F
O
T
O

A
L
B
U
M

Ivan M. Lalić

HEROJ NACIJE

Narodno pozorište "Toša Jovanović", Zrenjanin

P O Z O R I Š T E......

P R E D S T A V A......

R E Č...S E L E K T O R A......

P
I
S
A
C

R E Č...P I S C A ...

Ko je danas heroj nacije? Je li to neki političar ili mali čovek koji preživi realiti šou zvani život u Srbiji?
Heroj nacije je apsolutno mali srpski čovek koji od čuvene Osme sednice do danas – a to je već 21 godinu, uopšte ostao živ i koliko-toliko normalan. Njegovo svekoliko stradanije, tu mislim i na egzistencijalno, i na moralno, i na ideološko, čak i na mentalno, u direktnoj je uzročno-posledičnoj vezi s opakom i šizofrenom ulogom medija u savremenom srpskom društvu. (...)
Interaktivnost će obeležiti XXI vek, i u pozorištu, i na filmu, i za koju godinu ćemo verovatno gledati i direktan prenos stvarne pljačke banke. Nećemo saznati kakav nam je moralni anfas, sve dok ne čujemo šta će na tu temu reći Njeno kraljevsko veličanstvo – televizija.
Ivan M. LALIĆ-S. MILETIĆ (Preuzeto iz Biltena 58. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine)

R
E
D
I
T
E
L
J

EGON SAVIN
Rođen je u Sarajevu 1955. Diplomirao režiju 1979. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao više od pedeset predstava širom prethodne Jugoslavije...
Prvu predstavu u SNP - Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića - potpisuje 1986, i od tada u ovom teatru i s njegovim dramskim ansamblom radi, po opštem mišljenju, možda i svoje najznačajnije predstave: Tri čekića (o srpu da i ne govorimo) Deane Leskovar, Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića,  Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića, Laki komad Nebojše Romčevića, Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže, Tužna komedija po romanu Oblomov Ivana Gončarova... U Operi SNP debitovao je kao reditelj postavljajući komičnu operu Ero s onoga svijeta Jakova Gotovca. Redovni je profesor režije na katedri za režiju FDU u Beogradu. Režiju predaje i kao gostujući profesor na FDU na Cetinju. Dobitnik je svih značajnijih stručnih nagrada i priznanja. Na Sterijinom pozorju učestvovao je jedanaest puta i osvojio pet nagrada: Sveti Georgije ubiva aždahu, SNP, 1987; Tri čekića (o srpu da i ne govorimo), SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1989; Novo je doba Siniše Kovačevića, Narodno pozorište BGD, 1989; Laža i paralaža, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1992; Kir Janja J. St. Popovića, NP Beograd, 1993; Čudo u Šarganu, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1993; Tamna je noć Aleksandra Popovića, Teatar “Kult”, Beograd, 1994; Putujuće pozorište Šopalović, SNP, 1996; Mrešćenje šarana, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1997, Pokondirena tikva J. St. Popovića, NP Beograd, 1998; Elektra D. Kiša, CNP - Sterijina nagrada za adaptaciju, 2001; Gospoda Glembajevi, SNP, van konkurencije, 2002; Mletački trgovac V. Šekspira, JDP Beograd, van konkurencije, kao najbolja predstava domaćeg pozorišta po stranom tekstu, 2004; Smrtonosna motoristika Aleksandra Popovića, Atelje 212 Beograd, 2005; Svinjski otac A. Popovića, Kruševačko pozorište, 2005 - Sterijina nagrada za adaptaciju i postavku (sa Jelenom Popadić). Godine 2005. dodeljena mu je Sterijina nagrada za naročite zasluge.

R E Č...R E D I T E L J A ...

Pozorište kao mentalno sklonište
(...) Nedavno ste premijerom u Zrenjeninu „Heroja nacije“ po tekstu Ivana Lalića otvorili temu (terora) medija i virtuelne stvarnosti?
– Drago mi je što smo u jednoj, kada je pozorište u pitanju, maloj sredini napravili nešto vredno. Zanimljiv siže ogleda se u priči o medijima, skrivenoj kameri, fenomenu realiti šoua i koji govori o tome da se kao stvarnost uzima (samo) ono što je prisutno u medijima. Odnosno, da se virtuelna stvarnost tretira kao zbilja, a ova neposredna, istinska kao zapravo virtuelna. Bavimo se tim obrtom i surovom igrom sa jednim malim, običnim čovekom koji je duboko povređen. Individua koja ne može da prihvati upravo to da je istina ono što je prikazano u medijima, a ne ono što je video sopstvenim očima. Lalić je napisao mnogo duhovitih varijacija u tom komadu na ovu osnovnu temu, zrenjeninski glumci zdušno odigrali, a u planu je gostovanje u Beogradu, Novom Sadu.
Šta biva s onima koji koji ne veruju u medijsku stvarnost?
– Muka je u tome to oni pred samima sobom ne mogu da nađu rezon daljeg opstanka. To je stanje slično ludilu. Kada svi oko vas postaju neko drugi, osećate se krajnje usamljenim i ta usamljenost se pretvara u traumu. To je sudbina ljudi koji uporno veruju svojim očima umesto medijima. (...)
Egon SAVIN-Tatjana NjEŽIĆ (Blic, 31. decembar 2007.)

"Reditelj koji zna život a sa pozorištem je na ti"
Budimir Životić je pravi, životni lik naše svakidašnjice pretočen u pozorišnu stvarnost zamešateljstvom reditelja Egona Savina iz originalnog rukopisa pod nazivom Heroj nacije Ivana V. Lalića. Reč je o komadu koji razmatra temu terora medija i zameni teza o stvarnosti.
Egon Savin: Tekst Ivana V. Lalića na tragu je onoga čime se u teatru bavim, a to je problemsko pozorište od kojeg ne bežim, već kojem težim. Za mene problemi u teatru i na sceni moraju imati umetničke domete i na kraju, treba da sadrže duhovitost. Sve to se steklo u ovom komadu.
Svrstavajući ovaj komad u žanr ironijske drame, Savin napominje da je tema zloupotrebe medija značajna, i da je svako imao prilike da se susretne s oštricom izmenjene stvarnosti.
M. PUDAR (Danas, 20. decembar 2007.)

K R I T I K A......

Smrt kao medijska dosetka
Ivan M. Lalić, savremenik i dramski pisac, napisao je dosta duhovit, umereno uman, dosetljiv i pomalo satiričan tekstualni predložak pod nazivom Heroj nacije. Komad sa pretenzijama da fiksira, fokusira i ismeje aktuelna (TV)medijska mešetarenja, manipulacije, sa raznoznačnim žanrovskim odrednicama običnog života i dehumanizovane «velikobratovske» instalacije. Danas i ovde, u zemlji Srbiji, u kojoj je televizija stariji brat i maćeha. To mu je bila namera, ali da ne beše reditelja Egona Savina, koji zna život a sa pozorištem je na ti, sve bi ostalo na nivou simpatične dosetke. Jer, skrivenih kamera smo se nagledali, bizarnijih i provokativnijih, junaci iz njegovog sinopsisa su tek naznačeni tipovi, a crnohumorna, ali ipak bulevarska dosetka, odvukla bi neminovno ovakvu predstavu u komediografski plićak. Što se na zrenjaninskoj praizvedbi nije dogodilo jer je reditelj Egon Savin, uz koncentrisanu asistenciju scenografa Miodraga Tabačkog i kostimografkinju Jasnu Badnjarević, glumcima isporučio promišljen, osmišljen, prostudiran, očišćen i do detalja odbranjiv i inspirativan scenski projekat koji su oni disciplinovano, razložno i inventivno oživeli i proživeli. (...)
Heroj nacije je istovremeno replika na dela koja u svetu dijagnosticiraju epohu medijskih manipulacija, od Brodveja do off-produkcija, ali je i rediteljskim umećem da se iz sitnorealističkog detalja, ili ikonografskih recidiva bliske nam istorije, savremena Srbija, raskrečena između komunizma, parasocijalizma i hibridnog evropejstva, fotografisana u aktuelnoj «boji i koloru». Sa merom i preterivanjem koje tu stvarnost čine održivo glupom, smešnom i gorkom. U tom, alhemičarskom poslu Egon Savin je banalnost pretvorio u životnost, uopštenost u zakonomernost, bizarnost u apsurd. Miodrag Tabački je, nudeći scenografiju «kutije šibica», konsekventno osmišljenu, dočarao klaustrofobičnosti i civilizacijsku usitnjenost srpskog društva, ponuđenu kroz prizmu likova muž-žena-njihov sin.  Uz još otuđeniji sloj ostalih, grobara, narikača, medijskim manipulatora. I njegovog veličanstva – televizora. I reklama, naravno. Jasna Badnjarević, vešto, odeva aktere u tipične i uopštene odežde, pružajući im šansu za igru razlikovanja. Za koju im nekonvencionalna rediteljska postavka pruža prostor, koji oni maksimalno koriste. U funkciji mehanizma predstave ali i u cilju postizanja zaoštrenih artističkih ostvarenja. U čemu prednjače, Sanja Mikitišin, kao tipična ali i karakteristična seljanka u gradskom ambijentu. Uronjena u tradicionalno, ali u svakom momentu spremna da potone u recidive medijske bulevarske pustoši. Ipak, Jovan Torački u ulozi Budimira Životića, prvo žrtve, potom saučesnika, a konačno i protagoniste, sa izuzetno plastičnim osećanjem mikrotransformacije lika, čas tipičan, čas poseban, dominira ovom dopadljivom predstavom, glumom potpunog pokrića i umeća. Jugoslav Krajnov kao porodični «insajder», sa izraženom lakoćom i šarmom igra sina-manipulatora, dok Nataša Luković vrlo precizno donosi novinarku koja smrt pretvara u farsu, ili obrnuto, jer mediji su stvarniji od stvarnosti! Bez preterivanja, vođen čistim scenskim impulsima, Mirko Pantelić, takođe s merom, sa par scenskih «ukrasa» doziva medijske i prave grobare. Narikače, dueta Nataša Ilin i Jelena Šneblić, svojom ekspresivnošću pretvorile su se u tonski i metaforički kontrapunkt predstave. Dok Milan Kočalović i Mirjana Ćuk, prvi glumom scenskog minimalizma, a druga pozorišnom nonšalancijom, dobro dopunjuju ovu dobro osmišljenu teatarsku orkestraciju pod upravom Egona Savina, u kojoj učestvuju i Ivan Đorđević i Aleksandar Došen. O smrti kao medijskoj dosetki.
Zoran SLAVIĆ (Zrenjaninske novine, 17. januar 2008.)

Velika sestra
(...) Lalićev komad ima dramaturgiju skeča, naročito u dugoj ekspoziciji koja gledaoca navlači na laku (prelaku) komediju zabune. A onda je Egon Savin sve preokrenuo, i u kulminaciji publika će shvatiti da aplaudira «kući Velikog brata» – ili bolje: Velike sestre, ili još bolje: Velikog sina.
Kada se, na kraju, ponovo sklopi frontalna scenografska petokraka Miodraga Tabačkog, i u završnoj sceni obične komšijske narikače nastupe u novokomponovanom izdanju, pokazaće se da predstava plače nad skeč-Srbijom, u kakvoj smo se zatekli.
Pokazaće se da ova «ironijska drama» inventariše duhovno stanje nacije; jedan oksimoronski miš-meš u kome se «realizacija projekata» ukršta s naricaljkama, sponzori s grobarima, a televizija je estradni komandant parade. Egon Savin i Miodrag Tabački vrlo duhovito sve – doslovno svaki banalni detalj – pretvaraju u višestruki simbol, i to je čisto pozorišna esencija koja skeč preobražava u umetnost. U stopu ih prati kostimografkinja Jasna Badnjarević: na glumce je smišljeno navukla stereotipe – da bi glumci od toga napravili kreacije, zbog kojih predstava izrasta u pozorišni događaj.
Uz Jovana Toračkog, koji običnog Budimira Životića sjajno pretvara u heroja nacije, naročito je fascinantna transformacija ženskog dela ansambla. Jedva da ćete prepoznati Sanju Mikitišin u cmizdravoj Desanki, a narikače Jelena Šneblić i Nataša Ilin su očaravajuće...
Nataša Luković kao Novinarka, Jugoslav Krajnov (Ljupče, Budimirov i Desankin sin) i Pogrebnik Mirko Pantelić – svi u dvostrukim  likovima – upravo s «nepodnošljivom lakoćom postojanja», komediju situacije prevode u komediju naravi.
Svi zajedno, u sadejstvu s epizodistima Milanom Kočalovićem (Poštar) i Mirjanom Ćuk (Šminkerka), znalački su, na pozorišno uzbudljiv način, komediografski ton obrnuli u dramski, ali sa «daljinskim dejstvom»: kad se gledaoci raziđu «po kućama» i, recimo, upale televizore, šta god da je na programu (...)
Lj. BAILOVIĆ (Zrenjaninske novine, 28. decembar 2007.)

Gledali smo jednu zaista UŽASNU prtedstavu! Odnosno, predstavu u kojoj se dešavaju potpuno UŽASNE stvari, sa UŽASNIM karakterima u UŽASNIM okolnostima, u nekoj UŽASNOJ zemlji u neko UŽASNO vreme - sve go UŽAS do UŽASA!
Mislim - živ čovek je – MRTAV, na šta i sam sa lakoćom pristaje, leže u mrtvački sanduk, a žena ga oplakuje i okukava zajedno sa komšinicama narikačama, dok on veselo učestvuje u sopstvenom pogrebu! Pa zar to nije UŽASNO? Jeste, to je zaista žalosno a pogotovo zato što se vi kao publika u sali neprestano SMEJETE svim tim UŽASNIM odnosima od kojih bi zapravo trebalo da vam je muka!
I bilo bi vam muka da na ovom duhovitom tekstu Ivana M. Lalića nije poradio nadahnuti i nadasve "širokougaoni" reditelj Egon Savin u punoj formi života i stvaralaštva. Tako onda i sasvim, sasvim veseli i spretni glumci izvode takve burgijade i izvodijade na teme raznih smicalica i bombastih obrta da vam pamet stane! I nadasve - praznik pozorišta je u tome što je sve to vrlo, vrlo INTELIGENTNO I, skoro bi se moglo reći - INTELEKTUALNO smešno, a ne banalno i zabavljački na prvu loptu! Pa zar vam to liči na pozoriše u SRBIJI danas? Meni, Bogami NE! Imao sam utisak da se šetam – sa jako agilnim i disciplinovanim ansamblom na sceni, po pozorištima Italije ili Francuske, i da gledam najkomičnije glumce iz vremena Cinema Verita ili Francuskog Novog Talasa!
A zapravo gledali smo komad o jednoj varijanti Reality Show-a na srpski način, gde je sve dozvoljeno – i laž i prevara, i mračne zavere, i obmanjivanje javnosti... Gledali smo jedan neobični primer surovog pokušaja da se narod opseni u TV Show-u u kome se koriste najdublja i najintimnija ljudska osećanja bazičnih odnosa prema životu i smrti, braku i porodici, rođenju i vaspitanju, da bi se napravilo malo jeftine zvezdane prašine na kojoj se masno zarađuje. I tako se u tim prevarantskim užasima život izvrće i lažira da više ne znate ko je BUKVALNO – živ a ko je zapravo MRTAV! Na kraju smo svi - mislim u životu, u realnosti o kojoj – VALJDA, može da se kaže da se govori u tim kičerskim prikazanjima TV kompanija – na kraju smo svi ZAISTA mrtvi jer smo – ispražnjeni, isceđeni i UŽASNUTI pred šokom praznine u koju smo tim SHOW-om uronjeni i potonuti.
Ali – predstava Egona Savina i glumaca Zrenjaninskog pozorišta nije ni u trenutku uronila u kič sa kojim lako i vešto operiše i koji žigoše – spretno i istinski jasno, sa stavom i sa pečatom. Ne - predstava je vrhunac odmerenosti i umeća, duhovitosti i veselja pozorišnog stvaranja.
Glumci su odlični - naročito je odličan bio onaj kome je ovde bilo najteže – Jovan Torački kao Budimir Životić, dotični i narečeni HEROJ NACIJE u tom show-u skrivene kamere otvorene zavere. On je prosto - BRILJIRAO! To je bilo tako znalačko kretanje po modernom tumačenju komedije de l arte u Joneskovskom maniru mračnog obračuna sa mlograđanskim mitologemama. To je bilo takvo poigravanje sa karakterom, sa situacijama jezivog samoironisanja, da je zaista oplemenjivalo publiku u susretu sa UŽASOM prevare i samozavaravanja. Izvanredno osvešćeno prisusutvo ovog glumca u svakom trenutku igre, dalo je predstavi neponovljiv pečat te sulude samoanalize sa pogledom iz ludnice. Izvrsno se Torački snalazio u mekim prelivima naglog samosaznanja i blesave pobune u borbi – s jedne strane za održanje identiteta, a s druge strane – hrleći i klizajući u raspamećeni igrokaz luckastog samoponištenja! APSURD! UŽAS! LUDILO! Pravi Jonesko na način Baster Kitona!
Najveću podršku Heroj Nacije imao je u supruzi – Desanki Životić u izvođenju odlične i raskošne Sanje Mikitišin. Ona je uspevala da se ironično rasplače, da zakukava sa komičnim otklonom, ali bez kičerskog otklona i bez patetičnog pokazivanja. Naprotiv – amalgam stila igre koji je pronašla Sanja Mikitišiin, u odličnom kostimu Jasne Badnjarević – uvećana u svim pravcima nameštene crnine, sva očajna i smešna, ljutita i otresita, zaplakana i zarozana, a živahna i željna slave... Sve te stilske elemente uklopila je hrabro i bodro da bi popunila ceo prostor malograđanske kućice u kojoj je i kraljica i robinja. Odlično!
Par njenih komšinica – opet u izuzetno maštovitoj crnini kostimografkinje Jasne Badnjarević, Narikače – Jelena Šneblić i Nataša Ilin, dale su moderni artistički otklon od sitnog realizma koji je pretio da se uvuče u izraz predstave.
Ključ razumevanja centralne žanrovske odrednice – "show i zvezdana prašina u oči", dati su u igri mladog budućeg bračnog para autora i voditeljke TV serije Reality Show-a – Ljupčeta – Jugoslava Krajinova i novinarke Nataše Simonoivić. Oni su igrali nadahnuto i naglašeno, sa potrebnim šljokicama i potrebom šminkom da razjasne pristup problemu.
Naravno i obavezni Pogrebnik – jasan dug Nušiću, konkretan i korektan Mirko Pantelić, do suza je dovodio gledalište ozbiljnim tekstovima i zapažanjima o smrti i životu.
Dakle, gledali smo odličnu prerdstavu u odličnoj scenografiji – još jednoj odličnoj scenografiji nepogrešivog Miodraga Tabačkog koji je jasno odvojio osnovni – okvirni dekor "Zvezdane prašine" Show-a od sitno realističkog malograđanskog stana – zapravo namenski nameštenog stana nesrećnog Heroja Nacije – Budimira Životića. Veselje glumačkg ansambla Narodnog Pozorišta Toša Jovanović zračilo je bogatom svetlošću pozorišnog praznika na otvaranju Festivala Profesionalnih Pozorišta Vojvodine. Svaka Čast, nema šta!
Goran CVETKOVIĆ (Radio Beograd 2, 15. april 2008.)

Tragikomični realizam
"Heroj nacije" Ivana M. Lalića je gorko živopisan, tragikomični tekst koji se oštro bavi problemom uticaja masovnih medija na svakodnevni život. Postavljajući u centar analize porodicu koja postaje predmet skrivene kamere, pisac crnohumorno predstavlja i srpski mentalitet, primitivizam i licemerje u porodičnim i prijateljskim odnosima, kao i prilično obeshrabrujuće društveno-materijalne okolnosti.
Reditelj Egon Savin predstavu nije postavio parodično što bi, možda, bila očiglednija opcija igre, već se odlučio za usporavanje tempa i brižljivo građenje mračnog apsurda i grotesknosti situacije. Na taj način je došlo do redukcije komičkog potencijala teksta, ali se, istovremeno, formirao metaforički sloj igre a značenje teksta je produbljeno i nadgrađeno. Glavni likovi – Budimir (Jovan Torački) i njegova supruga Desanka (Sanja Mikitišin), u osnovi su koncipirani vrlo ozbiljno, skoro realistički. Glumci ih oblikuju sa nijansama grotesknog izraza ali kako oni, bazično, nisu karikature, to ih čini tragičnijima. Torački sugestivno igra Budimira: od iskrene poniznosti do tvrdoglavog prkosa koji ga odvodi u samoubistvo. Lik Desanke je ostvaren nešto manje uverljivo jer ga, u velikoj meri, guta glumičina prečesta i preglasna kuknjava zbog izmišljenog gubitka supruga. U pojedinim scenama, kada ova galama utihne, lik postaje opipljiviji, naročito u trenutku Desankinog mentalnog pucanja pred kamerom, kada glumica uzbudljivo izražava potisnutu frustraciju u braku junakinje.
Jugoslav Krajnov karikaturalno igra njihovog sina Ljupčeta, što je opravdano jer je on intrigant i folirant, odnosno nije žrtva u meri u kojoj to jesu njegovi roditelji. Nataša Luković nastupa u ulozi televizijske novinarke Lenke, takođe teatralno, odsečno i kruto, jasno naglašavajući odvratnu blaziranost i aroganciju medijskih zvezda. Mirko Pantelić komički prigušenije stvara lik veoma poslovnog i pragmatičnog pogrebnika. Ta vrsta suzbijenijeg, apsurdnog humora koji se rafinirano izliva iz njegove maske ozbiljnosti, zbog svoje slojevitosti je efektnija od pojednostavljene, transparentne karikaturalnosti koju nose likovi Ljupčeta i Lenke.
Predstava je, u izvesnom smislu, dramaturški maglovita, jer u jednom trenutku razvoja događaja postaje teško pratiti šta je realnost, a šta nameštena igra. No, ova konfuzija je, u suštini, idejno opravdana, jer govori o ukinutoj granici između istinitog i lažnog u svetu medijski generisanih iluzija.
Izgled scene je vrlo funkcionalan (scenografija Miodrag Tabački). Sa jedne strane je detaljno predstavljen enterijer doma ove porodice, naivno realistički, do apsurda, dok je, sa druge strane, stilizovano naznačena medijska eksploatacija situacije. Pojedini detalji u kostimu, npr. vidno veštački umetnuti delovi tela (salo, mišići), zaista lucidno i diskretno ističu imanentnu grotesknost likova (kostimografija Jasna Badnjarević).
"Heroj nacije" reditelja Egona Savina je, u celini posmatrano, izuzetno zanimljiva predstava, stilski vrlo autentična, zbog tog tenzičnog, mračno apsurdnog, tragikomičnog realizma. Ova složena višeznačna igra intenzivno podstiče kritičko promišljanje uticaja masovnih medija, opsesije televizijskim "rijaliti šou" emisijama i trivijalne ekstaze pred kičem, što sve sumorno definiše globalnu društvenu stvarnost.
Ana TASIĆ (Politika, 15. januar 2008.)

(...) Ako su scenografije Miodraga Tabačkog nešto što je odavno veoma teško osporavati, kritikovati, ni “Heroj nacije” nije izuzetak. Prosto je zadivljujuće s kolikom tačnošću je naš proslavljeni scenograf odgovorio postavljenom zadatku, kreirajući maestralan pozorišno-televizijski okvir za ono što će uslediti, odnosno za ono što se dešava na sceni, i u komadu Ivana M. Lalića koji po mnogo čemu, u pozitivnom smislu, podseća na drame Dušana Kovačevića.
Ipak, najimpresivniji “detalj” zrenjaninskog ostvarenja svakako je gluma Jovana Toračkog koji je središnji i praktično jedini razlog zbog kojeg se predstava ne raspadne u paramparčad, sve sa “kutijom kojom se gleda u daljinu” (televizija), zvezdom petokrakom i “Vilerovim” goblenima Miodraga Tabačkog.Torački birljantno tumači Budimira Životića, žilavog i životnog čoveka, kontrolora karata, s kojim je bog-sudbina-televizija odlučila surovo da se poigra i proglasi ga mrtvim, čineći idealan okvir za komediju (apsurda) situacije.
U pozorišnom realiti šou koji je na granici preoštre kritike pretvoren u “bizariti” šou, autorski tim Lalić/ Savin opasno su blizu da parodirajućim izvrgavanjem ruglu aktuelnog medijskog trenda (koji je usput revolucionarizovao ne samo televiziju, nego i ostale medije) s prljavom vodom iz korita prospu i dete, kako se to u narodu kaže. Međuljudski, pa tako i porodični odnosi kao u slučaju familije Životić jesu u krizi, možda su i neljudski, ali životinjski baš i nisu.Zanatski je sve u “Heroju nacije” znalački, precizno, čisto i dosledno urađeno (mada rediteljski “rukopis” direktno asocira na Romčevićev “Paradoks” u somborskom Narodnom pozorištu koji takođe potpisuje Savin) i tu nema priče.
Istina, nakon urnebesnog početka veći deo predstave se vrti oko istog motiva (smrti živog čoveka) i pored silne dinamike ulazaka/ izlazaka (narikače, grobari, novinari...), odnosa među akterima (muž/ žena/ njihovo “dete”- večiti student...), usputnih motiva (postsocijalizam, religioznost, sindikalnost...), a drama Budimira Životića ostaje na suvom. Čak i nju na kraju pojede pozorišni pamfletizam protiv televizije koja je u stanju da običnog, prilično srećnog i zadovoljnog čoveka, unezveri do ludila, sve u cilju kreiranja “multimedijalnog spektakla za široke narodne mase”.
A sam Torački na okruglom stolu održanom posle izvođenja indikativno izjavljuje da se “pridržavao za vazduh”...Nesumnjivo, predstava “Heroj nacije” zrenjaninskog Narodnog pozorišta teško da nekog može ostaviti ravnodušnim. Teško je izvagati sve “pro et contra” momente, ne povlađivati slatkoj osveti medija koji gubi trku od novog, moćnijeg. Teško je objasniti kako nešto toliko aktuelno i savremeno deluje anahrono, kako to da je “Heroj nacije” uspeo(?) da spoji prevaziđenu generacijsku vizuru socrealista, “titoista”, sa kod nas ultraaktuelnim, “modernim” fenomenom najgledanijih TV emisija... Ipak, izgleda da je najteže bilo ući unutra, u problem, a ne ostajati tamo negde, napolju, i navijački komentarisati.
Igor BURIĆ (Dnevnik, 15. april 2008.)