 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M
|
|
 |
|
|
|
S R E D A...-...2 8....M
A J...2
0 0 8. |
SNP - Scena "Jovan Đorđević"
|
|
20:00 |
|
|
Sofokle
CAR EDIP
Narodno pozorište, Beograd |
|
|
|
|
Adaptacija, režija VIDA OGNjENOVIĆ
Dramaturg MOLINA UDOVIČKI-FOTEZ
Stručni saradnik BOŽO KOPRIVICA
Scenski govor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Scenograf GEROSLAV ZARIĆ
Kostimografkinja BOJANA NIKITOVIĆ
Kompozitor ZORAN ERIĆ
Prevod GAGA ROSIĆ
Premijera:
20. oktobar 2007. |
|
|
|
|
Edip, tebanski vladar |
IGOR ĐORĐEVIĆ |
|
Tiresija, slepi tebanski prorok |
PREDRAG EJDUS |
|
Premijer |
BORIS PINGOVIĆ |
|
Kreont, Jokastin brat |
NENAD STOJMENOVIĆ |
Ministar savetnik |
NEBOJŠA KUNDAČINA |
Šef kabineta |
MILOŠ ĐORĐEVIĆ |
Jokasta, supruga Edipova |
ALEKSANDRA NIKOLIĆ |
Glasnik iz Korinta |
DARKO TOMOVIĆ |
Pastir Lajev |
BRANKO JERINIĆ |
TV novinarka-urednica |
JELENA HELC |
Sekretarica kabineta |
MILENA JAKŠIĆ |
Sekretar kabineta |
UROŠ UROŠEVIĆ |
Novinarka 1 |
ANA STOJANOVIĆ |
Novinarka 2 |
JELENA ŠKONDRIĆ |
Kamerman 1 |
STEFAN BUZUROVIĆ |
Kamerman 2 |
IVAN IVANOV |
Foto-reporteri |
Saša Tanasković, Gordana Perovski, Nebojša Đekić, Milojko Žižović |
|
|
|
|
... prevratnička, osavremenjena verzija klasičnog teksta koja u središte dramskog zbivanja stavlja vlast i odnos prema vlasti, a od Edipove sudbine pravi parabolu o sudbini reformatora... glavni lik postaje savremeni političar, brz i snalažljiv, što ga i ubija i čini ga tragičnim ...
Edip ("otečenih stopala"), poslužio je kao predložak brojnih obrada i adaptacija. Među najpoznatije ubrajaju se Kornejev i Volterov Edip u francuskoj književnosti, u ruskoj Edip u Ateni V. A. Ozerova, u engleskoj satirični Edip tiranin P. B. Šelija, u nemačkoj Edip i Sfinga H. fon Hofmanstala. Priču o Edipu obradili su Ž. Kokto (Kralj Edip), A. Žid (Edip), R. Bajer (Edip na Kolonu) i A. Rob-Grije (Gume), J. Hristić (Čiste ruke). Film: P. P. Pazolini (Kralj Edip). Slikarstvo: velika slika Engra Edip i Sfinga i istoimena slika G. Moroa. Muzika: Leonkavalo (Kralj Edip), R. Štraus (Edip i Sfinga, na Hofmanstalov tekst), G. Enesku (Edip) i K. Orf (Edip tiranin). Za Sofoklova Edipa na Kolonu scensku muziku uradio je F. Mendelson, a oratorijum Kralj Edip, na Koktoov tekst, u prevodu na latinski, komponovao je I. Stravinski.
Vojtech ZAMAROVSKY, Junaci antičkih mitova, Školska knjiga, Zagreb, 1985. |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Tragičku gromadu Sofoklovog Cara Edipa Vida Ognjenović je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu stesala u sedam primerno kratkih, upečatljivih prizora čija napeta i teatarski dobro objektivizovana logika - kroz ideografiju, ikone, žargon, mimiku, predmetni, proceduralni i tehnološki inventar prepoznatljive nam kabinetsko/medijske drame - sve što je iz klasičnog predloška još živo moćno saobražava duhu vremena koje upravo trošimo i prostora na kome svakodnevno boravimo. Rad hibrisa i sudbinskog i tu je u prvom planu, ali to sudbinsko ne obraća nam se samo iz jasne slike pojedinačne veličine heroja koji se ruši, niti iz kolektivnog verbalnog gesta hora kao zemaljskog prijemnika i odraza više moći. Glas sudbinskog je u ovoj vrsnoj predstavi, baš kao i u našem danas, razbijen, delegiran na mrežu aparata moći i aparatčika koji slute ali interesno ne delaju, govore ali ne kažu, sem kad naizmenično, tj. ujedno, kažu i "da, da" i "ne, ne" kao u prvoj, paradigmatičnoj sceni s Ministrom savetnikom i Šefom kabineta. Oni tu imaju prvenstvo govora i uvek su iznova prvi na sceni, a ne Edip kao u izvorniku. Oni kao i sama moć već sve znaju, a on tek traga za istinom i tako herojski ne vidi, sve dok mu se istina ne otkrije tragički prisilno, "iz mašine" u koju je stupio da bi iz nje izašao samoponišten i (samo)oslepljen.
U takvu već reinterpretativno postavljenu polilošku igru, Vida Ognjenović smisleno uvodi tehnoprotetičke figure video zapisa i "lajv" intervjua s karakterološki efektno dopisanom kabinetskom i medijskom pastvom te nekoliko sasvim izmaštanih bravura, dok značajan udeo u ovom dosledno izvedenom poslu pripada i ponešto proširenom, naopako bonvivanskom, ruševnom pozicioniranju proročkog lika Tiresije. Aktuelizacijski sloj igre snažno potcrtava njen horizontalni kabinetski tlocrt sa snažnom dvosmerno simboličnom vertikalom stepeništa (Geroslav Zarić), dok u istom smeru deluje i uzdržano ekspresivna muzika Zorana Erića, polit-biznis kostim Bojane Nikitović, kao i uspelo nijansiranje svetlom. A u ulogama, baš kao po meri zahteva ovakve igre, modelotvorno stesani a opet samosvojni: Igor Đorđević (Edip), Predrag Ejdus (Tiresija), Nenad Stojmenović (Kreont), Aleksandra Nikolić (Jokasta), Nebojša Kundačina (Ministar savetnik) i drugi, već shodno poverenom im prostoru
Vladimir KOPICL |
|
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
S
O
F
O
K
L
E |
|
|
SOFOKLE
Rođen oko 495. god. pre n.e. na Kolonu Hipiju, umro 406. god. pre n.e. u Atini. Jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida.
Sofokle je zauzimao visoke državne položaje.
Pored političke i diplomatske vršio je i svešteničku službu. Osnovao je, na verskoj osnovi, zajednicu za Muze koja je okupljala najslavnije umetnike, pesnike, muzičare, glumce.
Sofokle je na tragičarskim nadmetanjima dvadeset četiri puta odneo pobedu. U Aleksandrijskoj biblioteci nalazilo se sto trideset drama pod Sofoklovim imenom. Sto četrnaest tragedija poznato je po naslovu, a sačuvano je samo sedam: Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.
Najveći deo njegove satirske igre Lovački psi pronađen je na jednom egipatskom papirusu 1911.
Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima. |
|
|
|
|
(...) Reč je o padu vladara, čoveka koji je došao na vlast i o sebi mislio kao o "ravnom bogovima". Smela sveštenikova metafora uvodi drugu od slika koja se razvija paralelno s obrtom sudbine junaka, i koja sugeriše da je Edip simbolična figura ljudskog razuma i napretka uopšte. On nije samo kormilar, ratar, pronalazač, zakonodavac, oslobodilac, otkrivač tajni i lekar – on je i izjednačitelj, matematičar, račundžija... Jedna od omiljenih Edipovih reči je "mera", i to je isto značajna metafora: mera, merenje, broj, računanje – spadaju među najvažnija otkrića koja su omogućila vladavinu čoveka. Eshilov Prometej, mitski civilizator ljudskog života, takođe navodi "broj" kao jedan od svojih najvažnijih poklona ljudima.
Bernard NOKS, Sofoklov "Edip" (1951)
|
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
V
I
D
A
O
G
N
J
E
N
O
V
I
Ć |
|
|
VIDA OGNjENOVIĆ
Diplomirala je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Poslediplomske studije započela u Parizu, na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila na Univerzitetu u Minesoti (SAD).
Bila je direktor Drame Narodnog pozorišta, Beograd, predavala na univerzitetima u Los Anđelesu i Čikagu, redovni je profesor novosadske Akademije umetnosti...
Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, veliki broj TV i radio-režija. Napisala je više drama. U mnogim pozorištima bivše Jugoslavije, režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku tako i savremenu dramu.
Nagrade: Sterijina nagrada za najbolji tekst (Je li bilo kneževe večere?, Jegorov put), Sterijina nagrada za režiju (Jegorov put), Sterijina nagrada za dramatizaciju (Korijen, stablo i epilog), Oktobarska nagrada grada Beograda za režiju (Mefisto, 1984), Zlatni vijenac Sarajevskog festivala MESS (Mefisto, 1985), Nagrada "Joakim Vujić" za dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1998)... Nagrada Grada teatra Budva za dramsko stvaralaštvo (2007).
Objavila je šest knjiga proze: zbirke prirovedaka Otrovno mleko maslačka (1994) i Stari sat (1996), Najlepše pripovetke Vide Ognjenović (2001), roman Kuća mrtvih mirisa (1995), Putovanje u putopis (2005), roman Preljubnici (2006) i sedam knjiga drama. Proza i drame su joj prevođene na engleski, francuski, mađarski, nemački, makedonski, norveški i druge jezike. Bila je ambasador SR Jugoslavije (kasnije Srbije i Crne Gore) u Norveškoj. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Parabola o sudbini reformatora
Edip je u našem viđenju oličenje uspeha, sposoban vladar koji sve savladava. Jedino što ne može da savlada jeste zavist drugih, koji u zaveri da ga zbace s vlasti, ocenjuju da takvog čoveka ne mogu prosto smaknuti, već ga ljudima moraju ogaditi. Upravo zato je i polazište novog Cara Edipa, osim u vraćanju izvornom mitu, i u istorijskim činjenicama, po kojima je Edip zaista smaknut zbog zavere kao posledice njegovog zalaganja za patrijarhat. Adaptaciji je prethodila analiza tekstova o mogućim tumačenjima tragedije i tragične krivice, a krajnji rezultat, iako se može dovesti u vezu s našim prilikama, ne predstavlja kritiku našeg društva i konkretnih prilika, već kritiku trijumfa osrednjosti.
Vida OGNjENOVIĆ
Vlast čoveka zaslepljuje
(...) Nije to komad o incestu, već samo jedna od stravičnih komponenti tragedije. Edip je dramski traktat o tragičnoj slučajnosti kao o neistraženoj sili, koju on zove voljom bogova, jer o njoj ne znamo ništa. Čovek je samo jedan vid slučajnosti, kako vedrih, tako i opako tamnih ishoda, i sasvim je ograničeno područje predvidivog u njegovom životu, podvlači Sofokle u ovom komadu, a samo je njegova moć trpnje beskrajna. Verovatno zato će ovaj isti pisac u jednom drugom tekstu ustvrditi: "Pun je sila svet, al’ ništa od čoveka jače nije."
(...) Zar "Car Edip" nije priča i o čoveku koji traži odgovore svuda sem u sebi (gde ih zapravo jedino može naći), o kompleksima...
- Da, njega je poneo uspeh onoga koji je rešio zagonetku Sfinge. To umeće i darovitost odgonetara dovela ga je na presto, jer je rešenjem zagonetke nadigrao Sfingu i izbavio Tebu njene tiranije. Rešenje jedne zagonetke ga je osililo i zaslepilo. Pomislio je da za njega više nema prepreka. Em je pameću, em je vlašću iznad ljudi koji ga okružuju. Opijen slastima tih sasvim smrtnih uspeha, on prestaje da misli, on počinje da vlada ne samo ljudima, nego i prirodom i natprirodom i, dabome, isključuje sebe iz mogućnosti krivice, bez obzira na proročanstvo slepog mudraca. Sve do samog kraja, kad se sve pojedinosti spletu, Edip se nada da će nadjačati očigledno, da su to samo zagonetke kojima je on dovoljno vešt. Pad je, međutim, odgonetka koju ne predviđa. (...)
Vida OGNjENOVIĆ-Tatjana NjEŽIĆ (Blic, 21. jun 2006.)
Moralni obzir na prvom mestu
Sofokle je svojom dramom o caru Edipu tumačio nužnost tragedije jer je čovek u politeističkom poretku tek puka igračka, zavisna od hirovite svemoći bogova i njihovog međusobnog nadgornjavanja. Edip je jedna od njihovih brojnih žrtava, jer se drznuo da nadmudrivanje Sfinge doživi kao sopstvenu snagu kojom može da nadigra i upozorenja proročanstva. To mu, naravno, nije oprošteno i sledi surova kazna.
Herodot tvrdi da je priča o Laju, Jokasti i Edipu namerno izopačena, a mit o kući Labdaka je izgubljen. Kaže da su sačuvana dva opisa Edipa, Homerov i Apolodorov. U prvom on gine kao ratnik, heroj neke bitke, a u drugom strada u političkom prevratu. Prognao ga je Jokastin brat, Kreont, zbog prestola. U svojoj adaptaciji sam se rukovodila upravo tom verzijom. (...)
(...) Slučaj poznajemo samo kao svršen čin, a čitav civilizacijski hod vidim kao neprestanu težnju ka dekodiranju slučaja. Od te težnje ne odustajemo, uprkos iskustvu da radimo jalov posao u kojem slučaj može da nas prekine kad god mu se prohte. Svaki naučni dokaz je uperen da se dešifruje slučaj, svaki religijski postulat, svaka poetska metafora, svaki organizovan zvuk, svako zapisano iskustvo. (...)
... identitet nije konstanta, već preplet ili igra datosti i vremena, a u toj igri najbrži i najmaštovitiji igrač je upravo on, svemoćni slučaj. (...)
Sofokle, dakle, po Vašem mišljenju u prvi plan stavlja drevno pitanje o tome koliko čovek može da utiče na svoje životne izbore i koliko je žrtva slučajnosti...
Da, ali osim slučajnosti postoje i simulacije, namerno konstruisane pojave, podešene tako da glume slučajnost. Edip je žrtva najpre zato što je poverovao u to da je njegova izuzetnost široko prihvaćena kao natprosečni dar koji mu daje naročitu moć, a zatim što je nedovoljno analizirao simuliranu prirodnost slučajnih podudarnosti. Žrtva je zavere koja je smišljena besprekorno u svojoj surovosti. Da paradoks bude veći i slučajnost složenija, Edip u svojoj skrupuloznoj pometnji počinje da analizira svoje postupke i da ih dovodi u vezu sa optužbama, pomažući na taj način zaverenicima. U jedan mah se ispostavi da obe suprotstavljene strane rade za istu stvar, za poraz Edipa. I, naravno, zavera uspeva, a tragedija je neminovna. Nažalost, nije mali broj primera za to i u našem vremenu.
Vida OGNjENOVIĆ-Marina VULIĆEVIĆ (Politika, 5. avgust 2007.) |
|
|
|
|
|
|
Ne zna dan, noć šta nosi
(...) Car Edip je, međutim, užasno lična priča. Da čovek poludi, da ne poveruje šta mu se sve može desiti, kakvim je igrama slučaja, i viših sila izložen. Mada upozoren, Edip kasno otkriva da ne zna dan šta noć nosi. Ni moćnom vladaru, caru i gospodaru koji vlada državom, nije lako da ovlada svojim životom, svojom sudbinom. Šta nisam činio da izbegnem i predupredim nesrećnu, zlu sudbinu, kob, proroštvo, da se otmem grehu i rodoskrvnuću, pa ipak me je zao udes stigao. Gledao sam, video sam, ali nisam ni gledao, ni video dovoljno daleko. Slabo je, krhko je, znanje, osobito zatvoreno, vlašću i vladanjem opterećeno, osorno i oholo, političko znanje. Prostrano je, bogato je, neprozirno, nesagledivo, samo do izvesne dubine čitljivo, more neizvesnosti, neznanja...
Uspešan nije istovremeno i srećan, ostvaren čovek. Političar, onaj koji drugima vlada i upravlja, i sam je nemoćan pred širim, dubljim i višim redom stvari, zakona, i moćnog upliva "kralja slučaja". Kao da pitanje glasi: političar, javni čovek u jeziku vlasti, moći, sa prirodom sopstvenog uvida, može li i kada je državnički uspešan, može li biti i ljudski srećan?
Vida Ognjenović nije bežala od ovako postavljenog pitanja, ali ga nije radikalizovala. Njena predstava ne šapuće, ne intimizira, ne poetizuje. Govori jezikom kabineta, saopštenja, televizijskih ekrana i ministarskih izjava za javnost. Ona, pre svega, artikuliše nesrećnu, iskrivljenu svest politike, njenog uma, jezika, mizanscena, načina govora i delovanja. Literarna, klasična, često i epsko nastrojena duša i temperament, u susretu sa klasičnom Sofoklovom tragedijom, Vida Ognjenović je uzorno ekonomična, emotivno odmerena, kritički zrela i ubedljiva.
Cara Edipa, Sofoklovu tragediju, Vida Ognjenović je, bez zazora, osavremenila i pogurala ka političkoj drami sartrovske provenijencije. Gotovo da u drami traganja za krivcem, drami zavere, istrage, propitivanja, nijedan Poaro ne bi bio suvišan! Napeto, korak za korakom, otvaranje karata, otkrivanje zavere i istine koja viša nije samo politička, dnevna, javna, već i ona druga, tajna, u tamnom pesničkom oku, uvidu i slutnji skrivena. Sukob ove dve istine, jedne rezolutne i zatvorene, političke, i one druge, dalekosežnije, proročke, lišene spoljnih znakova moći, u središtu je ove inteligentne i intrigantne predstave.
(...) Na opštijem planu predstava Narodnog pozorišta upućuje na živu političku zbilju. Ne mogu se krivice zataškavati, zatrpavati. Nerazrešene, one truju život, šire pošast, nesreću, produbljuju negativno nasleđe i pamćenje.
Novinari, portparoli, televizija, prenosi, konferencije i saopštenja za štampu. Ispraznost, fraze, jezik, manir, folklor politike, sa merom ironizirani prostor i carstvo lukave političke logike i leksike. Drevni prezir političkog duha prema svemu pesničkom i zaumnom. Edip Igora Đorđevića energično, predano i ubedljivo govori o moći, krivici i dužnosti, nastojeći, svim silama i veštinama da se održi na vlasti. Tiresija besedi o tajni i mudrosti, neznanju i nepredvidivosti, nemoći. Gde je politička moć prevelika, neograničena, pesnikova, prorokova istina, imaju malo šanse! Ne vidi Edip kako živi, jer misli kako da večno vlada! Bez oholosti i u moći, živo, tiho, oprezno. Za greh nikad nije kasno. Tiresija je likvidiran da bi se u Tebi i dalje vladalo bez upliva vidovitih i mudrih, onih koji vide dalje i dublje.
Predstava Vide Ognjenović racionalno i ubedljivo otelotvorava mizanscen, intonacije, jezik, gest i pokret, dramu u aktuelnost zatvorenog političkog bića lišenog sluha za one sa drugačijim očima, uvidima, znanjima i slutnjama (...)
Muharem PERVIĆ (Politika, 22. oktobar
2007.)
Politički triler
(...) Vida Ognjenović ravnopravno izdvaja dva nivoa priče. Pitanje krivice, ne u filozofskom i moralnom, već u čisto političkom smislu, oslanjajući se na antičko uverenje da je bolje za ljude da sami kazne krivca, nego da kaznu prepuste bogovima. Paralelno vodi priču o političkoj zaveri, mreži svoj satkanoj od slabosti, kojoj heroj ne može da se odupre, jer je toliko veći nje da je i ne vidi.
Ognjenovićeva rediteljski vodi čistu priču, bez sentimenta, oslobađajući se bilo kakvog ukrasa, ispraćena do kraja u tome od scenografa Geroslava Zarića i kostimografa Bojane Nikitović. Ovaj politički triler naglašava i muzika Zorana Erića. Na kraju ipak dobijamo katarzu. U samoj završnici isplivava ljudski vapaj Edipa i Jokaste, kao i svevidećeg slepog proroka Tiresije, u ozbiljnim i dirljivim interpretacijama Igora Đorđevića, Aleksandre Nikolić i Predraga Ejdusa. Antički hor, preveden u premijere, ministre i sekretare, takođe je dobio ozbiljno glumačko tumačenje obezljuđenog pragmatizma, naspram kojeg čvrsto stoji opominjuće uplašeni pastir Branka Jerinića.
Sanja GLOVACKI (Večernje novosti, 21. oktobar 2007.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
