 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 5. jun 2008. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M |
|
 |
|
|
PONEDELJAK...-...2....J U N...2
0 0 8. |
Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház |
|
19:00 |
|
|
|
U T O R A K...-...3....J U N...2
0 0 8. |
Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház |
|
19:00 |
|
|
|
|
S R E D A...-...4....J U N...2
0 0 8. |
Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház |
|
19:00 |
|
|
| Ričard O'Brajan
ROCKY HORROR SHOW
Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház, Novi Sad |
|
|
|
|
Reditelj
VIKTOR NAĐ
Korepetitorka EVA LIGETI
Scenografkinja EVA SENDRENJI
Kostimografkinja KATA HORVAT
Koreografkinja
ILDIKO LAVRO-ĐENEŠ
Asistentkinja koreografa MARTA KELEMEN
Asistentkinja režije
JUDIT FERENC
Prevodilac ĐERĐI GEBORA
Premijera:
27. oktobar 2007. |
|
|
|
|
Dr Frenk-N-Furter |
ARON BALAŽ |
Bred Mejdžors |
IŠTVAN KEREŠI |
Dženet Vajs |
ANDREA JANKOVIČ |
Madženta |
EMINA ELOR |
Rif-Ref |
ANDOR KOVAČ NEMEŠ |
Edi |
ATILA GIRIC |
Kolumbija |
AGOTA FERENC |
Dr Everet V. Skot |
ATILA MAĐAR |
Roki Horor |
DANIJEL HUSTA |
Kriminolog |
MELINDA JAŠKOV |
Ralf |
ZOLTAN ŠIRMER |
Beti |
MARGARETA TABOROŠI |
Hor |
Tamaš Varga, Emina Elor, Atila Nemet, Agota Ferenc, Zoltan Širmer, Margareta Taboroši, Andor Kovač Nemeš, Laura Tot, Gabor Pongo, Judit Laslo, Robert Molnar, Izabela Pfau |
Muzičari na snimku |
Silvester Jenei, gitara, akustična gitara / Jožef Margit, bas-gitara / Bela Đeneš, saksofon / Ferenc Sabo, klavijature, bubanj |
|
|
|
|
| NOVOSADSKO POZORIŠTE - ÚJVIDÉKI SZÍNHÁZ, NOVI SAD |
|
|
|
Novosadsko pozorište - Újvidéki Színház osnovano je odlukom Skupštine grada Novog sada 1. juna 1973. Prva predstava - Mačija igra Istvana Erkenja u režiji Tibora Vajde - izvedena je 27. januara 1974. Sve do 1985. Pozorište je svoje predstave igralo na sceni novosadske Tribine mladih u Katoličkoj porti, a potom se preselilo u svoju stalnu zgradu i nekadašnje pozorišno zdanje "Ben Akiba". Po svom karakteru je eksperimentalno, gradsko kamerno pozorište, sve do 1977. nije imalo stalni ansambl, glumci i reditelji su bili angažovani po ugovoru posebno za svaki projekat. Potom je Pozorište postepeno formiralo svoj glumački ansambl koji nikad nije brojao više od petnaest članova, ali nikad nije imalo ni stalnog reditelja.
Pozorištepred svoju publiku izlazi s pet premijera godišnje, i još toliko predstava igra iz prethodnih sezona. Čuvene su njegove predstave Play Strindberg (Direnmat), Čekajući Godoa (Beket), Tango (Mrožek), i Čehovljeva trilogija (Tri sestre, Višnjik, Ujka Vanja) u režiji Đerđa Haraga. U Novosadskom pozorištu - Újvidéki Színház režirali su i takvi reditelji kao što su Ljubomir Draškić, Ljuboslav Majera, Radoslav Milenković, ali i jedan Mikloš Jančo. Na festivalima malih, alternativnih i eksperimentalnih pozorišta osvojili su brojne nagrade u zemlji i inostranstvu. Novosadsko pozorište - Újvidéki Színház učestvovalo je na Pozorju tri puta: 1993 - Atila Farago / Faragó Attila, Bogalj, režija Bela Mere / Merő Béla; 2000 - Janoš Siveri / Szíveri János, Pripitomljavanje, režija Kinga Mezei / Mezei Kinga (Sterijine nagrade: scenska muzika Silard Mezei / Mezei Szilárd; scenski pokret Krista Sorčik / Szorcsik Kriszta i Gabor Nađpal / Nagypál Gábor); 2001 - Kosa / Hair, režija Viktor Nađ / Nagy Viktor (van takmičenja, u čast nagrađenih). |
|
|
|
|
Ludilo mjuzikla "Roki horor šou"
U pitanju je izvanredan komad, po kojem je svojevremeno snimljen kultni film. Upravo je jedan od glumaca u tom filmu Tim Keri, koji je igrao glavnu ulogu, znajući sticajem okolnosti da se u Novom Sadu postavlja ova predstava, uputio podršku-poruku: „Uživaj i ne koči.“
N. PEJČIĆ (Dnevnik, 25. oktobar 2007.)
Izuzetno je značajno da je đavo hermafrodit, isticanjem jakog seksusa. Zato pred njim stoji ljudski par. Đavo je izvorni greh. Snage. Na koji način zavisi ovaj greh od seksusa, to ne znamo, znamo samo to da postoji zavisnost.
Seksus je neka tamna magijska opasnost, koju svako oseća. Ali uzaludno. Muškarac i žena su vezani za ovu tamnu okolnost omčom oko vrata.
Ako ovaj ljudski par stoji u znaku hermafroditizma, oni dospevaju u pakao. To znamo. Većina brakova to dokazuje. Trebalo bi ostvariti da ujedinjenje bračnih drugova bude u znaku androginizma. Treba odbaciti svakog demona. Jer ovaj je matriks, matriks demona. A to je iskušenje straha, osnovanog straha. Jer ovde stvarno ima čega da se plaše. Ovo je matriks greha i zločina, a istovremeno i nepodozrivog, koji kaže da zlo nema realnost. Ova tama i nejasnoća i uznemirenost i grižnja savesti, besana noć, znak zabluda. Tu spadaju sve tajne aktivnosti iz kruga seksusa, naročito gizdavost i zavođenje. Đavo večito mami, vidi Faust.
Ispred đavola se ne treba skloniti. Naprotiv. Treba mu prići i upoznati ga. Ako ga čovek upozna, razočara se. Nečuveno je dosadan i sladunjav. Ko se ne boji đavola, toga se đavo boji.
Bela HAMVAŠ |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Crpeći svoju već trideset godišnju harizmu iz delatnog energetskog spoja rokenrola i teatra, mjuzikla i sajens fikšna, prikrivenog rada biblijskog motiva i sasvim otkrivene psihodelije, O' Brajanov Roki horor šou do danas je doživeo više bitnih transmutacija, u teatru i van njega. Od svoje davne londonske premijere 1973. godine pretrpeo je brojne scenske obnove, pa i paradigmatičnu brodvejsku iz godine 2000. - sa sve Dikom Kavetom, Suzan Sarandon, Džoan Džet i Mitlofom u postavi. Selio se zatim u medij filma, video igrice, interaktivnog internet proizvoda, a sada imamo priliku da vidimo i kako taj vremešni pop-kult proizvod još jedno svoje mlado i sveže lice primerno otkriva na sceni Novosadskog pozorišta. Tu ga je gost iz Mađarske, reditelj Viktor Nađ dosetljivo sadenuo u minimiziranu scenu-kapsulu s nekoliko začaravajućih scenografskih i drugih figura iste vrste, iz kojih kroz ples, sjajno glumačko i pevačko soliranje Arona Balaža, Emine Elor, Andora Kovača Nemeša, Andreje Jankovič, Ištvana Kerešija, te upečatljiv doprinos svih na sceni, naprosto pršti nesvakidašnji doživljaj u kome više vredi uživati uživo nego što ga van scene valja analitički razvlačiti po tekstu ove vrste. Ujedno, novo snažno svedočanstvo o kontinuitetu visoko smislenog, teatru posvećenog rada u jednom ipak relativno malom kolektivu koji iz sezone u sezonu pruža maksimum uprkos stalnom "odlivu" nekih od vodećih glumačkih nosilaca tog uspeha.
Vladimir KOPICL |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
R
I
Č
A
R
D
O
'
B
R
A
J
A
N |
|
|
RIČARD O'BRAJAN
(Richard Timothy Smit) Rođen u Čeltenhemu, Engleska, Ričard Smit se sa porodicom seli na Novi Zeland, 1951. godine. Gledajući duple projekcije horora i naučno-fantastičnih filmova u obližnjem Hamiltonu, Smit je svoj ljubavi prema rock’n’rollu pridružio i interesovanje za glumu. Vratio se u Englesku 1964, okušao se u pevanju, zatim postao filmski kaskader i glumac u alternativnom pozorištu. Promenio je prezime u O’Brajan (prezime njegove voljene bake po majci) da bi izbegao zabunu sa drugim Ričardom Smitom u Britanskom glumačkom udruženju. Sa rediteljem Džimom Šermanom upoznaje se 1972, kada je igrao uloge Apostola i Gubavca u londonskoj pozorišnoj produkciji Isusa Hrista Superstara. Sarađujući sa Šermanom ponovo na produkciji Ruke koja se ne vidi Sema Šeparda, O’Brajan je pomenuo da piše mjuzikl Rock Horror. Predstava je počela sa probama pod radnim naslovom ‘Kad su završili dentonsku srednju’ ali je preimenovana u The Rocky Horror Show na Šermanov predlog u junu 1973, neposredno pre otvaranja. |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
V
I
K
T
O
R
N
A
Đ |
|
|
VIKTOR NAĐ
Rođen u Dombovaru, u Mađarskoj, 1954. Godine 1968. primljen je na pečujski konzervatorijum. Počinje da se bavi i pozorištem, filmom. Piše drame, radi s amaterskim družinama i režira amaterske dokumentarne filmove.
Od 1973. nastavlja studije na Muzičkoj akademiji "Franc List" u Budimpešti, nekoliko godina radi u Pečvaradu, član je pečujske filharmonije. Godine 1983. primljen je na Akademiju za pozorišnu i filmsku umetnost, odsek pozorišne režije, studira i teoriju muzike i klavir na Muzičkoj akademiji. Od 1988. je reditelj u Pozorištu "Madač" / Madách Theatre, režira prozna i muzička dela. Počinje da režira opere u mađarskoj državnoj Operi, na Segedinskim letnjim igrama i u drugim pozorištima. Od 1991. do 1994. glavni je reditelj u državnoj Operi, predaje na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost. Postavlja na scenu više opera u Mađarskoj i u inostranstvu, između ostalih Karmen u Štutgartu sa Hozeom Karerasom u glavnoj ulozi, Aidu na segedinskim letnjim igrama i u Ksantenškoj areni. Za njegovo se ime vezuje postavka Ringa koji se u Budimpešti igrao deset godina neoprekidno, zatim Vojcek, Adrijana Lekuvrer, La Cenerentola, pečujski Faust i mnoge druge. Njegov diplomski rad, Toska, na repertoaru je mađarske državne Opere od 1988. do danas.
Redovni je gost-reditelj Újvidéki Színháza-Novosadskog pozorišta, gde je postavio nekoliko mjuzikala - Tvorci zvezda / Starmejkers, Kosa, Čikago, Vrli novi svet. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Šta sve treba znati o "Roki horor šou"?
Nije bitno to što je ovo horor parodija. Ni to što je naučna fantastika. Pisan je davno pa za nas nema aktuelnu poruku. Ali ima u njemu nečeg što je veoma važno: opako bespolno. Nije žena, nije muškarac, i svakoga može da zavede. I ova priča govori o kvarenju, zavođenju ljudskog para. Kao u Bibliji. Zao-opak prevari, obećava sve i svašta, iskušava kad mu se ukaže i najmanja prilika: hajde, uzmi jabuku, videćeš kako ćeš biti pametan... kao što kaže i hajde, pij samo, videćeš kako će biti dobro...
Frank, glavni lik, baš zato je transvestit, ni žena ni muškarac, a svakoga iskvari. On je biblijska zmija. Naravno, i on je stigao iz Transilvanijske galaksije, i zbog toga je transseksualno biće. U suštini, to je ukazivanje na Drakulu i služi parodijskom svojstvu komada. I Frank radi na stvaranju zveri - ljudskog stvorenja (Frankenštajn)...
Viktor NAĐ |
|
|
|
|
|
|
Nikakva šećerlema
Da li je moguće postaviti kultni mjuzikl koji iziskuje ne samo promene mesta nego i promene vremenskih prilika, pa samim tim i bizarnu scenografiju i ogromni aparat - na skučenoj sceni bez senzacionalnih efekata? Pitanje je pesničko, jer - sve je moguće. No ono što nije svejedno, to je način na koji je to sve moguće.
(...) U scenografiji Eve Sendrenji nema izlaza: Ko jednom ovamo uđe, treba da ostavi svaku nadu. Kao da prisustvujemo vežbama obdukcije na medicinskom fakultetu, jedino što se umesto u sterilnoj operacionoj dvorani, sve odigrava na jednoj rđom priličnoj načetoj metalnoj bini, na čijem se središtu crvene jedan pentagram i zodijački znaci. Zarđale zidove pokrivaju ogromnim kotrljajućim ležajevima i cevima slične forme, kružno postavljeno gledalište raščlanjeno je na tri dela s tri providne vitrine-kapsule u kojima su izložena beživotna bića, onako kako preparati lebduckaju u formalinu, čekajući trenutak da ožive.
A njihovo oživljavanje zavisi od Frank-n-Furtera. On poseduje svu vlast u ovom demonskom zamku: on kreira Rokija, ubija Edija i krešucka Dženet i Bredet, parališe doktora Skota. Sve je u njegovoj moći, ali dovoljan je samo trenutak da mu se iz ruku izmigolji kontrola. Magenta i Rif-Raf su naizgled njegove sluge, ali oni ga ipak nadjačavaju, i skupljajući snagu iz želje za osvetom postaju opakiji i od Franka. U interpretaciji Viktora Nađa Roki Horor Šou govori s jedne strane o prostačkom (bespolnom i neograničenom) zlu, a s druge strane o opasnosti latentne, prigušene želje za vlašću. Čini to naravno na jedan zabavan način, s obzirom na to da je mjuzikl Ričarda O´Brajana iz 1973. godine u osnovi ipak parodija holivudskih frankenštajn-, horor- i zombi-filmova, vešto nadeven finom ironijom koja je karakteristična za brbljive tini-filmove. (...)
Timea PAP
Horor-šou u areni
Predstava Novosadskog pozorišta, Roki Horor Šou, premda je tek nedavno premijerno izvedena, već je pravi hit. Karte za ovu predstavu su mesecima unapred rasprodate, što očito govori samo po sebi. Efektna, bojama, blještavilom bogata produkcija hvali rad reditelja Viktora Nađa i koreografkinje Ildike Lavro-Đeneš. (...)
Predstava postavlja pitanja na taj način da ih i ne primećujemo. Postavljamo sebe u situacije - u osnovi, to što nekom usred nedođije crkne auto pa mora da pozvoni na vrata nepoznatih da zatraži pomoć, može bilo kome da se dogodi. A i to da se iza zidova te kuće moramo da se suočimo s jednim vrlo neobičnim svetom. Napokon i to da se, upoznavši se s tim neobičnim svetom, mnoge prihvaćene vrednosti u nama pomere dole ili gore. Ali proces prevrednovanja stvari uzrokuje i promene u ličnostima dvoje protagosnista: sistemi vrednosti se narušavaju, izokreću se spoznavanjem drugih načina življenja i posmatranja sveta, spoznavanjem novog sistema odnosa među ljudima. Ovako polako dospevaju u jednu takvu, u osnovi nesigurnu situaciju, u kojoj više ništa nije crno-belo, u svemu su prisutne boje, nijanse, lični odnos. Ni doboro ne može da bude samo dobro, kao što ni zlo nije samo zlo.
Zlo, u svojoj obezličenosti, ogoljenosti i prostoti neprimetno zaposeda dvoje glavih protagonista i počinje da upravlja njima. Ali ovim se ponovo suočavamo sa sobom, jer s ovim problemima se susrećemo iz dana u dan i u svakodnevnom životu. U boljem slučaju, naravno. Jer ako se suočimo, onda smo na neki način i svesni svega toga, samo što je na žalost mnogo češći slučaj, da nas zlo neprimetno opsedne. Pri svemu tome gledalac smeće s uma da je ovde reč o parodiji. Narator je taj koji ga na to uvek iznova upozorava, jer karakter koji je u toj ulozi uobličila Melinda Jaskov, jeste (mogao bi da bude) i sam po sebi parodija. Predstava obiluje odličnim glumačkim ostvarenjima. Andreu Jankovič i Ištvana Kerešija, u ulogama Dženet i Breda, veoma je prijatno videti na tlu gde se osećaju kao kod kuće: u mjuziklu. Emina Elor, čak i ovako naružena, ćopava, deluje zanosno, njene numere su, zajedno sa numerama Andora Kovač-Nemeša, opčinjavajuće. Aron Balaž vrlo iznijansirano balansira u jednoj ulozi koja ne samo da nudi, već naprosto nameće šmiru, ali njemu uspeva da izbegne tu zamku, ne prelazi unpred povučene granične linije. Igra Danijela Huste u ulozi Rokija nešto je presnija, glasnija, ali to je u harmoniji sa figurom, to pridaje njegovoj roli nova značenja. Karakteri koje su uobličili Agota Ferenc, Atila Mađar i Atila Giric nose u sebi snažne parodističke crte, na taj način opstaju i kao puki elementi atmosfere. (...)
Atraktivne koreografije, spretno slaganje dinamičkih pokreta i elemenata svetla ponekad mogu inače veoma skučenu scenu da preobraze u pravu arenu, čemu u ovom slučaju doprinosi i posebno za ovu predstavu postavljeno gledalište. Scenografija je višeslojna i stoga dobro prilagođena atmosferi tazličitih scena. Ono što je u jednom trenutku još sasvim svakodnevni životni prostor, u sledećem je već poprište futurističkog show-a.
Biće sigurno onih koji će smatrati da predstava nije dovoljno dobra - oni koji na pozorište gledaju i koji pozorište cene isključivo u zavisnosti od stepena ostvarenosti jedne, za prosečne gledaoce najčešće samo visokoparne, apstraktne i u krajnjoj liniji nerazumljive prekoncepcije umetničkih vrednosti, ali ako se oslobodimo često samo silom nametnutih nego stvarnih poza, treba priznati da je jedna od najvećih zasluga ove predstave to što ne želi da bude više no što uistinu jeste. Ne želi da silom navuče na sebe nikakav coloure locale , ne insistira ni na kakvom domaćem glasu, ne želi da dotiče duboke duševno-duhovne i visoke misaone slojeve, naprosto hoće da bude ono što jeste, da bude svoja: jedna vedra, muzička, vizuelno atraktivna i zabavna produkcija. Ali na zanimljiv način upravo posredstvom u pozitivnom smislu shvaćene ogoljenosti, izlaskom pred ogledalo, uspeva u skrivenoj nameri da i gledalac razmisli o problematici na koju se fokusira, ali ne snagom obaveze, već samo nuđenjem mogućnosti - odluka je uvek u rukama gledaoca koji će, bilo kako da se odluči, da bude bogatiji za jedan sadržajni doživljaj, i možda upravo zbog toga Roki Horor Šou Novosadskog pozorišta i postaje majstorska predstava.
Endre MARJAŠ |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2008.
|
|
|
|
|
|
