53. STERIJINO POZORJE 2008.

S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A

Sterijino pozorje

Novi Sad

26. maj - 5. jun 2008.

F
O
T
O

A
L
B
U
M

S R E D A...-...4....J U N...2 0 0 8.

Poslovni centar NIS – Naftagas

21:00

Ljubomir Simović

PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Atelje 212, Beograd

www.atelje212.co.yu

Režija, oblikovanje prostora, oblikovanje svetla
TOMI JANEŽIČ

Asistent reditelja BORIS LIJEŠEVIĆ
Pomoćnik reditelja ŠPELA TROŠT
Dramaturg MILAN MAĐAREV
Scenski pokret DENEŠ DEBREI
Oblikovanje muzike i zvuka TOMAŽ GROM
Oblikovanje videa GREGOR BOŽIČ
Asistent scenografa DUŠKO AŠKOVIĆ
Lektor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ

Premijera: 27. oktobar 2007.

Majcen	MIROSLAV ŽUŽIĆ
Milun	NENAD ĆIRIĆ
Drobac	BORIS ISAKOVIĆ
Blagoje Babić	BRANISLAV ZEREMSKI
Gina	DARA DžOKIĆ
Simka	ISIDORA MINIĆ
Dara	RENATA ULMANSKI
Vasilije Šopalović	VLASTIMIR-ĐUZA STOJILjKOVIĆ
Jelisaveta Protić	JASNA ĐURIČIĆ
Sofija Subotić	NADA ŠARGIN
Filip Trnavac	SVETOZAR CVETKOVIĆ
U predstavi učestvuju: Snežana Marković, telefonista-portir u Ateljeu 212, članovi hora i pozorišta AKUD "Branko Krsmanović" i studenti glume Akademije umetnosti BK, klasa Mirjane Karanović

P O Z O R I Š T E......

ATELjE 212 - BEOGRAD

Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami (Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal (Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije. Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco, Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)...

P R E D S T A V A......

(...) Simovićeva drama počinje sa umetnošću u koju se meša stvarnost i razara je, a završava se sa umetnošću koja se meša u stvarnost i preobražava je. U poslednjoj sceni pozorište i život razilaze se: glumci odlaze iz Užica, i ponovo su samo putujući glumci što lutaju iz mesta u mesto sa šarenom lažom svoje umetnosti. Sve je kao što je bilo i pre, samo što nema Filipa. (...) Njihova umetnost, koja je na početku komada bila jadna i nikakva, za trenutak je osvetlila život i preobrazila ga, sada je opet jadna i nikakva. Simović je sjajno odabrao da umetnost koja se prepliće sa životom ne bude umetnost velikih, već umetnost putujućih glumaca. U tome ima malo osmeha na račun umetnosti, ali i vere da je umetnost – umetnost čak i kada se nađe u rukama putujućih glumaca. Sigurno i neusiljeno, Putujuće pozorište Šopalović kreće se od krajnjeg realizma ka pesničkoj viziji, i gotovo ne primećujemo trenutak u kome se dramskom piscu pridružio pesnik.(...)

Jovan HRISTIĆ

Postavljajući jednu od najboljih srpskih drama Putujuće pozorište Šopalović, slovenački reditelj Tomi Janežič preispituje ključna pitanja koje ovaj komad postavlja: Šta je uopšte pozorište i šta je gluma? Gde je granica između teatra i onog što ga okružuje? I da li su ljudi svesni da u svojim životima zapravo igraju mnoštvo uloga? Pošto je ovo komad u kome se mešaju stvarnost i iluzija, pozorište i svakodnevica, predstava se bavi i temom istinitosti imaginarnog – Da li je naš život samo materijalan? Da li je istinitije ono što je opipljivo ili neko žarko uverenje, iluzija? Predstava pokreće i temu nasilja – Kako se nasilje uopšte rađa u nekoj sredini, u nekom čoveku? Odakle dolazi zlo? Kako je moguće da čovek ode toliko daleko i počini takve užase i zločine?

V. STRUGAR

R E Č...S E L E K T O R A......

Putujuće pozorište Šopalović – dekonstrukcija ili destrukcija
Remek-delo srpske dramaturgije, mnogoizvođeno Putujuće pozorište Šopalović, za reditelja Tomija Janežiča predložak je za predstavu-esej o odnosu pozorišta i života, o biću pozorišta u kome realno i fantastično žive u istom telu.
U “klancu”, uklešteno između dve publike – one u konvencionalnom gledalištu i publike koja sedi na tribinama postavljenim u sceni-kutiji, na tankoj liniji dodira odvijaju se delovi scena iz Simovićeve drame, koje su lišene fabularne kauzalnosti. Janežič destruira fabulu, u kojoj kao žrtva pada lik Filipa Trnavca, kao poetsko-značenjski kontrapunkt tek “pukom životu” i pozorištu po meri onih koji jasno razdvajaju stvarnost od fantazije. Ali u predstavi-eseju koju reditelj počinje dugom projekcijom nacističkih zločina na platnu spuštenom između dve publike, dva gledališta, baš na onoj putanji na kojoj će se posle dizanja te iste zavese odigravati predstava, lik Filipa Trnavca razložen je, ili bolje rečeno pretočen u glavni tok predstave, u esej o biću pozorišta u kojem fantazija i glumačka igra oživljava, preobražava žensku tašnu koja postaje korito za pranje veša, flaša za vodu mač... u kome i život postaje čitljiviji i intenzivniji, jer je zgusnut.
Predstava dolazi na Pozorje praćena oprečnim mišljenjima publike, koja se kreću od intelektualne i emocionalne ispunjenosti do neprihvatanja Janežičeve kreacije, uz stav da razvučenost i nedostatak ritma produkuju dosadu koja nije estetska kategorija. Mišljenje dela publike po kome je Janežič uništio Simovićevu dramu vredno je komentara tek da bih podsetila da drame ne mogu uništiti reditelji, jer ćete ih uvek iznova naći odštampane i ukoričene u bibliotekama i knjižarama, i uvek iznova moći da u svojoj glavi izrežirate svoje lično čitanje, na šta imate pravo baš kao i reditelj da sa glumcima režira svoje fantazije, asocijacije, najdublje zapitanosti o smislu i ulozi života u pozorištu i pozorišta u životu.

Tatjana MANDIĆ-RIGONAT

P
I
S
A
C

L
J
U
B
O
M
I
R

S
I
M
O
V
I
Ć

LjUBOMIR SIMOVIĆ
Od 1958, kada je, u izdanju Kluba užičkih studenata, objavio prvu pesničku knjigu Slovenske elegije, Simović je objavio više pesničkih knjiga: Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004). Među brojnim izborima njegovih pesama najvažniji su: Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995), koje je priredio sam pesnik, kao i Najlepše pesme Ljubomira Simovića (izbor A. Jovanovića, 2002) i Sreda u subotu (izbor B. Kukića, 2002).
Definitivno, kanonsko izdanje njegovih pesama, 1953–2005, objavljeno je u izdanju Stubova kulture (Pesme, knjiga prva; Pesme, knjiga druga).
Tri od četiri Simovićeve drame igrane su na skoro svim scenama nekadašnje Jugoslavije: Hasanaginica (praizvedba 1974, Narodno pozorište, Beograd, režija Ž. Orešković), Čudo u Šarganu (1975, Atelje 212, režija M. Trailović), Putujuće pozorište Šopalović (1985, JDP, režija D. Mijač), dok je po tekstu četvrte drame, Boj na Kosovu, 1989, u režiji Z. Šotre, snimljen film. Sažeta, definitivna verzija Boja na Kosovu objavljena je 2003.
Simović je, 1998, objavio Snevnik, dnevnik snova, a 2005. Guske u magli, dnevnik vođen za vreme bombardovanja 1999.
Knjiga eseja Užice sa vranama, «hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika», doživela je dva izdanja (1996; 2002. treće izdanje).
Knjiga eseja o srpskim pesnicima Duplo dno (1983, 1991, 2001) dopunjavana je novim tekstovima, ne samo o pesnicima nego i o dramskim piscima (Sterija, Nušić). Knjiga eseja o slikama i vajarima, Čitanje slika, objavljena je 2006.
Članci, eseji, besede, pisma i razgovori, u kojima se govori o onome što se, od 1981. do 2006. događalo na političkoj sceni Jugoslavije i Srbije, objavljeni su u četiri knjige: Kovačnica na Čakovini (199, 1991, 2004), Galop na puževima (1994, 1997), Novi galop na puževima (1999) i Obećana zemlja (2006). Celinu s ovim knjigama čini i knjiga Miloša Jevtića Rukopis vremena (2005) – razgovori sa Simovićem vođeni od 1990. do 2005.
U zajedničkom izdanju SKZ-a, BIGZ-a, Prosvete i Dečjih novina, objavljena su Simovićeva Dela u pet knjiga (1991).
Simović je priredio izabrane pesme J. J. Zmaja, L. Kostića, Đ. Jakšića, D. Vasiljeva, M. Nastasijevića, M. Pavlovića i B. Petrovića, kao i izabrane komedije J. St. Popovića (Laže i paralaže, 1997) i B. Nušića (Sumnjiva lica, 1996). Pod naslovom Tragedije kao komedije napisao i i predgovor za Drame Dušana Kovačevića (2002).
Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada (Stuatueta "Joakim Vujić", četiri Sterijine nagrade za tekst drame) i društvenih priznanja (Oktobarska, Sedmojulska nagrada ...)
Simović je 1988. izabran za dopisnog a 1994. za redovnog člana SANU 1995.

R E Č...P I S C A ...

Ovaj tekst sam napisao pre dvadeset dve godine. U međuvremenu, pisao sam neke druge knjige, tako da se između Šopalovića i mene naslagala gomila dela koja mi zaklanjaju pogled na tekst. Obradovao sam se što će u ovom pozorištu, posle moja dva Čuda u Šarganu postaviti i Šopaloviće. Obradovao sam se i što će da režira Tomi Janežič, a posebno mi je bilo drago kad sam video glumačku podelu. A kada sam došao na prvu probu, reditelj je tražio - kao u neka prošla vremena - da glumcima pročitam ceo tekst! I ja sam to uradio... Posle dve decenije promenili su se i publika i glumci.

Ljubomir SIMOVIĆ

R
E
D
I
T
E
L
J

T
O
M
I

J
A
N
E
Ž
I
Č

TOMI JANEŽIČ
Predaje glumu i praktičnu režiju na AGRFT (Akademija za pozorište, radio, film i TV, Ljubljana). Predaje takođe u okviru grupe za scenski dizajn na interdisciplinarnim doktorskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, predavao je na Akademiji umjetnosti Sveučilišta u Osijeku (Hrvatska), na dodiplomskim i poslediplomskim studijama Akademije umetnosti u Novom Sadu i na brojnim seminarima i radionicama s područja glumačke igre u više zemalja. Kao pozorišni reditelj, u poslednjih deset godina režirao je u nacionalnim, gradskim i drugim pozorištima i nezavisnim produkcijama u većini država na prostoru biše Jugoslavije. Od 1996. umetnički je voditelj a od 2004. i direktor Studija za istraživanje umetnosti glume (Studio za raziskavo umetnosti) u Ljubljani. Jedan je od retkih istraživača glumačke igre danas u Evropi (O. Milićević), izvanredan interpretator metode Stanislavskog (Jana Pavlič), reditelj jednog od najboljih Čehova koje sam u životu video, jedan od onih koji je nesumnjivo našao to za čim tragaju generacije i generacije svetskih reditelja (J. Ćirilov), (...) uistinu savremeni pozorišni Mocart (D. Gašparović).
Pozorišnu režiju diplomirao (1998) i magistrirao (2001) na ljubljanskoj Akademiji, dodatno se edukovao u Sloveniji i u svetu, pre svega na području različitih glumačkih tehnika. Trenutno sprema doktorat na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

R E Č...R E D I T E L J A ...

SAMO SU NAM RANE OSTALE

Nisam odabrao taj tekst da pričam neku priču koja se dogodila za vreme Drugog svetskog rata, a mogla se dogoditi u srednjem veku ili bilo kada. Taj tekst drugačije zvuči danas nego pre dvadeset godina. Da je Simović pisao Šopaloviće deset godina kasnije, mislim da bi ih radio drugačije. Kada kažemo Drugi svetski rat, to nam zvuči daleko, nešto što je već postalo mit. Danas je dovoljno da kažeš rat i da svi osećamo šta je to...

Tomi JANEŽIČ

(...) Postoji li uopšte granica između pozorišta i onoga što ga okružuje?
– Pozorište, u nekom smislu, ima vrlo jasne granice. Ono je veoma snažna konvencija koju zapravo ne možeš da narušiš. Zapravo, pitam se da li bi to uopšte bilo moguće? Možda bi bilo moguće ako bi, na primer, došlo do neke provokacije, pa bi glumci i publika počeli da se tuku. Ali, u suštini, pozorištu veoma teško možeš da menjaš granice. Jednostavno, pozorište je pozorište.
Da li je pozorište, kako bi rekao veliki Šekspir, zaista ogledalo društva?
– U određenom društvu rađaju se određene vrste umetnosti. Znači, prema umetnosti koju vidimo, mi shvatamo kakvo je to društvo bilo. Pozorište mora da dira, pošto ima tu specifičnost da se dešava sad, u ovom trenutku, na određenom mestu. To postavlja jedan veliki izazov pred onoga ko to pravi. Sa druge strane, barem ja shvatam tako, ne želim da upadnem u zamku da bih brinuo samo o tome da bih se dopao. Treba ići svojim putem i stvarati svoju umetnost, ali treba istovremeno i razmišljati o tome da taj put neće imati smisao ako na njemu nekoga, baš sada, ne dirneš, ne pogodiš (...)
U ovoj predstavi, koja se dešava u ratu, imamo jedan lik, Dropca, koji je nemilosrdni batinaš. Simović tom liku pruža priliku da ga sagledamo i kao čoveka. Ali, ja se pitam da li je tako i u stvarnom životu, u svakodnevici? (...)
(...) Što se tiče onoga što se desilo na prostoru nekadašnje Jugoslavije...smatram da u tom ratu niko nije dobio. Svi su izgubili. Niko nije ništa dobio. Samo su ostale rane!

Mikojan BEZBRADICA (Glas javnosti, 26. oktobar 2007.)

K R I T I K A......

Na samom početku, filmski kadrovi užasa.Opomena da strašno nije prošlo. Jadan je ljudski rod. U komemorativnoj ozbiljnosti, na sceni, gledaoci. Čovek do čoveka u impresivnom kadru neme zapitanosti. Eto vas jedni s drugima, pogledajte se u oči, pokajte, osudite, promislite. Kao da kaže reditelj. Sam oblikuje prostor u kojem je moguća angažovana, intelektualna emocija. Prisustvujemo analizi Šopalovića. Forumu o poreklu zla i pokušaju umetnosti da ga nadvlada. Zaljubljen u komad, Janežič ga rastavlja pa ponovo montira, zalazi u jezičke rukavce, igra se Simovićevim brzacima i bajalicama. Staromodno i novo istvoremeno, njegovo pozorište hvata, budi se s vama sutradan.
Dramatično stvarni, Boris Isaković, Dara Džokić i Nada Šargin ... osvestili svoje fizičke i misaone atome i pokazali proces, a ne nabeđeni rezultat. Otvorili tri vizure iste priče. Dok jedni umiru, drugi glume, treći batinaju.To je život. Cela predstava je rad u toku. Među učesnicima, telefonistkinja Ateljea, asistent režije, zatim Dejan Mijač i Jasmina Ranković iz ranije verzije Šopalovića. U gledalištu – pisac. Trenutke uzvišenosti kruniše još jedna rediteljska ludost; otvara se krov Ateljea i u poeziju Simovića sleću kapi kiše. Verizam ili fantastika?
Već se može govoriti o sistemu Janežič.
Branka KRILOVIĆ (Dnevnik RTS)

Svi elementi čina su tu, ogoljeni do suštinskog: kreatori – od reditelja, preko glumaca, pa do tehničkog osoblja, zatim publika koja je sve vreme suočena sa svojom odlukom, svojim pristankom da učestvuje u teatarskom činu. Tu je i spoljni svet koga baš briga za teatar, ali čije ogledalo jeste teatar, čak i kad nema takve ambicije. Sve ovde deluje slobodno i spontano, a opet, sve je precizno i duboko promišljeno, kao, na primer, kada nas reditelj na trenutak, kao publiku, vrati u sigurnost mraka, da bi nas baš u momentu kada smo počeli da se prepuštamo iluziji, ponovo svetlom ogolio na tu smešnu i čudnu spremnost da verujemo tim ljudima koji se ispred nas pretvaraju da su neko drugi. Ili pak kada nam orkestriranim šapatom hora skrivenog u publici usmerava reakciju na odigrano, na ono što se dešava ispred nas. Ili najzad, onaj mučni momenat kada jednim potezom, audio-snimkom svedočenja žrtve nedavnih ratova, uspostavlja vezu s dnevnopolitičkim, i to baš u trenutku kada smo se lagodno uljuljkali u misao da je ovo predstava o prošlom. Janežič, dakle, sve dovodi u pitanje: prostor scene, glumačku igru, mogućnost distance, potrebu iluzije, ulogu publike – sve to razlaže i rastavlja na sastavne delove da bi opet sve, jednostavnim i lakim potezima, ponovo uspostavio. Ovde je, u stvari, reč o moći, mogućnosti pozorišta. U toj igri po ivici reditelju se često omakne nepotrebno insistiranje na pojedinim elementima, ali sve to nimalo ne urušava uzbudljivost predstave – naprotiv: taj element slobode pristupa čini je još uzbudljivijom, jer, na kraju krajeva, pozorište jeste trenutak, jedinstven i neponovljiv. Prostor mi, nažalost, ne dozvoljava da dovoljno nahvalim savršeni glumački ansambl koji proživljeno, strasno i neobično saglasno dostiže retko viđenu snagu glumačke igre. Gledajte Šopaloviće: to prestaje da bude predstava, postaje iskustvo.
Boban JEVTIĆ (YellowCab, 3. decembar 2007.)

Čas komunikologije
(...) Boris Isaković, u ulozi batinaša Dropca, za kojim ostaje krvav trag, glumac izuzetne izražajnosti i snage, u sceni sa Sofijom (Nada Šargin), mladom putujućom glumicom koja nosi simbol lepote i radosti kroz ovaj sumorni pejzaž Drugog svetskog rata, suspregnutim sredstvima, tvrdo, reverzibilno, odigrao je zlikovca kojeg će otrežnjenje koštati glave. Nada Šargin, neobično krhka scenska pojava, glumica je koja je već mnogo puta pokazala na našoj sceni da vlada osećajem za istinito i prirodno, uprkos ometanju rediteljskom idejom. I ovoga puta, bila je stvarna pozorišna svetlost i na improvizovanoj sceni. Vlastimir – Đuza Stojiljković, Vasilije Šopalović, direktor putujuće trupe, uspeo je, kao uvek, da prenese toplinu i neku začudnu blagost sa stvarne scene Šopalovića na lažnu scenu Ateljea 212.
Jasna Đuričić (Jelisaveta Protić), Svetozar Cvetković (Filip Trnavac), Renata Ulmanski (Dara), Isidora Minić (Simka), izvrsna Dara Džokić, još jedna koja se nije dala omesti (Gina), Branislav Zeremski (Blagoje Babić), Nenad Ćirić (Milun), Miroslav Žužić (Majcen) – ekipa je koja svakome ko imalo prati srpski teatar garantuje uspeh i uzbudljiv teatarski čin. (...)

Dragana BOŠKOVIĆ (Danas, 21. novembar 2007.)

.O r g a n i z a t o r...z a d r ž a v a...p r a v o...i z m e n e...p r o g r a m a.