 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M |
|
 |
|
|
PONEDELJAK...-...2....J U N...2
0 0 8. |
SNP - Scena "Jovan Đorđević" |
|
19:00 |
|
|
| Janoš Pilinski i dr.
URBI ET ORBI
Pozorište "Deže Kostolanji" / Kosztolányi Dezsö Színház, Subotica |
|
|
|
|
Reditelj
ANDRAŠ URBAN
Tehnički saradnik ATILA URI
Kostim / Svako spava u onome u čemu hoće
Predstava je namenjena publici starijoj od 16 godina
Premijera:
27. oktobar 2007. |
|
|
|
verbalno-tekstualni oralitet – sa dosta smeha, pikanterija i potresnim trenucima – postepeno napuštajući istoimeni komad Janoša Pilinskog |
|
Igraju |
|
Moni |
MARTA BEREŠ |
Žuži |
ANDREA ERDELj |
Zoltan |
IMRE ELEK MIKEŠ |
Tibor |
ARPAD MESAROŠ |
|
|
|
|
| KOSZTOLÁNYI DEZSŐ SZÍNHÁZ, SUBOTICA |
|
|
|
| Alternativnost, eksperiment, modernost i otvorenost – to su osnovne odlike Pozorišta “Kosztolányi Dezső” iz Subotice.
Pozorište je osnovala lokalna samouprava grada Subotice, 1994. U početku radi u zgradi subotičkog Narodnog pozorišta. U dosadašnjem istorijatu značajnu ulogu odigrali su Ferenc Peter (Péter Ferenc) i Tibor Sloboda (Szloboda Tibor). Od sezone 2006/2007. direktor pozorišta je Andraš Urban (Urbán András).
U novembru 2006. pozorište otvora sezonu u sopstvenoj sali. Ansambl čine četvoro mladih glumaca: Marta Bereš (Béres Márta), Andrea Erdelj (Erdély Andrea), Arpad Mesaroš (Mészáros Árpád) i Imre Elek Mikeš (Miker Imre Elek). Izvedeno je pet premijera: Ukroćena goropad Šekspira, Drakula - Svetlosti trenutka, Tango S. Mrožeka, Five for Two, Deneša Debreija (Döbrei Dénes) i Henija Varge (Varga Heni), The Hardcore Machine Brehta, čija je premijera bila u Berlinu.
U sezoni 2007/2008. premijerno su izvedene predstave: Urbi et orbi Janoša Pilinskog, Prava priroda ljubavi Breda Frejzera, Iskušavanje jagnjeta Andora Silađija, Kolekcionar Džona Faulsa, Okuka smrti (po drami Ota Tolnaija), Turbo Paradiso (po pripoveci Enciklopedija mrtvih D. Kiša), Sretni ludaci Žolta Požgaja.
Ansambl je u ovoj sezoni pozvan na 58. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin), 53. Sterijino Pozorje, Festival “POSZT” (Pečuj), INFANT (Novi Sad), “THEALTER” (Segedin), “SZIGET” Festival (Budimpešta).
U sezoni 2006/2007. pokrenuta je programska serija “Tramvaj Desiré” (Desiré villamosa), jedinstvena u Vojvodini. Cilj programa je prikazivanje pozorišnih i srodnih produkcija koje vojvođanska publika nije imala priliku da vidi. Serija želi da upozna publiku sa priznatim domaćim kao i s umetnicima iz Mađarske. U ovom programu učestvovale su uglavnom alternativne pozorišne produkcije i predstave teatra pokreta, a održavaju se i književne večeri i koncerti.
Težnja Pozorišta je da obezbedi prostor mladim vojvođanskim umetnicima. Od oktobra 2007. obezbeđen je simultani prevod na srpski jezik. |
|
|
|
|
Tekst predstave je specifičan, osnova je istoimena drama Janoša Pilinskog, ali sama predstava je rađena kao improvizacija. Tekst je uglavnom promenjiv, sadrži delove spisa Pilinskog i Hajnera Milera.
Predstava dospeva samo do tačke priželjkivanja ispaštanja, tačnije do priželjkivanja pročišćenja, do pitanja da li postoji milost kazne za grešnike. Pitanje je da li gledalac, našavši se u ulozi sudije, može da sudi, odnosno da odgovori na to pitanje. Predstava doseže do stepena priželjkivanja pročišćenja, tek potom može da usledi katarza, što ipak zavisi od prijemčivosti, ličnih afiniteta gledaoca. Kao da odavde počinje stvarna intima, putem ispovesti.
Roland ORČIK
Komad karakterišu potresne, šokantne scene ali i najjezivije gledalac mora da odgleda do kraja... Jedan takav, otprilike jednočasovni doživljaj, u kojem bar jednom svako mora da ima udela. Možda to zapravo i nije doživljaj, nego terapija: svakodnevni problemi koje čovek ponekad doživi kao tragediju najednom gube značaj, potiskuju se, nadajmo se da ovakvim patnjama, mukama, mi sami nikad nećemo biti izloženi. Izuzetna igra četvoro protagonista predstavu čini vrlo efektnom, s potpunim uživljavanjem u njihove krivnje, grehovi postaju autentični. Posle predstave valjda nema gledaoca koji ne bi porazmislio o svojim gresima, krivicama i o tome, dakako, kakvim će ispaštanjima da ih plati.
Atila HORVAT |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Da li se bojimo? Ima li kazne? Šta je greh danas, u ljudski razodenutom dobu rialiti šoua i Interneta koji izlaže i nudi sve a ne daje ništa opipljivo? Ima li vere, u šta, i da li ona boli? Tim pitanjima bavi se snažna, blasfemično zabavna i opominjuće jezna predstava Urbi et orbi Andraša Urbana, čiji naslov i "tendencija" smisleno koketiraju s ispražnjenom punoćom nekadašnjih cezarskih i papskih objava a njena scenska logika s nekim od uzoritih primera artističkog performansa šezdesetih godina prošlog veka, baš kao i sa medijskim, elektronskim, večito uključenim i znatiželjnim očima i ušima našeg globalnog sela. U maloj formi dobro naznačene večernje paramedijske ispovedaonice koja od nehumanih pomagala uključuje tek mikrofon, jedan sapun, lavor, kolica, metalno bure..., a od humanih fragmente teksta Janoša Pilinskog, Hajnera Milera, religijskih napeva i pripeva, poneki kupletić, pa umetnosti svesnog reditelja, četiri posvećena glumca i otvoren prostor za improvizaciju, tako nastaje scenska vrsta koju reditelj smisleno naziva "oralitetom" i koja nekanonski objedinjuju energije kabarea, moraliteta, ritualne igre, postbrehtovske agitovke i očiglednog iskoraka u domen propitivanja dejstva poetskog tamo gde mu se mesto već umalo zatrlo. Sinhrono napet u traženju aktivnog oblika verbalnog, oralnog teatra i sveže krvi neverbalnog scenskog "orakuluma" - u kome se snažno i dovršava, litanijama izgovorenih reči uprkos, taj komad kaže da sami moramo odgovoriti na pitanja koja nam on postavlja baš kao što ih nekad postavljamo i sami. A njegov pravi odgovor, ako ga uopšte ima u žestokom scenskom kovitlacu izrečenog i odigranog, sama je njegova forma raspeta između trivijalnog i poetskog, dnevnog i sila noći, te sumračne tišine što preostaje iza teatarski otvorenog smisla u koji smo dejstvom ove velike male ekipe duboko uvučeni.
Vladimir KOPICL |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
J
A
N
O
Š
P
I
L
I
N
S
K
I |
|
|
JANOŠ PILINSKI
Rođen je 1921. u Budimpešti, u porodici intelektualaca, njegov otac imao je dve diplome – inženjera i pravnika. Maturirao je u prestižnoj pijarističkoj gimnaziji, potom je počeo da studira prava pa je nastavio studije mađarskog i italijanskog jezika i književnosti, te istorije umetnosti.
Prve pesme objavio je 1938-1939. Mobilisan je novembra 1944, njegova jedinica povlači se na Zapad i od februara 1945, mogao je neposredno da iskusi jezivi svet koncentracionih logora koji je odredio čitav njegov dalji život i njegovu poeziju. Prvu zbirku poezije Trapez i razboj objavio je 1946. i za nju je naredne godine dobio uglednu Baumgartenovu nagradu. Kao stipendista, 1947-1948. boravi nekoliko meseci u Italiji. Od 1949. zabranjeno mu je da objavljuje. Piše stihovane bajke. Kratko vreme tokom 1956. bio je lektor u jednoj izdavačkoj kući, da bi od 1957. postao saradnik katoličkog nedeljnika Uj Ember (Novi čovek), i uglavnom u ovom nedeljniku objavljuje svoje eseje, religiozna i filozofska razmišljanja, književne, pozorišne i filmske kritike.
Od prve polovine šezdesetih ponovo mu je dozvoljeno da putuje (Poljska, Švajcarska, Belgija, Novi Sad, Beč, London, Rim), ali naječešće i najduže boravi u Parizu, međutim, stiže i do Sjedinjenih Država. Njegova sestra je 1975. izvršila samoubistvo i od tada prestaje da piše poeziju. Početkom 1978. u Parizu upoznaje Ingrid Fišo i avgusta iste godine stupa s njom u brak. Posle drugog infarkta umire, u šezdesetoj godini života.
Objavio je zbirke poezije Trapez i razboj (1946); Trećega dana (1959); Velegradske ikone (1970); Iverje (1972); Prostor i forma (1975) i Krater (1976). Roman razgovori sa Šeril Saton objavljen je 1977. |
|
|
|
|
Dobro se sećam pesnika Janoša Pilinskog. Dolazio je nekoliko godina zaredom u Beograd, na Oktobarske susrete pisaca. Moj dragi prijatelj Danilo Kiš, koji je preveo dosta njegovih pesama, upoznao me je s njim, čini mi se, sredinom sedamdesetih. Slušala sam ga kad je čitao na književnoj večeri, sedela s njim za stolom, razgovarali smo, ćutali. Bio je mršav, skoro proziran, svetle kose i puti, sjajnih očiju i neobično tih. Ta njegova stišanost naročito je bila uočljiva sred naših galamdžijskih kafana i književničkih nadvikivanja. I pio je nekako skoncentrisano, bez razmetljivosti, idući što brže cilju, kao da se plašio da će ga neko u tome prekinuti na pola puta. Za njega je književnica Agneš Nađ rekla da je u hodu mračnim peštanskim ulicama pedesetih godina izgledao kao „progonjena legenda“. Tako je delovao i u Beogradu, nekako izgubljen i sam u društvu temperamentnih pripadnika novog, bučnog književnog talasa. Smešio se i pio. Kao da je već uveliko slutio izvršenje svog stiha: „Zemlja će me izneveriti / uzeće me u svoje naručje / ostalo je čar...“
Pamtim kako smo Danilo i ja, idući ka redakciji časopisa „Delo“ kud je on nosio rukopis jednog ciklusa pesama Pilinskog, zastajali na ulici i naizmenično glasno čitali te stihove zaista s uživanjem. Mislim da pesma o usamljenom vuku nije bila među njima. Nju sam pre nekoliko godina prevela sa engleskog, za jednog svog studenta, koji ju je recitovao na završnom ispitu iz glume.
Vida OGNJENOVIĆ (Odbrana poezije, u: Nasuprot proročanstvu, Arhipelag, Beograd 2007) |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
A
N
D
R
A
Š
U
R
B
A
N |
|
|
ANDRAŠ URBAN
Rođen je 1970. u Senti. Kao sedamnaestogodišnjak otvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je istovremeno autor, reditelj i glumac. Formira čuvenu pozorišnu trupu AIOWA koja teatar tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku i, ne na poslednjem mestu, ideološku akciju.
Upisuje odsek režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, klasa prof. Vlatka Gilića. Studira filmsku i pozorišnu režiju i režira u subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih prekida studije, napušta rad u pozorištu i godinama živi povučeno. O pozorištu samo razmišlja.
Posle pet godina nastavlja studije, u klasi prof. Bore Draškovića, kod koga 2000. diplomira. Počinje da režira u pozorištu "Deže Kostolanji", a uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla stvara i „nezavisne“ pozorišne predstave. Radi i u Novom Sadu, u Beogradu, vodi umetničke radionice u Rumuniji, preduzima studijsko putovanje u Japan. Od 2005. je direktor pozorišta "Deže Kostolanji".
Režirao je dela Bihnera, Šekspira, Dejana Dukovskog, F. Arabala, J. Pilinskog, Ota Tolnaija, Jordana Radičkova, Geze Čata, Slobodana Tišme, Beketa, S. Plat, Brema Stokera.Autor kratkih filmova Neko i neko (1991), Staklo (1992), Kao da nas i nema (1993) i knjige pripovedaka Partizan iz zore (2003).
Nagrade, priznanja: I nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena, Pančevo (Rosa, 1989), Specijalna nagrada žirija Bitefa za predstave Woyzeck i Hamlet (1992), Nagrada za najbolju režiju IX smotre alternativnih pozorišta, Segedin (Deca, Okuka smrti, 2003), Nagrada za inovacije X smotre alternativnih pozorišta, Segedin (0,1,2004). |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
VERBALNO-TEKSTUALNI ORALITET |
|
|
– Kako si došao na ideju da po Pilinskom napraviš čitavu jednu predstavu?
Pilinski je svojevremeno napisao jednočinku pod naslovom Urbi et orbi. Ali, kako je to naznačeno i u programskoj svesci, predstava je rađena uz postepeno zanemarivanje komada Janoša Pilinskog. U njoj, na primer, nema njegovih pesama, ali pojavljuje se kratak teskt Hajnera Milera. Nije reč o večeri poezije, nego o jednom sasvim novom komadu koji je nastao povodom komada Urbi et orbi, tokom procesa proba koje smo ouobličavali i usmeravali zajedno s glumcima, Martikom Bereš, Andreom Ardelj, Arpadom Mesarošem i Imreom Mikešom. Sedamdeset do osamdeset procenata ove predstave ima karakter improvizacije. Istina, ima u njoj mnogo teksta, ali određene su samo neke njegove tačke. Svaki trenutak predstave mora da ostane živ, nadam se i da ostaje. Konačna forma se, dakle, uvek rađa u datom trenutku, pa se tako sve predstve unekoliko razlikuju (...)
U Pilinskom i vidim i ne vidim presni svet naše predstave. Iz njegovih pesama uvek izbija neizmerna bol, i mada u našoj predstavi te eruptivne ispovesti nisu toliko iznijansirane kao u poeziji Pilinskog, veoma su ljudske, što možda u ovom slučaju ima veću težinu, veću vrednost, jer pozorište pokušava da bude živo, a ne recitacija.
Andraš URBAN |
|
|
|
|
|
|
Neverna vernost
(...) U predstavi se umesto dvojice papa iz teksta Pilinskog pojavljuju dva muškarca i dve žene. Svi četvoro svoje ispovesti daju kroz intervjue. Pitanja, koja uprkos uvežbanosti deluju kao improvizacija, postavljaju ostala tri aktera, koji sede u publici ili su izmešteni na rub pozornice. Ovim postupkom reditelj otvara mogućnost da i mi postavimo pitanje, ali istovremeno upozorava da će sledeća intervjuisana osoba biti iz naših redova, te da bismo u ovoj surovoj igri iskrenosti i sami mogli da dođemo na red, iako je u pitanju pozorište, još smo u pozorištu i gledamo predstavu.
(...) Četiri životne priče koje se završavaju zajedničkim ritualom pročišćenja – u završnoj sceni Žuža izgovara: „Bičuj me!“ – izražavaju misao Pilinskog zabeleženu u piščevom eseju o božanskoj dramaturgiji: "Svaki ljudski život je dijalog postanka i nestajanja, i neminovno je dramske konstrukcije.“
Tu dramatičnost izražava i predstava u kojoj je vrlina rediteljskog postupka Urbana u tome što koristi tekst Pilinskog da bi Urbi et orbi objavio pozorišnu parabolu o grehu, patnji i želji za iskupljenjem. Uspeva da nekoliko odlomaka iz teksta dramskog pisca poveže u misaono jasnu predstavu, kao i da spontanom, improvizovanom i surovom četvorostrukom „igrom“ pitanja-odgovora izdigne glumce iz uloge strastvenih ispitivača u ekstazu intenzivnog proživljavanja. U ispovestima Marte Bereš i Imrea Mikeša, od humora koji je posledica naivnosti, smešao je boje tragičnog, dok u slučaju Andreje Erdej i Arpada Mesaroša umesto humora nailazimo na prisilnu, naknadno odbačenu, razotkrivenu samodisciplinu.
Surova, ali duboko ljudska predstava. Život(no) pozorište.
Laslo GEROLD (Híd)
Ukus milosti biča
Slovenački mislilac Slavoj Žižek piše u jednoj studiji (Metastases of enjoyment) da su tokom poslednjih balkanskih ratova mučili decu pred roditeljima da bi ih učinili pasivnim učesnicima, „bespomoćnim svedocima“. To je i jedna od najčešćih pozicija u kojoj se gledalac nalazi na predstavama Andraša Urbana, i ta pozicija postavlja problem „grešnog posmatrača“ koji neizbežno prima na sebe ono što gleda na sceni. Prema Žižeku, jedna od poukapsihoanalize je i u tome da mučenju i ubistvu, kao mogućim izvorima spoznavanja Uzvišenog, treba dodati i intenzivno (seksualno) uživanje. S tim u vezi kod Urbana mučenje je često u bliskom srodstvu sa seksualnim užitkom. Istovremeno, to nipošto nije samociljna rediteljska igra, on čini korak dalje od frojdovske analize. Njegove predstave ne podstiču gledaoca da razmišlja u pravcu religioznih rešenja, nego ga navode na samoispitivanje, samoposmatranje, na spoznavanje one prljavštine i životinjske bezazlenosti koje se u nama nalaze. Jer predstava, Aristotelovim rečima, „pobuđivanjem saosećanja i straha postiže oslobađanje od ovih vrsta strasti“ (Poetika). Naravno, bilo bi teško aristotelovske kategorije, aristotelovska shvatanja tragedije nametnuti Urbanovoj predstavi, ili pak dokazivati da smo na Urbanovoj predstavi svedoci „oslobađanja od strasti“. Ono „saosećanje“ koje naglašava Aristotel, i te kako može da se pojavi u gledaocu predstave Urbi et orbi. Saosećanje prema onima koji trpe, rečima Pilinskog: „Jer ovde postoji nekakva žeđ, koju još niko nije utolio. Beda, koja naprosto dahće od užasnutosti.“
Svi Urbanovi likovi, naslađujući se u grehu, dospevaju konačno do stanja apsolutne iscrpljenosti, slomljenosti, do krajnjeg stepena ljudske, odnosno životinjske slabosti. Grešni su i grehu skloni. Spoznavanjem grešnosti palog čoveka možemo dospeti do pozicije „grešnog posmatrača“ ili „bespomoćnog svedoka“ u situaciju „empatičnog učesnika“. A uloga „empatičnog učesnika“ nije u tome da deli savete, da ponavlja iz knjiga povađena rešenja, već da do kraja sasluša ispovest, da oseti bol trpnog bića. Na taj način i u duhovnom smislu relativizuje se granica između scene i gledališta: naše traume su zajedničke. Pitanje je, dakako, da li je empatija dovoljna da oslobodi od patnje. Urbanove predstave ne nude utopističke odgovore. Ako se tu i tamo i pojavi neki religijski simbol, on ukazuje na egzistencijalnu samoću, na napuštenost od Boga, odsustvo krajnjih rešenja, nedostatak osećanja potpune oslobođenosti. Takav motiv je, na primer, povratni element Urbanovih predstava: riba (...)
Roland ORČIK (Critical Lapok)
Nekad se lepo znalo, u onoj velikoj zemlji, Jugoslaviji – bar što se tiče pozorišta – Slovenci imaju najbolje pozorište modernog tipa, ali Vojvodjanski Madjari imaju najeksperimentalnije TRUPE koje diktiraju tempo eksperimenta celom ovom bližem delu Evrope!..A onda je izbio rat – raspala se Jugoslavija – Slovenci su otišli i nastavili da se bave modernim i ostalim poozorištem – (povremeno nam ga prikažu u najboljem svetlu)..a Madjari su – oni najkreativniji – otišli u Budimpeštu da tamo nastave svoju bitku za novo pozorište.Tu bitku su jedno vreme dobijali, a onda su je konačno izgubili. Utopili su se u prilike jedne ravničarske i malogradjanske madjarske pozorišne operete. Tako vam je to..Kažem – Madjari su otišli iz Vojvodine, ali jedan je OSTAO – Andraš Urban. Gledao sam na jednom krnjem BITEF-u, prvom pod sankcijama, njegovog VOJCEKA u SKC-u koga je napravio sa mladim glumcima u Subotičkom Narodnom Pozorištu. To je bilo energično istraživanje na fonu bledunjavog Festivala bez pravog svetskog gostovanja. Posle toga je – bar za mene, Andraš Urban - nestao!..I sada se popjavio i to sa ovom i sa predstavom SABIRNI CENTAR u Srpskoj Drami Subotičkog Narodnog, istovremeno. Sinoć sam gledao URBI ET ORBI i iskreno sam oduševljen predstavom. Pre svega, Andraš Urban mi je vratio veru u mogućnost da se u našoj zemlji – kako god se ona zvala – IPAK, napravi moderno pozorište koje se iskreno i hrabro bavi zaista NOVIM izrazom. Jer u ovoj predstavi ništa nije rutinsko i ništa nije uobičajeno!..Sve je pažljivo smišljano i pomno traženo i nadjeno. I to je traženo i nadjeno – što se iz predstave lako može videti – najtežim putevima, najdubljim istražvanjima i najiskrenijim preispitivanjima svega – i sebe i znanja i pozorišta kao takvog. Andraš Urban radio je sa mladim glumcima Martom Bereš, Andreom Erdelj, Imreom Elek Mikešom i Arpadom Mesrošem, sve one mukotrpne, ali treninge i radionice beskrajnog zadovoljstva permanentne kreacije, dok god ih nije osposobio da savesno i pomno, prekopavajući po svom iskustvu, ODREDE tačno one intimne slike i sklopove slika koje mogu i žele da artikulišu i podele ih – najpre sa partnerom, a onda i sa gledaocima. Oni su zajednički pronašli neke lične odgovore na bitna pitanja moralnog života – i svog i sveta oko sebe - sklopli su ih u izazovne scene i nanizali ih u provokativnu predstavu. Ima tu naravno i gromoglasne samoironije – ne zove se džabe ženr ovog komada ORALITET, koji zamenjuje klasični naziv žanra kome ovo delo stvarno i pripada - MORALITET, koji bi verovatno delovao pretenciozno kada bi se naveo bez distance. Ovako, sve je stavljeno pod znak pitanja – i polazište i cilj, i hod po mukama stvaranja i rezultat do koga se dolazi gledanjem ovog ispovednog dela. Kaže autor predstave Andraš Urban da je predstava nastala POSTEPENO NAPUŠTAJUĆI ISTOIMENI KOMAD JANOŠA PILINSKOG! I ne kaže to bez osnova – jer komad je ZAISTA i nastao tako što je delo Janoša Pilinskog stavljeno u retortu istraživačkog tima Trupe Andraša Urbana i toliko protreseno i preoblikovano, da je to postala samostalna celina koja može samo da se oslanja na bilo kakvo literarno delo. To je postalo moderno pozorište koje provocira i preispituje – pravi savremeni MOLRALITET. I u tom moralitetu ispituju se dometi poezije u komunikaciji, ispituje se filozofija osnovnih kontakata, ispituje se estetika trenutka stvaranja, ispituje se moralno opterećenje slobodom i ljubavlju…Ispituje se sazrevanje i ispituje se odgovornost za uklapanje i neuklapanje u svet koji nas okružuje. Predstava obiluje protestnim nabojem i obiluje čednim prihvatanjem sopstvenog isklčjučenja iz sveta odluka. Predstava je bolni poziv na pokušavanje da se životom bude dostojan vere u ideal. Čisto pozorišno gledano, žanr ovog savremenog moraliteta uklapa se u domen post dramskog pozorišta. Tekst je tretiran skrupulozno i uglavnom samodovoljno. Ono što se govori toliko je raslojeno već u jeziku i u govornom izrazu, da je sve ostalo na sceni KONTEKST ili omentar. I mizanscen i prostor i kostim i telo glumaca. Ali i taj kontekst je aktivan i promenljiv, tako da tekst i govorenje – iako glavni dogadjaj na dramskom planu, trpi značajan uticaj ostalih elemenata scene iako su svi zajedno tretirani kao kontekst. Sve je to moguće zbog duboke iskrenosti i ispovednog tona i ispovednog stava koji spontano prinudjuje gledaoca da se ispovedi pred tim mladim Jezuitima preispitivanja. Ta sila duboke analitičnosti, koja skoro vodi do opasnosti nepovratnog odlaska u samoosudu, ta izoštrena igla kojom se, jedan po jedan - bodu polupotisnuti pojmovi savremenog morala, ona napinje žile kucavice i neodoljivo insisitra na rešenjima i na odlukama – o pitanjima časti, o pitanjima pripadnosti, o pitanjima tolerancije, o pitanjima razumevanja – sebe, drugog i života i sveta uopšte. Pravo je čudo koliko su mladi glumci – svi redom početnici, uspeli - vodjeni sigurnom rukom već iskusnog reditelja Andraša Urbana, da proničući u sopstvene tajne, stvore jedno jasno i nadasve sveže i MODERNO pzorište. Priznajem – mnogo mi je nedostajalo takvo pozorište i osećam veliko zadovoljstvo da se ono pojavilo. KONAČNO!
Goran CVETKOVIĆ (Radio Beograd 2, 18. april 2008.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
