 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M |
|
 |
|
|
|
P E T A K...-...3 0....M
A J...2
0 0 8. |
Poslovni centar NIS – Naftagas |
|
19:00 |
|
|
|
S U B O T A...-...3 1....M
A J...2
0 0 8. |
Poslovni centar NIS – Naftagas |
|
19:00 |
|
|
|
Branislav Nušić
TAKO JE MORALO BITI
Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd |
|
|
|
|
Adaptacija, režija, izbor muzike EGON SAVIN
Scena, kostim ANGELINA ATLAGIĆ
Dramaturg MARINA MILIVOJEVIĆ-MAĐAREV
Scenski govor
LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Premijera:
6. jun 2007. |
|
|
|
|
Jakov Nedeljković |
PREDRAG EJDUS |
|
Marija |
RADMILA RADOVANOVIĆ |
|
Jela |
ANITA MANČIĆ |
|
Stanka |
JELENA PETROVIĆ |
|
Đorđe Đorđević |
NEBOJŠA DUGALIĆ |
|
Obrad Đorđević |
MIHAILO JANKETIĆ |
|
Janković |
MIODRAG RADOVANOVIĆ |
|
Milan |
RADOVAN VUJOVIĆ |
|
Ljubomir Nestorović |
VOJIN ĆETKOVIĆ |
|
Sofija |
ANA SIMIĆ / JELENA ANGELOVSKI |
Momak |
IVAN PANTOVIĆ |
|
|
|
|
Tako je moralo biti je drama o moralnom padu i krahu ideala. To je priča o procesu moralne degradacije u svetu koji je praktičan, u kojem je svaki dodir s novcem problematičan, a ljubav onemogućena. U maniru balkanskog fin de siecle oštro su oslikani činovnička nadmenost, lenjost i bonvivanske sklonosti, udvoričko ponašanje, prostakluk bogatih, njihova primitvnost i grubost. Bonvivanska žovijalnost, naduvenost – to su omiljeni predmeti Nušićevog podsmeha. U drami Tako je moralo biti Nušić izuzetno nema nikakvih simpatija za amoralni vitalizam svoje sredine. Amoralnost je ovde prikazana kao deo građanskog načina života. Upotreba dece ili supružnika da bi se ostvarili uspeh i prestiž, normalna je pojava u nušićevskom Beogradu... Prevare, izdaje, spletke, preljube svakodnevica su građanskog urbanog Beograda, ali ne samo Beograda već i cele kapitalističke Evrope koja se zahuktala u industrijalizaciji, razarajući patrijarhalne modele. Mi nemamo na čemu da gradimo nove režije Nušićevih drama do na slici društvenih odnosa ondašnjih i sadašnjih. Veliki je izazov za savremenu režiju da se pokaže da su Nušić dramatičar i Nušić komediograf zapravo isti čovek. Pisac raskošnog talenta, jedno pozorišno biće.
Egon SAVIN
Iz istorije
(...) Nušićevo delo Tako je moralo biti dočekano je kao prva beogradska društvena drama. U mostarskoj Zori pisao je o njoj beogradski publicista Pera Taletov vrlo pohvalno. (...) Ocenjuje je kao najbolju iz našeg društvenog života, da od nje «nastaje nova epoha u drami i vaskolikoj književnosti»... Taletov nije dalekovid kada smatra da je ona Nušićev pravi put.
(...) Konstrukcija drame Tako je moralo biti je u tipu francuske bračne dramske literature, a sadržina više podseća na rusku. Tragična žrtva je tu, greh, očišćenje od greha, mučenje savesti, ispaštanje krivice. Tu je i Nušićeva patrijarhalnost u uzdizanju kulta i mita braka kao svetinje. Gradsko je u sklapanju braka iz računa, u deobi ljudi po imetku, u stilu života, u takvom sklopu životnih uslova iz kojih se rađa i društvena kritika. Grad koji u ovoj drami ima lik buržoazije i malograđanstva, trguje ljudskim sudbinama. Beskrupulozna trgovina vrši prodor u čilne i porodične odnose. Nušić, moralist patrijarhalnog kova, opominje da se nečisti računi plaćaju životom.
Velibor GLIGORIĆ
Funkcije miraza
(...) Roditelji ostavljaju za života deo svoje imovine ćerki, najčešće pri njenoj udaji, u vidu miraza. Neki pisci su skloni da u ovome vide ne nasledni deo, već vrstu plate, nagrade ćerki za trud koji je uložila obavljajući lojalno sve domaće zadatke. Ukoliko je devojka školovanija, manji joj je miraz, jer je tu uračunat trošak njenog obrazovanja, a ujedno je odbijen i jedan deo zakinut zbog njenog odsustvovanja od kuće, te manje količine znoja prolivenog za porodicu. Ovo je zato najpodesnija tradicijska definicija miraza.
(...) U varoškom društvenom miljeu, na primer u Čačku, svaka društvena grupa imala je svoj statusni simbol koji je morao da uđe u sastav miraza: za srednji sloj, to je bila šivaća mašina, a za viši – klavir.(...) Davanjem velikih miraza, organizovanjem «potlač» svadbi, roditelji u suštini daju svojoj deci svojevrsni zajam za koji se iskreno nadaju da će, jednog dana, biti vraćen kroz istinski brižnu negu i staranje. Ovo je, dakle, roditeljsko shvatanje funkcije miraza.
Vojislav STANIMIROVIĆ (iz Programa predstave) |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Tako je moralo biti ili Koliko košta ljubav
Predstava Tako je moralo biti u režiji Egona Savina nije tek jedan goblen, vezen pozorišnim koncem od pre sto godina, pronađen u nekom prašnjavom kutku starinarnice, već savremena predstava, režirana sa osećajem za melodramsku stilizaciju. Reditelj u ovdašnjem vrednosnom sistemu vulgarnog divljeg kapitalizma kojim neprikosnoveno dominira novac, a međuljudski odnosi se često svode na kupoprodajnu logiku i dinamiku, pronalazi prirodnu ”scenografiju” za scensko buđenje Nušićeve drame u njenim najdubljim slojevima. Tako “Istorija jedne žene Jele”, kako je Slobodan Jovanović nazvao Nušićevu dramu, u režiji Egona Savina postaje drama o moralnom padu društva koje je novcu dalo prednost u odnosu na sve druge vrednosti. Režija, dominantno vidljiva u radu sa glumcima na psihologiji likova, prevazilazi tekstualne slabosti i naivnosti, pretvarajući ih u građu od koje se pravi melodrama. Brak, miraz, patrijarhalna porodica, čast, ponos, oholost, sujeta, nedosanjani snovi o ljubavi, uspehu, sreći, potisnuta seksualnost – pojmovnik su kojima barata rečnik ove kostimirane predstave koja savremenost razumeva na dublji način od onog površnog ”igranja klasike u farmerkama”.
Tatjana MANDIĆ-RIGONAT |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
E
G
O
N
S
A
V
I
N |
|
|
EGON SAVIN
Rođen je u Sarajevu 1955. Diplomirao režiju 1979. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao više od pedeset predstava širom prethodne Jugoslavije...
Prvu predstavu u SNP - Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića - potpisuje 1986, i od tada u ovom teatru i s njegovim dramskim ansamblom radi, po opštem mišljenju, možda i svoje najznačajnije predstave: Tri čekića (o srpu da i ne govorimo) Deane Leskovar, Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića, Laki komad Nebojše Romčevića, Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže, Tužna komedija po romanu Oblomov Ivana Gončarova... U Operi SNP debitovao je kao reditelj postavljajući komičnu operu Ero s onoga svijeta Jakova Gotovca. Redovni je profesor režije na katedri za režiju FDU u Beogradu. Režiju predaje i kao gostujući profesor na FDU na Cetinju. Dobitnik je svih značajnijih stručnih nagrada i priznanja. Na Sterijinom pozorju učestvovao je jedanaest puta i osvojio pet nagrada: Sveti Georgije ubiva aždahu, SNP, 1987; Tri čekića (o srpu da i ne govorimo), SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1989; Novo je doba Siniše Kovačevića, Narodno pozorište BGD, 1989; Laža i paralaža, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1992; Kir Janja J. St. Popovića, NP Beograd, 1993; Čudo u Šarganu, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1993; Tamna je noć Aleksandra Popovića, Teatar “Kult”, Beograd, 1994; Putujuće pozorište Šopalović, SNP, 1996; Mrešćenje šarana, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1997, Pokondirena tikva J. St. Popovića, NP Beograd, 1998; Elektra D. Kiša, CNP - Sterijina nagrada za adaptaciju, 2001; Gospoda Glembajevi, SNP, van konkurencije, 2002; Mletački trgovac V. Šekspira, JDP Beograd, van konkurencije, kao najbolja predstava domaćeg pozorišta po stranom tekstu, 2004; Smrtonosna motoristika Aleksandra Popovića, Atelje 212 Beograd, 2005; Svinjski otac A. Popovića, Kruševačko pozorište, 2005 - Sterijina nagrada za adaptaciju i postavku (sa Jelenom Popadić). Godine 2005. dodeljena mu je Sterijina nagrada za naročite zasluge.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao je predstave Muke po Živojinu Radoslava Pavlovića, Na letovanju M. Gorkog, Mletačkog trgovca V. Šekspira i Šumu A. N. Ostovskog. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
POZORIŠTE KAO MENTALNO SKLONIŠTE |
|
|
Ovogodišnji opus reditelja Egona Savina čine tri predstave „Tako je moralo biti“ B. Nušića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Ćeif“ M. Fehimovića u Beogradskom dramskom pozorištu i „Heroj nacije“ na sceni zrenjeninskog pozorišta „Toša Jovanović“. Ono što ga čini stvaraocem koji je u najboljem smislu obeležio 2007. godinu nisu samo nagrade već pre svega vanserijske režije, predstave koje kvalitetom bude zdušnu naklonost publike.
– Živimo u vremenu u kojem se tragedija i farsa naizmenično događaju, prepliću se ponekad i više puta u toku samo jednog dana. Pokušavam i sopstveni život i sopstvenu, pojedinačnu ili kolektivnu sudbinu da nekako osmislim, rezimiram, vrednujem kroz rad u pozorištu. Ne umem drugačije... I ne samo meni, ima mnogo ljudi koji su u pozorištu našli neku vrstu mentalnog, psihološkog, emocionalnog... skloništa.
Šta vas je motivisalo da radite manje poznato Nušićevo delo „Tako je moralo biti“?
– To je moj prvi Nušić a obožavam tog pisca još od davnih dana, posebno od čitanja njegove Autobiografije. Genijalan pisac. Smatra se genijalnim komediografom, a nije samo komediograf nego i dramski pisac. I, to sam želeo da pokažem. Njegovim drame odišu ironijskim pogledom na tu konzervativnu, patrijarhalnu, bračnu zajednicu. Među junacima je uvek neka slobodoumna žena; hrabra, brakolomna, u pokušaju da se emancipuje u jednoj konzervativnoj, patrijarhalnoj Srbiji, a s druge strane muški ponos, odnosno muškarac koji kažnjava ženu najstrašnijim kaznama. Zanimljivo je kako Nušić, a to je odlika genija, sa podjednakom ironijom i podjednakim razumevanjem posmatra obe strane. Tako je moralo biti je, po meni, naša Nora. Nušić je naš Ibzen ili Strindberg, jer reč je o istom vremenu, odnosno epohi.
Nije li vaš pristup pozorištu kao mentalnom skloništu, pomalo i eskapizam?
– Ne, nije. To je vid pobune. Ne mogu u ovom trenutku zamisliti pozorište koje ne vrednije, ne preispituje, ne opominje jer živimo istinski surov život.
Egon SAVIN – Tatjana NjEŽIĆ (Blic, 31. decembar 2007.)
(...) Komad "Tako je moralo biti" govori o neostvarenoj ljubavi i neiživljenim snovima... Zašto ste insistirali na postavci ovog Nušićevog teksta?
Već u svojoj mladalačkoj drami Tako je moralo biti Nušić se predstavio kao naš najznačajniji dramski pisac. To što nije nastavio pisanje drama i potpuno se okrenuo komediografiji, govori o neizgrađenom i sumnjivom ukusu naše malobrojne pozorišne publike u prvoj polovini dvadesetog veka. Kao pisac komedija bio je oduševljeno prihvaćen ali često zabranjivan od tadašnjih „demokratskih” vlasti. Do danas njegove komedije su ono najzabavnije u našem pozorištu. U dramama on ironično analizira ljubavni život mladih slobodoumnih žena, nezadovoljnih okovima konzervativnog patrijarhalnog braka i društva. One svoju potrebu za emancipacijom i slobodnom ljubavlju pokušavaju da ostvare u palanačkoj sredini koja obiluje spletkama, licemernošću i mržnjom. Nušićeve drame podjednako su vredne kao i njegove najsmešnije komedije. Verujem da smo predstavom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu to i dokazali. (...)
Egon SAVIN (Politika, 8. januar 2008.) |
|
|
|
P
I
S
A
C
|
|
 |
B
R
A
N
I
S
L
A
V
N
U
Š
I
Ć
|
|
|
| BRANISLAV NUŠIĆ (Beograd, 1864–1938), pseudonim Ben Akiba. Završio studije prava u Beogradu i Gracu; službovao u konzulatima Kraljevine Srbije, a osnivao i vodio pozorišne kuće u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. U mladosti se više bavio novinarstvom, pokretao i uređivao više listova i časopisa. Dobio zvanje akademika Kraljevske akademije nauka 1933. Njegovo dela većinom pripadaju periodu realizma, ali se u dramskom stvaralaštvu nadovezuje na Kostu Trifokovića i Jovana Steriju Popovića. Pisao građanske drame i salonske komedije (Tako je moralo biti, Pučina, Običan čovek, Prva parnica), a najveći uspeh postigao komedijama o građanskom društvu Srbije na kraju XIX i početkom XX veka. Na humorističan i satiričan način bavio se temama vlasti, naličjem parlamentarizma, primitivnim birokratizmom: Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Protekcija, Gospođa ministarka, Ožalošćena porodica, Pokojnik, Vlast (nedovršena). Pisao je i bajkolike drame Ljiljan i Omorika, Večnost, Žena bez srca. Kao prozaista, ostavio je niz pripovedaka u zbirkama Pripovetke jednog kaplara, Listići, Ramazanske večeri, feljtone u tri knjige Ben Akiba, autobiografska i memoarska dela Devetsto petnaesta o povlačenju srpske vojske i naroda u Grčku preko Albanije, putopise sa Kosova, duhovitu Autobiografiju. |
|
|
|
|
S dramom u četiri čina Tako je moralo biti Nušić je, kako je sam jednom prilikom s pravom izjavio, prvi u našoj dramskoj literaturi, bez obzira na to koliko srećno, pokušao da piše društvenu dramu. (Raniji pokušaji Cvetića, Šapčanina i Manojla Đorđevića, daleko su bili od toga. Njihovi pokušaji su obično stara, romantična priča u kojoj glumci prilikom prikazivanja oblače civilna odela.) Iako su u ovom Nušićevom dramskom prvencu primjetni, u pogledu konstrukcije, uticaji «francuske bračne dramske literature», pa i Ibzenove Nore, u načinu kako je «centriran lik žene i njena tragika», uočljiva je i Nušićeva težnja da izgradi takav sižejno-fabularni mehanizam koji će dramski djelotvorno iznijeti na scenu neke aktuelne društvene probleme koji su se u to vrijeme pojavljivali s tragičnim posljedicama u beogradskom građanskom društvu, u sukobu ruralnog i urbanog, u pokušaju prilagođavanja novim životnim uslovima.
U drami Tako je moralo biti Nušić je u prvi plan stavio porodičnu tragediju, prouzrokovanu socijalnom mezalijansom, ženidbom siromašnog mladića, sina jednog bednog opštinskog grobara (Đorđe) i razmažene djevojke iz ugledne i bogate porodice, koja je već od sedamnaeste godine u prometu (Jela). U takvom braku, sklopljenom iz računa (i inata), muž nije društveno ravnopravan, njegovo porijeklo i siromaštvo stavljaju ga u potpuno podređen položaj i prisiljavaju da se neprestano osjeća krivim. On je «lutka» i «nužno zlo» u rukama žene (opterećene nesretnim predbračnim ljubavnim romanom), zavisan od njenih ćudi čini sve da bi zadovoljio njene prohtjeve i odagnao njenu ubitačnu ravnodušnost, spreman u tom apsolutnom pokoravanju na odricanja, poniženja, pa čak i kriminal (Đorđe je, naime, pronevjerio veliku sumu državnog novca). Ali, zanimljivo, Nušić nije jednostran ni isključiv, njegova Jela je istovremeno i tragičan lik, žena koja se udala bez ljubavi i čija su nezadovoljstva i frustracije prouzrokovani nesretnim predbračnim iskustvom (s bogatim Ljubomirom Nestorovićem), ali i egocentrizmom njene porodice, samoživih skorojevića opsjednutih sticanjem i karijerom, u čemu naročito prednjači njen otac, viši činovnik u penziji, «lakomisleni bonvivan» koji se poigrava sudbinama svojih kćerki i njihovih muževa. U jednom prelomnom trenutku, kad sazna da je njen muž (zbog nje) pronevjerio državni novac i da mu prijeti hapšenje, ona sve čini da bi ga spasila, štaviše, u tim presudnim časovima dolazi do dramatičnog emotivnog preloma: Jela definitivno odbacuje (razočarana) bivšu ljubav i istinski prihvata muža u nevolji. Događaji se, međutim, ne odvijaju po želji supružnika oplemenjenih ljubavlju, već po diktatu porodice i njenih samoživih interesa; nemajući drugo rješenje, da bi spasila muža, Jela je prisiljena na bračno nevjerstvo s čovjekom koga više ne voli – ali koji ih svojim bogatstvom može spasiti. I, naravno, kao časna žena, ona na kraju u samoubistvu nalazi izlaz – i praštanje i kaznu.
Služeći se analitičkom tehnikom, Nušić spretno zapliće dramsku radnju, vješto održava napetost, stavljajući pred junake stalno nove prepreke (nesporazume i iznenađenja), tako da se tenzija iz čina u čin pojačava, da bi u završnici došla do istinskog dramskog usijanja. Međutim, u konstrukciji dijaloga osjeća se dominacija melodramske emocionalne i moralne teleologije, junaci se služe «strasnim» ekspresivnim govorom, skloni su da često «sami sebe tumače» i ocjenjuju (...)
Dramu Tako je moralo biti prihvatila je onovremena kritika s priličnim uvažavanjem, o njoj se «seriozno diskutovalo i u tadašnjim vodećim intelektualnim krugovima» (Velibor Gligorić). Bilo je kritičara (na primjer, Kamenko Subotić u Novom vremenu) koji su smatrali da ova drama «ima i za Nušićev rad i za našu dramu epohalno značenje»; po ocjeni Slobodana Jovanovića u mostarskoj Zori, ona «stoji nad ostalim Nušićevim komadima, ne samo time što pripada jednoj višoj vrsti nego stoji nad njima i svojom tehničkom stranom. I raniji su komadi Nušićevi bili brižljivo sklopljeni, ali kod njih se opažalo da su epizode razvijene na štetu glavne stvari. Ovo je prvi put, kod g. Nušića, da je glavna stvar stavljena u punu svjetlost. Epizode su iščezle (...) U kompoziciji ove drame ima nečeg od one pribranosti i određenosti po kojoj se prepoznaje dobar književni posao».
Josip LEŠIĆ (Branislav Nušić: Život i djelo, Sterijino pozorje – Matica srpska, Novi Sad 1989.) |
|
|
|
|
|
|
(...) Ovaj zaboravljeni komad napisan za konkurs Narodnog pozorišta 1889. i prvi put postavljen tek 1900. godine, bio je poznat i van granica Kraljevine Srbije, objavljen na češkom u Pragu 1902. i na nemačkom u Lajpcigu 1904. U svoje je vreme pažnju plenio plemenitošću karaktera junaka i piščevom veštinom vođenja radnje kroz situacije pod visokim pritiskom u, kako pisac veli, otmenoj činovničkoj kući u Beogradu.
Za Savina to nije, kao ni za Nušića, Beograd iz bajke. To je svet koji su tek pre dvadeset godina napustili turski garnizoni, mada običaji još nisu. I tu reditelj odlično prepoznaje sličnost sveta tranzicije na koncu 19. i na početku 21. veka. Sve asocijacije u vezi sa prepoznavanjem situacija postignute su suptilno, prepoznavanjem ne onoga što postoji u svetu junaka drame, nego onoga što očigledno odsustvuje iz našeg tj. gledaočevog sveta.
Pišući o ovoj drami početkom prošlog veka, Slobodan Jovanović ju je nazvao „istorijom jedne žene“, pošto se najdrastičnijim obrtom u sudbini glavne junakinje Jele prelama cela priča o porodičnoj časti, pretnjama samoubistvom, uskraćenom mirazu, sestrinoj udaji, bivšem vereniku, gramzivom ocu i popustljivom mužu. Savin je imao savršenu podelu za lik Jele u Aniti Mančić, koja svakom novom ulogom dokazuje da se svaki put susrećemo sa umetnicom najšireg kreativnog raspona. Njeno glumačko umeće podrazumeva sposobnost da jednako ubedljivo dočara kako ponos glavne junakinje tako i saosećanje sa likom koji je tumačila. Ono je takođe omogućilo da replike iz arhaičnog dramskog prosedea zazvuče ne samo dirljivo, nego i istinito. Ovakav glumački podvig našao je ravnopravni pandan u igri Nebojše Dugalića kao njenog muža Đorđa Đorđevića. Dugaliću je vanredno uspelo ovo ostvarenje samozatajnog junaka koga sudbina dovodi u situaciju u kojoj je svaki izbor neminovno pogrešan. Kreacije ovo dvoje glavnih glumaca izvanredne dikcije, koje se sve vreme svesno poigravaju neizbežno „klizavim“ pragom patetike, nalaze neophodno komičko olakšanje u vrsnim ostvarenjima Predraga Ejdusa kao Jelinog oca Jakova Nedeljkovića, Miodraga Radovanovića kao Jankovića i Mihaila Janketića kao Obrada Đorđevića. Pomenuta trojica doajena omogućavaju jasno postavljene koordinate za neophodnu blagu samoironiju, koja omogućava da devetnaestovekovni prosede građanske drame prihvatimo kao potpuno legitimnu formu, kojoj vizuelni identitet pružaju scena i kostim Angeline Atlagić. (...)
Boško MILIN (Treći program Radio-Beograda)
Sterijanac
(...) Anita Mančić, kao Jela, bila je stvarna heroina, koja pati zbog svoje neuviđavnosti I sve čini prekasno i u nevreme. To će, kao u svakoj aristotelijanski dobroj drami, platiti glavom. Frivolna premijerna publika je listom pustila suzu na scenu njene slabosti u kojoj Đorđe, njen suprug, nema snage da se izbori ni sa ljubavlju, ni sa čašću. Pa, ni sa životom. Lepa emocija u gledalištu i neverovatan događaj za ovaj bezosećajan grad.
Posle svoje Karoline Nojber i mnogih drugih velikih rola, Anita Mančić još jednom pokazuje da je glumica od kosmičkog formata, i to baš u štivu koje je ne samo potcenjeno nego i stvarni kliše. E to se, zaista, smatra istinitom umetnošću! Valjda se bolje i istinitije ne može izraziti ni vreme, u kojem se osećanja i čast vrednuju kao dve alternative, potpuno suprotstavljene, u mentalitetu koji ne zna za prave mere, pa ni čast, ni osećanja nisu na pravim mestima. Ova asinhronost upravo čini da Tako je moralo biti (i stvarno jeste!) Egona Savina postaje i lokalni, i tačan, i nacionalni komad, uzburkan u svojoj unutrašnjosti nepouzdanim merilima za sve, što je večna odlika ovog tla. Biti ono što nisi uvek indukuje zbunjenost nacionalnog, karakternog, pa i ekonomskog bića jednog naroda. To je u ovoj drami Jela platila glavom. (...)
Dragana BOŠKOVIĆ (Danas, 8. jun 2007.)
Za romantične duše
Nušić, "Tako je moralo biti, drama o moralnom padu i krahu ideala". Sve mi ovo zvuči neobično, iznenađujuće, starinski: Kakvi ideali, kakvi bakrači, kakvi moralni krahovi u vremenu u kome se čaplja izdaje za sokola! Otkuda ove reči rečenice dolaze, gde padaju, šta danas mogu da pokrenu i znače?
Da, sve je to tako, i moja i vaša sumnja je na mestu, ako se drugačije ne pokaže i ne dokaže. Za divno čudo, evo još jedne starinske rečenice, u tome su reditelj Egon Savin i ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji na sceni "Ljuba Tadić" igra Nušićevu dramu Tako je moralo biti – uspeli.
U Nušićevom komadu Savin je prepoznao ono što je tražio u Šumi A. Ostrovskog: moć novca i nemoć, krhkost, dramu ljubavi. Srećom, ovaj sukob nije jednosmerna, jednobojna, ni crno-bela igra, ni pamfletski moralizam. Nesrazmere, krivice, motivi, namere, shvatanja, olakost i nedozrelost, su različiti, ali ako je moralo biti kako je bilo, za to odgovornost i krivicu ne snosi samo jedna strana, ili ličnost. Naravno, ni na sudbinu i višu silu se ne možemo večno, i preterano pozivati. O ovoj protivurečnoj, žestokoj i varljivoj strasti, koja svet pokreće, pali, spaja i razdvaja, Egon Savin, i glumačka ekipa: Anita Mančić, Predrag Ejdus, Nebojša Dugalić, Miodrag Radovanović, Mihailo Janketić, Vojin Ćetković, Radmila Radovanović, Jelena Petrović, Radovan Vujović, Ana Simić, Ivan Pantović – razmišljaju trezveno, kontrolisano, ali bez lakog otklona, skrivanja i prelivanja u komično, ironijsko, parodijsko. To što je u Nušićevoj drami bilo, odista je bilo, i ne prestaje da biva, što ukazuje da energija novca, nekad i danas, uobličava i krivotvori ljudske duše i sudbine, i one romantične, lakoumne, na sebe i svoje prohteve usredsređene, poput Jele, dopustivo dramatične Anite Mančić, i one za koje je, sve, pre svega, loš, dobar, ili bolji poslovni potez, ili posao, kao u slučaju trgovca Jankovića koga Miodrag Radovanović ne prezire, ne potcenjuje, ne karikira, napadno ne prokazuje, već, naprotiv, ovu opaku mešavinu skorojevićevstva i večnosti, lukavosti, pronicljivosti i proračunatosti, izoštrava i suprotstavlja je, kao "tvrd orah", svemu što je ljubav, vazda ugrožena, nikad dovoljna i sigurna u sebe.
Nušić meri i varira, pa to čini i reditelj Egon Savin, i glumačka postava. Vratite mi pare, vapije Jakov Nedeljković Predraga Ejdusa. Ne dirajte, ne rušite mi život i ljubav, preklinju sestre, udate i one što će se udavati, violine i romanse, koje, po rediteljevoj želji, podvlače i produžuju ovo udaranje u stare, i tanke žice ljubavi i ljubavnika manjeg i uvećanog formata.
Rođendan Jelin u kući Nedeljkovićevih. Žene, vino i ta pesma, otkad to nismo čuli, ni videli! Bogati kostimi u kojim se i sirotinja nazire (scena i kostim Angelina Atlagić). Ružo moja, mladost si mi dala, a odmah, ili uskoro, a sad sve je tužno, ili kasno, svejedno. Ne mešaj ljude i svece, romantične junake i trgovce, ali uprkos svemu, živi i budi srećan. Počeci i tragovi nesreće, nesporazuma, obmana i iluzija u svakom životu, avanturi, ljubavi. Nije izgledalo da će se ono što je počelo i začeto u naivnosti, nezrelosti i olakosti, ovako komplikovati. Ko vlada svojim životom? Jelin muž Đorđe, Nebojše Dugalića, zaljubljen i slab, sa kompleksom provincijalca, popustljiv i predusretljiv, daleko od zbilje života ili njegov stric, učitelj bez iluzija o ljudima i ljubavima, pregnantnog, gorkog i brižnog Obrada Mihaila Janketića. Ljubomir Nestorović Vojina Ćetkovića, zagonetna minulost u belom, i dospevanje u crnom, ni posve romantična, ni grubo koristoljubiva duša koja naplaćuje račune i nestaje. Pa stari, mlađi i mladi Nedeljkovići, tata Jakov Predraga Ejdusa, vazda u novčanim neprilikama, ali nikad bez humora i zavodljive samoironije, Jela koja krivicom, ogrešenjem, osvaja svest i dimenzije dramatične persone, izvanredne Anite Mančić. Mirisi i zvona starog pozorišnog sveta i cveća, koje je Egon Savin prepoznao i uspeo da vaspostavi bez emotivne estradnosti, nepatvoreno, sa prizivanjem emocije koja misli i pita.
Ljubav, osobito stara ljubav, ma kako to razumeli, zaborava nema, i Savin taj zaborav ne želi. Volite se, i budite srećni! Ko se danas još usuđuje da izgovori ovu jednostavnu rečenicu!
Predstava koju možete preporučiti prijateljima.
Muharem PERVIĆ (Politika, 8. jun 2007.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
