 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M
|
|
 |
|
|
|
U T O R A K...-...3....J U N...2
0 0 8. |
SNP - Scena "Jovan Đorđević"
|
|
19:30 i 22:00 |
|
|
Mirza Fehimović
ĆEIF
Beogradsko dramsko pozorište, Beograd |
|
|
|
|
Adaptacija, režija, scenografija EGON SAVIN
Kostimografkinja SNEŽANA PEŠIĆ-RAJIĆ
Dizajn scenskog zvuka ZORAN JERKOVIĆ
Scenski govor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Premijera:
31. oktobar 2007. |
|
|
|
|
Salko Halilović |
LjUBOMIR BANDOVIĆ |
|
Esma Halilović |
DUŠANKA STOJANOVIĆ |
|
Munevera Petrović |
RADMILA TOMOVIĆ |
|
Stevan Petrović |
NEBOJŠA LjUBIŠIĆ |
Klara Horvat |
SANDRA BUGARSKI |
Hamo Mutevelić |
SLOBODAN ĆUSTIĆ |
Mirko Petrović |
LAKO NIKOLIĆ |
Mejra Halilović |
ANA SAKIĆ |
Elizabet Petrović |
JOVANA CVETKOVIĆ |
|
|
|
|
| BEOGRADSKO DRAMSKO POZORIŠTE |
|
|
|
Beogradsko dramsko pozorište postoji više od pedeset godina a preispitivanje o ciljevima i smislu njegovog delovanja traje i dalje.
Osnovano je daleke 1947. godine, pod imenom Gradsko pozorište, a prva predstava "Mladost otaca" u režiji Petra S. Petrovića, po tekstu Borisa Gorbatova, odigrana je 20.februara 1948. godine. Pozorište je dalekih pedesetih godina prošlog veka imalo na umu političke momente razvoja savremene umetnosti. Tada je bilo potrebno pronaći alternativu akademizmu i konzervativizmu koji su negovala vodeća pozorišta u Jugoslaviji. Novo pozorište je pomoglo da se upoznamo sa onim što se dešavalo na vodećim svetskim pozornicama, te je ohrabrivalo prevode savremenog dramskog repertoara ali i uspostavljalo novi pozorišni jezik. Beogradsko dramsko pozorište je postalo primer, uživalo je veliku ljubav publike i finansijsku podršku države.
Posle "zlatnog doba", koje su obeležile predstave nastale po tekstovima savremene američke i evropske dramaturgije, pozorište je prolazilo kroz krize, obogaćene povremenim uspesima ali je i zalazilo put stramputica, katkad bivalo dezorijentisano u odnosu na epohu pa i na svoje primarne ciljeve.
Danas Beogradsko dramsko pozorište nastoji da omoguci autorima i glumcima da na njegovim scenama razvijaju savremeni pozorišni repertoar. Uvećani broj produkcija i česta gostovanja omogućavaju da scenska izvođenja novih drama budu širokodostupna publici. Bilo je godina kada su izvođene samo dve predstave nedeljno, bilo je i pozorišnih sezona kada je Teatar izveo tek jednu jedinu premijeru. Danas se, medutim, predstave izvode na dve scene, sedam dana nedeljno, a ansambli redovno gostuju po Srbiji i u inostranstvu. |
|
|
|
|
Drama "Ćeif", sarajevskog autora Mirze Fehimovića je pobednik na konkursu za savremeni domaći dramski tekst na bosanskom i srpskom jeziku, koji su objavili Festival MESS i Beogradsko dramsko pozorište. To je realistički komad o povratnicima u Sarajevo posle rata - o onima koji su se sklonili, "pobegli" i onima koji su ostali. Sećanja na mirnodopska ex-Yu srećna vremena; nostalgija i zapitanost zbog razloga zajedničke nesreće, ali i prebacivanja, osećaj krivice i straha od nerazumevanja do u finalu - mogućnosti oproštaja, isceljivanja - sve je izmešano ubedljivo i iskreno kroz male, ljudske priče - porodične, komšijske, čaršijske. Komad delikatno razlaže bosansku traumu kroz nekoliko isprepletanih sudbina, čisto i pomirljivo - bez osude ijedne nacije, jer svi su na svoj, sudbinski predodređen način, žrtve bolnog iskustva.
Pljesak u pozorištu, muk u medijima
Mislim da se u Sarajevu dogodila jedna katarza, jedan dijalog između umetnika Beograda i Sarajeva, jedna bolna tema, koja sigurno tišti godinama i koju ćemo nositi kao duševni biljeg. Ako bude ovakvih predstava, mislim da ćemo te rane lakše zaceliti...
Dino MUSTAFIĆ, povodom sarajevske premijere |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Minimalistički tlocrt stana nalik obrušenoj pa raščišćenoj maketi i opipljiva slika odsutnosti koju dočaravaju desetak praznih stolica te usamljena žena koja se moli – takvu je inicijalnu notu, upečatljiviju od samo ambijentacijske, komadu Mirze Fehimovića namenio Egon Savin. U tu očigledno ruševnu prazninu, kako ih već smer Fehimovićeve porodično-komšijske drame s temom sarajevske (posle)ratne traume vodi, stupaju njeni akteri, oni koji su tu, u ratu, ostali i oni koji su zbog rata otišli, da se u ponovnom susretu saberu i presaberu, da kroz vraćanje na prošlo s prošlim raščiste ili da se sami pročiste, kako je već kome dato i koliko može da uzme od preostalog. I baš kao što Esma u jednom izdvojenom trenutku ove rediteljski i glumački sjajno artikulisane igre kaže "Nemoj se izvinjavati nego se pridruži, to pomaže", tako se realističkoj fakturi ove uzbudljive igre verističkih lokalnih tonova pridružuju i za izabrani idiom atipične scenske figure-prečice, od začudno delatne lutka-postavke dečjih likova do znalački postavljenih scenskih tišina i gestualnih praznina, uz koje se višestruka ljudska raspolućenost i povređenost likova motivski razbokorene Fehimovićeve drame precizno okuplja oko svog ispočetka izgubljenog stožera. Ne samo oko "mesta kao znaka" i oko pojedinačnih razvojnih pozicija likova, već i oko scenski snažno sabrane slike osećanja neizostavnosti ljudske brige i uzajamnosti u kojoj neizgovoreno govori koliko i reči, kako je već i u teatru ponekad red. Naravno, tek onda kad se na malom prostoru, primerno obgrljeni, nađu rečit predložak, reditelj koji suvereno oseća da zna - pa zna i da oseća, te glumci koji su ono što im je od pozorišta povereno kao zadatak preobratili u podjednako aktivno i izražajno umetničko postignuće. Tako su ovom prilikom učinili Ljubomir Bandović, Dušanka Stojanović, Radmila Tomović, Nebojša Ljubišić, Sandra Bugarski, Slobodan Ćustić, Lako Nikolić, Ana Sakić i Jovana Cvetković.
Vladimir KOPICL |
|
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
M
I
R
Z
A
F
E
H
I
M
O
V
I
Ć |
|
|
MIRZA FEHIMOVIĆ
Rođen 1955. u Sarajevu, gde je završio Filozofski fakultet. Kao stipendista, dve godine boravio u Indiji. Objavio knjige pesama: Ars Brevis Vita Longa (1985) i Šta mi je rekao Franc, Zec i pantaruo (nagrada za najbolju knjigu neobjavljenih priča u 2005). |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
E
G
O
N
S
A
V
I
N |
|
|
EGON SAVIN
Rođen je u Sarajevu 1955. Diplomirao režiju 1979. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao više od pedeset predstava širom prethodne Jugoslavije...
Prvu predstavu u SNP - Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića - potpisuje 1986, i od tada u ovom teatru i s njegovim dramskim ansamblom radi, po opštem mišljenju, možda i svoje najznačajnije predstave: Tri čekića (o srpu da i ne govorimo) Deane Leskovar, Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića, Laki komad Nebojše Romčevića, Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže, Tužna komedija po romanu Oblomov Ivana Gončarova... U Operi SNP debitovao je kao reditelj postavljajući komičnu operu Ero s onoga svijeta Jakova Gotovca. Redovni je profesor režije na katedri za režiju FDU u Beogradu. Režiju predaje i kao gostujući profesor na FDU na Cetinju. Dobitnik je svih značajnijih stručnih nagrada i priznanja. Na Sterijinom pozorju učestvovao je jedanaest puta i osvojio pet nagrada: Sveti Georgije ubiva aždahu, SNP, 1987; Tri čekića (o srpu da i ne govorimo), SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1989; Novo je doba Siniše Kovačevića, Narodno pozorište BGD, 1989; Laža i paralaža, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1992; Kir Janja J. St. Popovića, NP Beograd, 1993; Čudo u Šarganu, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1993; Tamna je noć Aleksandra Popovića, Teatar “Kult”, Beograd, 1994; Putujuće pozorište Šopalović, SNP, 1996; Mrešćenje šarana, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1997, Pokondirena tikva J. St. Popovića, NP Beograd, 1998; Elektra D. Kiša, CNP - Sterijina nagrada za adaptaciju, 2001; Gospoda Glembajevi, SNP, van konkurencije, 2002; Mletački trgovac V. Šekspira, JDP Beograd, van konkurencije, kao najbolja predstava domaćeg pozorišta po stranom tekstu, 2004; Smrtonosna motoristika Aleksandra Popovića, Atelje 212 Beograd, 2005; Svinjski otac A. Popovića, Kruševačko pozorište, 2005 - Sterijina nagrada za adaptaciju i postavku (sa Jelenom Popadić). Godine 2005. dodeljena mu je Sterijina nagrada za naročite zasluge.
Ćeif je četvrta režija u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je potpisao Dugo putovanje u Jevropu Stevana Koprivice (1987), Novo je doba Siniše Kovačevića (1991) i Kaj sad? Borivoja Radakovića (2003). |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Pozorište kao mentalno sklonište
(...) Po čemu vas se „Ćejf“ zapravo najviše tiče?
– Ne samo po tome što sam rođen u tom gradu (u vreme rata nisam tamo živeo), nego zbog toga što su svi, ali baš svi moji prijatelji otišli iz tog grada. Otišli sa Balkana sa jakim osećajem razočaranja i gorčine. Univerzalna balkanska drama koja se može ticati bilo kog grada jer u svakom od njih postoje oni koji su ostali i oni koji su otišli, oni koji žele da se vrate i oni koji se ni po koju cenu ne bi vratili. Ovu traumatičnu priču nastojao sam da pozorišno ispričam na, da kažemo, prijemčiv način. Sve te oporosti naše stvarnosti u pozorištu moraju da pretrpe nekakvu transformaciju u nešto što se može gledati i slušati. (...)
Egon SAVIN-Tatjana NjEŽIĆ (Blic, 31. decembar 2007.)
Svi smo akteri i posmatrači komedija i drama koje nam nameće život u Srbiji
(...) Kako uspevate da održite svež i originalan rediteljski rukopis?
Naš svakodnevni život je nepresušni izvor inspiracije za rad u pozorištu. Svi smo akteri i posmatrači komedija i drama koje nam nameće život u Srbiji. Ponekad se „tragedija” i „farsa” dogode naizmenično po nekoliko puta u toku jednog dana. Pozorište je za mene način da se „sklonim” ali i da sumiram i vrednujem ono što živim. (...)
A kako ste otključali dramu „Ćeif” koja nosi problematiku naše posttraumatske balkanske realnosti?
Ćeif preispituje fenomen „politiziranja intime”. Reč je o drami povratnika, ratnih izbeglica u posleratno Sarajevo. Gonjeni nostalgijom i surovom izbegličkom sudbinom u Londonu dolaze da „vrate” stan i nastave život u rodnom gradu. Otkrivaju da predrasude zaraćenih još traju i da vremenom postaju sve veće i strasnije. Mržnja je neuništiva. Podela na one koji su otišli i one koji su ostali za vreme okupacije, danas je podela na izdajnike i patriote. Jedni bez drugih ne mogu. Oni su jedni drugima razlog postojanja. Ova podela toliko je uzela maha u javnom ali i privatnom životu, da nisu više samo u mraku „izdajnici”, a na svetlu „patriote”. Ima nas koji smo odavno ponosni što smo „izdajnici”, iako smo „patriote”. Ćeif je predstava koja teži čistom pozorištu. Ona obiluje duhom i emotivnošću istinske igre. (...)
Egon SAVIN (Politika, 8. januar 2008.)
|
|
|
|
|
|
|
Naša mala priča
(...) Komad Mirze Fehimovića nije opterećen značajem teme već nastoji da na lak i jednostavan način analizira činjenično stanje stvari, da manje-više dočara kako je bilo i šta se sada dešava. Njegova priča o posleratnom Sarajevu najbliža je epizodi nekog sitkom serijala u kojem do punog izražaja dolaze efektni i duhoviti dijalozi, sa odloženim dejstvom. Glavni junakinja komada Esma je Sarajka čiji se život rasuo na komade i koja osim sakatog muža, nesposobnog za život i privređivanje, pogibija u ratu i siromaštvom, suočava sa sestrom izbeglom u London, udatom za Srbina, koga su opet, tokom rata prebili u Sarajevu pod optužbom da navodi tobdžije sa okolnih brda. Ovu realističnu priču reditelj Egon Savin pakuje u efektnu pozorišnu predstavu o ratu i posledicama rata, relaksirajući je upotrebom lutaka u ulogama dece, tih nedužnih svedoka i učesnika, čiji su animatori, glumci, takođe na sceni.
(...) Činjenica da je Ćeif mala priča o velikoj muci, da njeni autori ne žele da menjaju svet, već da „skromno“ istaknu ljudsku patnju, možda uliva nadu da je vreme velikih priča prošlo i da predstavnicima naroda neće uspeti da ponove svoju i našu priču.
Željko JOVANOVIĆ (Blic, 29. oktobar
2007.)
Bez "zajebancije"
(...) Egon Savin, i sam Sarajlija, u okruženju mnogih praznih stolica, koje podsećaju na one koji više nikada na njima neće sedeti, pred izbrisanim očima dece (lutke bez lica u predstavi, vođene glumcima) gradi sećanje na dolazak sestre Munevere (Radmila Tomović) u Sarajevo, posle niza godina od poslednjeg rata. Dočekuje je, radošću i suzama, sestra Esma (Dušanka Stojanović), koja je, u muci da održi zdrav razum, pobegla u versku krajnost. Munivera je udata za Srbina, Stevana Petrovića (Nebojša Ljubišić), i u Londonu ne živi više s njim.
U prisusutvu svedoka i učesnika događaja koje bi trebalo zaboraviti (Slobodan Ćustić i Sandra Bugarski), familija pokušava da oživi Amarkord na vreme kada se živelo prirodno i logično. Jasno je da im to ne uspeva i da će usvojena rumunska devojčica, pristigla iz Londona, kao simbol nečeg novog, izvan zmijskog klupka u kojem svi živimo, doneti prvu iskrenu, starinsku emociju i izvesno otrežnjenje.
Egon Savin je ovu nostalgičnu, neorealističku priču preveo u neko čudno scensko prošlo vreme. Gledalac ne može da se otme utisku da je i ta vrsta komunikacije, koju gleda na sceni, napeta i stakato, i takva završena. Dolaze, valjda, vremena, kada će istina boleti više nego laž. I gledalac je se boji, takođe. Tananim sredstvima, kojima obično gradi svoje predstave, Savin je postigao da se svi, i sa one, i sa ove strane rampe, stalno stide: Esma što vređa sestru, Munevera što je otišla, Salko što je nemoćan da se suprotstavi Esminoj gorčini, suviše razuman, Stevan što živi u Londonu, a srce mi je na drugoj strani... A gledalac zato što gleda, a ne učestvuje.
Dragana BOŠKOVIĆ (Danas, 7. novembar 2007.)
Užas ratnih trauma
(...) Glumci svedenim sredstvima, suptilno, a veoma ekspresivno predstavljaju duboku tragičnost i patnju žrtava bespoštednih političkih konflikata, gde su svi gubitnici, bez obzira na to da li su otišli ili ostali. Ljubomir Bandović izuzetno autentično oblikuje lik ratnog invalida Salka Halilovića koji je fascinantno zadržao vedrinu duha, radoznao je i samoironičan. Dušanka Stojanović igra njegovu umornu i osetljivu suprugu Esmu, koja je utehu pronašla u religiji i neprestanim molitvama.
Nebojša Ljubišić nastupa u ulozi Stevana Petrovića, koji se vraća iz Londona, gde je sa porodicom otišao nekoliko meseci nakon početka rata. Njegova razočaranost, gorčina i rezigniranost su najizraženiji, možda zbog širine njegove spoznaje, odnosno činjenice da je on iskusio i život na drugoj strani, koji se na neki način ukazao kao usamljeniji i strašniji. Radmila Tomović igra Stevanovu suprugu i Esminu sestru Muneveru, u kojoj koegzistiraju bezgranična radost zbog povratka i turobna realnost konfrontacije sa napuštenim domom i ostavljenim prijateljima... Niko od ovih likova nije pošteđen posledica kolektivnih užasa političkih sukoba, i svi oni, pomalo čehovljevski, žive ružne kopije života, ali ipak zadržavaju nadu, upornost i volju za opstankom.
Likovi troje dece su predstavljeni lutkama, koje vode stariji glumci (Lako Nikolić, Ana Sakić, Jovana Cvetković). Ovaj rediteljski postupak je izuzetan zbog imanentne metaforičnosti koja je scenski efektna, a može se shvatiti kao otelotvorenje ideje o nemogućnosti opstanka nevinosti, fragilnosti i iskrenosti dece u realnosti koju ispunjavaju sveprisutna mržnja i destrukcija u osnovi komada.
Predstavu Egona Savina karakteriše i izražajna, pregnantna, uznemirujuća tišina koju, ponekad, prekidaju pomalo sablasni zvuci ulične buke, naglašavajući nepodnošljivost tog prividnog mira. U dubini, uglavnom ogoljenog prostora za igru nalazi se niz praznih stolica koje stalno, vrlo nenametljivo, a sugestivno, ukazuju na zastrašujuće odsustvo brojnih ljudi, odnosno neprestani su podsetnik jezivih stradanja. Ta suptilnost u izrazu, odsustvo predvidivosti i ilustrativnosti, a naglasak na metaforičnosti i asocijativnosti scenskih znakova, jesu osobenosti koje predstavu Ćeif čine umetnički vrednom, u njenoj slikovitoj analizi naše posttraumatske realnosti, gde su svi bespomoćno ukopani u nekom međuprostoru i međuvremenu, vakuumu u kojem ne postoji život, već samo nekakav odblesak života. Ali i desperatan i zadivljujući poriv da se ipak preživi.
Ana TASIĆ (Politika, 3. novembar 2007.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
