53. STERIJINO POZORJE 2008.

S E L E K C I J A...K R U G O V I

Sterijino pozorje

Novi Sad

26. maj - 5. jun 2008.

F
O
T
O

A
L
B
U
M

SUBOTA...-...3 1....M A J...2 0 0 8.

SNP - Scena "Jovan Đorđević"

21:30

N E D E L j A...-...1....J U N...2 0 0 8.

SNP - Scena "Jovan Đorđević"

20:00

1977. (Simpatizeri; Sedam jarića; Hamlet-mašina)

Staatstheater Stuttgart – Schauspielhaus, Štutgart

www.staatstheater.stuttgart.de

Reditelj ŠTEFAN KIMIG

Muzika MIHAEL VERHOVEC
Video ROBERT ZAJDEL
Dramaturg KEKE ŠMIT
Asistent režije MAREN VAFENŠMID
Asistent scenografa MATIJAS KOH
Asistent kostimografa LEA LIHTVIC

Premijera: 10. oktobar 2007.

Igraju
	SILjA BEHLI
	KATJA BIRKLE
	IŠTVAN RAC
	MIHAEL VERHOVEC

P O Z O R I Š T E......

ŠAUŠPILHAUS ŠTUTGART (SCHAUSPIELHAUS STUTTGART)

Jedna od najznačajnijih pozorišnih scena nemačkog govornom području i više puta pozivana na festivale u Nemačkoj i van nje – od 2005. ima novo umetničko rukovodstvo. Sa Haskom Veberom / Weber, posle dvanaest godina, ovo tradicijom bogato pozorište, dboilo je reditelja za intendanta. Cerntralna predstava prve sezone bio je Geteov (Goethe) Faust. Iz Faust-materijala potekle su programske linije koje su dovele do projekata, narudžbina i koprodukcija. ŠAUŠPIL ŠTUTGART je 2006. u kritičarskim anketama dva časopisa - Theater heute i Die deutsche Bühne izabran za „Pozorište godine“. U sezoni 2006/07, u središtu programa bila je obnova književnog dela Ulisa Džemsa Džojsa (James Joyce). Program sezone 2007/08, u znaku pojma “SUPROTSTAVLJENI SVETOVI”, započeo je tromesečnim projektom Krajnja stanica Štamhajm na temu ‘Namačka jesen’ za koju je nastala i predstava 1977.

P R E D S T A V A......

1977: Hajner Miler (Heiner Müller) piše Hamlet-mašinu; otmica "Landshuta" (13. oktobra 1977. otmica "Lufthanzinog" Boinga 737 "Landshut" – prim. prev.) dovodi do eskalacije «Nemačke jeseni»; devojčica u majčinoj utrobi oseća turbulencije toga vremena.
Trideset godina kasnije, kao mlada glumica, u opremi viteza, zdušno radi i izgara na Milerovoj Hamlet-dekonstrukciji: raskupusan porodični album ubijenih očeva, rodoskvrnih majki i silovanih žena; na margini borbi intelektualac nesposoban za akciju. Uz to, bajka o zlom vuku, pank, zavođenje, udaraljke i muzika: nežno-divlja poslednja strofa o jednom, prošlom vremenu.

Na početki Kimigove predstave o RAF-u, vidi se mlada glumica, Katja Birkle, divljeg, vrlo zanimljivog indijanskog lica, kako baulja po šatoru za kampovanje pri čemu je prati kamera. Šator treba da simbolizuje uterus majke Katje Birkle, jer u jesen 1977. glumica još nije bila rođena. S dozom čuđenja, njeno kazivanje o događajima tog doba terora zvuči kao ružna beskrajno daleka strahotna priča. Lekcija o nevinosti onih kasnije rođenih.
Kimig nastavlja pravom bajkom o vuku i sedam jarića a potom priča Hamlet-mašinu, kao manifest vrline terorizma i hvalisavosti nemačkog pesništva. Ali najsnažnije deluje kratki tekst, osvrt unatrag, koji u mikrofon, uz specifično gibanje, govori glumica Silja Behli: U pokliču protiv generacije očeva, RAF-teroristima nije palo na pamet ništa bolje od mržnje prema onima koji su u Hitlerovoj Nemačkoj bili najomraženiji – Jevreji i Amerikanci .To je Kimigova lekcija o krivici.
Pored Štutgarta i njegovog projekta Poslednja stanica Štamhajm i druga nemačka pozorišta obeležila su tridesetogodišnjicu Nemačke jeseni.

Projekat Poslednja stanica Štamhajm
Pre trideset godina Štutgart je bio centar nemačke i međunarodne javnosti. Procesi pripadnicima RAF-a (Rote Armee Fraktion / Frakcija Crvene armije) u Štamhajmu, otmice i ubistva saveznog državnog tužioca, samoubistvo Andreasa Badera (Baader), Gudrun Enslin (Ensslin) i Raspea, bili su vrhunac spirale nasilja koje je potresalo Saveznu Republiku Nemačku.
Ubistva, koja je počinila takozvana druga generacija RAF-a, upućivala su na Štamhajm kao jezgro nasilja. Po kratkom postupku doneti su zakoni kako bi se RAF-zatvorenici sprečili da komuniciraju međusobno i sa spoljnim svetom. Sami teroristi su govorili o mučenju izolacijom. Zemlja je bila podeljena. Ako bi neko posumnjalo u pravilnosti državnih mera koje su preduzete, da li je to značilo da je simpatizer? Da li je RAF bio rezultat nedovoljnog razotkrivanja suštine diktature nacional-socijalizma? Označava li, možda, jesen 1977. kraj poratnog doba koje je, činilo se, zbrisao pokret 68? Koliko je RAF bio deo jednog međunarodnog terorističkog pokreta i da li veze terora iz sedamdesetih sežu do današnjih dana? Da li je politički motivisana pobuna manjina postala politički aktivna samo zbog primene sile i zbog medija.
Šaušpil Štutgart, zajedno sa partnerima iz grada i regiona, sa umetnicima iz cele Savezne Republike razmatra ova pitanja. Tokom jedne nedelje u septembru, oktobru i novembru 2007, različitim estetikama, otvorena su, na umetničkom planu, pitanja ‘RAF-kompleksa’, a za nas, danas, iz bitnog aspekta . Predstave su pratili razgovori, dokumentarni filmovi kao i izložbe.

R E Č...S E L E K T O R A......

U periodu kada se, početkom leta, bude održavalo 53. Sterijino pozorje obeležavaće se tačno četrdeset godina od studentske pobune i drugih burnih političkih događaja iz sad već istorijske 1968. godine. Osim društvenih potresa koji je taj pokret prouzrokovao u celom svetu, pa tako i u bivšoj Jugoslaviji, on je imao značajnih odjeka i u umetnosti onog vremena, a prevashodno u teatru. Neki od najznačajnijh lokalnih, jugoslovenskih refleksa ’68. bili su registrovani, između ostalog, i na Sterijinom pozorju, prouzrokujući adekvatnu estetsku i ideološku turbulenciju. Danas, četrdeset godina kasnije, berlinski zid je pao, Evropa se ujedinila, Jugoslavije više nema, a iza nas je, u ovoj zemlji, mučna decenija građanskog rata, a na izmaku je i decenija spore i nedovršene demokratizacije društva i ekonomske tranzicije. Naš teatar posle petog oktobra veoma bojažljivo ulazi u koštac s društvenim i političkim problemima postmiloševićevske Srbije, a socijalistička prošlost ove zemlje je poseban tabu: ona se površno tretira samo kao mračna diktatura, a bez potrebe za kritičkim i dijalektičkim sagledavanjem i eventualnim prepoznavanjem nekih pozitivnih tekovina. U tom kontekstu ni revizionistički ili reformatorski levičarski pokret iz ’68 nema adekvatan tretman.
Takva je situacija u našem pozorištu, ali ne i u evropskom: program Krugova posvećen je, dakle, problematizovanju levičarskog, šezdesetosmaškog nasleđa, i to kako na tematskom tako i na nivou pozorišnog jezika. Pitanja koja otvaraju ovogodišnji Krugovi jesu: kako danas gledamo na ’68 i sve ono što je iz nje nastalo u političkom smislu? da li je danas moguća radikalna politička promena zasnovana na naprednim idejama? da li u savremenom pozorištu postoji i neko estetsko nasleđe tog perioda?

Ivan MEDENICA

R
E
D
I
T
E
L
J

Š
T
E
F
A
N

K
I
M
I
G

ŠTEFAN KIMIG
Rođen je 1959. u Štutgartu. Studije glume završio je 1984. u Minhenu. Kao asistent režije radio je u Šiler-teatru (Berlin), potom, osam godina, kao slobodni reditelj u Holandiji (Amsterdam) i Belgiji, u neinstitucionalnim pozorištima. Saradnja sa Fridrihom Širmerom (Friedrich Schirmer), intendantom pozorišta u Frajburgu, i njegovim timom, započinje 1991. i traje da danas, do režije 1977 u Štatsteateru u Štutgartu. Režirao je – bilo kao stalni ili slobodni reditelj, u vodećim pozorištima, u mnogim nemačkim i austrijskim gradovima – i savremena i klasična dramska dela.
Kimig je jedan od najdinamičnijih reditelja svoje generacije, bez specifične estetike ili određenih šema. Pristupa predstavi jedinstvenom mešavinom ljubopitstva i skepticizma, opreza i poštovanja. Tekstove često donosi integralno, a onda, iznenada, klasičan tekst – na primer, Mnogo vike ni oko čega – miksuje s potpuno modernim tekstom Rajnalda Geca (Rainald Goetz). Voli diskontinuitet i otvoren kraj predstave, o čemu svedoči i njegova primedba: "Iznad svega, morate da naučite da gledate pažljivije i ambivalnetnije."
Zanimaju ga konflikti u mikrostrukturama svakodnevnog života i u porodici, a ne u društvu kao celini. «Porodica je kolevka pritiska i laži, one stare šeme i slike ?porodice? i idiličnih ?odnosa? više ne funkcionišu», kaže Kimig.

R E Č...R E D I T E L J A ...

... pitanja Štefanu Kimigu
Kao čovek rođen u Štutgartu, kakva su tvoja lična sećanja na jesen 1977?
Tada je na uglu ulice Hauaptšteter i Vilhelm trga bila knjižara. Često sam odlazio tamo i kupovao književna dela. Stanovali smo sasvim blizu, u Daneker ulici. I svaki put, kada sam ulazio ili izlazio, snimala me je služba bezbednosti, koja je imala sedište na sigurnoj udaljenosti. Dakle, kontrole, kontrole, strah, nervoza.
U izvesnoj meri sa Hamlet-kamenolomom Hajnera Milera ustremljuješ se na vruće vreme tih dana. Šta povezuje "Hamlet-mašinu" s teroristima RAF-a?
RAF je gigantski, maninčno opsesivni, gorki neuspeo poduhvat. A Hajner Miler u svom tekstu se bavi istraživanjem krute i nezgrapne fiksacije na određeni, jedan jedini stav u političkom kontekstu. Treba pronaći samo JEDAN stav, uvek samo onaj jedan stav, za koji nam se čini da ga se moramo malograđanski i sa strahom pridržavati. Istraživanje se prema Mileru odvija 1977, i to i u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. U tom tekstu se oseća, tu se već neko kreće između granica, poznaje obe strane, a Zid će pasti dvanaest godina kasnije.

Č A S...I S T O R I J E ...

Frakcija Crvene armije (Rote Armee Fraktion – RAF), poznata i kao Bader-Majnhof grupa ili banda, jedna od najuticajnijih levičarskih, zapadnonemačkih militantnih organizacija. Deluje kao "urbana gerila" od 1970. do 1993. (zvanično 1998).
Sve je počelo na studentskim protestima kasnih šezdesetih, kada je tokom nereda smrtno ranjen protestant koga je ubila tadašnja zapadnonemačka policija. I za vreme kasnijih demonstracija protiv rata u Vijetnamu, nemačka policija je veoma brutalno delovala. Vođa protesta je ubijen...
Javlja se ekstremna reakcija na nacističku prošlost. Mladi Nemci se pitaju zašto je generacija njihovih očeva učestvovala u grozotama nacizma. Shvatili su da su mnogi bivši nacisti i dalje deo sistema i policije koja napada njihove demonstracije, ponekad i ubilačkom silom, pa mnogi gube svaku veru u demokratski potencijal političkog poretka i okrećei se oružanoj borbi.
Godine 1968. Andreas Bader i Gudrun Enslin podmeću požar, do temelja spaljuju veliku robnu kuću u Frankfurtu i ostavljaju grafit: "Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima." Bader je uhapšen a iz zatvora spektakularno beži uz pomoć poznate novinarke Ulrike Majnhof, koja je u to vreme pozitivno pisala o studentskim protestma i kritičke članke o ponašanju policije, šireći bunt: "Ako zapalite jedan automobil, to je krivično delo, ako zapalite na stotine automobila, to je politički aktivizam." Ili: "Policajci su svinje. Zapravo, oni su gori od svinja. Ubijanje policajaca je neophodno u cilju oslobođenja. Čovek postaje drugačiji kada navuče uniformu. Čim je u uniformi, čovek postaje legitimna meta revolucionara." Ulrike Majnhof postaje jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napušta ugodni javni život i prelazi u ilegalu i oružanu borbu. Tako nastaje RAF.
Do kraja 1970. RAF je opljačkao tri banke u Berlinu, i ukradenim novcem stiže do Jordanske pustinje, na vojnu obuku u kampu Al-Fataha. Kupuju oružje. Počinje dugoročna saradnja s palestinskim militaristima.
Tokom 1971. pljačkaju banke širom Nemačke, tj. vrše “eksproprijaciju kapitala”. U. Majnhof piše zvanični manifest na kojem se prvi put pojavljuje njihov logo: crvena petokraka, preko nje kalašnjikov i natpis RAF.
Nemačkim vlastima je naročito teško padalo to što je mnogo mladih ljudi širom zemlje odobravalo ono sto je RAF činio. Tadašnje novinarske ankete pokazuju da bi svaki treći omladinac u Nemačkoj pružio utočište RAF-ovcima u bekstvu. Celu Nemačku trese groznica crvenog nasilja.
Od slobodnih članova i novih simpatizera formirana je druga generacija koja je izvela mnoge terorističke akcije, uglavnom u cilju oslobađanja članova prve generacije iz zatvora. A postojale su i treća, četvrta pa i peta generacija RAF-ovaca.
RAF je nastavio delovanje i kasnije ali zbog sloma komunizma njihov uticaj je postao zanemarljiv. Njihova poslednja velika akcija bila je podmetanje ogromne bombe i rušenje zidova ženskog zatvora u Vieterštadu 1993. Potpuno su se razišli tek 1998. kada je poslato i zvanično saopštenje "Rojtersu".
Andreas Bader je napisao i štampao pamflet "Kako ukrasti motocikl", koji je delio po dvorištima srednjih škola u Nemačkoj. "Kapitalistički sistem nikada ti neće dozvoliti da uživas u privilegijama koje imaju bogati. Moraćeš da se sam snalaziš. Otmi od bogatih!" – pisalo je, između ostalog, u pamfletu.

.O r g a n i z a t o r...z a d r ž a v a...p r a v o...i z m e n e...p r o g r a m a.