sterijine nagrade bile još zamašnog iznosa. Ovako, debelo se zadužio. Te godine, naime, ocenjivačka komisija Pozorja odlučila je da nagradi samo savremenu dramatizaciju i savremenu komediju, a da u kategoriji savremena domaća drama nagradu ne dodeli. Istina, ova odluka nije izazvala ni približno čuđenje kao nenagrađivanje savremene domaće drame godinu dana ranije, kada je za nju konkurisalo Simovićevo Čudo u Šarganu.

Za odluku o nedodeljivanju nagrade savremenom dramskom tekstu 1976. po svedočenju mnogih (nisam sve vreme prisustvovao tim Jugoslovenskim pozorišnim igrama, došao sam pred kraj) "zaslužan" je bio upravo Okrugli sto. Ne zato što je negativno ocenio Simovićev Šargan, mada su dometi ovog sjajnog teksta i osporavani, posebno njegove političke poruke*, već što je predodređeni laureat Kole Čašule**, odnosno njegova drama Ostavka jednog karipskog ministra... za Stolom izazvala unisone negativne kritike. Po izveštaju u biltenu 21. igara to bi se teško moglo zaključiti, ali, kako sam se uverio kasnijih godina, na osnovu ovih izveštaja teško se mogao steći pravi utisak o onom što se govorilo. Ako su ove tvrdnje tačne, a slušao sam ih ne samo u finalu 21. igara, nego bezmalo iz dana u dan sledeće, sedamdesetsedme, taj Okrugli sto iz sedamdesetšeste svakako je jedan od skupova koji treba pamtiti.

* Čudu u Šarganu, pojedine kolege kritičari, naročito oni iz Sarajeva - Sarajlije su tih godine preuzele ulogu branilaca Jugoslavije i jugoslovenstva - zamerale su da promoviše, odnosno povampiruje srpski nacionalizam. Ona dva srpska vojnika što pokušavaju da od samozvanog mesije povrate svoje rane, bila su krunski dokaz! Naravno, uz političke (nikad se kod nas nije ostajalo samo na političkim zamerkama, uvek su se dopunjavale i zamerkama na račun estetike) išle su ocene o dramaturškoj neveštini pisca. S tim u vezi, sudeonik sam incidenta, nije mi to bio jedini na Pozorju, na konferenciji za štampu u Matici srpskoj, kada sam Jevremu Brkoviću, članu žirija koji je obrazlagao da u selekciji nije bilo savremenog teksta koji Sterijinu nagradu zaslužuje, uputio opasku da, ako se bude držao sličnih olimpijskih merila, ubuduće neće ništa objaviti! Ne znam da li je (gde i kada) Jevrem za svoj stav dobio satisfakciju, ali ja je jesam dobio. Bio sam direktor drame Srpskog narodnog kada je Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića, u svom drugom pohodu na Pozorje, u Savinovoj predstavi ovog pozorišta, konačno nagrađeno Sterijinom nagradom za savremeni tekst. Bilo je to 1993.
** Što se tiče davno zaboravljenog Karipskog ministra, ta politička farsa već je u Sarajevu, na MES-u, promovisana u sterijanskog laureata. Možda bi se, zaista, da mu za Okruglim stolom nije izvršena lobotomija, to i dogodilo.

Na Okruglim stolovima 23. jugoslovenskih pozorišnih igara 1978. iskazano je takođe dosta lucidnih analiza viđenih predstava. Međutim, više od svega, u pamćenju mi je ostao istup jednog reditelja. Posle desetak negativnih ocena izrečenih na račun njegove kragujevačke postavke Marambovih Naših sinova, reč je uzeo, nedavno preminuli, Miroslav Belović. "Da sam pre trideset godina počeo sa ovakvim okruglim stolovima, ne bih napravio ni jednu predstavu." Tako je počeo. Na kraju će reći da je razgovor obilovao neargumentovanim primedbama, neanalitičnošću, nepronicljivošću, što je možda i odraz atavizma pojedinaca koji ne mogu da priznaju sopstveni primitivizam, te odbijaju i onaj svesno dat u predstavi. Između je bilo rečeno da predstava već ima osam nagrada*, da je dobro primljena u Beogradu, da je atmosfera u (sterijanskoj) publici bila bez opuštenosti, da je u toj publici bilo mnogo onih koji sebi govore "vi", mnogo onih koji režiraju, umesto da pokušaju da shvate koncepciju reditelja. Gledajući i ocenjujući publiku, veliki reditelj i profesor propustio je da pogleda svoju predstavu. Ona se, najblaže rečeno, raspala u Novom Sadu. I, na žalost još će se dugo pamtiti kao jedna od najlošijih prikazanih na Jugoslovenskim pozorišnim igrama.**

* Što se tiče tih osam nagrada, profesor Belović jeste u pravu. Na Susretima "Joakim Vujić" maja 1977. u Leskovcu, bila je to neodoljiva komedija našeg mentaliteta. U međuvremenu, neznano zašto, valjda Pozorja radi, profesor joj menja žanr i ona postaje socijalna melodrama. Što zapravo i jeste Marambov komad, ali nije bila predstava Miroslava Belovića. Pri tom, niti menja glumačku podelu, niti rediteljska skraćenja! U Novom Sadu bila je to druga, drugačija predstava od one koju sam imao priliku da vidim u Kragujevcu i Leskovcu. Od one koju je, konačno, video selektor Vlada Stamenković. No, ako se Stamenković, s pravom ljutio na Belovića i Kragujevčane, jer predstavu koju su pokazali u Novom Sadu nije izabrao, njegova permanentna uvređenost na sva pozorišta koja na Igrama prikažu lošije izdanje predstave od onog koje je ranije gledao, što se ne samo njemu, nego svim selektorima dešavalo, delovala je povremeno komično. Češće, i nesimpatično. Nasuprot tome imponovalo je upinjanje njegovog naslednika Dalibora Foretića, da po cenu izmišljanja argumenata, brani kvalitete predstava koje je pozvao u Novi Sad. Uopšte, posmatranje ponašanja selektora, njihovo reagovanje na izrečene pohvale, a naročito na zamerke, predstavama njihovog izbora, bar za mene, bilo je jedno od većih zadovljstava koje je pružalo prisustvovanje sesijama Okruglog stola.
** Ako će Naši sinovi biti zapamćeni kao jedna od najlošijih predstava viđenih sedamdesetih i osamdesetih godina na Jugoslovenskim pozorišnim igrama, pamtiće se kao čudo do tad, a i ubuduće, neviđeno i prijem koji je na Petrovaradinskoj tvrđavi priredio tadašnji kragujevački gradonačelnik Bora Petrović. Toliko se retko kad "ilo i pilo", nazdravlje nam bilo!

U dve poslednje godine Stamenkovićevog mandata - ipak je, uz sve primedbe koje se mogu uputiti Vladi Stamenkoviću, nosiocu najdužeg mandata koji je imao neki selektor, to istovremeno bio i jedan od najzanimljivijih perioda i Pozorja i jugoslovenskog teatra - dogodilla su se dva euforična, aklamativna prihvatanja predstava. Pokušaj da za završnim Okruglim stolom - 1980 - unesem malo racionalne sumnje u odnosu na vrednosti teksta i predstave Divlje meso Gorana Stefanovskog, Slobodana Unkovskog i Dramskog teatra iz Skoplja ne bi rezultirao uspehom ni da je predstava prikazana usred Festivala. Poslednje takmičarske večeri, kada svi očekuju nagrade i kalkulišu ko će biti dobitnici, i kada po pravilu volje i vremena za ozbiljan razgovor nema, jedino što su svi bili spremni da podrže jeste konstatacija crnogorskog reditelja Blagote Erakovića: "Ovoj predstavi treba dati sve nagrade". Tako i bi*.

* Prethodno smo danima - hrepenili. Prikazane su bile, naime, dve slovenačke postavke Cankareve Lepe Vide. Za okruglim stolovima o obe predstave, Slovenci su se trudili da nam objasne kako je slovenska reč hrepenenje neprevodiva. Jeste to i žudnja i čežnja, ali u reči hrepenenje ima više značenja nego što ga sadrže srpske (pa i hrvatske) čežnja i žudnja. Doduše, taj višak nikako nisu uspevali da nam objasne. Valjda zato što smo tih godina postajali gluplji nego što smo nekad bili.

Sledeće - 1981 - međutim, nisam ni pokušao da poremetim opšti sklad, nadmetanje ko će izreći više komplimenata Misi u a-molu Ljubiše Ristića po Danilu Kišu. Pažljivo sam slušao hoće li bar neko primetiti da se toliko hvaljena forma ove predstave oslanja na nama dobro znanu poetiku resitala. Ne dočekah. No, kada sam na kraju video ko je i kako glasao (uz jedanaest desetki, četiri devetke, jedne osmice i tri sedmice, od kojih je jedna bila moja, bilo je i četiri petice), pokazalo se da su samo najvatreniji zagovornici ovog, bez sumnje atraktivnog, pozorišnog čina uzimali reč.* Kada smo sutradan uveče saznali nagrade žirija - nijedna Misi i imena dobitnika ostalih nagrade - samo Doris Kristić za kostim, moglo se pretpostaviti da, kako bi se danas reklo, kohabitaciji Jugoslovenskih pozorišnih igara i Ljubiše Ristića, preti kraj. Tako i bi*. Ostao je, međutim, Dušan Jovanović. I divilo mu se u Novom Sadu, i za Okruglim stolom i u žiriju, i kad je trebalo i kad nije.

* Jedan od najvećih zagovornika Ristićeve Mise, i Ristićevih predstava uopšte, bio je Milorad Vučelić. Ne pominjem ovo ime da bih bilo kome zamerio što je pre skoro četvrt veka bio Vučelićev (pozorišni) istomišljenik. Pominjem ga isključivo kurioziteta radi. Koji bi tek kuriozitet, sa današnjeg stanovišta, bio da je, kao što je bilo planirano, uvodnu reč o ovoj predstavi za Okruglim stolom održao dr Dimitrije Rupel!

Ovde naglo prekidam, jer ono što sledi do kraja osamdesetih godina, bar što se Okruglog stola tiče, zapravo je nastavak, opetovanje priča na koje sam već podsetio. Dijalog se sve ređe ostvarivao, još ređe se moglo desiti da kritičar hvali predstavu koja nije iz njegove uže sredine, a glasanje za Sterijinu nagradu Okruglog stola kritike sve je više bivalo nacionalno obojeno. Kao što su (i) članovi žirija dobijali zadatak (ili ga sami sebi određivali, svejedno) da što više sterijanskih priznanja donesu kući, tako su se i izveštači, a njih je, u odnosu na kritičare, bivalo sve više, trudili da svojim glasovima pomognu svoje. Za svoje glasajući visokim ocenama, njihovim konkurentima dodeljujući niže. Jedna vest iz biltena br. 7 iz 1982. rečito govori: "Feliks Pašić, akreditovani izveštač "Večernjih novosti" na Sterijinom pozorju, obavestio nas je da ne želi više da učestvuje na ocenjivačkom Pozorju akreditovanih kritičara". Feliksov demarš nisu sledili mnogi. Tačnije, niko ga nije sledio javno. Ali su se polako isključivali. Najpre iz glasanja, potom odustajali i od javnog iznošenja ocena. Kada smo ostali sami*, Sterijino pozorje ne samo da je imenom institucije nazvalo Festival, već se trudilo da zadrži i sve manifestacije koje su krasile nakadašnje Jugoslovenske pozorišne igre. Sve simpozijume, trijenala ... pa i Okrugli sto kritike. Po mogućnosti da ih i unapredi**. Najsimpatičnijim činio mi se pokušaj da se uključe nove, mlade kritičarske snage. Najpre su, to bili, kao zvanični pomoćnici voditelja Dobrivoja Ilića - Ivan Medenica i Miomir Petrović, potom je, ako se ne varam, stigao Željko Hubač, pa Miki Radonjić ili kako smo ga tada zvali Radonjić mlađi. On se, kao mi nekad, uključio bez formalnog poziva. Što mu je kao Novosađinu bilo moguće... Bili smo tu i nas nekoliko starijih, a priključila nam se se svojim lucidnim analizama i Ljiljana Pešikan Ljuštanović... I taman je Okrugli sto počinjao da liči na okrugle stolove od nekad i da ozbiljnošću procena prevazilazi poslednje godine pred razlaz, neko se setio da ga preobrati u konferenciju za štampu, odnosno susret sa stvaraocima.

* Poslednji održani jugoslovenski festival bio je sarajevski MES - 6/ 16. april 1991 - tada Festival jugoslovenskih teatara! Već na Pozorju - 26. maj/ 3. jun iste godine - izostale su, odbile da dođu u Novi Sad, predstave iz Slovenije i Hrvatske. Septembarsko Bijenale jugoslovenskog lutkarstva u Bugojnu otkazano je. Pozorišna Jugoslavija raspala se dok je politička, makar formalno, još postojala. Međutim, na tom MESS-u devedeset prve, jedan Okrugli sto prošao je u zakljinjanju da će jugoslovenski pozorišni prostor - koji je, zahvaljujući saradnji srpskih, hrvatskih i slovenačkih teatara, nastao pre Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - postojati i kada, odnosno ako se, Jugoslavija raspadne. Rastur kolo u Plešinoj Beloj kafi Aleksandra Popovića, predstavi Srpskog narodnog, ocenjeno je, od kritičara iz Hrvatske, Slovenije i domaćina kao politička provokacija koja nema oslonca u stvarnosti! Kao neprimeren politikantski čin kome u teatru nema mesta! Da li treba dodati da su neki od govornika ranije bili poznati kao zagovornici takozvanog političkog pozorišta, da su, opet neki, samo nekoliko dana posle sarajevskog skupa, pisali tekstove o nepravdama koje su predstave iz njihove sredine i njihova nacionalna kultura, tokom niza godina doživljavale u Novom Sadu...
** Da se ne prisećam i da oni zaludni što ovo čitaju dobiju potpuniju informaciju, potrudio sam se da, na osnovu katologa i biltena Pozorja, sačinim spisak svih onih koji su usmeravali rad Okruglog stola od 1966. zaključno sa 2004. Na poslu samostalnog voditelja, člana predsedništva Okruglog stola kritike, pomoćnika glavnog voditelja ili člana šestočlanog voditeljskog tima, od 1966. zaključno sa 2004, bilo je angažovano dvadeset osmoro pozorišnih kritičara i teatrologa, dramskih pisaca i reditelja:
Milosav Buca Mirković (22 puta - 1966, 1967, 1968, 1969, 1970, 1971, 1972, 1973, 1974, 1976, 1977, 1978, 1979, 1980, 1981, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, 1993, 1996), Dalibor Foretić (13 puta -1974, 1975, 1976, 1977, 1978, 1979, 1980, 1981, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987), Branislav Brana Milošević (5 puta - 1974, 1977, 1978, 1979, 1980), Slobodan Selenić (1975), Dragan Klaić (1979, 1981), Miroslav Jančić (1982), Liljana Mazova (1982), Laslo Gerold (1983, 1984), Dževad Karahasan (1983), Milutin Mišić (1983, 1984, 1985), Jernej Novak (1983, 1984), Nasko Frndić (1983), Sead Fetahagić (1984), Boris Nonevski (1984), Svetislav Jovanov (1985), Dejan Penčić-Poljanski (1986), Bojan Korenić (1986), Mani Gotovac (1987, 1988, 1989, 1990), Miro Gavran (1990), Darko Lukić (1990), Aleksandar Milosavljević (9 puta - 1991, 1992, 1993, 1994, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001), Mair Musafija (1992), Dobrivoje Ilić (1995, 1996), Ivan Medenica (1995)*, Miomir Petrović (1995)*, Vladimir Kopicl (2002), Ivana Dimić (2003), Anja Suša (2004).
Od 1974. do 1982. (zaključno) i 1985. i 1986. za svaku ili za pojedine predstave angažovani su i posebni uvodničari koji nisu uvek bili deo voditeljskog tima: Dalibor Foretić (1974, 1975, 1976, 1977, 1979), Miodrag Kujundžić (1974), Feliks Pašić (1974), Ivan Mazov (1974), Vladimir Stamenković (1974), Andrej Inkret (1974, 1979, 1980), Sead Fetahagić (1974, 1981), Slobodan Selenić (1974, 1975, 1979), Branislav Milošević (1974, 1978, 1980), Milosav Mirković (1977, 1979), Marko Slodnjak (1978), Igor Lampret (1978), Vasja Predan (1979, 1980), Darko Gašparović (1979), Aco Aleksijev (1979), Jernej Novak (1980), Laslo Gerold (1980), Marija Grgičević (1980), Dragan Klaić (1980, 1981), Petre Bakevski (1980), Aleš Berger (1981), Petar Selem (1981), Jovan Ćirilov (1981), Jernej Novak umesto Dimitrija Rupela (1981), Svetislav Jovanov (1981), Anatolij Kudrjavcev (1982), Nasko Frndić (1982), Marko Juvan (1982), Dejan Penčić-Poljanski (1982, 1986), Davor Korić (1982, 1985), Liljana Mazova (1982), Milutin Mišić (1982), Tone Partljić (1982), Bojan Korenić (1986).
* Fusnotina fusnota - Medenicu i Petrovića, budući da se nisu odvajali jedan od drugoga, i da su, najčešće govorili jedan za drugim, prozvao sam te devedesetpete Bopčinskim i Dopčinskim. Čak sam, kad god zamre priča za Stolom, kad to ne učini Cale Ilić, znao i da ih prozovem. Podseti me, pre nekoliko dana sadašnji selektor, da mi je jednom njegov tandem-kolega replicirao: I vi ste nekad bili dvojica - Penčić i Poljanski. Onda ste se ujedinili i stavili crticu između!

Šta dalje sa Okruglim stolom? Ako bi mene neko pitao, odgovorio bih ono što sam bezbroj puta i rekao i napisao. Ako se žele susreti sa stvarocima, onda treba angažovati nekog vrsnog novinara da ih vodi i održavati ih, što je pre moguće, posle održane predstave. Naravno, uz poziv gledaocima da dođu, vide i čuju glumce, pisce, reditelje. Tako se radi na mnogim festivalima. Recimo u Užicu i na Danima komedije u Jagodini.
Ako se želi Okrugli sto na kome se sučeljavaju kritička mišljenja, onda su autori predstave pozvani da slušaju šta drugi misle o njihom poslu, eventualno da repliciraju kada misle da ih nisu razumeli, ili osete potrebu da nešto dopunski objasne ili da se sa nekim posvađaju - zašto da ne. A kako obezbediti spremne da javno kritički govore. Isto onako kao za javne i male tribine. Pozorje već priprema pregled šta je o predstavama napisano, autori tih tekstova najčešće jesu na Pozorju, bar deo njihovih troškova boravka u Novom Sadu snosi Pozorje, a oni prema Pozorju nemaju nikakvu obavezu! Kao kad bi neko došao na Simpozijum samo da sluša. Redosled kojim bi se govorilo, bar prvih nekoliko govornika, određivao bi voditelj Okruglog stola na osnovu pročitanih kritičkih tekstova. Suprotstavljajući oprečne ili divergentne sudove. Takva dramaturška intervencija izazvala bi, verujem, i druge da se uključe. U svakom slučaju - makar repliku na repliku. Međutim, zašto ne razmisliti i o eventualnoj nagradi za najbolju usmeno iskazanu kritiku. Bilo bi moguće i da se ona formuliše kao zvanje "Viteza Okruglog stola" za tu godinu. O čemu bi odlučivao unapred izabrani žiri ili o čemu bi se, kao za najbolju predstavu, glasalo na završnoj sesiji. A glasali bi isti oni koji imaju pravo da glasaju i o najboljoj predstavi. Štaviše, ubeđen sam da bi dosadašnju Sterijinu nagradu za najbolju pozorišnu kritiku koja se dodeljuje za pisani tekst, mogla da zameni ova za usmeno iznet kritički stav.
Kritičare u arenu, pred sud slušalaca! Kao što su na ovom, i svakom festivalu, u areni glumci. Nije li to i atraktivnije, pa i bliže suštini pozorišta. Toliko od mene.