F
O
T
O

A
L
B
U
M

Biljana Srbljanović

BARBELO, O PSIMA I DECI

Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd

P R E D S T A V A......

R E Č...S E L E K T O R A......

R
E
D
I
T
E
L
J

R E Č...R E D I T E L J A ...

P
I
S
A
C

R E Č...P I S C A ...

K R I T I K A......

Najbolje napisane scene su one u kojima se Biljana Srbljanović bavi vivisekcijom i raspadom porodice u Srbiji. Takođe, asocijativna veza koju uspostavlja između ljudi i pasa stvara neugodan utisak da se prema psima ponašamo ponekad bolje nego prema ljudima. Autorka naslov Barbelo.. definiše kao "ono odakle dolazimo i gde bi mnogi da se vrate i sakriju". Za reditelja Dejana Mijača ovaj povratak je zapravo povratak u budućnost. Scenski likovi se ne mogu vratiti nazad ali mogu da (ne)svesno teže smrti. Mijač je napravio uznemiravajuću, snažnu i mučnu predstavu sa elementima apsurda o savremenom životu u Srbiji.
Scenski prostor Juraja Fabrija asocira na čistilište duša i čekaonicu smrti koja menja kolorit u zavisnosti od štimunga scena. U završnoj sceni zid velike slike –kutije u dnu pozornice se razotkriva kao ekran televizora koji neko isključuje poništivši scenske likove ali i nas gledaoce. Scenograf Juraj Fabri je imao maštovite saradnike u Borisu Miljkoviću kao autoru video rada i dizajneru svetla Milanu Tvrdišiću.
U radu sa glumačkim ansamblom reditelj Mijač postiže uprirođenu govornu dinamiku i izraz koji je bliži filmu nego pozorištu. Ovakav način glume "bez zadrške" karakterisao je filmove Hauarda Hoksa. Od ovog stila odstupaju samo Mirjana Karanović u ulozi lude Kučkarke i Ana Sofrenović u ulozi Milice koje preglumljavaju bez osećanja za meru.
Jelena Đokić igra Milenu kao veliko dete zatočeno u telu žene. Kada je napusti muž Marko, ona prevazilazi neurozu preuzevši odgovornost za posinka Zorana, ali se onda s njim paradoksalno vraća u okrilje "zajedničke" majke Mile.
Nikola Đuričko igra političara Marka, Mileninog muža kao čoveka koji je na neodređenoj liniji koja deli politiku od kriminala. Marko je prvu ženu Milicu doveo do samoubistva, drugu ženu Milenu do neuroze, sina Zorana do bulimije a sebe do bekstva iz Beograda u novi život jer nije izglasan kao novi ministar.
Nebojša Glogovac sa moćnom ekspresijom igra Lutalicu koji u jednom trenutku napušta sve da bi živeo na groblju sa kujom koju zove mama. Glogovac svojom igrom na publiku sa distancom i ironijom postiže Brehtov efekat začudnosti koji je zaokružen ponudom publici da odu ili će on da ode sa svojoj mamom.
Najprijatnije iznenađenje predstave je uloga čovekomrsca Drage koga igra Toni Laurenčić. Ovog glumca retko vidimo na pozorišnoj sceni što je velika šteta. Laurenčić, večiti mladić našeg glumišta je pokazao da se nalazi u punoj glumačkoj zrelosti.
Nikola Rakočević je sugestivno odigrao debelog dečaka Zorana koji traži da ga zovu Marko po ocu. Kada psihološki "pojede" oca koji ga napušta, on ponovo uzima svoje ime Zoran i priključuje se novoj porodici koju čine maćeha Milena i majka Mila.
Jasmina Avramović ponovo koristi svoj mazno-začudni manir govorenja da odigra lik Mile, Milenine majke. Goran Šušljik rutinski tumači lik policajca Dragana kome ništa što je ljudsko nije strano. Marko Baćović igra lik Doktora za žene i pse kao čoveka koji je osećanja i humanost ostavio preventivno kod kuće.
Kostime za predstavu je kreirala Angelina Atlagić akcentujući socijalni status pojedinih likova ili ambivalentan odnos između izgleda likova i njihovog verbalnog izraza. Kompozitor scenske muzike je bila Anja Đorđević.
Milan MAĐAREV (B92, 3. decembar 2007.)

Mozaik života
Šta je to što, kad se otresemo svoje uobražene umišljenosti, istinski ostaje sa nama i za nama u životu? Ako pošteno razmislimo, samo ljubav (...) Bez imalo sentimenta, ali puna saosećajnosti, surovo svevideće i iskreno bez ostatka, Biljana Srbljanović sakuplja sličice različitih emotivnih odnosa, sa naglaskom na onom između roditelja i dece, razgrađujući sve što podrazumevamo, a gradeći tamo gde je neočekivano. Od ovlašne, paučinaste svakodnevice, kamenčić po kamenčić sastavlja čvrsti mozaik života, koji zahvata sve, od rođenja do smrti. Pa i unutar te smrti, bez prepreke i ikakvog zazora (...) Gde prestaje Biljanin tekst, a počinje Mijačeva režija nije lako dokontati, a nije ni potrebno. Ista nesentimentalna, ali prijatna ogoljenost je i na sceni, suptilno estetizovana uzvišenost, u dekoru – Juraj Fabri, u kostimu – Angelina Atlagić. To što je "barbelo" u naslovu, a prevodi se i kao prva misao, i kao materica sveta, rekla bih da je kod Mijača sama ljudska duša, kroz koju i živi i mrtvi prolaze ili ostaju "ujedinjeni" sfumatom koji ukida granice.
Aleksandra GLOVACKI (Večernje novosti, 5. decembar 2007.)

(...) I prvo što moram da referišem poznavaocima pozorišta, publici i istoriji kojima se obraćam, je utisak o spektakularnoj umetničkoj pozorišnoj igri, sasvim svežoj i sasvim sofisticiranoj, koja traži – ponovo – angažman gledaoca da bi se uspostavila neophodna komunikacija.
I taj izveštaj – kao početak tumačenja predstve O psima i deci je najznačajniji događaj sinoćnog pozorja. Predstava je emancipacija slobode u smislu raspolaganja svim sredstvima javnog iskaza za pokretanje željenih poriva publike u preispitivanju mesta čoveka u svetu nastanka i raspadanja moralnih vrednosti u furioznim vodopadima savremenih preobražaja koji ne pošteđuju ništa od čega je sagrađen i čovek i društvo i priroda. Biljana Srbljanović i Dejan Mijač latili su se da sklope jedan svet od tragova i uhvaćenih trenutaka sna i tumačenja, jedan svet da sastave od strižica i natuknica, jedan svet od sećanja i naherenih mitologema... jedan svet od paučine misli.
To je bio herojski poduhvat u današnjem pretkosovskom Beogradu kome preti definitivni istorijski raspad i poraz pred urnebesom samoizolacije i kataklizmom samouništenja iz sujete i osionosti. Ta boljka osionosti pretočena je i raslojena u ovoj bolnoj i emotivnoj, ali i priči ironičnog podsećanja – o tokovima ljubavi i prezira, nerazumevanja i tlačenja, sve suprotstavljeno samorazumvejaućem opstajavanju i vezi večnosti i mira sa toplinom ljubavi za malo i nedodirljivo srce nezaštićenog bića kakav može da bude jedan napušteni pas.
Nežna poezija ovog dramskog teksta Biljane Srbljanović našla je doslednog i spretnog, ali i kritičkog i sarkastičnog tumača u Dejanu Mijaču koji se Mikelanđelovski opušteno zabavlja prelistavajući aranžamane svekolike naše istorije beščašća i nemoći, agresije i sumanutosti, uzaludnosti i kaćipernosti, dok ih suprotstavlja svetu tople i mirne bajkolike ljubavi i čestitosti koji ispunjavaju totalnu i poraznu marginu drušva koje nas opseda, okružuje i određuje. Bol i seta suprostavlaju se u ovoj predstavi pronicljivim povezivanjima sa sveukupnim zakonitostima igre i zanovetanja u žanrovskim izohipsama od ispovesti do svedočenja, a sve podvrgnuto ironiji daleke futur-skaske. To je autentična rapsodija ponovo stvorena kao opomena pred sudbinom psa o kome nema ko da brine i kome se uvek mora naći neko ko će smoći snage da ga usvoji i pristane na njegov jezik i na njegov svet u celini. To poboljšanje našeg sveta svetom pasa to je recept ove predstave koji nas kao neko novo Sveto pismo upućuje u dobrotu.
Sve maštovite igre i skokovi, monolozi i pričice koje je Biljana Srbljanović sakupila i sklopila a Dejan Mijač s poštovanjem dokazao na sceni, sve su to epizode jednog nastajućeg života pobunjenog protiv tolike smrti koja nas svakodnevno okružuje i određuje kao društvo i kao narod, kao državu i kao naciju i preti uništenjem u samoizgonu. Nežna i bolna priča nije ispričana sentimentalno, iako je sentiment stalno prisutan. Ironija i objektivnost dokazuju tragičnu napetost a sredstva izraza odražavaju i promovišu modernu komunikaciju. Pre svega čini mi se da je scenografija Juraja Fabrija, jedan specifičan i dramatičan kubus – I unutrašnjost Joninog ali i Pinokijovog Kita, i soba u ludnici i groblje u space shatlleu – odredio sve aspekte predstave. Zatim video-postupak Borisa Miljkovića ali i svetlo Milana Tvrdišića kao i muzika Anje Đorđević u izvanrednom dizajnu zvuka Zorana Jerkovića..sve su to, uz kostim Angeline Atlagić, bili elementi ključne začudnosti koji su povezivali ovu samopregornu komediju naše tragedije sa novim koracima u hrabrom pokušaju stavranja novog i odgovornog pozorišta danas i ovde. I naravno – odlični su bili svi glumci. Ali najviše je donela Mirjana Karanović svojim hrabrim iskošenjima neobičnog lika Kučarke, neke vrste savesti društva koje se za savest najmanje brine. To je bila odlično postavljena i odlično izvedena uloga koja će se dugo pamtiti. Milena Jelene Đokić, Milica Ane Sofrenović i Mila Jasmine Avramović, svaka na svojoj maloj poljani čuda, donele su svet trostruke proživljenosti ženske intime u surovom društvu i okruženju. Mladi Nikola Rakočević naprosto je briljirao u složenim i emotivno i tehnički zahtevnim scenama neobičnog debelog dečaka koji traži i nalazi mesto pod suncem i ispunjava ga dobrotom. Ta scena njegovog usvajanja malog psa, metafora je za ceo ključ ovog potresnog komada.
Goran Šušljik našao je i sam nova sredstva dolaženja do samoiskupljenja, kao i Nebojša Glogovac u samo jednoj sceni. Toni Laurenčić sasvim se uklopio u ritmove i sadržaje svih likova kao i Marko Baćović sa svojim lakonskim šarmom i elegancijom. Nikola Đuričko znalački je odigrao prokletu antitezu – nasrtljivog ambicioznog muškarca primajući na sebe krivicu za sve. S pravom!...
Sve u svemu videli smo još jednom delo tandema snova Srbljanović–Mijač – jedno sveže i novo pozorište potpuno i neobično – videli smo predstavu za pamćenje o kojoj će srećom mnogi imati šta da kažu i od koje će se dugo imati šta primiti. Toliko od kritičara. Odlično.
Goran CVETKOVIĆ (Radio Beograd II, 5. decembar 2007.)

Jesmo li ljudi ili skotovi?
Barbelo je za Biljanu Srbljanović, pre svega, materica sveta: "Barbelo je ono odakle dolazimo, i gde bi mnogi da se vrate i sakriju.” Ali, kada napustiš polumračnu pećinu – matericu, i ugledaš otvoreni svet, u njemu nema gde glavu da skloniš, nema kome ruku da pružiš. Hladno, pusto bratac, hladno, sivo, kaže pesnik. Reditelj Dejan Mijač i scenograf Juraj Fabri su istisnuli prirodu, eksterijer iz drame Biljane Srbljanović. Nema parkova, nema klupa i zidića, nema groblja. Gde oko baciš, svuda su groblja naših milih i dragih, nevoljenih i neožaljenih! Dugi sivi tunel pregrađen kovčegom i, na kraju tunela, u daljini, na izlasku iz sveta surovosti, sebičnosti i omraze, blaga svetlost, hajde da kažemo, nada.
Scenski prostor očišćen od svega ljudskog, gotovo i bez senki, kazuje i sugeriše moć i dubinu pustoši, ojađenosti, samoće, ali je, istovremeno, težak, i zahtevan prema glumcu kome ostaje da se osloni na sebe, svoju moć zamišljanja i izražavanja. U ovoj objedinjujućoj metafori, bez slikovitosti, u polusvetlu i na poludistanci, odvija se drama odsustva ljubavi kao prvorazredne dimenzije ljudskog načina prisustva u svetu. To je to, to pa to, rekao bi pesnik Momčilo Nastasijević, na koga me je Biljanino zazivanje ljubavi i majki podsetilo.
Barbelo, drama u osamnaest slika, pisana sažetim, emocijama nabijenim dijalogom, proširenim tek nekim monologom, za Lutalicu Nebojše Glogovca, na primer. Ove slike reditelj Dejan Mijač gotovo da ne stepenuje, ne gradira, već ih niže, uveren da istorodnost i jednorodnost uvećavaju, snaže i podupiru prostor jednolične pustoši, sivila, odumrlosti prvorodnih ljudskih vrednosti i osećanja. Da li je moglo i drugačije, videćemo u inscenacijama koje će pratiti praizvedbu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ni muzika Ane Đorđević ne uzima odviše prostora i vremena za sebe i, tek ponegde, akcentuje scene i prelaze. Umnožavanje scena iste ili slične emotivne boje i intenziteta kao da usporava predstavu i ugrožava dobro kontrolisanu dramatičnost koja bi, pregrejana, lako skliznula u melodramatičnost.
Barbelo je najradikalniji komad Biljane Srbljanović. Ako je prethodne komade pisala kritičkim umom, ovu dramu piše dušom i srcem, nudeći, bez rezerve, svoju iskrenost i zgranutost ljudskom zverolikošću i odumiranjem ljudskosti. Rizično, odvažno otvoren tekst, gotovo sav na vrhu jezika, bez zatajivanja, na vrhu noža se održava između žestokog cinizma i gađenja, i gotovo patetičnog, detinjastog zazivanja ljubavi. Svi smo sami, život nam prolazi u nevažnim stvarima, o važnima jedva da stignemo da mislimo. Zanemareni smo, i zanemarujemo druge. Ravnodušje, nikome ni do koga nije stalo. Ni deci do roditelja, ni roditeljima do dece. Ni ženama do muževa, ni muževima do žena. Ni očevima do sinova, ni sinovima do očeva. Ni majkama do sinova, ni sinovima do majki. A kada život protutnji, za sve je kasno. U grob nosimo rane, uvrede i omraze. Pa kakvi smo mi to ljudi, u kakvom to svetu živimo, zašto živimo!
Dramatična i melodramatična, metafizička i ordinarna pitanja koja Biljana Srbljanović postavlja bez zadrške, sa rizičnom emotivnom otvorenošću, patetično, ali, kao da ova gimnazijska patetika nalazi opravdanje u žestini osporavanja sveta urušene ljudskosti. Čovek, kako je to zvučalo gordo, nekad; čovek, kako to zvuči bedno, prazno, danas! Čovek koji se Biljani gadi, zapravo je skot. Savremeni svet je pun gada, i jedva da u takav svet vredi doći. Devičansku ljubav, toplinu i bliskost teško da ćeš u njemu naći.
Lutalica Nebojše Glogovca sa Žujkom najsvetlija je glumačka tačka u predstavi Biljane Srbljanović i Dejana Mijača. Ostali, u različitoj, nejednakoj meri, izvorno, srođeno, zastupaju, osvajaju likove koje tumače, u rasponu od plemenite dramatičnosti izgubljenih, potonulih duša koje vapiju za ugroženim životima nad kojima lebde i trepere, poput narečenog, začuđenog, pa ozarenog, i zapitanog, Lutalice Nebojše Glogovca, a zatim i Jelene Đokić kao Milene – do opštih emotivnih, melodramatičnih obrisa i izliva. Iako sa nešto anegdotizma, Jasmini Avramović polazi za rukom da ocrta lik majke, žene čije joneskovske frazetine idu čoveku na jetru, ali šta da se radi, ljude, majke osobito, moraš voleti i kada nisu idealni! Pa i dete, kada je alavo, brljivo, ravnodušno, kao Zoran Nikole Rakočevića. Osim dirljivosti, u Milici Ane Sofrenović, koja je i jedna vrsta Ofelije koja se vraća u život u kojem nije bila voljena, niti je dovoljno volela – bilo je i poze, i sladunjavosti. Retor, frazer, sušta praznina, Doktor Marka Baćovića. Čoveka od karijere, politike i biznisa, od uspeha, ali ne i srećnog čoveka, uzdržano, možda i i zatvoreno, suvo, tumači Nikola Đuričko. Usamljenog, slomljenog, omrazom zatrovanog policajca Dragana, sa snažnom izoštrenošću, igra Goran Šušljik. Sebični starac, samotnjak, Toni Laurenčić. Mirjana Karanović iz Kučkarke nije uspela da izvuče ono što je Nebojša Glogovac prepoznao, i individualizovao u Lutalici, ali se, osim izvesne opštosti, njenom ostvarenju nema šta zameriti.
Značajan komad, dobra predstava. Tekst čije mogućnosti i izgledi, čini mi se, ovom inscenacijom, nisu iscrpeni.
Muharem PERVIĆ (Politika, 6. decembar 2007.)