U sumarnom i prigodnom osvrtu na pedeset godina postojanja tako značajnog festivala, teško je odoleti iskušenju kritizerstva ili površnog procenjivanja delatnosti nekolikih generacija koje su gradile ovu insitituciju. Svaka pozorišna epoha deo je konteksta u kome nastaje, te sam rad da sve posmatram u svetlu floskule "najbolje i najčasnije što se tada moglo", sa nadom da će i potonje generacije biti na isti način nežne prema nama.
Zbog toga bi bilo važno istaći da ovaj tekst nema nikakvu pretenziju da bude "sud istorije", već samo zbirka mojih utisaka i mišljenja, koja mogu, a ne moraju da budu polazište za neku dalju, dublju analizu.
Sterijino pozorje je osporavano i napadano, čas tiše, čas preglasno, od samih početaka. Važnost i prestiž nagrada s jedne strane, neprekidni uticaj politike, nacionalni ključevi, poželjne teme i estetike s druge, nesporno su oko Pozorja stvarale dodatnu napetost i u velikom delu istorijata Pozorja označavale kompromisnu tačku između zvanične politike i angažovanog pozorišta. Moglo bi se čak govoriti o tome da je Pozorje određivalo granicu i način društvene kritike. Tokom decenija ta se granica pomerala, a konačno je potpuno ukinuta, na žalost, ne zahvaljujući snazi pozorišta, već gubitku političkog značaja Sterijinog pozorja i pozorišta uopšte. Krećući se od poetičnog eskapizma, preko ezopovskog jezika, do otvorene kritike, ali neretko i podilaženja zvaničnoj politici, Sterijino pozorje je uvek bilo ogledalo društvenih previranja, kao i odraz ontološke moralne problematičnosti pozorišta.
Čini se da istorijat Sterijinog pozorja može biti posmatran upravo iz ta dva ugla: političkog i estetskog i kroz njihovu neprekidnu interakciju. Pod svetlošću političkih okolnosti, što samo delimično zalaze u sociologiju pozorišta, a više pričaju večnu priču o zavisnosti teatra, nude se svakovrsne zagonetke čija je rešenja lakše pronaći listajući dnevne novine onoga doba uz veštinu čitanja između redova. Pažljivom teatrografu ili istoričaru kulture neće biti teško da za mnoge posledice na Sterijinom pozorju uzroke pronađe upravo na stranama dnevnih listova.
Kroz svoju istoriju Pozorje se kretalo od tipičnog dvorskog festivala do povremenih zaletanja u alternativu i konačno, bivalo autodefinisano više kroz odnos prema politici, nego, na primer, savremenim kretanjima u evropskom ili svetskom teatru. Sterijino pozorje je uvek bilo ogledalo, ili poprište u malom, krupnih političkih sukoba: od vremena republičkih ključeva, preko sukoba na liniji Crna Gora - Srbija, ili, u poslednje vreme tenzija na relaciji Vojvodina - Srbija. Čak i kada to nije bila namera (što kao član u dva žirija mogu da potvrdim) u svaku odluku žirija učitavala se politička ili ideološka sadržina.
Konačno, u poslednjih desetak godina, kada je pozorište izgubilo politički značaj, Pozorje je ostalo politička tribina na kojoj su pozorišnici sami sebi davali na političkoj težini, iako se domašaj njihovih reči prostirao u okvirima kasne hronike Sterijinog pozorja ili sve kraćih napisa u štampi.
Jugoslovenske pozorišne igre (kasnije Sterijino pozorje) kao svoj uzvišeni cilj postavile su negovanje dramskog teksta. Ta opredeljenost je Pozorje mnogo puta, pa i dok ovo pišem, dovodila u nepriliku, naročito od početka epohe tzv. "rediteljskog pozorišta", sve do bizarnih situacija u kojima je novi domaći tekst bivao tek simbolično prisutan da bi se istakla beznačajnost domaće dramske produkcije i kreativnost selektora.
Ideja negovanja dramskog teksta razvodnjavala se decenijama u teatrološko sholastičkim raspravama o odnosu teksta i predstave (pre svega režije) i, manje-više ostala nerešena. Pozorje se trudilo da ne poklekne pred činjenicom da već dugi niz godina domaće pozorište ne stvaraju dramski pisci, već takoreći predstavljaju akcident na repertoarima pozorišta.
Dramski tekst, kao najracionalniji sloj pozorišne predstave nužno je bivao procenjivan i mnogim vanestetskim kriterijumima i sve ređe dolazio u poziciju da odbrani svoju idejnu i formalnu autonomnost; štaviše, za razliku od npr. britanskog pozorišta, domaća drama se predala bez borbe, te je narušavanje integriteta dramskog teksta conditio sine qua non njegovog postojanja u pozorištu. Krajem šezdestih godina, jugoslovensko pozorište se prepustilo presudnom uticaju nemačkog pozorišnog modela odnosa prema tekstu u pozorištu. (No, valjalo bi se upitati, koliko je značajnih dramskih tekstova iznedrila nemačka drama u periodu neprikosnovene vladavine rediteljskog pozorišta?) Uprkos svemu, Sterijino pozorje u dobroj meri predstavlja svojevrsnu antologiju jugoslovenske, a potom i srpske drame. Naravno, niti su sve najbolje drame obavezno učestvovale na Pozorju, niti su na Pozorju obavezno pobeđivali najbolji.
Ovom prilikom bavio sam se pre svega nagrađenim dramama, polazeći od pretpostavke da se njihov kvalitet u određenoj vremenskoj tački poklopio sa horizontom očekivanja publike (odnosno jednog njenog dela - žirija).
U istoriji posleratne jugoslovenske drame, pa time i Sterijinog pozorja, moguće je prepoznati izvesne faze razvoja. Te faze su definisane pre svega zajedničkim tematskim krugom, dramskom formom i odnosom prema politici. Svakako, između faza ne postoji sasvim oštra granica i često dolazi do preklapanja, kao što postoje drame koje u sebi sadrže karakteristike nekih drugih faza.
Podela koju sam napravio odnosi se pre svega na tematski krug, ali iz njega proizlaze i ostali kriterijumi i plod je ličnog utiska i ukusa, pa zbog toga podložna svakovrsnoj kritici.

I FAZA - ČOVEK U SREDIŠTU
Prvih pet Pozorja su period uspostavljanja kriterijuma, pa i granica. Komadi koji se pojavljuju u ovom periodu su nesporno velike literarne vrednosti i donose preokret u jugoslovenskoj pozorišnoj praksi, do tada usmerenoj pretežno ka klasici ili ideološkim pamfletima. Drama Đ. Lebovića i A. Obrenovića Nebeski odred spada i danas u red najboljih drama na srpskom jeziku, ali je i jedna je od najmračnijih vizija čoveka i onoga što se zvalo "društvena nadgradnja". Kloneći se čak i osude nacizma, autori su pokazali slabosti humanističkog idealizma i večni trijumf instinkta nad duhom. Na istom, drugom po redu Pozorju, pojavila se i najbolja drama Ranka Marinkovića Glorija, takođe stavljajući u centar pažnje slabost čoveka pred iskušenjima ploti i suprotstavljajući idealizam realizmu.
Sličnog opredeljenja je bila i drama Slavka Kolara Svoga tela gospodar, dok je Matkovićev Heraklo došao još uvek prerano za ukus ocenjivačke komisije.
Ovu fazu karakteriše dramatruška čvrstina, opredeljenost za psihološki realizam, pesmizam po pitanju sposobnosti Čoveka da se menja. Može se, sasvim globalno reći da je ova faza predstavljala skeptični odgovor na entuzijazam zvanične politike po pitanju ideje "istorijskog progresa".

II FAZA - MIT U SREDIŠTU DO 1965.
Već sa Matkovićevim Heraklom, a može se reći, na velika vrata sa Krležinim Aretejem ili legendom o svetoj Ancili, u jugoslovensku dramu prodire mit kao potka bilo za prikriveni politički angažman ili filozofsku raspravu. U ovoj fazi nastali su briljantni komadi kao što su Antigona Dominika Smolea (1961), Čiste ruke (1961) i Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Jovana Hristića, Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza (1963), Haleluja Đorđa Lebovića (1965). Zanimljivo je da je prva pojava Velimira Lukića na Pozorju, sa Okamenjenim morem (1962) prošla nezapaženo; štaviše, nagrada za tekst te godine uopšte nije dodeljena. Ali, već sledeće godine predstava Dugi život kralja Osvalda, možda najjača politička satira tog trenutka, gostovala je van konkurencije, kao prvonagrađena predstava sa sarajevskog MES-a. Posezanje za mitom, osim što je bio opšteevropski trend, u našim uslovima je značilo i svojevrsnu mistifikaciju stvarnosti, transponovanje modernih duhovnih i političkih prilika na ravan pseudomitskih arhetipova i modela, pročišćenih od svega trivijalnog i individualnog. Odnos prema politici u ovoj fazi bio je, može se reći, fenomenološke prirode - pokušaj hladne, nepristrasne analize politike kao sudbine, nevezane za neki određen politički model ili uređenje. Ovu fazu je okončalo prvo pojavljivanje Aleksandra Popovića na Pozorju, sa Čarapom od sto petlji, koja je naišla na potpuno ignorisanje od strane ocenjivačke komisije.

III FAZA - POLITIKA U SREDIŠTU
Pojava Aleksandra Popovića označila je novu fazu u razvoju jugoslovenskog pozorišta i već sa Čarapom od sto petlji definisala prema ovom autoru ambivalentan stav od potpunog odbacivanja do oduševljenja. Krmeći kas 1966. godine dobija izvesnu "vanrednu nagradu", a Sablja dimiskija na istom Pozorju ostaje nezapažena. Ali, već naredne godine, Popović sa Razvojnim putem Bore Šnajdera, biva priznat kao vodeći jugoslovenski autor. Zajedno sa komadima Primoža Kozaka (Kongres, 1968), Velimira Lukića (Afera nedužne Anabele, 1969), Bore Ćosića (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1971), Osvajačem Andreja Hinga (1971), a naročito farsom Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, Ive Brešana (1972), Popovićeve drame stvaraju novu dramsku formu prilagođenu političkoj satiri.
Ponekad se ovaj modus imenuje kao "crna komedija", ili kao "politička farsa", ali zajednička karakteristika svih ovih drama je pričanje tragičke priče komičkim sredstvima. Prepoznavanje humora i groteske kao najjačeg oružja političke borbe i davanje većeg legitimiteta komičkim žanrovima, otvoriće put novoj generaciji pisaca koji će predstavljati vrhunac jugoslovenskog posleratnog pozorišta.
Kraj sedamdesetih i osamdesete godine prošlog veka su u znaku čudesnog procvata drame u Jugoslaviji. Raznovrsne žanrove, forme i teme objedinjavala je strast prema politici.
Sa današnje istorijske distance, slobodno možemo reći da je pozorište osećalo agoniju SFRJ i katastrofu koja se bliži. U Sloveniji, to je vreme pojave čitavog niza veoma kvalitetnih pisaca, počev od Dušana Jovanovića, po čijim tekstovima je nastao niz antologijskih predstava koje su povremeno šokirale svojom etičkom beskompromisnošću i drskošću: Oslobođenje Skoplja (1979), Karamazovi (1981), Misa u a-molu (1981). Jovanović je među prvim piscima koji scenski aspekt drame stavljaju iznad literarnog. Uz Dušana Jovanovića, tu su Rudi Šeligo (Ana), Drago Jančar (Disident Arnož i njegovi i Veliki briljantni valcer), Slavko Grum (Događaj u mestu Gogi), Tone Partljič (Moj tata socijalistički kulak).
U Hrvatskoj, pored sjajnih satiričnih komedija Ive Brešana, javlja se i Slobodan Šnajder (Kamov, smrtopis, Hrvatski Faust), a makedonska drama dobija dva značajna autora - Gorana Stefanovskog (Divlje meso, Duplo dno, Let u mestu, Tetovirane duše) i Jordana Plevneša (R, Erigon).
Srpska drama u ovom periodu takođe doživljava puni procvat. Tu su nove drame Aleksandra Popovića (Mrešćenje šarana, Kus petlić, Bela kafa), Dušana Kovačevića, koji Balkanskim špijunom stvara svoj mit o tragediji malog zbunjenog čoveka, Ljubomira Simovića (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović), u čijim poetskim dramama politika dobija vid groteskne slučajnosti, Deane Leskovar (Slike žalosnih doživljaja).
Osamdesete godine na Pozorju predstavljaju vreme žestokih sukoba "novih i starih", vreme demistifikacije komunističkih klišea i aksioma, preispitivanje zvanične posleratne istorije, naročito tema vezanih za događaje iz 1948. (Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića, Srećna nova 1949! Gordana Mihića, Balkanski špijun Dušana Kovačevića, Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša). Takođe, ovaj period beleži i onaj kratki trenutak idealnog odnosa pisaca i reditelja, u kome se javlja nekoliko briljantnih tandema: G. Stefanovski - S. Unkovski, D. Kovačević - Lj. Draškić, A. Popović - B. Pleša, D. Jovanović - Lj. Ristić. Ovaj period je, ne samo u pozorištu, predstavljao "labudovu pesmu" jugoslovenske kulture, u kome je jedinstvo suprotnosti stvaralo vanserijski kvalitet. No, suprotnosti su bile prevelike, a jedinstvo sve manje.

IV - ISTORIJA U SREDIŠTU
Najavljena upozorenjem Slobodana Selenića u drami Ruženje naroda u dva dela i na Sterijino pozorje došla je krajem devedesetih istorija u svom romantičarski površnom vidu. Opšti nacionalni zanos zapljusnuo je i u dobroj meri potopio i Sterijino pozorje. Sve bliža katastrofa i, konačno, raspad Jugoslavije, rađao je, s druge strane, mitomaniju i ksenofobiju.
Kao i najveći deo autora i samo Pozorje je u nekoj vrsti košmarnog grča, ubrzanog propadanja i dezorijentacije. Tako, od 1989. do 1996. i predstave U potpalublju reditelja Nikite Milivojevića i pisca Vladimira Arsenijevića, traje opsednutost istorijom i posle mnogo decenija dolazi do značajnog poklapanja stavova pozorišta i zvanične politike. To ne znači, naravno, da je pozorište u potpunosti podržavalo politiku Slobodana Miloševića, ali svakako znači da joj se nije suštinski suprotstavilo.

V - POSLEDICE U SREDIŠTU
Predstavom U potpalublju (1996) kao da je došlo do izvesne prekretnice i početka suočavanja sa posledicama prethodne faze. Ovaj period, obeležen eksapizmom i beznađem traje i danas. Paradoksalno, iskušenja kroz koja smo kao država prolazili, doveli su do povećanog interesovanja za srpsko pozorište. Uprkos drastičnom padu opšteg kvaliteta pozorišta, u ovom periodu srpska drama je, ponajviše zahvaljujući dramama Biljane Srbljanović, ostvarila najveći međunarodni prodor.
Možda zbog nepostojanja dovoljne vremenske distance, moj utisak je da iako novih drama nikada nije bilo manje u domaćem pozorištu, pa time i na Pozorju, heterogenost autorskih svetova je tolika da je gotovo nemoguće pronaći zajednički sadržalac. Bol zbog zabluda je toliki da je veća samo skepsa prema budućnosti.
Od početaka Sterijinog pozorja (Jugoslovenskih pozorišnih igara), kad je drama tretirana kao književni rod gotovo mitskog digniteta, savršen i zaokružen u svom zanačaju, preko faza u kojima je pozorište bilo politički faktor, pa potom i generator krize, dramski tekst je dospeo u fazu u kojoj ga možemo nazvati terminom naše tranzicione svakodnevice: proizvod. Koji će proizvod postati brend, pokazaće vreme.