 |
|
|
|
S E L E K C I J A...K R U G O V I |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M |
|
 |
|
|
|
P O N E D E L j A K...-...2....J U N...2
0 0 8. |
SNP - Scena "Pera Dobrinović" |
|
21:00 |
|
|
|
Ivo Svetina
EDIP U KORINTU
Slovensko narodno gledališče - Drama, Ljubljana (Slovenija) |
|
|
|
|
Reditelj
IVICA BULjAN
Dramaturg DIANA KOLOINI
Scenograf IVAN KOŽARIĆ
Kostimografkinja
ANA SAVIĆ-GECAN
Autor muzike MITJA VRHOVNIK SMREKAR
Koreografkinja
TANJA ZGONC
Scenski govor METKA DAMJAN
Asistent reditelja
ROBERT WALTL
Asistentkinja dramaturga ANA KRŽIŠNIK
Asistent scenografa IZTOK VADNJAL
Premijera:
7. oktobar 2006. |
|
|
|
|
Polib, tiranin korintski |
MARKO MANDIĆ |
|
Meropa, njegova žena |
VERONIKA DROLC |
|
Edip, njihov posinak |
SAŠA TABAKOVIĆ |
|
Agron, upravitelj kraljevskih stada, nekad pastir na Kitajronu |
UROŠ FÜRST |
|
Tiha, njegova žena |
PETRA GOVC |
Leuk, njihov sin |
ALJAŽ JOVANOVIĆ |
Veliki sveštenik, ali i isterivač snova |
HOSE |
Pitija |
POLONA VETRIH |
Begunac iz Tebe |
ALOJZ SVETE |
Hor |
KATJA LEVSTIK |
|
VANjA PLUT |
|
DITKA HABERL |
Gitarist |
ANŽE PALKA |
|
|
|
|
| SLOVENSKO NARODNO GLEDALIŠČE - SNG, LjUBLjANA |
|
|
|
Slovenačko narodno pozorište u Ljubljani, koje objedinjuje ansamble Drame, Opere i Baleta, najveće je pozorište u Sloveniji. Tradicija koja ovoj teatarskoj kući obezbeđuje ugledan status zasnovana je 1892, kada je u Ljubljani otvoreno Slovenačko državno pozorište čiji rad obeležava forsiranje nacionalnog dramskog repertoara.
Verna tradiciji i misiji nacionalnog teatra, Drama SNG nastoji da bude moderna i otvorena umetnička organizacija koja zna da komunicira sa savremenom estetikom i intelektualnim izazovima. U poslednjih trinaest godina, pod upravom generalnog direktora Janeza Pipana, Drama SNG se prepoznaje kao najuticajnije a ponekad i najodvažnije pozorište u Sloveniji.
Pored klasičnih dramskih dela, najčešće obnovljenih ili u novim prevodima (Šekspir, Molijer, Čehov, Sofokle, Kalderon...), na repertoaru Drame SNG su dramatizacije literarnih dela (Dostojevski, Stopard, Barker, Babelj) ali i šokantna dela dramatičara srednje i nove generacije (Bernhard, Harover, Labjut, Koltes, Handke, J. Reza, S. Kejn). Repertoar Drame SNG ne može se zamisliti bez dela slovenačkih autora, od nastarijih do najmlađih. |
|
|
|
|
Šta se dogodilo s Edipom pre no što je sreo i ubio svoga oca, oslobodio Tebe kuge, oženio se rođenom majkom i postao svestan kako se dosledno ostvaruje strašno proročanstvo izrečeno na njegovom rođenju? Iz mita znamo da je živeo u Korintu kao usvojenik tamošnjeg tiranina Poliba i njegove žene Merope. Novorođenče, ostavljeno divljim zverima na Kitaronu, neočekivani splet okolnosti doveo je u njihov dom. I kao mlad Edip ne zna da nije pravi sin svojih brižnih roditelja. Upravo taj deo života okosnica je ove drame. Svetina nam pokazuje da je Edip u Korintu, pre no što je kročio na put svoje sudbine, već njome zarobljen: sva tragedija, svaki korak je nužno sudbinska zabluda, i svaka pobeda nad bogovima i sfingama samo put u propast. Edipa su već slagali, a čeka ga još strašnija laž...
Tekst čitaocu potiče poetsku vrotglavicu estetikom svog, pomalo zatvorenog jezika. Edipovo prokletstvo odavno je napustilo teatarsku dramu i scenu i uvuklo se u svačiju podsvest i time odrastanje uz priču o Edipu zauvek obeležilo trougao Otac–Sin–Majka. Ivica Buljan svojim je standardnim dramaturškim i rediteljskim pristupom gotovo špalirskog izlaganja svega na sceni, pred publikom razgolitio tekst i stvorio potentno teatarsko iskustvo... |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
U periodu kada se, početkom leta, bude održavalo 53. Sterijino pozorje obeležavaće se tačno četrdeset godina od studentske pobune i drugih burnih političkih događaja iz sad već istorijske 1968. godine. Osim društvenih potresa koji je taj pokret prouzrokovao u celom svetu, pa tako i u bivšoj Jugoslaviji, on je imao značajnih odjeka i u umetnosti onog vremena, a prevashodno u teatru. Neki od najznačajnijh lokalnih, jugoslovenskih refleksa ’68. bili su registrovani, između ostalog, i na Sterijinom pozorju, prouzrokujući adekvatnu estetsku i ideološku turbulenciju. Danas, četrdeset godina kasnije, berlinski zid je pao, Evropa se ujedinila, Jugoslavije više nema, a iza nas je, u ovoj zemlji, mučna decenija građanskog rata, a na izmaku je i decenija spore i nedovršene demokratizacije društva i ekonomske tranzicije. Naš teatar posle petog oktobra veoma bojažljivo ulazi u koštac s društvenim i političkim problemima postmiloševićevske Srbije, a socijalistička prošlost ove zemlje je poseban tabu: ona se površno tretira samo kao mračna diktatura, a bez potrebe za kritičkim i dijalektičkim sagledavanjem i eventualnim prepoznavanjem nekih pozitivnih tekovina. U tom kontekstu ni revizionistički ili reformatorski levičarski pokret iz ’68 nema adekvatan tretman.
Takva je situacija u našem pozorištu, ali ne i u evropskom: program Krugova posvećen je, dakle, problematizovanju levičarskog, šezdesetosmaškog nasleđa, i to kako na tematskom tako i na nivou pozorišnog jezika. Pitanja koja otvaraju ovogodišnji Krugovi jesu: kako danas gledamo na ’68 i sve ono što je iz nje nastalo u političkom smislu? da li je danas moguća radikalna politička promena zasnovana na naprednim idejama? da li u savremenom pozorištu postoji i neko estetsko nasleđe tog perioda?
Ivan MEDENICA |
|
|
|
P
I
S
A
C
|
|
 |
I
V
O
S
V
E
T
I
N
A
|
|
|
IVO SVETINA
Rođen 1948. u Ljubljani. Pesnik, dramski pisac, esejista, prevodilac. Bio umetnički direktor Eksperimentalnog pozorišta "Pekarna", urednik dramskog programa RTV Slovenije, dramaturg i umetnički direktor Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani... Sada je direktor Slovenačkog pozorišnog muzeja.
Umetničku karijeru počinje 1967. kao član literarne grupe 411 (kasnije 412) koja postaje jezgro avangardnog pozorišta Pupilija Ferkeverk. Iskustvo stečeno u izvedbi predstave Pupilija, otac Pupilije i pupilčići i kasnija saradnja s Dušanom Jovanovićem u Mladinskom, motivišu ga da piše za pozorište. Njegove filozofske i egzistencijalističke drame imaju veliki uticaj na slovenačku postmodernu književnost. U njima obrađuje istoriju, iščezle mitove, ideologiju. Najčešće izvođene su Lepotica i zver ili Šta se dogodilo s Danicom D.? (Mladinsko gledališče, Ljubljana Šeherezada (Mladinsko, Ljubljana), Vavilon (SNG, Maribor), Tako je umro Zaratustra (SNG Ljubljana).
Dramski rad Ive Svetine temelji se na uverenju da je u pozorištu sve moguće, da pozornica nije mesto za imitiraje porodičnih, već viđenih aspekata pojavnog i istorijskog sveta, nego mesto gde se stvaraju novi, snoliki svetovi. Vera u moć mita i poezije na sceni potvrđuju se u uspešnim izvedbama njegovih drama. |
|
|
|
|
Krajem herojskih šezdesetih prošlog veka, rane prolećne rimske večeri, u malom bioskopu u jednoj od uličica između Corsa i Piazzo Navona, gledao sam Pazolinijev film Kralj Edip. Bilo je to vreme... kad su avgusta 68. trupe Varšavskog pakta okupirale Čehoslovačku i kad je Jan Pálach na Vaclavskim namestima izgoreo kao živa buktinja; vreme, tik pre no što je na predstavi Pupilija zaklana bela industrijska kokoška (...)
U samom klimaksu priče zaprepastio me je šokantni detalj koji je Pazolini uneo u svoj filmski prepev Sofokla: kad je Edip već (novi) tebanski kralj, uđe jednog dana u ložnicu i legne kraj svoje žene, tebanske kraljice Jokaste, i pre no što prodre u nju, kaže: "Mama..." Ta "sitna" Pazolinijeva intervencija u originalne Sofoklove dijaloge tada i svaki put kad sam gledao to Pazolinijevo majstorstvo, snažno me je prodrmala, šokirala... Zašto? Da, zašto? Jer baš u tom pitanju možda je i odgovor na pitanje zašto sam se (i ja!) prihvatio prepevavanja Edipove priče.
Zašto, odgovaram posle trideset godina, jer je Pazolini u (pra)reč mama ugradio spoznaju da Edip živi i tada (i sada)... iako čovek više nije igračka bogova; iako čovekovim životom više ne upravljaju hamartija, sudbinska zabluda, zla sudbina, božansko proročanstvo. Edip još živi jer čovek je sin oca, a ne božji; jer njegova je majka žena koja ga je rodila iz sebe: jer je proživeo devet punih meseci u njenoj materici, praslici raja pre raja. Dok sam te rimske večeri, bila je zapravo blaga noć i vazduh pun mirisa po rascvetale narandže i limun, napuštao bioskop, doživeo sam naročito poseban oblik one pojave koja se od Platona i i Aristotela naziva katarza i kroz vekove budi najrazličitija, veoma suprotstavljena tumačenja. (...)
Ivo SVETINA |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
I
V
I
C
A
B
U
L
J
A
N |
|
|
IVICA BULjAN
Rođen 1965. u Sinju. Studirao političke nauke, francuski jezik i književnost i komparativnu književnost na zagrebačkom Univerzitetu. Pozorištem počinje da se bavi od kraja osamdesetih kao kritičar u dnevnim listovima i časopisima. Kao dramaturg radi s Vitom Tauferom, Eduardom Milerom i Kristijanom Kolinom, nakon toga sa Žan-Mišel Brojereom, Pjerom Diependelom, Kristofom Varlikovskim i Robertom Valtlom.
Režira u Hrvatskoj, Sloveniji, Belgiji, Francuskoj, Rusiji, Crnoj Gori, Litvaniji i Italiji dela Paskala Gvinjara, Marine Cvetajeve, Seneke, Fejdoa, E. Jelinek, Bota Štrausa, Filipa Šovagovića, Ivane Sajko, Fausta Paravidina, M. Krleže, naročito Koltesa, i Pjera Paola Pazolinija. Nedavno je režirao dramatizovanu verziju Ficdžeraldovog Velikog Getsbija.
Njegove predstave izvode se na velikim svetskim festivalima. Bio je direktor Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu i jedan od osnivača i umetnički direktor Festivala svjetskog kazališta, suosnivač Mini-teatra.
Kao pedagog sarađivao je s Eksperimentalnom pozorišnom akademijom u Parizu, Školom La Mama Ellen Stewart. Predavač je na Nacionalnoj pozorišnoj školi u Sent Etjenu u Francuskoj.
Dobitnik je nagrada “Dubravko Dujšin”, “Petar Brečić", “Peristil", Medalje grada Havane, dva "Zlatna lava" i dve Borštnikove nagrade za režiju. |
|
|
R E Č...R E D I T E L j A ... |
|
|
|
|
TELO KOJE SE VINE U POEZIJU |
|
|
Kazalište je prljava umjetnost, njegova svrha je unerediti svijet, učiniti ga još zamršenijim, neprepoznatljivijim nego što jest. To nije moguće učiniti ni na televiziji, ni na filmu. Kazalište je umjetnost što kroz nered prikazuje sustav svijeta. Svetinin Edip vodi u srce tog nereda. Ne samo na razini priče, iako je i to zanimljiv plan, nego preko jednostavnih pitanja, koja su i najizazovnija: tko sam, odakle dolazim i kamo idem? A ovdje ih sebi postavlja junak, koji još nije tragičan i stoga je, dakako, lijep... to je adolescentska, lascivna ljepota bez refleksije... Predstavu sam gradio oko opsesija bliskih Larryu Clarku, a put u inicijacijske snove vodi kroz lynchovske labirinte. Po teatarskoj energiji Edip je posvećen Living theatru, ranom Brooku, Ariane Mnouchkine, Grotowskom, pionirima jedne nove osjećajnosti kakva je rođena šezdestih. U Edipovoj obeskorijenjenosti nalazi se rodno mjesto autorstva kojeg su trasirali ovi redatelji. Toj generaciji dugujemo zahvalnost otkrića da pripovjedni događaj ne isključuje redateljsku subjektivnost.
(...) U Edipa sam se zaljubio preko Seneke. I otkrio sam nešto što me je stvarno fasciniralo, što bih nazvao artoovska tragedija. Ne zanima me realistička strana, niti uzročno-posledična veza koju grčki svet na kraju uvek produkuje. Rim je drastičan, perverzan. Možda je u literarnom smislu manje atraktivan, o čemu jasno govori činjenica da Seneku veoma retko igraju. A u njemu sam prepoznao Šekspira, Artoa, Brehta, koji su mi mnogo bliži. Dok sam u Seneki našao Šekspira i Artoa, u Svetininom Edipu našao sam Pazolinija... Onaj deo priče o Edipu kojim se Svetina bavi, u Pazolinijevom filmu je minijatura. Pazolini je bliži rimskom doživljaju sveta, koji je prljaviji, krvaviji, više prožet ličnim pulsacijama. Njegov film počinje ličnim fantazijama, situira ga u vreme svog rođenja. I kod Svetine sam osetio da govori o svojim intimnim preokupacijama. I zbog toga smo se suočili s problemom; mislim na pitanje kako Edip doznaje da možda nije sin Poliba i Merope; to je iz drame teško razumeti. A pitanja uzročnosti nisu najvažnija, pozorište takve probleme može da razreši drugim sredstvima. S druge strane, važno mi je pitanje odrastanja i starosti... Sada žalim za dobom adolescensciije, čini mi se da u to vreme mnoge stvari nisam prepoznao, jer sam previše žurio; pitam se zašto tada nisam, kao Edip, postavio neka važna pitanja. Pa ih postavljam sada. Adolescencija je vreme nekog početka koje nudi telesnost, mladost, filozofiju u najčistijem obliku. Preko ovog teksta zapravo postavljam se u vlastite dileme iz toga doba i osvetljavam ih jer mislim da su važne za moj sadašnji trenutak. Čini se da je doba kasne adolescencije, u kojem je Svetinin Edip, izvor moje intelektualne i fizičke energije, pa i estetske i etičke; vreme je da se upitam odakle one dolaze. (...)
Ivica BULjAN |
|
|
|
|
|
|
U suštini, sve je OK
Zašto se po nekim interpretacijama Šekspirov Hamlet, koji je izgnan iz domovine, opet vraća kući? Zato što u tuđini konačno pogleda «s onu stranu», iz ljuske jajeta koju su mu nametnuli roditelji, tradicija i obaveze po rođenju. Zbog poznatih tragičnih događaja suočio se s osnovnim egzistencijalnim pitanjima, na koja ni mitsko ni božje nemaju moć odgovora. Ostaje sam, na kraju i bez majčine pomoći pogleda u ništa. I zato, kad postane svestan ništavnosti vlastite egzistencije, spokojno se vraća i od svega slobodan suoči se s očevim ubicom. Više se ne boji smrti. U toj tački se sreću istorija Šekspirovog Hamleta i uprizorene varijante teksta I. Svetine (...)
Svetinina storija je jasna, asketska, oslobođena jezičke nabreklosti iz njegovih ranijih drama. U pitanju je stroga poezija u kojoj uživaš dok je čitaš i pri tome ne misliš na scenu, ili je gledaš pa te ne interesuje kakva je ona u tvom vlastitom imaginarnom svetu. Edipov ključni problem – arhetipska situacija sina koji traži sebe, pitanja postavlja bogovima, Pitiji, roditeljima... proteže se u današnje vreme. Svetina razvija paralelne, jednako sadržajne priče (...)
Na sadržajnoj ravni Buljanova rezervisanost prema tekstu oseća se tako da Svetinina tragedija sve vreme koketira s drugim žanrovima, dakle samu sebe skida s pijedestala ultimativne tragične priče. Sve što se odnosi na «ovde i sada» sadržajno je ispravno. Drama se rasprostire u više planova, a svi odražavaju tekstualni kôd prožimanja i kompleksnosti, smesu hladnoće razuma i grozničavog otkucaja srca. (...)
Karikatura koja sažima priču Kralja Edipa, pravi je urbani cinizam bez patosa i romantičnog osećanja «svetskog bola». Tragični je antiklimaks koji saopštava da je kralj Edip moguć još samo kao kroki, kad je reč o problemu koji je sam Edip rešio već u (Buljanovoj) predistoriji.
I kad završni Buljanov potez «podriva» Svetininu priču, predstava je «samo» još (melo)drama. Sve je kako treba, jasno, mirno i sređeno. Edip (kao i Hamlet) posve mirno čeka na svoj kraj. Kakav god on bio.
Andrej JAKLIČ (Delo - Polet, 12. oktobar 2006.)
Suma stvaralaštva
(...) Svetina je svog Edipa nadovezao na tradiciju književne vrste poetske drame i zamislio ga kao smiren i zloslutni uvod u dobro znanu tragediju. Iz drugačijeg ugla posmatranja prišao je I. Buljan koji je inspiraciju potražio baš u onom što bi u klasičnijem pristupu moglo da se pokaže kao breme predstave: u artikulaciji njegovog svečano uzvišenog i metaforično nabreklog govora, koji je premestio na područje celovitog fizičkog i rizičnog glumačkog izraza.
Već u prvoj sceni isterivanja grešnog jarca koji je, uz izraziti doprinos koreografkinje Tanje Zgonc i kompozitora Mitje Vrhovnika Smrekara, omeđen u nemiran vrtlog balkanskog kola, glumci su podvrgnuti vrtoglavom kretanju i uzburkanoj telesnosti, njihovi dijalozi potkrepljeni izrazitom telesnom akcijom, bilo da je reč o gnevnoj tuči, lascivnom plesu ili mehaničkom polnom aktu. Dok se tekst usmerava u prikrivanje istine o Edipovom poreklu, njegova artikulacija odražava snažan celovit napor koji je usredsređen na odlaganje onoga što postaje sve više neizbežno, na opravdavanje tajne koja bi potkopala prikazani svet.
Glumci se s tim zahtevnim zadatkom hvataju u koštac...
Buljanova predstava se razlikuje od predloška – prožimanje svega i svih, što joj daje snažan erotski naboj i svojevrsni dionizijski pečat. S jedne strane podseća na grozničavu zabavu u današnjoj balkanskoj krčmi – i zbog uživo izvođenih songova, koji obavljaju funkciju hora i delimično su otpevani na grčkom, kao i zbog bleštavih kostima Ane Savić-Gecan – s druge strane nadovezuje se na nasleđe kasnih šezdesetih godina – ne samo zbog određenih delova kakav je u dvorani produžena homoseksualna scena «ogledala», koja priziva u sećanje poznate lezbijske scene iz Pupilije, već zbog pristupa pozorištu uopšte.
Ključno za ovu predstavu je to što deluje kao zbir različitih umetničkih poticaja i stvaralačkih energija koje na sceni ne izmešta do neprepoznatljivosti, već ih postavlja u međusobni odnos, a istovremeno kao specifične pozorišne postupke i profile – pomenimo prostornu in(ter)venciju hrvatskog umetnika Ivana Kožarića te «hor» Katje i Barbare Levstik te Ditke Haberl, koji se sliva u sugestivnu troglasnu energiju. Rezultat je živa, hrabra, sveža predstava, kakvih kod nas sasvim sigurno nedostaje.
Petra POGOREVC (Dnevnik, Ljubljana, 10. oktobar 2006.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
