Puko prebrojavanje predstava koje su na Pozorju izvela pojedina pozorišta iz unutrašnjosti može biti upravo znak diskrimininacije, podele na prestonička i druga pozorišta, protiv koje su, bar deklarativno, svi koji se zalažu za čistotu i vrednost pozorišnih ostvarenja. Nepristajanje na ovakve podele i razlika među jugoslovenskim/srpskocrnogorskim, a od nekog doba i evropskim pozorištima, najjasnije se očituje u misiji, koncepciji i ustrojstvu Sterijinog pozorja, festivala koji kao vrhunski kriterijum, zaista, uzima samo "najbolje i najživlje u ovom trenutku našeg pozorišnog života i domaćeg dramskog stvaralaštva"1, kako bi pre četvrt veka, takođe jubilarnim povodom, izrekao Slobodan Selenić. Ne mareći, a to znači, nijednom rečju tokom svih pedeset godina trajanja Festivala ne pominjući regionalnu, oblasnu, formalnu ili organizacionu pripadnost pozorišta - učesnika, nego inisistirajući na čvrsto sazdanim kriterijumima, Sterijino pozorje je postalo najveće merilo vrednosti ukupnog našeg pozorišnog života. I otuda je pojava na Pozorju za mnoga pozorišta ostala nedosanjani san.
Ubedljivo najčešći učesnik Pozorja je Jugoslovensko dramsko pozorište, potom Atelje 212, Srpsko narodno pozorište i beogradsko Narodno pozorište. Srpska pozorišta u unutrašnjosti beleže znatno manji broj predstava u konkurenciji na Sterijinom pozorju: učestalije su se pojavljivali Narodno pozorište iz Niša, Grad teatar Budva, Kruševačko pozorište, Teatar "Joakim Vujić" iz Kragujevca, Narodno pozorište iz Kikinde, Narodno pozorište iz Leskovca, Narodno pozorište "Toša Jovanović" iz Zrenjanina, Narodno pozorište/kazalište/Népszinház iz Subotice. A pozorišta iz Vršca, Zaječara, Šapca, Užica, Pirota - za 49 godina festivala domaće drame nisu nijednom bila uvrštena u takmičarski, niti u bilo koji program Sterijinog pozorja.
Iako neskloni uopštavanju, bez pomnije analize se može primetiti da, uglavnom, pozorišta koja nisu učestovala na Sterijinom pozorju, deluju necelovito, u repertoarskoj politici nekonzistentno, po rediteljskim ambicijama preskromno, po pozorišnoj infrastrukturi i tehnologiji vremenom pregaženo. Da bi se odagnala sumnja u objektivnost ovako formiranog stava, bio bi dovoljan samo letimičan pogled na ukupnu današnju sliku pozorišnih institucija u Srbiji i Crnoj Gori. Ono što bi takođe vredelo za potkrepljivanje date ocene jeste pogled unazad, prisećanje na pozorišne poslove i dane u onim srpskim pozorištima koja su bila sudionik i činilac Sterijinog pozorja, a danas to više nisu (Narodno pozorište iz Niša, Teatar "Joakim Vujić" iz Kragujevca, na primer). Sledi, naravno, ne jednom izrečena tvrdnja da Sterijino pozorje značajno utiče na formiranje identiteta srpskih pozorišta. "Izvedbe savremenih domaćih drama oduvek su predstavljale snažan i bitan repertoarski tok u jugoslovenskoj/srpskoj pozorišnoj sredini: one daju identitet našem najznačajnijem nacionalnom pozorišnom festivalu Sterijinom pozorju, one su, po svim pokazateljima, najpopularnije kod naše pubike, itd."2 I, upravo zato da bismo još jednom proverili ovu tvrdnju, pregledajmo jednu atipičnu pojavu našeg pozorišnog života u takozvanoj unutrašnjosti.
Po učestalosti u takmičarskom programu Sterijinog pozorja, izdvaja se Narodno pozorište iz Sombora. Ova tvrdnja istovremeno rađa i sumnju u objektivnost iskaza: somborski teatar postaje zaista dominirajuća tačka na mapi Sterijinog pozorja u periodu od raspada SFRJ. U periodu od osnivanja Sterijinog pozorja do raspada SFRJ, na festivalu domaće drame najučestalije, od pozorišta iz tzv. unutrašnjosti, jeste Narodno pozorište iz Zenice, te pozorišta iz Celja, Maribora, Dubrovnika i Bitolja (kao i pozorište iz Trsta), a Narodno pozorište iz Sombora je učestvovalo samo tri puta. Tako gledajući, neizbežno se javlja sumnja u vrednovanje našeg ukupnog pozorišnog života u Srbiji i Crnoj Gori, u odnosu na onaj u bivšoj Jugoslaviji. I tu dolazimo do tačke gde se svakodnevni i naš pozorišni život ukrštaju, gde se, posle svih nesreća i nevolja koje smo preživeli posle raspada "one Jugoslavije", sublimišu u jednostavnu narodnu žalopojku o tome kako smo svi na gubitku. U pozorišnom životu, svakako. U "onoj, velikoj Jugoslaviji", kada je, kako svedoči Selenić, selekciju obavljalo "jedanaest članova žirija koji su, podeljeni u dve grupe, u četiri velika 'ševroleta' Gradskog veća Novog Sada i Skupštine Vojvodine nedeljama putovali diljem Jugoslavije, dočekivani u teatrima ceremonijalno i krajnje ozbiljno"3, nije bilo nimalo jednostavno svrstati se među učesnike Jugoslovenskih pozorišnih igara. Usporedbe radi: u sezoni 78/79. u SFRJ je izvedeno 927 premijera u oko stotinu pozorišta, a u sezoni 2002/2003. u SRJ je izvedena 161 premijera u 44 teatra. Uzgred, simptomatično je da je broj premijera u Srbiji, optrilike, bio isti kao danas (78/79. izvedeno je 173, a 81/82 - 162 premijere!).
Pokušajmo da sa te tačke odmerimo značaj, motivaciju, položaj, ozbiljnost, repertoarsko ustrojstvo naših pozorišta u unutrašnjosti. Iz priložene hronologije vidi se da je maleno pozorište, iz još manjeg vojvođanskog grada, konkurisalo deset puta za najveća priznanja, a dva puta, van konkurencije, igralo u čast nagrađenih:
1974: Radoje Domanović - Ljubivoje Ršumović - Bane Đuričić - Milovan Vitezović i drugi: Onda lole izmisle parole, adaptator, reditelj Nikola Petrović (van konkurencije)
1976: Jovan Sterija Popović: Ženidba i udadba, reditelj Dejan Mijač
1980: Laza Lazarević: Švabica, dramatizator, reditelj Miloš Lazin
1995: Petar Grujičić: Fiškal galantom, reditelj Dušan Petrović
1996: Vlaho Stuli Stulić: Kate Kapuralica, reditelj Jagoš Marković (van konkurencije)
1997: Eugen III Kočiš: Putovanje za Nant, reditelj Ljuboslav Majera
1998: Velimir Lukić: Afera nedužne Anabele, adaptator, reditelj Kokan Mladenović
1999: Jovan Sterija Popović: Zla žena, reditelj Ljuboslav Majera
1999: Branislav Nušić: Sumnjivo lice, adaptator, reditelj Jagoš Marković
2000: Slobodan Selenić: Ruženje naroda u dva dela, adaptator, reditelj Kokan Mladenović
2002: Goran Petrović: Opsada crkve Svetog Spasa, dramatizator, reditelj Kokan Mladenović
2004: Branislav Nušić: Gospođa ministarka, reditelj Gorčin Stojanović
Iz predočenog se jasno uočava da je Narodno pozorište iz Sombora svoje prvo pojavljivanje na Sterijinom pozorju doživelo 1974, a dve godine kasnije veličanstveni trijumf sa Ženidbom i udadbom koji se, delimično, ponovio sa Švabicom 1980. Te predstave i uspesi poklapaju se s početkom upravljanja Nikole Petrovića Pece i njegovom sveobuhvatnom reformom somborskog, do tada formalno profesionalnog, a u suštini diletantskog teatra. Sledi petnaestogodišnje odsustvovanje Somboraca s najznačajnijeg festivala, da bi se, od 1995. pa do danas, pojavljivali kontinurano, ako se izuzmu 2001. i 2003. godina, a što su "kompenzovali" dvostrukim učešćem na poslednjem Pozorju u dvadesetom veku, što je retka pojava u istoriji Pozorja, ne samo kad je reč o nastupanju pozorišta iz provincije.
Nadalje, osobenosti učešća Narodnog pozorišta iz Sombora jesu: dominacija reditelja Kokana Mladenovića koji je, u relativno kratkom razdoblju, uspeo da tri predstave (1998-2002) koje je režirao u somborskom pozorištu (Afera nedužne Anabele, Ruženje naroda u dva dela, Opsada crkve Svetog Spasa) plasira u zvaničnu konkurenciju. Zajednički imenitelj ovih predstava, nastalih po delima savremenika Velimira Lukića, Slobodana Selenića i Gorana Petrovića, jeste žestoka i neštedimična teatarska kritika stvarnosti. Ljuboslav Majera je somborski teatar Pozorju preporučio s dve predstave: Putovanje za Nant Eugena III Kočiša i Zla žena Jovana Sterije Popovića, kao i Jagoš Marković sa Sumnjivim licem i Kate Kapuralicom4 (van konkurencije) a sa po jednim ostvarenjem javljaju se: Nikola Petrović (Onda lole izmisle parole), Dejan Mijač (Ženidba i udadba), Miloš Lazin (Švabica), Gorčin Stojanović (Gospođa ministarka) i Dušan Petrović (Fiškal galantom).
Zapažamo još: Somborci su čak četiri puta učestvovali na Pozorju sa predstavama kojima je to bilo prvo izvođenje: Švabica, Fiškal galantom, Putovanje za Nant, Opsada crkve Svetog Spasa, što svedoči o plemenitom i brižljivom odnosu prema domaćoj savremenoj drami. To, međutim, ne znači favorizovanje savremene drame; ravnopravan tretman imali su i stožerni klasici naše dramske književnosti: Sterija (Ženidba i udadba i Zla žena) i Nušić (Sumnjivo lice i Gospođa ministarka). Paralelno s tim, u sterijanskom nizu predstava somborskog pozorišta javljaju se i dela nastala obradom klasičnih dela (Fiškal galantom, Švabica). Moguće je da smo preslobodni u oceni da se na osnovu ovog uzorka, koji čini korpus predstava reprezentovanih za pola veka trajanja Sterijinog pozorja, može zaključivati o konzistentnoj, ozbiljno zasnovanoj repertoarskoj koncepciji ili poetičkom ustrojstvu jednog pozorišta, ali kada ne bismo imali tematsko ograničenje i imali dopuštenje da samo podsetimo na još neka ostvarenja ovog pozorišta koja, ili spadaju u krug domaćih dela ali nisu bila odabrana za Pozorje (Gordana5, Rodoljupci), ili su područje svetske drame (Figarova ženidba, Don Žuan, Ukroćena goropad, Bogojavljenska noć, Vilovnjak od zapadnih strana, Dekameron, dan ranije, Mara - Sad, Majstor i Margarita), ocena bi bila nesumnjiva.
Ako ćemo o nagradama, kao krajnjem ishodu teatarskog nadmetanja Somboraca na Sterijinom pozorju, bilans je sledeći: apsolutno najveći uspeh postignut je 1976. s predstavom Ženidba i udadba Jovana Sterije Popovića, u režiji Dejana Mijača. I to je jedini put u istoriji ovog teatra da je predstava proglašena najuspešnijom na Sterijinom pozorju i po oceni stručnog žirija i po oceni Okruglog stola kritike. Nagrada za režiju pripala je Dejanu Mijaču, za glumu Nadeždi Bulatović i Katici Želi, a za scenografiju Vladimiru Mareniću. Dvadesetšest godina kasnije, po broju nagrada toj predstavi se približila Opsada crkve Svetog Spasa, koja je proglašena najboljom od strane Okruglog stola kritike, reditelju Kokanu Mladenoviću dodeljena je nagrada za dramatizaciju, Saši Torlakoviću za glumu, Mariji Kalabić za scenografiju. I Švabica je ovenčana nagradama: Milošu Lazinu je dodeljena nagrada za dramatizaciju, dok su protagonisti predstave: Aleksandra Nikolić i Milan Bogunović nagrađeni za glumu. Sterijina nagrada dodeljena je Kokanu Mladenoviću za adaptaciju drame Slobodana Selenića Ruženje naroda u dva dela, na 45. Sterijinom pozorju, 2000. godine. U istoj predstavi je Nenad Pećinar nagrađen za ulogu Boška. Za predstavu Fiškal galantom nagrađen je pisac Petar Grujičić, Branka Šelić za ulogu, i Branka Petrović za kostim. Ljuboslav Majera je nagrađen specijalnom nagradom za režiju predstave Putovanje za Nant, a Radoje Čupić za ulogu u istoj predstavi. Bez nagrada su ostale predstave Gospođa ministarka, u režiji Gorčina Stojanovića i Sumnjivo lice, u režiji Jagoša Markovića.
***
Ipak, 20. oktobar 1975, ostaje kao jedan od najznačajnijih dana u istoriji somborskog teatra: izvedena je premijera Ženidbe i udadbe. Ocenjeno je da je Dejan Mijač, posle Pokondirene tikve (u SNP), izveo "novi istraživački poduhvat" na području naše dramske baštine. Ostvarena je stilizacija punog dejstva sa primesama starinskih rituala, kako bi se potcrtale karakteristike aktera, izgrađena komedija prepletena sa groteskom, u kojoj su i delovi scenografije i kostima poprimali simbolična značenja. Povremeni zalazak u karikaturu nije ugrozio slojevitost zbivanja, niti originalnost očitovanu u glumi zasnovanoj na prividnom realizmu iza kojeg se krila burleska, parodija. Sve to sklopljeno je u celinu vrhunskog dometa. Bio je to, zaista, vrhunski pozorišni događaj u somborskom pozorištu čiji se uticaj oseća još i danas. Ansambl, u kojem su preovlađivali mlađi glumci, doživeo je potpunu transformaciju, a učesnici su bili kadri da, sredstvima modernog teatra, realizuju istinski nove rediteljske ideje i da ih iskažu silovito, tačno, iskreno.
Premijera predstave Švabica izvedena je 5. oktobra 1979. i bila izuzetno prihvaćena od strane publike i kritike. Prvu pravu proveru doživela je na Festivalu malih i eksperimentalnih scena MES, kada je Milošu Lazinu dodeljen Zlatni lovorov vijenac za osmišljeni eksperiment. Potom su na Sterijinom pozorju nagrađeni: Miloš Lazin, za dramatizaciju, Aleksandra Nikolić za ulogu Ane Gutjar i Milan Bogunović za interpetaciju lika Miše Maričića. Kritika je isticala dramaturšku celinu nesvakidašnjeg sklada sazdanu na temeljima poznate literarne građe Laze Lazarevića. Švabica je opisivana kao izrazito autorska predstava, ostvarena isključivo jezikom modernog teatra. Objašnjavajući vlastiti postupak, Lazin piše: "Za projekat Švabica koristio sam i neke podatke, činjenice, iz Lazarević evog života (i sama istoimena pripovetka je, kao što to uvek u manjoj ili većoj meri biva, Lazina umetnička transpozicija nekih događaja iz privatnog života). Ali ni jednog časa nismo želeli, ni ja niti bilo ko u ansamblu, predstavu - biografiju. Biografski podaci su korišćeni samo da bi rasvetlili neke probleme i pojave koje smo želeli da Vam pokažemo."6 A tadašnji selektor Jugoslovenskih pozorišnih igara Vladmir Stamenković ističe u svom obrazloženju: "U Lazarevićevoj Švabici, u koju je mladi reditelj Miloš Lazin ugradio i delove iz Vertera, kao i odlomke iz Lazarevićevih pisama, više je reč o potrazi za identitetom jednog prvo mladog a potom sredovečnog čoveka, nego o ljubavnoj priči koja se raspliće posle mnogo godina od kako se dogodila. U toj predstavi, čovek je osuđen da luta kroz prostor i vreme, smešten je negde između prošlosti i budućnosti, prisiljen je da se neprestano pita ko je u stvari, odakle dolazi i kuda ide."7 Na kraju, pokazalo se da je najveći učinak postignut baš ovim klasičnim delom. Predstava je prikazana i na BITEF-u, a na 30. susretu vojvođanskih pozorišta proglašena je za najbolju.8
Posle petnaestogodišnje pauze, 1995, somborsko Narodno pozorište se ponovo pojavljuje u zvaničnom programu Sterijinog pozorja. Aleksandar Milosavljević, selektor, zapaža kvalitativnu promenu u pozorišnom životu naše zemlje: "U Kruševcu, Somboru, Nišu, Kikindi i dalje istrajno i uspešno dokazuju da pojam 'provincija' nije geografski određen, a bude se i pozorišta u Leskovcu, Vršcu, Pirotu, Kraljevu, Banjaluci... Izbor predstava koje nudim, između ostalog će potvrditi i činjenicu da smo svedoci izuzetne ekspanzije vojvođanskih pozorišta".9
Nadalje, selektor ističe velike mogućnosti glumačkog ansambla Narodnog pozorišta u Somboru koji je odličnu dramu Petra Grujičića, nastalu prema motivima romana Večiti mladoženja Jakova Ignjatovića, u režiji Dušana Petrovića, predstavio kao setnu dramsku priču o jednoj epohi i njenim akterima. Pisac Petar Grujičić razjašnjava: "O Ignjatoviću, uprkos njegovim 'vulgarnim apetitima' i šizofrenoj 'bezmoralnosti' u kojoj 'čovek neprestano pobija pisca' (J. Skerlić), danas imam daleko više mišljenje nego pre četiri godine. I to zbog najmanje dva razloga. Prvi je taj da je u svojim delima Ignjatović iz sopstvene sredine, ali i iz tradicije koja mu prethodi, nepogrešivo izdvojio nekoliko živopisnih likova koji su u našoj književnosti i kolektivnoj svesti začeli mitove ravne onima o Don Žuanu, Don Kihotu ili Feliksu Krulu. Drugi razlog se dotiče samog Šamike Kirića, Ignjatovićevog savremenika i sugrađanina."10 O Šamikinoj nemoći da pronađe duhovni sklad u svojoj sredini, i o njegovoj čežnji za Venecijom, Miodrag Kujundžić zapaža: "Čežnja Šamikina za Venecijom od one je vrste kakvu za Moskvom ispoljavaju Čehovljeve junakinje u Tri sestre. Filistrima je čežnja za dalekim i obično nedostupnim idealom smešna. Nedohvatljivost tog sklada u stvari je tužna - i ne samo u komedijama. Tog setnog Šamiku sugestivno je tumačio Saša Torlaković. Reditelj je od njega zahtevao da snagom duha vodi i svoj lik i da za sebe vezuje saigrače. Umeo je to da postigne ekonomišući gestom, a produhovljenom i sugestivno oblikovanom rečenicom prodirući do partnera, pa tako uspevajući da im bude i podstrekač i putokaz... Pandan takvom Šamiki, a istovremeno i njegov potporanj, bila je njegova sestra Katica u igri Branke Šelić. Voljom dramatizatora i, potom, uz sugestiju reditelja, ova Katica ima u predstavi značajniju ulogu no u romanu. Ona je stalna duhovna senka svog brata, sapatnica odana do granice rodoskvrnog prepuštanja, kome se opravdanje može naći pre u životu no u tekstu i podtekstu drame. Prodornost ove glumice u ovoj prilici nije u njenom uobičajenom snažnom razmahu i govora i pokreta, nego u svedenosti oslonjenoj na dejstvo reči, prkosnu mimiku, čvrstinu gesta... Dvadesetak ostalih sudeonika u ovoj predstavi veoma su skladan hor, ili skladna grupa solista."11
"U predstavi Putovanje za Nant Narodnog pozorišta u Somboru nikud se ne putuje, a ponajmanje za Nant. Ovo putovanje javlja se na kraju predstave kao vizija jednog iznenada oživelog mrtvaca koju je on imao u "kliničkoj smrti". U nadahnutoj vizionarskoj priči o putovanju vozom, tim nepojamnim čudom budućnosti (nepojamnim iz perspetkive junaka komada), a koje se ostvaruje tek posle smrti, zaokružuju se metaforičke ambicije komada: putovanje posle smrti, bolja budućnost, voz - sve su to elementi jedne utopijske slike sveta. Do ovog završnog prizora komad Eugena III Kočiša razvija se kao ležerna, zavodljiva, samodopadljiva i neodoljivo komična igra u žanru komedije apsurda..."12 Analizirajući rediteljsko čitanje Ljuboslava Majere, Aleksandar Milosavljević nalazi da je reditelja najviše zanimala "osnovna emocija drame Putovanje za Nant, pa je svoj prosede temeljio na finom, delikatnom iznalaženju adekvatnih teatarskih sredstava kojima će na scenu preneti osećanja. Otuda priča o grupi kafanskih zgubidana postaje maštovita predstava o neumornoj čovekovoj potrazi za srećom, dok banalno naravoučenije o uzaludnosti pokušaja da se do nje dođe prerasta u uzbudljivo scensko finale u kojem se Majera superiorno poigrava s gledaocima, ali i s Kočiševim dramskim junacima, razvijajući svoj ironični stav u odnosu na zabludu koju obično zovemo sreća... Neophodni ritam scenskim dešavajima davala je bravurozna i inventivna igra Radoja Čupića, koji je u brzini reagovanja nadmašio samog sebe, potvrdivši ogromne mogućnosti glumačke transformacije i sposobnost kombinovanja raznovrsnih scenskih sredstava."13
Devedesete godine u našem životu i životu Sterijinog pozorja defintivno nisu bile vreme za smeh. Dobro pozorište, svesno te činjenice, emituje zabrinutost, nasuprot uveliko prisutnom podleganju bulevarskoj površnosti i udvaračkoj komercijalizaciji. Dobro pozorište, koje još računa da je "svest i savest društva", neguje liniju osećajnosti, ironiju, cinizam, pesimizam. Artur Skelton, pišući o doživljaju jugoslovenskog pozorišta u periodu 1995-1998, zapaža da se stalno i predvidivo javljaju određene teme. Rat, izolacija, siromaštvo, moralno i duhovno posrtanje, sudbine ljudi njima prožete, sve su poznate komponente savremene balkanske scene.14 O Aferi nedužne Anabele, jednoj od tri predstave koje je posebno zapamtio, Skelton piše: "ironična studija o tome koliko ljudsko delovanje grupe zajedničke snage reakcionarnog društva i pomerene težnje i sklonosti. U svim jugoslovenskim predstavama koje sam gledao nazirao se jasan umetnički integritet: kritika represivnog državnog aparata bila je ili jasna ili implicitna".15
Tadašnji selektor Darinka Nikolić ovo ostvarenje vidi kao "redefinisanje značenjskog nivoa Lukićeve 'mistične farse' kroz formu i kroz stil, s pozicija naknadnog iskustva i vremena kojem se obraća. Rafinirana, visoko stilizovana i nadasve, cinizmom obojena predstava".16
"Lukićevi komadi, pa i Afera nedužne Anabele, nešto su poput moraliteta - dabome u meri koja je danas moguća - u kojima je verbalni faktor postao glavni oblik akcije. On piše 'jedan te isti komad' s jasnom, očiglednom namerom: da bi siže koji upotrebljava bio od početka poznat publici, kao što su i sadržaji srednjovekovnih moraliteta bili unapred znani njihovim savremenicima. Lukić, koji želi da pokaže ono što je karakteristično, reprezentativno za društvo i vreme u kome piše, mirne duše bi mogao da ponovi Kamijeve reči napisane povodom Opsadnog stanja: "Ja sam u središte svog spektakla stavio ono što smatram jedinom živom religijom u ovom veku tirana i robova, hoću reći slobodu."17
Željko Jovanović uočava da je Mladenović najviše novog doprineo "u domenu revitalizacije već zaboravljenih i savremenih dramskih tekstova za koje se s priličnom dozom tačnosti može reći kako su već bivši". On posebno ističe kako "ovaj reditelj uspeva da imenuje zajednički imenitelj duha vremena o kome je reč u ovim komadima i onog u kome se oni ponovo igraju... Mladenović vrši potpunu revalorizaciju prvobitnog značenja Anabele i samim tim mogućnosti njenog čitanja danas.18 O glumačkim ostvarenjima se piše da je: "Bogomir Đorđević efektno predstavio Kneza. Neobična je bila Tatjana Torlaković u ulozi Kneginje. Reditelj je to iskoristio da razigra i egzibicionu erotsku scenu između nje i Harta. Tog intelektualca kojeg lako slama dvorska mašinerija i pretvara u bezličnog intelektualca i konformistu, spremnog da služi režimu, jednostavno, realistično i emotivno zainteresovano predstavio je Saša Torlaković."19
Svetislav Jovanov, sabirajući pozorišne plodove sezone 1998/99 (koja zahvata i period NATO intervencije na SR Jugoslaviju) na osnovu koje je trebalo da koncipira 44. Sterijino pozorje, s razlogom, i crnohumornom ilustracijom - dosetkom hamletovskog porekla "(U)biti il' ne (u)biti", iskazuje zabrinuti optimizam: "Delujući već duže vreme unutar miljea čiji se materijalni, organizacioni i profesionalni aspekti opasno približavaju fazi kolapsa i katastrofe, naši pozorišni stvaraoci i ansambli su i u ovoj sezoni pružili dokaze - ne brojne, ali nesumnjivo značajne - o postojanju i razvojnim mogućnostima jedne autentične teatarske klime, čije su temeljne strateške odrednice kritički duh, žanrovska samosvest i estetički pluralizam."20
I Jagoš Marković, reditelj jedne od dve predstave kojima se te godine somborsko Pozorište predstavilo na Sterijinom pozorju, ne može i ne želi da sakrije prkos: "Nek odjekne svilen konac u Novom Sadu, naša radost, naše pljuvanje i pucnji. Nek Nušićev i naš kermes trešti glasnije od bombi. Takvi smo kakvi jesmo i takvi imamo prava na život. Radujem se Pozorju, simbolu našeg trajanja i naše umetnosti koja oplemenjuje i koja je potrebnija no ikad. Umesto idealističkog komada o našem stradanju, igramo Sumnjivo lice, sliku našeg ludila, haosa, palanke, aparatčika, kala i kola sa svešću o manama i ljubavlju za vitalnost."21
Selektor kaže da nušićevsku dimenziju humornosti i ironije Jagoš Marković "upotrebljava samo kao polazište za vrtoglavu, zaošijanu, raskošnu žanrovsku slagalicu, unutar koje ibijevska, demonska figura glavnog protagoniste iznova ukazuje na suštinsku, savremenom duhu blisku apsurdnost i beznadežnost komedije."22 Slično opaža Ksenija Radulović, tvrdeći da Jagoš Marković ne radi predstave za publiku sklonu strogoj racionalnosti, "nego teatar u kojem ima preterivanja, jarkih tonova života, predstave koje nakon mnogih kalambura svoje pravo značenje razotkrivaju tek u finalu. Od komedije karaktera i zabune, prepune lepršavog humora, njegovo Sumnjivo lice postaje ne samo komad s pevanjem i pucanjem... nego i brutalna groteskna stilizacija koja se završava u tragično-apsurdnom duhu..."23 Aleksandar Milosavljević smatra da somborsko Sumnjivo lice određuje meru naše stvarnosti: "Reditelj Jagoš Marković nadilazi neposrednu realnost, socijalnu ili političku, poništava likove kao reprezente određenog političkog ili nacionalnog miljea, i uzdiže ih do paradigme čovekove sudbine koja podrazumeva iracionalnu nadu da će jednom biti bolje."24
O Zloj ženi Jovana Sterije Popovića, u režiji Ljuboslava Majere, drugoj predstavi koja je na 44. Sterijino pozorje pozvana iz Sombora, govorilo se kao o "scenskom eseju o neostvarenim snovima i izgubljenim identitetim nastalom na temelju Sterijine poučne 'humoreske'". Ovu lepu, jednostavnu, scensku priču Darinka Nikolić vidi kao još jedan dokaz da se Sterija danas može igrati "samo ako se radikalno dovede u pitanje njegov moralni stav. I ako se taj radikalni rez u potpunosti opravda, što, u slučaju sve trojice pomenutih reditelja, nije sporno..."25
I za Sterijino pozorje 2000, selektor je bio Svetislav Jovanov. Opštu pozorišnu situaciju on tada vidi s onu stranu kolapsa i katastrofe, dakle, dezorganizovanu, marginalizovanu i poniženu. "Najdragoceniji element sezone je sve vidljivija svest mlađih stvaralaca, da su pročišćenje i obnova nemogući bez prolaska kroz 'čistilište radnje' - dakle, patnju koja to pročišćenje postavlja kao imperativ."26 Opredeljujući se za predstavu Narodnog pozorišta iz Sombora Ruženje naroda u dva dela Slobodana Selenića, u režiji Kokana Mladenovića, selektor obrazlaže: "Jedna prisilna situacija i jedna opsesivna emocija - kao stožeri Selenićeve kritike mentaliteta - u Mladenovićevoj predstavi dostižu visinu žestokog i metafizićkog traktata o bićima koja su istovremeno i žrtve i sopstveni dželati."27 Podsećamo se na autopoetički stav Slobodana Selenića: "Ja, međutim, sve više verujem da je dobro što sam napisao Ruženje naroda i da je dobro što ga gledaju svi oni koje komad vređa. Katarza je uvek bolna, ali samo se preko nje razaraju traume etnosa. Razgovor o užetu je s terapeutskog stanovišta neophodan. Jedan moj savesni prijatelj je napisao: 'Od svih patriotizama, najteži, najpošteniji, najdelotvorniji je onaj koji ne skriva neprijatne istine o vlastitoj istoriji. Za njega su sposobni samo odista istorijski narodi'."28 Reditelj Kokan Mladenović naglašava osnovnu intenciju predstave: "Nažalost, u Srbiji angažovani komadi ne mogu da zastare i izgube na aktuelnosti. Želja nam je da publiku suočimo s važnim problemima koji nas tište. Ovo nije predstava za euforiju, ne može da izazove oduševljenje i radost. Ako uspemo da suočimo gledaoce s ozbiljnošću situacije na kraju veka, napravili smo pun pogodak."29 Slično intonira zapažanje o Mladenovićevom rediteljskom naumu i Željko Jovanović: "...u kojoj meri su drame, pisane u vreme buđenja nacionalne svesti (osamdesetih godina) danas aktuelne".30 Darinka Nikolić posebnu pažnju posvećuje glumačkoj igri: "U glumačkom ansamblu, novom bojom, novom snagom i energijom, vrlo prijatno je iznenadio Nenad Pećinar u ulozi upravnika zatvora, nagoveštavajući novi spektar svog, i dosad respektabilnog, glumačkog potencijala...31
U sezoni 2001/2002, pojavilo se više od trideset praizvedbi domaćih dramskih tekstova. Takva dominacija domaće nove drame svakako ohrabruje. Svest o mogućnosti postojanja više istina, potreba za traganjem za onom pravom, možda "nešto više jedinom" no što su ostale, ne samo što su provejavala delima nego su se dela, čini se, u najvećoj meri na njima i zasnivala. Darinka Nikolić među tim delima izdvaja: "Ako se sugestivnošću i snagom emocija koje izaziva kod recipijenta može vrednovati umetnički, u ovom slučaju pozorišni čin, onda je predstava Opsada crkve Svetog Spasa, koju je, po sopstvenoj dramatizaciji istoimenog romana Gorana Petrovića, na scenu somborskog Narodnog pozorišta, postavio Kokan Mladenović, jedan od najznačajnijih događaja na domaćoj sceni u poslednjih nekoliko godina... Njegov rediteljski prosede, a potpuno u skladu s tekstualnim predloškom, njegovom temom i centralnom idejom (opsada kao konstanta našeg trajanja kroz vekove, do današnjih dana, opsada spolja i iznutra) počiva na čvrstom konceptu koji se asocijativno oslanja na pučki teatar, na panoptikum, na fresko-slikarstvo i, konačno - u scenografskom i miznascenskom rešenju - ne kao citat, već kao logikom predloška provocirano prizivanje svojevremeno kultne predstave Ljubiše Ristića Misa u a-molu.32
Na 49. Sterijinom pozorju, 2004, koje je počivalo na "tradiciji i inovaciji", uvodu nacionalnog teatra u internacionalni kontekst, Narodno pozorište iz Sombora se pojavilo s predstavom Gospođa ministarka (u režiji Gorčina Stojanovića) čiji je značaj, između ostalih vrlina, selektor Ivan Medenica video i u rediteljskom pomeranju koje se očituje u tome što se "Živkina ambicija ne prikazuje kao groteskna mentalitetska devijacija, već kao logično iskušenje s kojim se suočava pojedinac u svakom društvu obeleženom naglim, oštrim i velikim promenama".33
Kako se na 49. pozorju spontano formirao jedan "minijaturni podskup" - dve postavke Gospođe ministarke (druga je u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda, u režiji Jagoša Markovića) reditelj Gorčin Stojanović je zamoljen da komentariše taj "fenomen": "Na Sterijinom pozorju često se dešava da bude više izvedbi jednog komada - bilo je svojevremeno i tri izvedbe Oslobođenja Skoplja. To je, smatram, normalna situacija za jednu veliku pozorišnu sredinu. Ogromna je, međutim, sramota što se Gospođa ministarka prvi put igra na Pozorju... Tradicija igranja Ministarke bila je tradicija bekeljenja i nekakvog scenskog prostakluka. Objašnjenje može da leži i u selektorskom snobizmu, jer Nušić se nije baš dobro provodio na Pozorju ukoliko nije bio u pitanju, recimo, radikalan pomak kao svojevremeno Mijačeva Pučina, koja je bila melodrama pretvorena u komediju, a to je bilo pre, bogami, 25 godina!"34
***
Uspeh somborskog teatra na Sterijinom pozorju uticao je na potvrđivanje i na drugim festivalima: Bitef, MES, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, Dani komedije... Ne zaboravimo ni sledeći aspekt: odnos društva/vlasti prema pozorištu u unutrašnjosti koje je učestvovalo na Sterijinom pozorju! Dometi koji su postizani u Somboru tokom sedamdesetih godina, uticali su da se postepeno promeni odnos u Somboru, Vojvodini, pa i celoj Srbiji , prema ovom pozorištu. Predstave su učinile da u ovoj sceni javnost vidi vitalnu kulurnu instituciju, pa je stoga omogućeno u dva maha da se izvrši kompletna generalna rekonstrukcija pozorišne zgrade i opremi novom tehnikom, kako bi bila osposobljena i za najsloženije teatarske eksprimente i spektakle.
Kao ilustracija promena neka posluži uspomena Tomislava Tanhofera na Gavelin rad u Somboru, sa trupom Srpskog narodnog pozorišta na redovnom gostovanju u Somboru, pred Drugi svetski rat. Tako će se uočiti istinska reformatorska uloga Nikole Petrovića Pece i uticaj Sterijinog pozorja na formiranje pozorišne svesti u ovom bačkom gradiću: "Jadni Gavella! Kazališna zgrada u Somboru bila je zapuštena i stara, upotrebljavana samo povremeno, kad bi naišlo neko pozorište na gostovanje, ili neka putujuća trupa. Sve prostorije, i foyer i gledalište s dva reda loža, i pozornica i dvije tri sobice koje su služile kao oblačionice... Sve sitno, zapušteno, prašno, natrulo, bez 'tehnike', bez uređaja za osvijetljenje, s uzanim otvorom pozornice prema gledalištu koje mu je ličilo na kokošinjak"35 Sve su ovo dokazi o snažnom razmahu somborskog pozorišta koji je iniciran uspehom na Sterijinom pozorju s predstavom Ženidba i udadba! Osim adaptacije, Opština je tada nagradila Pozorište s ondašnjih milion dinara, o čemu postoji povelja, obnovila transportna sredstva...
U kakvim okolnostima se radilo, a pogledajmo produkciju! "Pozorište u Somboru koje, zbog renoviranja i dogradnje svoje zgrade, radi u neredovnim uslovima, pripremilo je pet premijera. Četiri prikazana dela pripadaju novijoj, odnosno savremenoj literaturi, domaćoj... Peta premijera sazdana je na dramatizovanoj pripoveci Švabica Laze Lazarevića, istaknutog srpskog pripovedača s kraja prošlog veka. Dakle četiri savremna dela prema jednom klasičnom". Ili: "Narodno pozorište u Somboru je i u ovoj sezoni predstave prikazivalo u improvizovanom prostoru, jer adaptacija i dogradnja njegove zgrade nije bila dovršena. Iz tih razloga pripremilo je samo pet premijera."36 Uz to, pozorište je dostiglo reprezentativni nivo, pa mu je tako omogućeno da sudeluje na Petom internacionalnom festivalu u Meksiku, sa predstavom Ženidba i udadba, tokom sedamdesetisedme godine. Zatim je ova predstava prikazana u Poljskoj, sedamdeset devete, i u Švedskoj osamdeseti prve."37
Potom, kao tekovinu učešća na Sterijinom pozorju valja pomenuti i dugovečnost festivalskih predstava: "Ipak, kad je reč o uspehu, neodoljivo se nameće jedan drugi podatak koji govori o tome da je predstava Švabice koja je u pretprošloj sezoni postigla tako sjajan bilans kod stručnih ocenjivača, ostvarila i, za naše prilike, zavidan uspeh kod publike: prikazana je tokom tri sezone 70 puta pred oko 20.000 gledalaca."38
***
Sterijino pozorje je odavno svest savremenog jugoslovenskog pozorišta. Ali, sasvim je moguće da je ova priča izlišna, jer u zemlji istrošenih pozorišnih modela više zaista ništa nije bitno. Uslovna podela na prestonička i provincijska pozorišta, možda zaista više ne postoji. Znamo da u pojedinim mestima postoje pozorišta koja nemaju ansambl, a u prestonici i drugim većim gradovima imamo i pozorišta koja se ni po čemu ne razlikuju od pozorišta u provinciji. Sombor, sa stalnim ansamblom, repertoarom, potom strukturom, organizacijom, ostaje usamljeni primer povodom koga bi se sasvim primereno mogao parafrazirati Mile Korun, kada govori o Sterijinom pozorju: "To je krug ljudi opsednut željom da se prodre u suštinu pozorišne stvari (...) Sterijino pozorje: to je stalni podsticaj svima osetljivim, u nepoznato i buduće usmerenim jugoslovenskim pozorišnim umetnicima."

F U S N O T A
..1 Slobodan Selenić: "Jedna četvrtina veka", Katalog jubilarnih 25. jugoslovenskih pozorišnih igara, Sterijino pozorje, Novi Sad 1980, str. 9.
..2 Ivan Medenica: "Srpske i druge drame", Teatron, br. 119/120, Beograd 2002. str. 7.
..3 Slobodan Selenić: "Jedna četvrtina veka", Katalog jubilarnih 25. jugoslovenskih pozorišnih igara, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1980, str. 8.
..4 Kate Kapuralica je najveći vrh somborske pozorišne produkcije i jedan od pozorišnih fenomena poslednje decenije minulog veka.
..5 Okupljajući ih sve oko svoje ideje da Gordanu učini stvarnom na Kostićev mogući način, u novim okolnostima, Zoran Ratković je stvorio samosvojnu scensku laboratoriju, alhemijsku radionicu scenske reči, zvuka i pokreta... Reditelj Ratković je dobro pronikao u Kostićevu ironičnost na račun naciona, sve do njegove krajnosti u večnoj raspetosti između carstva zemaljskog i nebeskog, u lažno herojstvo, a dograđivanjem dramaturškog predloška značajno je, u ulozi koautora, istakao upravo varljivost stvarnog prizora i večnu kob." (D. Kecman)
..6 Miloš Lazin: "Središte opusa", Jubilarne 25. jugoslvensake pozorišne igre 17-26. april 1980, Sterijino pozorje, Novi Sad 1980, str. 26.
..7 Vladimir Stamenković: "Predlog selektora", Jubilarne 25. jugoslovensake pozorišne igre, 17-26. april 1980, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1980, str. 57.
..8 Milutin Karišik: "Neke karakteristike repertoara u sezoni 1981/1982", Almanah pozorišta Vojvodine 79/80, 80/81, 81/82, Pozorišni muzej Vojvodine i Zajednica profesionalnih pozorišnih organizacija Vojvodine, Novi Sad 1985 isto, str. 147.
..9 Aleksandar Milosavljević: "Izveštaj selektora 40. Sterijinog pozorja", Katalog 40. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1995, str. 4.
10 Petar Grujičić: "Reč pisca", Katalog 40. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1995, str. 24.
11 Miodrag Kujundžić: "Tužna Šamikina sudbina"; Katalog 40. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1995, str. 25.
12 Ivan Medenica: "Vera i ironija", Katalog 42. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1997, str. 22.
13 Aleksandar MIlosavljević: "Metafora čežnje", Katalog 42. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1997, str. 23.
14 Artur Skelton: "Kome se obraćamo i šta im govorimo", Scena 1-2, Novi Sad 2000, str. 23.
15 isto
16 Darinka Nikolić: "Vreme bez smeha", Katalog 43. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1998, str. 5.
17 Vladimir Stamenković: "Dramaturška beleška", Katalog 43. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1998, str. 10.
18 Željko Jovanović: "Probijanje 'zvučnog zida' ", Katalog 43. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1998, str. 11.
19 Petar Volk: "Afera nedužne Anabele", Katalog 43. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1998, str. 11.
20 Svetislav Jovanov: "Rat u ogledalu", Katalog 44. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1999, str. 25.
21 Jagoš Marković: "Reč reditelja", Katalog 44. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1999, str. 60.
22 Isto
23 Ksenija Radulović: "Kako je tužna naša 'Rusija", Katalog 44. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1999, str. 61.
24 Aleksandar Milosavljević: "Reč kritike", Katalog 41. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1996, str. 32.
25 Darinka Nikolić: "Tri Evina lica", Katalog 44. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 1999, str. 50.
26 Svetislav Jovanov: "Fiat Thalia", Katalog 45. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2000, str. 5.
27 Isto, str. 6.
28 Slobodan Selenić: Katalog 45. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2000, str. 33.
29 Kokan Mladenović: "Srbi uvek biraju gore", "Katalog 45. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2000, str. 33.
30 Željko Jovanović: "Razum, čast i ludilo", "Katalog 45. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2000, str. 34.
31 Darinka Nikolić: "Grupni portret", Katalog 45. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2000, str. 35.
32 Darinka Nikolić: "Panoptikum fantastike i zbilje", Katalog 47. Sterijinog pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2002, str. 35.
33 Ivan Medenica: " Izveštaj selektora 49. Sterijinog pozorja", Srerijino pozorje, Novi Sad 2004, str. 11.
34 isto
35 Tomislav Tanhofer: Samo sjećanja, Pozorište, 1, januar-februar, Tuzla, 1968, str. 86.
36 Milutin Karišik: "Neke karakteristike repertoara u sezoni 1979/80". Almanah pozorišta Vojvodine 79/80, 80/80, 81/82, Pozorišni muzej Vojvodine i Zajednica profesionalnih pozorišnih organizacija Vojvodine, Novi Sad 1985, str. 86.
37 Petar Volk: "Pozorišni život u Srbiji 1944-1986", FDU Institut, Beograd 1990, str. 317
38 Isto, str. 149