O pedesetgodišnjici Sterijinog pozorja pišem sa znatne prostorne i vremenske distance: iz Amsterdama umesto iz Novog Sada ili Beograda, i s ogradom da od 1991. nisam čak ni posmatrač, već više osluškivač šta se sa Pozorjem dešava. Kao novosadski gimnazijalac bio sam od sredine šezdesetih godina svedok a kasnije kao student dramaturgije i pozorišni profesionalac često učesnik raznih aktivnosti Pozorja, sem tokom poslediplomskih studija u SAD 1973-77. i opet osamdesetih godina, kada sam se privremeno sklonio od autonomaške uzurpacije Pozorja, za koju sam znao da je prolazna.
Pedeset godina Pozorja moglo bi se opisati kao istorija političkog prisvajanja više nego političkih incidenata i intervencija. U bivšoj Jugoslaviji, sve što je bilo javno bilo je istovremeno političko i politizovano, dakle politički potencijalno eksplozivno i stoga politički kontrolisano. Za to nije bila potrebna neka formalna cenzorska ustanova jer je samocenzura bila ugrađena u kulturne institucije, njihove direkcije i savete, s dovoljno društveno političkih radnika u ulogama protivpožarnih nadzornika, a ako treba i vatrogasaca dobrovoljaca. I sam nastanak Pozorja proističe iz političke ideje da se Novi Sad afirmiše kao kulturno politički centar nasuprot dominaciji Beograda. Inicijatori i dugotrajni funkcioneri Pozorja, Raša Radujkov i Miloš Hadžić, bili su politički ljudi u pozorištu, nadasve lojalni jugoslovenskom jednopartijskom projektu, ali u okviru tog projekta skloni da jačaju novosadsku protivtežu beogradskom centralizmu i kulturnom monopolu. Toj sklonosti dobro je došla umetnička ideja da se godišnjim festivalom stimuliše razvoj savremene dramaturgije u pozorištima Jugoslavije, gde se zbog političke kontrole ta repertoarska odrednica retko pojavljivala. Posle 25 godina Pozorje je moglo da zaključi da je taj cilj uspešno postignut i da savremena domaća dramaturgija zauzima bitno mesto u repertoaru, uživa veliku popularnost i diči se odličnim tekstovima tri generacije autora u izvrsnim inscenacijama.
Srećom, Pozorje je postalo više nego prolećni festival i ostvarilo je ozbiljan institucionalni razvoj, ubrzan u nekim periodima, usporen u drugim, u zavisnosti od opštih jugoslovenskih političkih vetrova, vojvođanske političke mikroklime, i inovatorske rečitosti na čelu SP (osobito u vreme Para i Stamenkovića). SP nije žalilo energije za rasprave o samoupravnom modelu pozorišta ali se klonilo rasprava o pozorištu kao sistemu, iz zazora da bi ta rasprava mogla da dovede u pitanje politički sistem. Pozorišni sistem shvatao se dugo kao nešto monolitno, homogeno i postojano: stotinak istovetnih repertoarskih teatara, a svaka druga moguća komponenta ili varijanta bila je nezamisliva ili marginalizovana kao aberacija. O rđavom pozorišnom životu u takozvanoj provinciji, sa oko pedeset postojano problematičnih repertoarskih teatara, govorilo se malo, kao o materijalnom i profesionalno tehničkom nedostatku, a ne kao sistemskom problemu. Iako je Centar za dokumentaciju SP uspevao da dokumentuje pozorišnu proizvodnju u zemlji, a donekle i prezentaciju (broj predstava, gledalaca, gostovanja), ti podaci nisu služili za kritičku analizu sistema.
Veza SP s politikom doticala je sam vrh vlasti. Simbolički se to očitovalo u dvema posetama predsednika Tita, a sam egzegeta političkog sistema Kardelj pojavljuje se kao uvodni govornik na trijenalnom međunarodnom simpozijumu pozorišnih kritičara i teatrologa 1973, s ispraznim referatom koji postaje još nedokučiviji u simultanom prevodu na engleski i francuski. Kasnije, egzegeza postaje privilegija Dušana Popovića koji je pokušavao da u sebi spoji politički autoritet i pozorišnog eksperta, pojavljući se kao estetički konzervativac i ideološki dogmata, u saveznistvu sa Predsednikom SP Vidmarom. Ta vrsta političke mezalijanse donosila je neko vreme Pozorju ugled, uticaj i sredstva ali je ograničavala tematski raspon angažmana i napokon delovala kompromitantno, osobito s Vidmarovim vatrogasnim priredbama i autoritarnim ekskomunikacijama neposlušnika i posle kampanje Popovića i njegovih vojvođanskih partijskih drugova protiv predstave Golubnjača 1983.
U međunarodnoj politici SP je bilo veoma uspešno: građenjem mreže kontakata i relacija, preko IATC i drugih profesionalnih organizacija, kvalitetom gostoprimstva, međunarodnih izložbi i simpozijuma, iako je i tu bilo odjeka hladnoratovskih okolnosti, a radikalna antiizraelska politika vlasti onemogućavala je neko vreme učešće israelskih kolega. Taj međunarodni kapital SP očitovao se u spremnosti stranih kolega da učestvuju na međunarodnom simpozijumu 1991, nekoliko nedelja pre raspada SFRJ, i ponovo 2000, posle NATO intervencije.
Glavni umetnički i profesionalni učinci SP ostvareni su uprkos politici, političkim interesima, pristiscima i intervencijama. Mnoge su predstave bile javni činovi određene političke težine: Kongres, Druga vrata levo, Oslobođenje Skoplja, Misa u a molu, Hrvatski Faust... sve do Sv. Save, odigranog bez problema u Novom Sadu 1990 a zaustavljenog dan kasnije nacionalističkim nasiljem u Beogradu. Pojava tih predstava na Pozorju afirmisala je kritičko mišljenje i kritičku percepciju stvarnosti i prošlosti. Nisam bio član Glavnog odbora SP ali ne verujem da se u tom organu pre 1991. ikad vodila ozbiljna diskusija o bilo čemu. Režija je bila minuciozna a protokol dominantan. Ali na tribinama je često bio moguć otvoren i kritički diskurs. Žiriji uglavnom nisu dozvoljavali da im se naređuje iz političkih centara, što se desavalo nekim drugim festivalima. Neki selektori su pravili političke ustupke s nepotrebnom snishodljivošću. Publikacije SP su sve bile politički nekontroverzne (uključujući i moju knjigu Teatar razlike, objavljenu 1989). Simptomatično je da do 1991. SCENA nijednom nije zabranjena dok su mnogi časopisi stradali od nadobudnih tužilaca i sudija. Međunarodni odnosi u bivšoj Jugoslaviji manifestovali su se na Pozorju ne toliko kao sučeljavanje različitih kulturno-političkih koncepcija već kao privatni animoziteti i navijanje naspram kojih su stajala postojana međunacionalna prijateljstva i mnogo kolegijalne solidarnosti. Za mene i mnoge u mojoj generaciji SP je početna tačka u izgradnji vlastite mreže ličnih kontakata i zamišljanju integralnog jugoslovenskog kuturnog prostora, a to je bila i orijentacija SCENE od prve redakcije.
Posle raspada Jugoslavije umetnički i kulturno politički smisao Pozorja doveden je u pitanje. Ipak, institucija se održala uprkos dominantnoj politici mržnje, rata i pljačke Miloševićevog režima. I nije se dala staviti pod kapu militantnog nacionalizma. Festivalska formula revidira se sporo i neodlučno i - koliko mogu da vidim - nedovoljno se formuliše u funkciji razvoja pozorišta u izmenjenim okolnostima - političkim, kulturnim, ekonomskim... i u odnosu na izmenjenu festivalsku konstelaciju u Evropi. Opet izostaje prethodna rasprava o kulturnoj politici zemlje i pozorišnom sistemu da bi se došlo do definicije šta SP treba da bude kao institucija i kao festival i kakvu razvojnu ulogu valja da igra u tom sistemu. U međuvremenu je SP od nekad ugledne savezne institucije postalo opštinsko siroče.
Trijumf domaće drame, ostvaren zahvaljujući Pozorju, nastavlja se i zamisliv je i bez SP.
Ali valja uzeti u obzir i promenu odnosa dramski tekst - teatarski čin, ostvarenu u poslednjih 50 godina razvoja scenskih umetnosti. SP je u skelama - kao što je i Srbija u skelama: politički, institucionalno, ekonomski. Remontni radovi su se razvukli, rokovi su prošli, kašnjenje je veliko, gubici ogromni. Kad razmišljam o budućnosti Pozorja (uz sve rizike da mi se prebaci da je to lako iz mojih amsterdamskih okolnosti i da više ne poznajem i ne razumem lokalni kontekst), mislim kako iskoristiti demokratski prostor stvoren u Srbiji oktobra 2000, ma koliko je on skučen i slabašan. Ipak, u njemu je moguće misliti regionalno i evropski, a ne samo nacionalno i autonomaški. Ozbiljno predlažem desetogodišnji moratorijum na bilo kakve nagrade - dok se ne vaspostave vrednosti i ne artikulišu kriterijumi i ne proširi krug učesnika i odlučilaca. Valjalo bi osnažiti dokumentarnu funkciju kao vid kolektivnog pamćenja - to je konkretni materijal protiv svečarskih mitologija koje su uvek vrlo popularne u Novom Sadu i pojaviće se neizostavno i prilikom proslave pedesetogodišnjice Pozorja. Internacionalni kontakti pozorišnih profesionalaca u Srbiji dramatično su smanjeni, a putovanja u svet otežana, što čini međunarodnu funkciju SP i kredibilitet još važnijim. Vitalitet SP teško mi je zamisliv u lokalnoj perspektivi bez umetničke i institucionalne konsolidacije SNP-a jer SNP odlučno utiče na pozorišnu konstelaciju Novog Sada tokom godine, u produkciji, razvoju publike i formiranju pretežne slike scenskih umetnosti u medijima. SP kao festival ne bi smeo da bude kompenzacija za sezonu osrednjosti SNP-a. U okviru zemlje, SP kao razvojna profesionalna institucija ne može da ima mnogo učinka bez pomaljanja ozbiljne sistemske kuturne politike, što još izgleda nije na dnevnom redu.
I zato se Sterijino pozorje posle 50 godina nalazi na kraju puta, kao institucija možda lišena misije i smisla, ili je ponovo na samom početku, sa mnogo težim potencijalnim zadatkom nego što je jačanje repertoarskog udela savremene domaće drame. Može da proslavi pedesetogodišnjicu, podeli povelje i medalje, i da se potom ukine, a arhiv, dokumentaciju i biblioteku preda nekom drugom. Ako hoće da bude samo festival, može to da (p)ostane, nešto bolji ili gori, smisleniji ili nebitniji nego mnogi drugi festivali u okolini. Sa festivalom Bonner Biennale, nedavno preseljnim u Wiesbaden, i njegovim uticajem na cirkulaciju tekstova u evropskim razmerama svakako ne može da se takmiči. Ako hoće da bude nešto više od festivala, moglo bi da se sa dobro probranim partnerima okrene najbitnjim stvarima: ulozi pozorišta u društvu nezavršene demokratske konsolidacije, opterećenom moralnim hipotekama i političkim fantazmagorijama; artikulaciji trećeg puta pozorišta, između komercijalne eksploatacije i ideološke manipulacije, ulozi scene kao tribine građanskog društva i njegove uobrazilje. Možda prava politička uloga Pozorja tek počinje kad prođu svečanosti pedesetogošdinjice?
----------------
Dr Dragan Klaić, nekadašnji profesor FDU u Beogradu i bivši kritičar NIN-a i Politike, živi u Amsterdamu kao predavač, istraživač, konsultant i esejista. Njegova najnovija knjiga je Europe as a Cultural Project. The Final Report of the Reflection Group of the European Cultural Foundation, Amsterdam 2005 (www.eurocult.org/publications).