Milena Zupančič, jedna od najvećih jugoslovenskih i slovenačkih glumica, član SNG Drama u Ljubljani, Unicefov ambasador dobre volje... Sa Sterijinog pozorja ponela je pet nagrada. Na poslednjim Jugoslovenskim pozorišnim igrama, bila je član žirija.

Šta ste najviše voleli na Pozorju?
- Teško je reći... Naravno, početak mi je bio najuzbudljiviji, bila sam mlada, tek izašla sa Akademije. Prvi put sam se srela sa glumcima iz cele Jugoslavije, do tada sam ih znala samo sa televizije. Uvek su bile prepoznatljive specifičnosti glumaca, srpskih, bosanskih, slovenačkih. Već smo tada znali za razlike, za izvesnu oslobođenost i lakoću, koju mi nismo imali u takvoj meri. E, to, recimo, pamtim kao lepe doživljaje. U posebno lepom sećanju ostale su mi pretposlednje Jugoslovenske igre, kada smo, u čast nagrađenih, mi glumci iz svih republika i pokrajina, zajedno sedeli na sceni... Rac (Radko Polič) i ja smo bili iz Slovenije.

Da li vas je nešto i rastuživalo?
- Ja sam, srećom, uvek bila uspešna. Ali nikada nisam imala dovoljno vremena da dođem po nagradu! Poslednji put, kad su mi javili da sam je dobila, usred predstave sam odjurila na voz i - opet zakasnila! A najtužnije osećanje imala sam, kao član žirija, na poslednjem jugoslovenskom Pozorju, koje više i nije bilo pravo - nisu došli učesnici iz Hrvatske, nije došlo naše Mladinsko gledališče... Nismo tada shvatali da stvar više ne funkcioniše...

Da li vam Sterijine nagrade danas nešto znače?
- Znače mi moje Sterijine nagrade, jasno, iako je sve to već daleko za mnom. Sve su bile zaslužene u takmičarskom duhu, u velikoj konkurenciji - a to je uvek zdravo - svaki put pred drugim žirijem, tako da ih vrednujem kao prave.

Hoćete li doći na jubilej?
- Mnogo radim, ali, ako uspem da uhvatim malo vremena, rado ću doći na Pozorje. Uvek me ljubazno zovu da budem gost i rado sam prihvatala. Nažalost, nikako da se vremenski uklope moje obaveze.

Milena Zupančič dobila je pet Sterijinih nagrada:
1971. Gaetana, Osvajač Andreja Hinga, Mestno gledališče ljubljansko
1975. Sofija, Izgubljeni sin Andreja Hinga, Mestno gledališče ljubljansko
1979. Francka, Kralj Betajnove Ivana Cankara, Mestno gledališče ljubljansko
1985. Ana, Ana Rudija Šeliga, Slovensko mladinsko gledališče, Ljubljana
1990. Lidija, Zid, jezero Dušana Jovanovića, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana