 |
|
|
|
S E L E K C I J A...K R U G O V I |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M |
|
 |
|
|
|
P E T A K...-...3
0....M
A J...2
0 0 8. |
Gimnazija "Laza Kostić" - Pozorišna dvorana |
|
21:30 |
|
|
|
Projekat prema motivima
Filipa Garela, Žan-Lik Godara i Žana Estaša
LIEBE 1968
BAT teatar - Akademija pozorišne umetnosti "Ernst Buš", Berlin |
|
|
|
|
Reditelj
ALEKSANDER HARIM
Scena, kostim JULIJA KNOJZELS
Muzika AURELIJEN BELO
Premijera:
23. februar 2007. |
|
|
|
|
Lili |
EVA MEKBAH |
|
Lik |
MATIJAS HUNGERBILER |
|
Veronik |
KRISTINA ATENŠTET |
|
Antoan |
FLORIJAN JAR |
|
Fransoa |
RAFAEL STAHOVJAK |
|
Lea |
MONIKA VIVEL |
|
|
|
|
| AKADEMIJA POZORIŠNE UMETNOSTI "ERNST BUŠ" |
|
|
|
Akademija pozorišne umetnosti „Ernst Buš” u Berlinu državna je škola pod upravom i pokroviteljstvom Senatske kancelarije za obrazovanje, nauku i istraživanje Savezne pokrajine Berlin.
Akademija ima bogatu stogodišnju tradiciju. Nastala je iz Pozorišne škole koju je osnovao Maks Rajnhart a koja je bila povezana s Dojč teatrom.
Godine 1951. ova škola stiče nezavisnost kao državna škola za pozorišne umetnosti i 1981. dobija status više škole (u čijem sastavu se našao i Institut za pozorišnu režiju), i sadašnji naziv. U doba Nemačke Demokratske Republike, predstavlja najprestižniji centar za obrazovanje glumaca i lutkara. Godine 1988. Katedra za režiju nudi i tečaj studija koreografije, osniva se i Katedra za ples sa studijama koreografije i scenskog plesa. Uvodi se trogodišnji program Bečelor studija scenskog plesa u saradnji s Državnom baletskom školom.
Nastavni kadar Akademije čine iskusni predavači, pozorišni pedagozi i ličnosti iz sveta umetnosti. Pored toga, mnogi renomirani berlinski glumci kao i pozorišni umetnici sa svetskih pozornica kao što su Robert Vilson, Peter Zadek i Angela de Kastro, koja se bavi umetnošću cirkuskih zabavljača klovnova, bili su gostujući profesori u ovoj školi.
Na Akademiji postoje katedre za glumu, lutkarstvo, režiju i ples
Gluma se izučava po konceptu koji se zasniva na najboljim tradicijama pozorišta na nemačkom govornom području a obuhvata i najznačajnije umetničke impulse iz svetskog teatra. Studije se zasnivaju na pozorišnim pogledima K. S. Stanislavskog i B. Brehta.
Lutkarstvo se izučava kao specijalizovana interpretativna umetnost, koja u funkciju stavlja materijalan medijum u izvođenju komunikativnog čina.
Katedra za ples je podeljena na programe Scenskog plesa i Koreografije. Scenski ples kao akademski program je jedini takve vrste u Nemačkoj.
Školske 2007/08. godine upisano je ukupno 200 studenata.
Akademija nema sopstveni kampus, ali poseduje studijsko pozorište. Sagrađeno je 1889. kao plesna sala, zgrada je služila i kao bioskop, da bi 1960. bila pretvorena u Berlinsko radničko pozorište „BAT”. Od 1981. tu je Katedra za režiju a služi kao prostor na kojem sve katedre izvode svoje diplomske, studijske i nastavne radove kao i za održavanje radionica. Više od decenije, ovo pozorište omogućava studentima da izvedu desetak novih produkcija (10–15 izvođenja mesečno), pred 115 gledalaca.
Akademija sarađuje s renomiranim berlinskim pozorištima kao što su Dojč teatar, Pozorište "Maksim Gorki", Ansambl Berliner i Šaubine.
Akademija učestvuje na godišnjim susretima pozorišnih škola s nemačkog govornog područja, u okviru Štandige Konferenc Šaušpilausbildung (SKS). Katedra za lutkarstvo se redovno predstavlja na međunarodnom „FigurenTheatre” Festivalu, a ove godine sarađuje i sa Salzburških festivalom. |
|
|
|
|
Pariz, maj 1968. Grupa mladih ljudi iz različitih sredina proživljava trenutak bunta, emancipaciju jedne generacije, kratki trijumf anarhije, trenutak opijen slobodom i neumerenošću. Imaju pred sobom samo jednu zajedničku noć koju provode u stanu bogatog Antoana. Dok odjeci uličnih protesta odzvanjaju čak do njihovih snova, oni raspravljaju o politici, razgovaraju o umetnosti, konzumiraju droge. Jedni slave nove slobode u privatnoj sferi, drugi sa zanosom evociraju anarhično nasilje kao društvenu misiju. Žele povratak prirodi i «slobodnoj ljubavi». Bune se protiv apsurdnog rata u Vijetnamu, protiv endemičnog materijalizma i budućnosti dosadnog života po ugledu na živote roditelja. Ali ubrzo će stići razočaranje stvarnošću. Grupa se gubi u narastajućoj pometnji života, žarki san o slobodi prepušta mesto rezignaciji. Grupa se raspada, ljubav se lomi, jedan mladić izvršava samoubistvo. Zar ideje i dela iz 1968, četrdeset godina kasnije, neće ostaviti samo nejasnu uspomenu, uspomenu na neuspeh? Grozničavo postavljeno pitanje ostaje: Kako bismo želeli da živimo?
Reditelju A. Harimu ove priče poznate su kao Istorija: udaljena, idealizovana ili opovrgnuta, od slučaja do slučaja. Postavio je sebi pitanje zašto su studentski protesti iz 1968. tako jasno nestali iz političke svesti ili se danas mogu smatrati greškom. U ono vreme, na zidovima Odeona, jednog od bastiona koje su zauzeli studenti, pisalo je: «Mašta preuzima vlast.» Zašto bes i srdžba uperene protiv nepravdi i bede, koje potvrđuje politika, danas ostavljaju mesta samo bolnoj uspomeni na negdašnji san? Zašto ideali ne mogu da prežive stvarnost? Zašto je od maja 1968. ostao samo kliše? Šta se desilo od 68. do danas pa nam mogućnost promene deluje tako daleko? Daleko od ideoloških rovovskih ratova. A. Harim i mladi glumci pričaju niz pojedinačnih priča koje se susreću, nadopunjuju i nestaju. Neke situacije jasno iscrtavaju puteve pojedinaca, druge postaju slika klime u društvu. Peva se, igra, seća, citira... Generacija koja 68. nije bila ni rođena, suočava se s Istorijom s dirljivom iskrenošću: zašto su, a to je i pitanje koje postavlja režija, naši životi danas obeleženi jednim takvim konformizmom? I kako mi to želimo da živimo?
Inspirisano filmom Stalni ljubavnici Filipa Garela (Srebrni medved, Venecija, 2005). Harim je dodao motive i tekstove Žan-Lik Godara, Žana Estaša, iz Dantonove smrti G. Bihnera i oproštajnog pisma Hajnriha fon Klajsta upućenog ocu. Iz toga nije nastala drama, već vešto spojen niz scena u čijem su toku različite konstelacije likova, ali i misaoni eksperimenti, izjavljuju se parole, pevaju revolucionarne pesme – a usput se pomalo prenosi ona lakoća koja je morala vladati tog pariskog maja, punog idealizma, želje za promenama.
Georg KAŠ (Junge Regie, 31. mart 2007.) |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
U periodu kada se, početkom leta, bude održavalo 53. Sterijino pozorje obeležavaće se tačno četrdeset godina od studentske pobune i drugih burnih političkih događaja iz sad već istorijske 1968. godine. Osim društvenih potresa koji je taj pokret prouzrokovao u celom svetu, pa tako i u bivšoj Jugoslaviji, on je imao značajnih odjeka i u umetnosti onog vremena, a prevashodno u teatru. Neki od najznačajnijh lokalnih, jugoslovenskih refleksa ’68. bili su registrovani, između ostalog, i na Sterijinom pozorju, prouzrokujući adekvatnu estetsku i ideološku turbulenciju. Danas, četrdeset godina kasnije, berlinski zid je pao, Evropa se ujedinila, Jugoslavije više nema, a iza nas je, u ovoj zemlji, mučna decenija građanskog rata, a na izmaku je i decenija spore i nedovršene demokratizacije društva i ekonomske tranzicije. Naš teatar posle petog oktobra veoma bojažljivo ulazi u koštac s društvenim i političkim problemima postmiloševićevske Srbije, a socijalistička prošlost ove zemlje je poseban tabu: ona se površno tretira samo kao mračna diktatura, a bez potrebe za kritičkim i dijalektičkim sagledavanjem i eventualnim prepoznavanjem nekih pozitivnih tekovina. U tom kontekstu ni revizionistički ili reformatorski levičarski pokret iz ’68 nema adekvatan tretman.
Takva je situacija u našem pozorištu, ali ne i u evropskom: program Krugova posvećen je, dakle, problematizovanju levičarskog, šezdesetosmaškog nasleđa, i to kako na tematskom tako i na nivou pozorišnog jezika. Pitanja koja otvaraju ovogodišnji Krugovi jesu: kako danas gledamo na ’68 i sve ono što je iz nje nastalo u političkom smislu? da li je danas moguća radikalna politička promena zasnovana na naprednim idejama? da li u savremenom pozorištu postoji i neko estetsko nasleđe tog perioda?
Ivan MEDENICA |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
A
L
E
K
S
A
N
D
E
R
H
A
R
I
M |
|
|
ALEKSANDER HARIM
Rođen 1981. u Beču, gde je studirao književnost i istoriju i počeo da asistira u pozorištu i operi, između ostalog i kod Petera Zadeka i Lika Bondija (Luc Bondy). Od 2003. do 2007. uči režiju u Pozorišnoj školi «Ernst Busch» u Berlinu. Režira nekoliko predstave po tekstovima Else Lasker-Šiler – Dejvida Hera, Roberta Valsera, Ingeborg Bahman, Dereka Valkota, H. Milera (Kvartet) i Fridriha Hebela. Ljubav 1968 njegov je diplomski rad, postavljen u Berlinu i izvođen na gostovanjima u Hamburgu, na festivalima u Hajdelbergu, u Nacionalnom pozorištu u Strazburu i u Parizu / Bobinji. Godine 2008. režira Valkotov Omeros na Kunstfestu u Vajmaru, Die Strudlhofstiege Hajmita fon Doderera i Die Mountainbiker Folkera Šmita u Schauspielhaus u Beču kao i Verdijevog Rigoleta u Schauspielhaus u Gracu. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
GDE SU NAŠE NEUMERENOSTI? |
|
|
Godina 1968. danas je izuzetno politički aktuelna: u Nemačkoj kroz napade na levičarska osporavanja i poređenja sa frakcijom Crvene armije, u Francuskoj s liberalima koji žele jednom zauvek da završe ovu temu u kontekstu političke i ekonomske evolucije. Pripadate generaciji koja je 68. doživela samo kroz antiautoritarno obrazovanje: Odakle vaše zanimanje za ovu temu?
– Maj 68. je generacija naših očeva u našim godinama. Razlozi njihove pobune, manje-više postoje i danas: kruto potrošačko društvo, nepravedan rat, opšta dosada. Naši očevi nipošto nisu želeli da liče na svoje; današnji dvadesetogodišnjaci nemaju taj problem, osim što žele da zarade više novca. Osporavanje gotovo da uopšte ne postoji. Ali ne osporavati ovo društvo znači biti bez mašte. Ne moći zamisliti kako bi stvari mogle biti drugačije. Većina mladih govori o porodici i karijeri, putevi su im zacrtani. Zašto su ti putevi kod moje generacije tako nabijeni konformizmom, pa čak i u mojoj sredini, sredini mladih pozorišnih profesionalaca. Pitanje se danas postavlja još oštrije: Kako se danas još može izraziti svet? Šta je politička svest danas? Gde su naše neumerenosti ? Kako se postavljamo u odnosu na stvarnost? Na koji način naša pozicija danas može biti nešto drugo do pozicije osporavanja, promene? Staro pitanje kojeg se svi pomalo stide da postave: Možemo li doneti promenu putem pozorišta?
Činjenica da se preispitujemo u pogledu 68. ima veze s nostalgijom za naivnošću, za zanosom, za radošću koju je omogućio bunt. Ako ta nostalgija još postoji, i jedan deo 68. živi i danas. Nostalgija za tim pijanstvom možda, za trenutkom u kojem je promena bila moguća. U predstavi je reč o razdaljini između 1968. i danas, o rezignaciji i razočaranju što 68. nije ispunila obećanja. Ono što je nas zanimalo više od same 68. jeste sadašnjost u ogledalu 68. (...) Možda putem neobičnosti možemo da otkrijemo šta nam danas nedostaje iz one epohe. Rekonstrukcija takođe znači da se vraćamo u tu istoriju. Kada smo došli do tačke u kojoj je to krenulo naopako ? Kako pronaći taj trenutak ? Taj trenutak počevši od kojeg je neki drugi život mogao biti moguć.(...)
...kako vaše sučeljavanje s Istorijom omogućava da se govori o sadašnjosti?
– Najzanimljivije u pozorištu mi je da, iz današnje vizure, gledamo ono što je prošlo i što nam je strano, istovremeno pričajući nešto o nama samima. Preklapanje dva vremena moguće je jedino u pozorištu. Pitanje je kako tu istovremenost učiniti vidljivom, učiniti od nje događaj. Pada mi na pamet režija Persijanaca Dimitra Gočeva, koji je uspeo, na brilijantan način, da iskaže tu istovremenost. (...)
...konkretni uticaji kinematografskih estetika...
– Sećam se crnog i belog u Stalnim ljubavnicima. Možda će delovati neobično, u tom filmu najviše su me dotaklo boje. Jedno, sjajno crno i belo, svetlo, «obojeno», potpuno asketska obojenost, koja kao da razvlači tonove tih boja do krajnosti. Za poslednju scenu, dok Fransoa sanja o drogi tik pred smrt, Garel je upotrebio još svetliji filter pa scena izgleda gotovo previše osvetljena i još neobičnija. Slikama odgovaraju šumovi. U brojnim scenama naizgled bezazleni šumovi su pojačani, odjednom čujemo buku escajga i tanjira gotovo jednako jako kao i sam razgovor. Tokom proba često sam mislio o tim bojama...zbog fizičkog prisustva slika, zvukova, rečenica koje sam želeo da sačuvam za naš projekat. Sebi sam postavljao pitanje: šta je pozorišni «materijal», ono što su na filmu svetlost, zvuk, celuloid ? Mislim da je to glumac koji priča, koji misli, «umirući glumac» (Hajner Miler), koji svojom hrabrošću, snagom, odlučnošću, ali i svojom blagošću evocira neki drugi život, prenosi vezu, ritam, nostalgiju između njega i tog drugog života. (...)
Aleksander HARIM–Barbara ENGELHART |
|
|
|
|
|
|
Priča lepa koliko i tužna, na sličan način već ispričana. U pitanju je 1968. godina. Grupa mladih ljudi zajednički proživljava studentske nemire. Tokom kratkog trenutka dele ljubav i ideale. Onda se realnost vraća u njihove živote, rastura prijateljstva i ostavlja svakog samog.
Kod studenata 4. godine Pozorišne akademije «Ernst Buš» i Akademije umetnosti ova priča protkana je nežnom melanholijom. Iz motiva francuskih filmskih reditelja Garela i Estaša, u verziji A. Harima nastao je tekst koji kolektiv raščlanuje na pojedinačne sudbine (...)
Na bini pozorišta BAT ogromno stablo. Na njemu se grli šestoro mladih ljudi: klupko čežnjivih ruku, nogu, usana, njuškaju se poput mladih pasa. Onda se iz grupe izdvajaju pojedinačni karakteri (...)
Ovo utočište gomile sanjara ne pruža mesto realnoj politici. Politička dimenzija u inscenaciji A. Harima dolazi spolja. Kolaži zvukova, horovi koji recituju i projektovane revolucionarne parole treba da osvetle istorijsku pozadinu. To je, doduše, scenski moderno rešeno, dok sadržinski deluje pomalo preambiciozno – iako je režija, zahvaljujući sjajnim glumcima, uspela da priču o prijateljstvu i odrastanju ispriča na nov način.
Munija MAJBORG (Berliner Zeitung, 27. februar 2007.)
(...) Izuzetno zrelu predstavu prikazao je A. Harim komadom Ljubav 68. Iz tekstova Godara, Estaša i filma Garela suvereno nastaje kolaž kojim se približava posebnoj životnoj atmosferi Pariza šezdeset osme. Tadašnju bezuslovnost, želju za životom i zahtev za apsolutnošću reditelj prati na osnovu životnih priča šestoro ljudi. Virtuozno nalazi ritam iz isprepletenih scena, revolucionarnih pesama, političkih ispovesti i tonskih snimaka iz tadašnjeg Pariza. Pri tome mu je stablo na bini sasvim dovoljna scenografija. Stablo s početka bez korena, ali na kraju se raspada u paramparčad kao i nekada toliko uroćena, revolucionarna komuna. (...)
Birgit ŠMALMAK (31. mart 2007.)
(...) Mladi ljudi manje liče na istorijske figure a više na (inače odlične) mlade glumce koji ih sada i danas predstavljaju. To su razuzdana građanska deca s talentima i umetničkim ambicijama, puna pitanja i prebrzih odgovora. Harim je dovoljno mlad da se više ne mora demonstrativno distancirati od šezdeset osme; reditelj njihove priče gotovo da ponovo može pomalo da idealizuje i postavi u odnos prema sopstvenoj sadašnjosti – naravno ne, a da se decentnom ironijom odmah ponovo ne distancira. (...) Na granici ka karikaturi Harim postavlja i pitanje o odgovarajućem obliku života. (...) Sloboda jeste ključni pojam. Za razliku od političkog pozorišta očeva i dedova, najmlađa pozorišna generacija ne želi da ponudi recepte za njeno ostvarenje. (...)
Štefan ŠVARC (Theater Heute, 6/2007)
Na kraju ostaje samo vizija
Komad se odvija lagano i tečno. Predstava pokazuje da i najbolje ideje propadaju ako ne nalaze formu za razvoj. Jedan lik postaje privrednik, drugi se okreće ezoteriji, jedna žena se fanatično predaje terorizmu. Realan prikaz, strastvena gluma. Snažan aplauz zaslužen.
(Neues Deutschland, 1. mart 2007.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
