 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 4. jun 2007. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M
|
|
 |
|
|
S U B O T A...-...2....J U N...2
0 0 7. |
Poslovna zgrada NIS-Naftagas |
|
19:30 |
|
|
Tomas Bernhard
PRED PENZIJOM
Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd |
|
|
|
|
Reditelj
DINO MUSTAFIĆ
Dramaturg
BOŽO KOPRIVICA
Scenografkinja JASMINA HOLBUS
Kostimografkinja LANA CVIJANOVIĆ
Kompozitorka ANJA ĐORĐEVIĆ
Premijera:
7. oktobra 2006. na sceni Teatra "Bojan Stupica”
Predstava traje oko 1 sat i 50 minuta bez pauze |
|
|
|
|
Rudolf Heler |
BRANISLAV LEČIĆ |
|
Vera |
MIRJANA KARANOVIĆ |
|
Klara |
MILICA MIHAJLOVIĆ |
|
|
|
|
| JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE, BEOGRAD |
|
|
|
Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je 1947. godine kao reprezentativno pozorište nove Jugoslavije. Mnogi najznačajniji glumci drugih kulturnih centara iz Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Ljubljane i drugih gradova pozvani su da učestvuju u stvaranju pozorišta koje će biti za Jugoslaviju ono što je MHAT za Rusiju. Poznati reditelj Bojan Stupica, koji je zadavao velike muke cenzuri i policiji u Kraljevini Jugoslaviji, postavljen je na čelo kuće kao umetnički rukovodilac. On i kritičar Eli Finci, postavili su temelje repertoarske orijentacije JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa. To će ostati kao osnovna orijentacija JDP-a do današnjeg dana, s tim da je, pored literarnog, element scenskog dobio ravnopravno mesto. Prve sezone prošle su u znaku prikazivanja svetske i domaće klasike: Čehov, Goldoni, Šeridan, Ostrovski, Lope de Vega, Gorki, Šo, Šekspir, Plaut, Rasin, Molijer, Ibzen, Lorka, a od domaćih klasika Cankar, Držić, Sterija, Jakšić i Nušić. Komadi su birani veoma pažljivo, reditelji su se dugo pripremali, a pripremanje komada do premijere trajalo je katkada i po pola godine. Zbog takvog rada i koncentracije renomiranih i darovitih mladih umetnika, JDP je postalo pozorište izuzetnog nivoa, koje se svojim rezultatima uzdiglo iznad ostalih pozorišta u zemlji. Jugoslovensko dramsko pozorište nije postalo kopija MHAT-a, koje je u doba Staljina već bilo u stagnaciji kao žrtva teorije socijalističkog realizma i dogmatski shvaćenog sistema Stanislavskog... Reditelji koji su u to vreme stvorili slavu JDP-a, Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav Tanhofer bili su izmedju rata već pod uticajem evropskog modernizma tako da nisu ni mogli niti hteli da se potčine staranoj dogmi. Duh, značaj i prestiž Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznati starijima, ali i na drugačiji način bliski publici koja je svoj ukus u teatru formirala od sredine osamdesetih naovamo, u vreme kada je Jovan Ćirilov u svojih četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod čizmama komesara duha.
Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača), pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002.) učinili su da Jugoslovensko dramsko pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću, hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave. Posle požara glavni je napor bio da se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena. Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni medjašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi - kad se dogode, smelost u otvorenosti formi predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište. |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Omiljeni dramski model Tomasa Bernharda - bizarni odnosi u porodici iz više građanske klase - proširuje se, u drami Pred penzijom, još jednom temom karakterističnim za ovog autora: ta bolesna zajednica uspešno prikriva svoju nacističku prošlost, koje se nikad nije odrekla, i ostvaruje punu afirmaciju u demokratskom društvu. Reditelj Dino Mustafić pouzdano vodi troje vrlo dobrih glumaca i diskretno razvija, u okvirima realizma, efekat crnog rituala, dans makabra : presvlačenje i igra uloga način je da ta zajednica ostvari ili potvrdi svoje najmračnije porive i "ideale", one koje u spoljnom svetu mora da skriva.
Ivan MEDENICA |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
T
O
M
A
S
B
E
R
N
H
A
R
D |
|
|
TOMAS BERNHARD (1931-1989)
Od 1952. studirao pevanje, glumu i pozorišnu režiju u Salzburgu. Pisao je sudske reportaže za lokalne novine i počeo je objavljivati poeziju po uzoru na Trakla i Rilkea. Studije završio 1957. godine i od tada se profesionalno bavi književnošću. Od 1970. sve više piše i dramske tekstove. U početku pod izrazitim uticajem Beketovog pozorišta apsurda, ali ubrzo nalazi put do vlastitog dramskog izraza. Dva su tematska težišta njegovog opusa: malograđanština i njen odnos prema vlasti. Piše posebno o razdoblju nacional-socijalističkog totalitarizma koje je prikazano u dramama Pred penzijom i Trg heroja. Odnos umetnika i malograđanskog društva opisan je u dramama Mineti. Portret umetnika kao starog čoveka, Izgled vara, Pozorištanac. O problemu umetnika kao ponosnog, grotesknog, intelektualnog usamljenika u modernom društvu glavna je tema u romanima Beton, Vitgenštajnov nećak i Gubitnik. U ovim romanima teško je odvojiti fikciju od autobiografskih činjenica. To ove romane približava Bernhardovim zapisima o njegovom detinjstvu i mladosti skupljenim u pet knjiga: 1. Uzrok. Nagoveštaj; 2. Podrum. Uskraćivanje; 3. Dah. Odluka; 4. Zima. Izolacija; 5. Dete. Uz Bahmanovu, Handkea i Jelinekovu, Bernhard je najznačajniji pisac u afirmaciji austrijske književnosti nakon 1946. Njegov dramski opus nezaobilazna je činjenica u savremenom nemačkom i evropskom pozorištu.
Drame / izbor
Svečanost za Borisa (1970), Ignorant i ludak (1972), Lovačko
društvo (1974), Moć navike (1974), Predsednik (1975), Slavni (1976), Mineti (1976), Imanuel Kant (1978), Svetopopravitelj (1978), Pred
penziju (1979), Nad svim vrhovima
vlada mir (1981), Na cilju (1981), Utisak vara (1984), Pozorištarac (1983), Ritter,
Dene, Voss (1984), Jednostavno
komplikovano (1986), Nemački
ručak (1988), Trg heroja (premijera 4. novembra 1988, Burgteatar,
Beč, režija Klaus Pajman), Elizabeta
II (1989), Klaus Pajman kupuje
pantalone i ide sa mnom na ručak (1990, objavljeno posthumno) |
|
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J
|
|
 |
D
I
N
O
M
U
S
T
A
F
I
Ć
|
|
|
|
DINO MUSTAFIĆ
Rođen 1969. u Sarajevu. Završio je režiju na Akakdemiji za pozorište i svetsku književnosti na Filozofskom fakultetu.
Za pozorište je režirao Runaway of life (1993), Let There Be Light (1994), Miracle in Bosnia (1995), 724 (1998), komade Sartra, Joneska, Mrožeka, Molijera, Koltezea, Šekspira, Torntona Vajldera, Švaba, Dorfmana, Gardnera, Deje Loher, Nika Vuda, Glovackog, Ingmara Vilkvista, Bojčeva, operu Kavalerija Rustikana.
Režirao dokumentarne filmove, muzičke programe, a igrani film Remake po scenariju Zlatka Topčića učestvovao je na svetskim festivalima u Roterdamu, Montrealu, Karlovim Varima, Istambulu, Pragu, Rimu, Monaku, San Francisku i Beogradu.
Direktor je Internacionalnog teatarskog festivala MESS Sarajevo.
|
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
ZLO ČUČI U NAMA |
|
|
"Ako bismo pokušali da damo odgovor na pitanje zašto igrati Bernharda u 21. veku, odgovor je provokacija, Bernhard je večita provokacija. Ovaj kamerni komad je refleksija vremena u kome je on živeo i prepoznavao podmukle načine reinkarnacije nacističkih ideja. Bernhard je bio pisac društvene savesti, cinik koji je tom ironijom iskazivao apsolutni prezir prema svetu. Mi smo tu prefinjenu, intelektualnu ironiju pokušali da dosegnemo." (...)
"Bernhard je svoj prezir prema svetu pokazivao kroz ironijsku distancu. Mislim da je potpuno u pravu kada govori da ona društva koja nemaju svoju savest, odnosno u kojima ja ta kategorija proterana i te kako su odgovorna za svoj moralni sunovrat. On stvara slike kroz porodične odnose. Kreće od toga da je pojedinac odgovoran za ono što on suštinski jeste, kao i za ono što mu se događa. U pravu je jer, empirijski posmatrano, naša dalja i bliža prošlost nam je pokazala da smo sami sebi udesili balkanski usud ili, ako hoćete, dozvolili da nam se stvari dešavaju." (...)
"Bernhardove refleksije su bile vezane za političke situacije, okolnosti kada je znatan broj zvaničnika u Austriji bio iz redova negdašnjih nacionalsocijalista. On smatra da su takva politička iskrivljenja neoprostiva i da se takvi ljudi ne mogu rehabilitovati. U pravu je. Jedan od razloga što smo želeli da postavimo ovaj komad jeste njegova puna aktuelnost. Ima mnogo analogija između onoga što je Bernhard pisao 70-ih i onoga što mi živimo na početku XXI veka, izuzetno teškog istorijskog perioda sa puno ratova, sa puno previranja, puno problema i vrlo malo smisla. A umetnost ume, može, ima i snage i načina da osvetli stvari, na svoj način ih proanalizira pa čak i anticipira."
Dino MUSTAFIĆ
(...) Problem sa fašizmom nije samo u tome što je on zlo i laž već i što barata različitim omerima istine i laži. U "Pred penzijom" imamo čitav spektar različitih mešanja istine i laži: od čiste laži do poluistine, polulaži, bele laži...
Fašizam zamjenjuje teze. Ono što je očigledna laž, kada se ponovi više puta postaje velika, krupna i važna istina. Isto tako on manipuliše istinom koja budi impuls u pojedincu, u njegovoj podsvjesti koja ga homogenizira sa masom i ubacuje u kolektivnu nesvjesnost. Tim stvarima nacistička propaganda je dobro baratala. Mislim da je Bernhard imao jako izražen sluh, čulo da osjeti takve stvari i da ih prepozna u svojoj sredini. Sa velikom ironijskom distancom ukazivao je da osnova fašizma leži u malograđanskom konzervativnom svjetonazoru, koji je po svom biću retrogradan i regresivan. To je zapravo uvijek jedno zaustavljanje vremena ili, ako prebacimo na naša balkanska iskustva, to je višak istorije koji počinje da nas guši, opterećuje i koji nam smeta da se okrenemo ka onome što je progres. Na našim prostorima to je stvorilo političke religije sa obrascem zasnovanim na prošlosti: krvi, etnosu, tradiciji i mrtvima.
Za Bernharda je fašizam životni stil?
On ga posmatra kao životni kredo, kao pitanje izbora. Kod Bernharda me uvijek uplaši što vidim kako je zlo banalno, kako je banalnost zla vrlo jednostavna i kako se zlo jednostavno pojavi i počne da uništava sve oko sebe, preokreće i iznutra ruši kriterije istine i naposljetku, u usta istine stavi laž. (...)
Dino MUSTAFIĆ - Marina MILIVOJEVIĆ-MAĐAREV (iz programa predstave) |
|
|
|
|
|
|
Igla, konac i svastika
Predstava JDP Pred penzijom celovito je i zaokruženo ostvarenje ovog pozorišta koje uspešno izlazi na kraj sa nekoliko stvari. Najpre, reč je o predstavi koja na jasan način govori o retkoj temi našeg pozorišta, o ratnom zločincu koji ne samo da nije kažnjen već se visoko kotira u državnoj službi... Drugo, reditelj Dino Mustafić je uspešno našao zajednički imenitelj između intelektualnog komada i onoga što bi se moglo nazvati scenska atraktivnost... Sceni u kojoj Mirjana Karanović u ulozi Vere sublimira svu lakoću opraštanja i mirenja sa počinjenim zločinom, svesno tražeći opravdanje u osobini naroda kojem pripada, nema se šta dodati ni oduzeti... Osim igre Mirjane Karanović, reč je o glumačkom ostvarenju i kreaciji kakva nije skoro viđena na našim scenama, efektne igre Milice Mihajlović i ekspresivnog Branislava Lečića.
Željko JOVANOVIĆ (Blic, 10. oktobar 2006.)
Uzbudljivo i umetnički vredno
Likovi Bernhardove drame "Pred penzijom” (1979) su Rudolf Heler, bivši komandant nacističkog logora i aktuelni predsednik suda, i njegove dve sestre, Vera i Klara, koji trideset godina nakon smrti Hajnriha Himlera slave njegov rođendan. Predstava u režiji Dina Mustafića može da se definiše kao oblik metaforičkog realizma, prikaz koji je istovremeno konkretan - istorijski, i univerzalan - arhetipski, što se postiže naglašavanjem teatralnosti slavljenja Himlerovog rođenja. Teatralnim ritualizovanjem ove situacije ubedljivo se ističe činjenica zla, kao repetativne istorijske prakse.
Za razliku od Bernhardovog teksta, specifičnog po drastičnoj relativizaciji vrednosti, odnosno po antropološkom skepticizmu koji ukida kategorije dobra i zla, u predstavi su zločinci i žrtve u načelu oblikovani jasnije, nedvosmislenije, čime reditelj predstave donekle ublažava Bernhardov beskompromisni pesimizam. Branislav Lečić igra Helera između realizma i groteske. On, sa jedne strane, nastupa realistički samouvereno, čvrsto; bez rezerve je odan premisama Nacionalsocijalističke partije čije antisemitske teze izgovara kao vrstu strašne mantre. Heler sebe definiše kao fatalistu, ubeđenog u činjenicu urođenosti zla u čoveku, čime u suštini sebi opravdava zločine koje je činio, odnosno odbacuje svaku vrstu odgovornosti. Istovremeno, Lečić Heleru daje bitne tonove karikaturalnosti, često se ponašajući vrlo infantilno i prilično dezorijentisano, praveći na taj način od njega i budalu. Ova inherentna imbecilnost može se tumačiti kao otelotvorenje ideje o esencijalnoj banalnosti zla (Hana Arent).
Vera koja ima incestuozan odnos sa bratom nepokolebljivo mu je odana. Mirjana Karanović je igra sa zaprepašćujućom, kompleksnom naivnošću koja je očigledno u funkciji temeljnog izbegavanja suočavanja sa istinom, odnosno svesnog održavanja privida normalnosti. U finalu predstave, nakon Klarinih oštrih provokacija, dolazi do rušenja Verine fasade, te plastično čedne maske razdraganosti: ona tada veoma glasno, skoro histerično, izgovara niz praznih fraza u odbranu fašizma, opštih argumenata koji u suštini ništa ne znače, dok istovremeno neurotično ždere Himlerovu tortu, čime na površinu jasno izlazi bitna istina njene totalne izgubljenosti.
Milica Mihajlović igra Klaru, invalida i radikalnog levičara. Ona je sasvim realistički oblikovana, vidno jednostavnije od Rudolfa i Vere; njen lik nema njihovu dijaboličnu višeslojnost, mada ni ona nije sasvim naivna, imajući u vidu njen levo usmereni fanatizam. Klara eksplicitno i nepopustljivo oponira ekstremno desnim političkim uverenjima Rudolfa i Vere. U najvećem delu njihove ritualne zabave ona je nema, čime sugestivno izražava svoju užasnutost tom predstavom. Sa druge strane, kada govori, Klara jasno dekonstruiše ubeđenja Rudolfa i Vere, koja su karakteristične gomile floskula. Patvorene argumente u korist fašizma Klara za njima ponavlja brzo, mehanički, bezlično, kao neku vrstu kontramantre, čime akcentuje njihovu suštinsku besmislenost.
Posebno u kontekstu teatralizovane ritualnosti njihove igre, hiperrealizam scenografije (Jasmina Holbus) i kostima (Lana Cvijanović) postaje preteći znak, ambivalentan i metaforičan izraz zla i truleži koji egzistiraju iza mimikrije finog i uzornog građanskog života. Taj realizam ističe i činjenicu važnosti forme, obesmišljenih materijalnih znakova, kao i reči, u sistemima vrednosti Rudolfa i Vere. Oni uramljenu fotografiju Himlera tretiraju kao neku vrstu ikone; i nacističku uniformu i obeležja posmatraju kao nedodirljive, skoro sakralne simbole. Ovi znaci, kao i prazne reči njihovih manipulativnih lidera, koje oni i dalje, po inerciji, mesečarski ponavljaju, jesu datosti koje se ne dovode u sumnju. I pored toga što u osnovi nemaju značenje, negativne posledice njihovog masovnog prihvatanja su jezivo glomazne, što se u predstavi jasno ističe.
"Pred penzijom” Dina Mustafića je predstava koja vrlo uzbudljivo i umetnički vredno vivisecira prirodu zla, zabluda, laži i političkih manipulacija, pokazujući da je granica između normalnosti mira i ludila destrukcije izuzetno fražilna.
Ana TASIĆ (Politika, 11. oktobar 2006.)
Marča funebra (Posmrtni marš)
Bosanski redatelj Dino Mustafić, koji je vlastitim očima gledao fašizam u akciji, u svojim predstavama teži pokazati konkretnu stvarnost kao pozornicu borbe "crne i bijele ruže", vjerujući da upiranja prstom u aktualne tumore nacionalne mržnje nikada nije dovoljno. Stoga [je Thomas Bernhard] Mustafićev prirodni izbor nakon Helverove noći i Trga ratnika, koji je prilično jasno Austrijancima natrljao nos zbog njihove nacističke prošlosti...
Premijera komada Pred penzijom Thomasa Bernharda, neka vrsta iskrene ispovijedi esesovskog prvoborca, izvedena je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, gradu koji sasvim konkretno ovih dana treba odlučiti da li će poletjeti u zagrljaj srpskim radikalima Vojislava Šešelja ili će ostati u krilu beskrvnih nacionalnih demokrata i tandema Tadić-Koštunica...
Iza Mustafićevog civiliziranog salona i činovničke gorljivosti (scenografija Jasmine Holbus) vidimo vrišteće lice malograđanina, koji sanja društvo etničke čistoće, progone i gasne komore... Mustafićevi junaci Pred penzijom vrlo su uzemljeni, racionalni i točni da bi se pokazalo kuda mogu odletjeti ljudi koji su trajno odlučili zamijeniti toleranciju za fašizam...
Redatelju je seksualna pervertiranost prirodni opis radnog mjesta jer Bernhardovi "brat i sestra", koji su odlučili, zabarikadirani od javnosti, do kraja života slaviti svakog sedmog listopada Himlerov rođendan, ne mogu završiti u ničem dugom nego u - krevetu. Iznimna socijalna važnost ove predstave u tome je što vrlo jasno pokazuje - to je naročito karakteristično za musava društva u kojima živimo - ono što ZAISTA politički mislimo kada ostanemo sami i ono što govorimo jedino najbližima unutar četiri zida.
Heroji pravne države
Tada se slave i Antini i Dražini rođendani, mrzi se iz petnih žila strasno i do kraja, vade se crne uniforme i pokazuju kame i pištolji... Ta energija koju demonstriramo onda kada "koljemo po kućama" puno je jača - da se ne lažemo - od političke korektnosti i svega onog javnog izmotavanja u kojem od sebe pravimo heroje pravne države. Glavni Bernhardov junak Rudolf, bivši komandant koncentracijskog logora, koji se poslije rata deset godina skrivao da bi na kraju isplivao kao predsjednik suda, pred penziju izgovara najvažniju političku rečenicu ovih prostora: "Svi smo mi u duši nacionalsocijalisti i jednog dana ćemo moći javno reći ono o čemu smo sada prisiljeni šutjeti."
Tako je ova predstava za Srbiju ekstremno aktualna jer pokazuje - to je naročito vidljivo na skupovima radikala - da su gola mržnja i otvoreni rasizam izašli na ulicu, ali bi više nego dobro došla hrvatskoj javnosti jer bi se iz Bernhardove provokacije Pred penzijom jasno iščitalo da smo u evropskoj ofenzivi osmijeha neoustaške jurišnike domaćeg dvorišta potapšali po ramenu i uvjerili da - pričekaju...
Osim odličnog dramskog teksta, redatelj je na raspolaganju imao više nego sjajne glumce... Superiorno su cijelu predstavu u svojim rukama držali Mirjana Karanović i Branislav Lečić. Pred penzijom je pravi melem za srpsku javnost u političkom smislu.
Dino Mustafić je dramu smjestio u vrlo upotrebljivu i realističnu (malo)građansku dnevnu sobu da bi nacrtao trenutak kada se jedino usuđujemo biti iskreni, ali ta scenografija bila je nepotrebna ako se željelo otići korak dalje: ogoliti na praznoj sceni između svijesti i podsvijesti junake do kraja iz čega bi jasnije postalo vidljivo da fašizam nisu samo oni drugi nego da uz sav namještaj, običaje i dobar odgoj "najsmrdljivije mjesto u nama nije debelo crijevo nego naše misli".
Bojan MUNJIN (Feral Tribune, Split, Hrvatska, 11. oktobar 2006.)
Makabrički ritual
Naše uloge su već odavno podeljene: tako, otprilike, glasi tvrdnja jednog od junaka drama Pred penzijom Tomasa Bernharda. Moglo bi se, međutim, reći da ovaj princip ne važi samo za likove iz konkretnog komada, već da se prepoznaje kao odlika celokupnog autorovog pripovedačkog i dramskog opusa.U većini njegovih dela javlja se standardna konstelacija uloga i relacija, koje se variraju s manjim ili većim razlikama, ali ne i bitno drugačijim ishodom: bizarni odnosi u zatvorenoj porodičnoj sredini iz viših građanskih, često i intelektualnih slojeva, koji opsesivno potvrđuju autorovu dijagnozu o dubokoj patologiji (austrijskog) društva kao sindromu opšte bezizlaznosti egzistencije. U komadu Pred penzijom, ta standardna igra uloga dobija još jedan, poseban i specifičan nivo.
Prepoznatljive figure Bernhardove svetske komedije - neoženjeni brat i dve neudate sestre koji se međusobno kinje u jednoj nezdravoj porodičnoj simbiozi - izvode još jednu predstavu: proslavljaju rođendan zloglasnog komandanta SS trupa Himlera, koji ih je spasio i omogućio da se, prikrivajući nacističku prošlost brata Rudolfa, veoma uspešno integrišu u posleratno društvo. Pripreme i realizacija ove, najveće porodične svetkovine, sve sa opsesivnim peglanjem nacističke uniforme i nostalgičnim pregledanjem fotografija iz logora u kome je Rudolf bio zamenik komandanta, imaju ritualni, pozorišni karakter. Kao i u Ženeovom makabričkom ritualu, Sluškinjama, i ovde je presvlačenje i igra uloga način da jedna zatvorena i bolesna zajednica ostvari ili potvrdi svoje najmračnije porive, sklonosti i "vrednosti", one koje u spoljnom svetu skriva maskom društvene prikladnosti. Naslov komada ima dve implikacije: njime se kritički ističe da ljudi koji, u tajnosti svog doma, slave nacističke praznike, bez problema dolaze do penzije na uglednim položajima u "demokratskim" društvima, ali i diskretno naslućuje da će, odlaskom u penziju, a usled viška vremena i manjka obaveza, zločinac možda morati da se, konačno i dubinski, suoči sam sa sobom.
Taj aspekt fetišizacije, ritualizacije i teatralizacije prisutan je i u predstavi Teatra "Bojan Stupica" (Jugoslovensko dramsko pozorište), ali se on razvija iz jedne, u osnovi, realističke scenske igre. Osnova za takvu scensku igru nalazi se u verodostojnom prikazu građanskog enterijera (scenografija Jasmine Holbus) i adekvatnoj odeći junaka (kostimi Lane Cvijanović). Dosledno ostvarujući neke piščeve predloge i osmišljavajući dodatne, raznovrsne scenske vinjete, reditelj iz Sarajeva, Dino Mustafić, znatno je razigrao tipičnu Bernhardovu monološku strukturu, statičnu i lišenu elaborirane radnje. Osim što razvijaju dinamičniju, plastičniju i realističniju scensku akciju, ova rediteljska rešenja izoštravaju, svojom blagom metaforičnošću, i spomenuti aspekt makabričkog rituala u porodičnom slavlju Helerovih. Taj efekat postižu i scenske metafore s dramskim nabojem i one koje su groteskno obojene: Rudolf i Vera ostvaruju incestuozni odnos dok se, prepipavajući novi ram Himlerovog portreta, nežno dodiruju prstima, sestre pregledaju svoj nacistički aksesoar s Hajdi-kikicama i logoraškim bluzama, Vera fetišistički objedinjuje svoje naci i incestuozne fantazije tako što maršira u bratovljevim čizmama...
Preplitanje elemenata naglašene groteske i razvijene psihologizacije prvenstveno se uočava u glumačkoj igri. Mirjana Karanović pouzdano postavlja lik opsesivne, stroge i suštinski bezosećajne sestre Vere, sumanuto odane bratu Rudolfu, ali te osobine ponekad isuviše podvlači, ilustruje putem groteske. Groteska preovlađuje i u energičnoj i brojnim i raznovrsnim glumačkim sredstvima bogatoj igri Branislava Lečića kao Rudolfa, čini se nabolesnijeg od svih članova porodice Heler. Nasuprot ovim ostvarenjima, u igri Milice Mihajlović dominira uzbudljiva, mada u nekim scenama prenaglašena dramska razrada lika sestre invalida, Klare, koja je, u ovoj interpretaciji, prikazana kao žrtva porodice; dramski naboj ove uloge naročito se oseća dok Klara nemo posmatra, s prezirom, ono što se dešava između njene sestre i brata.
Ovo razlikovanje dva glumačka stila ima i bitnih implikacija na značenjskom polju predstave. Njime se, eksplicitno i oštro, suprotstavljaju groteskne figure Rudolfa i Vere, patoloških i zlikovačkih ličnosti, realističkom liku nedužne žrtve Klare, koja nije različita i ugrožena samo zato što je invalid, već i zato što je ubeđeni levičar. To naročito dolazi do izražaja u drugom delu predstave, u kome reditelj Klarinu poziciju direktno određuje kao buntovničku; ona peva Internacionalu i, na različite načine, vrši subverziju proslave Himlerovog rođendana. Ovakav rediteljski pristup je legitiman, pravda se i kontekstom u kome je nastao, a koji još uvek zahteva jasna i izričita ideološka i, prevashodno, etička razgraničenja i pozicioniranja.
Međutim, iako donekle opravdano, rediteljsko čitanje Dina Mustafića je nekako redukcionističko, jer pojednostavljuje složenost Bernhardovog pogleda na svet i, u prvom redu, značajno ugrožava njegov sveopšti cinizam. Naime, u drami Pred penzijom nema podele na dobre i loše, Klara u osnovi jeste žrtva, ali je ujedno saučesnik u toj bolesnoj i zločinačkoj porodičnoj zajednici. Koliko god da je Bernhardov politički stav direktan i neumoljiv, autor sebi, ipak, ne dopušta zapadanje u tendencioznost; njegov antropološki pesimizam i cinizam, u krajnjem obrtu, relativizuje svako idološko opredeljivanje. Efekat propagandističkog, zato, nije rezultat samog teksta, kako tvrdi jedan uvaženi kolega, već upravo rediteljskog koncepta... Ali, sve je ovo samo principijelna polemika s postavkom koja je promišljena i u sebi zaokružena i koja ostvaruje visok umetnički standard.
Ivan MEDENICA (Vreme br. 824, 19. oktobar 2006.)
"Nije stvar u tome da ubiješ nekog kog mrziš nego da ga svaki dan pomalo ubijaš"
Kamerna drama, drukčijeg gledanja na stvari, kontroverznog austrijskog pisca Tomasa Berharnda, svojevremeno kritikovanog za "kaljanje svoje kuće", priča je o bizarnoj i svirepoj porodici postneonacista.
"Svi smo mi neonacisti", "nama niko ne treba", "pa, pogledajte, kako je bilo lepo ovo drveće u Aušvicu", pričaju sestra (lik iz sapunskih opera) i brat , zaljubljenik u ličnost najvećeg nacističkog policajca - Himlera. I to sve uz kolače i dobro piće i priču o sirotinji kojoj oni pomažu. Skoro da vam je žao matorog nacional-socijaliste, kad ga deca iz hira napadaju, dok kao uzoran građanin šeta ulicom. "Porodičnu idilu" narušava jedino mlađa sestra, levičarski nastrojena devojka u invalidskim kolicima.
Glumci Branislav Lečič, Mira Karanović i Milica Mihajlović, veoma dobro se snalaze u ovom angažovanom pozorištu. Gluma iz koje, s vremena na vreme izbijaju prave varnice, uz dosta analogija s bilo kojim savremenim društvom, pa i Srbijom, pošto sve polazi iz osnovne ćelije svakog društva - porodice. Zavese se obavezno navlače na prozore domova, a novine su pune vesti o porodičnim tragedijama...
Čovekov život kao smena bola i dosade, istorija kao besciljno lutanje, bez napretka, izbijaju iz svake rečenice i scene Tomasa Bernharda, koji je bio pod jakim uticajem Šopenhauera i njegovih pesimističnih stavova. Reditelj Dino Mustafić, pronalazi rešenje u pesmi Bitlsa "Žuta podmornica", koju kroz zvižduk, na kraju predstave, peva najmlađa sestra. Plakat teksta, sa zubom i karijesom u obliku nacističkog krsta, opominje, a Dino Mustafić, kako i sam priznaje, ne namerava da vadi zub, već samo da na najbolji način ukloni karijes...
Prejak tekst, s kojim bi se teško snašao i najiskusniji reditelj. Čestitke za hrabrost Dini Mustafiću da se uhvati u koštac sa ovim delom, koje pruža lepe mogućnosti za komunikaciju s publikom i za podsećanje da, ponekad, nismo ništa bolji od najcrnjih Bernhardovih likova.
Danijela TADIĆ (www.nadlanu.com) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2007.
|
|
|
|
|
|
