Mihailo Janketić je glumac s tajnom.
Glumac s tajnom je majstor koji poseduje sve glavne predstavljačke vrline, ali i karakteristiku koja izmiče objašnjenju; približno se, možda, naslućuje kroz fenomene iz teorije i prakse No-a: svet, jugen.
Kad smo se, kao reditelj i glumac, prvi put sreli u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Janketić je već uspešno odigrao Drugog činovnika, Drugog gosta, Trećeg glasnika. (...)
Tek sam prispeo iz Narodnog pozorišta u Sarajevu, i valjalo je glavom lupati bar u dva zida: u pretnju izazova Hic Rodos, hic salta, i u predrasudu da mlad glumac možda nije kadar da igra složenu glavnu ulogu. Ukratko, za Igoa Barina u Prljavim rukama "viđen" je Stevo Žigon, već zvezda na beogradskom prikazivačkom nebu, a ja sam smatrao da taj lik mora da igra sasvim novi glumac, bez iskustva, neokrnjene vere... (...)
Janketić mi je, naravno - po prirodi stvari - bio najbliži saučesnik. Kao i ja, sve što poseduje stavio je na kocku. Ulog je bio gotovo - vlastita karijera. Igrali smo na sve ili ništa. (...)
Dolazio je na probe bistrog oka, radoznao, srdačan, odlučan u nameri da se ništa ne ostavlja za sutra što se može obaviti danas. Svakog dana pripremljen, koncentrisan, lišen taštine. Glumac samo na pozornici. Na svaku probu s Janketićem, reditelj odlazi s nepomućenim zadovoljstvom, u napregnutom očekivanju. Prethodna proba, građena u obostranom poverenju, bila je plodna, i završena na mestu s kojeg je sledećeg dana mogućno dalje prodiranje u materijal. Drugim rečima, nema prekida i kraja u napredovanju. (...)
Kako god bilo, i svi ostali učesnici u predstavi dali su sve od sebe, uložili su u nju najbolji deo svoje biografije. Valjalo je, na primer, videti mladog Janketića suočenog s Tadićem, čija bi snaga, do kraja razvijena, razvalila svaku pozornicu. Na očigled su rasli u duetto koji će još nekoliko puta blistati u značajnim predstavama. (...)
Glavom su razbijena oba zida - razlog predstave je ubedljivo dokazan. (...) A Mihailo Janketić je postao neprikosnoven glumac glavnih uloga, na koga naše prikazivačke umetnosti neće nikad prestati da računaju.

Mihailo Miša Janketić dobio je tri Sterijine nagrade:
1988. Jagoša Kraj, Klaustrofobična komedija Dušana Kovačevića, Zvezdara teatar, Beograd
1992. Jevrem, Narodni poslanik Branislava Nušića, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd - Pančevački teatar
1994. Kralj Nikola, Princeza Ksenija od Crne Gore Radmile Vojvodić, Kraljevsko crnogorsko narodno pozorište, Zetski dom, Cetinje