52. STERIJINO POZORJE 2007.

S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A

Sterijino pozorje

Novi Sad

26. maj - 4. jun 2007.

F
O
T
O

A
L
B
U
M

PONEDELJAK - 28. MAJ 2007.

SNP - Scena "Jovan Đorđević" - hinterbina

19:30

Geza Čat (Csáth Géza)

EMA (EMMA)

Narodno pozorište - Narodno kazalište - Népszínház / Drama na mađarskom jeziku, Subotica

www.szabadkaiszinhaz.com

Dramatizacija, režija
PETER FEKETE (Fekete Péter)

Literarni konsultant
ZOLTAN DEVAVARI (Dévavári Zoltán)
Dramaturg
ROZALIJA BREŠĆANSKI-BOROŠ (Brestyánszki Boros Rozália)
Scenografija
Blek Point Art & PETER HORGAŠ (Horgas Péter)
Kostimografija
VIKTORIJA KRESANKO (Kreszánkó Viktória)
Scenski pokret
DENEŠ DEBREI (Döberei Dénes)
Asistent režije
ATILA SEKE (Szöke Attila)

Premijera: 19. mart 2006.
Predstava traje 2 sata i ima jednu pauzu

Adam (Ádám)	ERVIN PALFI (Pálfi Ervin)
Emma / Olga (Ema / Olga)	HERMINA G. ERDELJI (G. Erdélyi Hermina)
Geza Čat (Csáth Géza)	FERENC PETER (Ferenc Péter)
Zeldi (Zöldi)	ZOLTAN MEZEI (Mezei Zoltán)
Mariška (Mariska)	PETRONELA KERMECI (Körmöci Petronella)
Friđeš (Frigyes)	ATILA SEKE (Szöke Attila)
Gabor Deči (Decsy Gábor)	ČABA RALBOVSKI (Ralbovszki Csaba)
Jaus (Jausz)	BELA KALO (Kálló Béla)
Irma (Irma)	SUZANA VUKOVIĆ
Guvernanta Ester (Eszter)	NATALIJA VICEI (Vicei Natália)
Učitelj Sladek (Szladek)	ATILA MEŠ (Mess Attila)
Otac (Apa)	ARPAD ČERNIK (Csernik Árpád)
Muzika	Ansambl Borago
vokal, flauta - Anita Hornai (Hornai Anita); vokal, klavir - Žuži Varnus (Warnus Zsuzsi);
vokal, tuba - Gabor Bižak (Bizsák Gábor); violina - Feliks Lajko (Lajkó Félix)

P O Z O R I Š T E......

NARODNO POZORIŠTE - NARODNO KAZALIŠTE - NÉPSZÍNHÁZ, SUBOTICA

Istorija pozorišnog života u Subotici vraća nas u XVIII vek kad su, kako zapisi kazuju, postojala dva oblika pozorišnih igara: predstave odigravane u školama i one koje su priređivali nemački profesionalni glumci koji vodeću poziciju zadržavaju do pojavljivanja mađarskog glumišta. Mađarski glumci napuštaju Suboticu 1874, a dolaze glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Pozorište u Subotici bilo je veoma popularno i ovaj grad stalno je pokretao postupak da se Taliji podigne dostojan dom. Godine 1853. na Roginu baru nasuta je zemlja (današnji Korzo) a gradsko veće poverava izgradnju pozorišta majstoru Škultetiju. Izgradnju unutrašnjeg dela preuzima Đerđ Telepi, svestrani pozorišni umetnik. Nova zgrada nikla je za godinu dana, ali na korintske stubove nije ispisan naziv pozorište već hotel Pešta, jer su gradski oci mislili da je to isplativije. Godine 1904. usledila je rekonstrukcija: proširena je scena, podignut je balkon i postavljen je natpis Gradsko pozorište. U proleće 1915. pozorište je izgorelo. Hotel Pešta je sačuvan, a mala sala je ostala netaknuta. Godine 1924. pristupilo se izgradnji požarom uništenog pozorišta. Nova zgrada je svečano otvorena 1927. izvođenjem opere Carska nevesta Rimskog Korsakova Narodnog pozorišta iz Beograda.
U jesen 1945. zgrada subotičkog pozorišta postaje stalna kuća profesionalnim ansamblima. Nakon više od 90 godina grad je dobio stalni ansambl i svoje pozorište. Predsedništvo AP Vojvodine 19. septembra 1945. donosi odluku o osnivanju dva ansambla: Hrvatskog narodnog kazališta i Mađarskog narodnog pozorišta. To je ozvaničeno 28. oktobra 1945. predstavom Matija Gubec Mirka Bogovića u režiji Branka Špoljara a novoosnovano Mađarsko pozorište 29. oktobra 1945. izvelo je prvu premijeru Ples veštica Bele Balaža u režiji Lasla Patakija. Odlukom izvršnog odbora AP Vojvodine 1. januara 1951. godine spajaju se dva ansambla čineći jedinstvenu kuću Narodno pozorište-Népszínház.
U jesen 1952. muzička grana pozorišta prerasta u Operu koja se ugasila krajem sezone 1953/54. Ovaj period poznat je u istoriji pozorišta u kao “zlatan period”. Subotica ima tri scene, a u leto 1952. pozorište dobija rotacionu scenu. Jedna od scena je i Letnja pozornica na Paliću. Subotica postaje festivalski grad. Prema pozorišnom statutu iz 1958. Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom jeziku, a Mađarska drama u Dramu na mađarskom jeziku. Godine 1970. završen je projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade ali 1974. inspekcija donosi odluku o zabrani rada pozorišta zbog dotrajalih instalacija. Sledeće godine, posle rekontrukcije, pozorište ponovo radi u matičnoj zgradi. Već 1985. zaključeno je da zgrada ima nestabilne temelje i da se mora rušiti pa je formiran i Savet za rekonstrukciju. Iste godine u subotičko pozorište dolazi Ljubiša Ristić. U desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara. Ukinute su drame i formiran je jedinstven umetnički ansambl s konceptom nekonvencionalnog pozorišnog izraza.
Narodno pozorište-Népszínház 1995. ponovo postaje tradicionalno. Odlukom SO Subotica o učešću u finansiranju rekonstrukcije pozorišta 1997. počinje proces razrešenja sudbine zgrade. Raspisan je konkurs za idejni projekat zgrade i izabrana je projektantska kuća YUSTAT iz Beograda ali je zbog bombardovanja proces finansiranja izrade projekta usporen. Nakon sanacije ruši se plafon iznad glavnog stepeništa, od marta do oktobra 2002. ansambli nemaju svoj prostor već igraju na gostujućim scenama. Oktobra 2002. završeno je rekonstruisano stepenište i otvara se sezona na matičnoj sceni. Godine 2003. završen je idejni projekat adaptacije, rekonstrukcije i izgradnje zgrade pozorišta a proleće 2007. određeno je kao početak rekonstrukcije pozorišta. Obe drame subotičkog teatra do izgradnje nove zgrade igraće na sceni Jadran.

P R E D S T A V A......

SINOPSIS

Predstava je bazirana na noveli poznatog subotičkog pisca Geze Čata "Mala Ema", u kojoj opisuje život dece na početku XX veka. Oni se zabavljaju, igraju, uče, a vidimo i prizore iz njihove porodice. Na osnovu istinitog događaja iz prošlosti koji im je jednom prilikom ispričao njihov otac, deca počinju da se igraju vešanja. Na početku je igra bezazlena, ali vremenom postaje sve morbidnija. Ema, u nekim trenucima vizija supruge Geze Čata u mladosti, junakinja je ove priče. Ona je divna devojčica, miljenica cele grupe. Adam, dečak iz ekipe (alterego Geze Čata u mladosti), do ušiju je zaljubljen u nju. Osim njih, tu vidimo likove iz drugih piščevih novela: Zeldija, koji je stariji i najjači član ekipe, Jausa, maminu mazu, koji se naknadno uključuje u ekipu i "plaća cenu" učlanjenja. Tu je Deči, Adamov bratić, koji ga brani od napada Zeldija, pa Šentei, koji je najslabiji učenik u razredu. Osim Eme, tu je i Mariška, do ušiju zaljubljena u Zeldija, kao i guvonema Irma, sestra Adama i Dečija. U nekim scenama pojavljuje se Otac, pa i Ester, kućepaziteljka i guvernantna Adama, Irme i Dečija. U scenama škole vidimo Učitelja, koji strogo kažnjava svaki prestup svojih đaka.

Prvi čin
U prvom prizoru vidimo kako Geza Čat u narkotičnom delirijumu priziva na život likove iz njegove novele. Nakon oživljavajućeg plesa on se povuče na stranu i posmatra tok događaja koju stvara njegova mašta. Vidimo Adama kako čita iz svog dnevnika svoje doživljaje u vezi Eme. Potom vidimo učionicu u školi, i scenu kako se polako pojavljuju đaci, Zeldi zeza nesrtenog Jausa, koji je dobio novi nož, uzima mu ga. Stiže učitelj, I đaci pojedinačno recituju pesmicu, koju Šentei naravno nije naučio. Sledi kazna... Pisac Čat se pojavljuje na nekoliko trenutaka, i predaje se svojoj strasti... Na sekunde vidimo Adama, kako u svojoj mašti nastavlja svoj susret sa malom Emom... Scena porodice: Otac, guvernanta I deca. Otac nakon večere na molbu njegove dece u detalje ispriča jedan njegov doživljaj, kada je prisustvovao vešanju jednog nesretnika. Deca u sebi ponavljaju njegove reči. Na trenutak vidimo pisca kako se opetpredaje njegovoj strasti... Ema, tj. Olga, njegova žena je prisutna... Opet scena u učionici. Nakon časa muzičkog vaspitanja se sa kašnjenjem pojavljuje Zeldi. Učitelj želi njega da ukori... Drastična kazna se stapa sa patnjom samog pisca... Sekundi Čata I Eme/Olge, koja odbija da se poda njegovoj strasti.

Drugi čin
Otac se priprema za izlazak. Guvernanta mu pomaže... Njihovu nemu romansu škinje deca... U međuvremenu on priča kako se jedan čovek obesio... On primećuje decu, koja ulaze i mole ga da ponovo ispriča jedno vešanje... Otac odlaze i oni ostaju sami sa guvernantom. Ona im pred spavanje ispriča jednu priču o jednom čoveku, koji je iz ljubomore ubio svoju ženu. Deca traže od nje da samo ubistvo ispriča u detalje. Trenuci Adama i Čata. Čitaju iz dnevnika doživljaje sa Emom. Polako se se iscrtava prizor sa tavana. Oni se okupljaju u tajnosti i igraju se po strogom protokolu koji su izmislili oni sami. Ritualno primaju u svoje članstvo Jausa. U tišini nakon toga neko ubaci ideju da se igraju vešanja. Oni izvrše sve pripreme u vezi vešanja, podele uloge međutim nedostaje im osuđenik. Gluvonema Irma ponudi da nabavi osuđenika u vidu jednog zeca. Vidimo vešanje životinje. Adam se u svom dnevniku priseća čestih i brutalnih vešanja raznih životinja. Međutim njegova mašta se uvek vraća maloj Emi, koju besprekorno voli. Vidimo predivnu viziju Adama, koji nemoćno želi da se približi nedostupnoj Emi. Deci je dosadno na tavanu: nestalo im je osuđenika. Po prvi put se na tavanu pojavljuje Ema...

R E Č...S E L E K T O R A......

Polazeći od proze poznatog mađarskog pisca iz Subotice s početka 20. veka, Geze Čata, u kojoj se tematizuje sudbina dece u sudaru s izazovima sveta odraslih, Peter Fekete gradi veoma uzbudljivu, oniričnu, poetičnu i mračnu predstavu. Njena dramaturgija zasniva se na složenom pretapanju motiva iz proze Geze Čata i dramatične sudbine samog pisca (bio je morfinista i izvršio samoubistvo), dok je njen scenski jezik krajnje minimalistički i estetizovan, zasnovan na višenamenskom korišćenju prostora, metaforičnim i poetičnim scenskim slikama i emocionalno snažnoj igri odličnog glumačkog ansambla.

Ivan MEDENICA

P
I
S
A
C

G
E
Z
A

Č
A
T

GEZA ČAT / Csáth Géza (1887-1919)
Rodio se u Subotici 13. februara 1887. godine. Pravo ime mu je Jožef Brener (József Brenner), brat od tetke Dežea Kostolanjija i Dežea Jasa (Dezső Kosztolányi, Dezső Jász). Od 1896. do 1904. učenik subotičke gimnazije, od 1901. objavljuje muzičke kritike i crtice u listu Bácskai Hírlap. Godine 1904. poslao je svoju novelu pod naslovom "Peć” piscu Šandoru Brodiju (Sándor Bródy) koji se potom veoma pohvalno izrazio o mladom piscu očekujući od njega "sve najbolje, štaviše, upadljivo najbolje”. Nakon što nije primljen na budimpeštansku Muzičku akademiju, upisao je medicinu. Od 1908. godine časopis Nyugat redovno objavljuje njegove novele i muzičke kritike. Od 1909, kao neurolog, radi na Klinici Moravčik, ali ne dobija stalno zaposlenje. Od 20. aprila 1910. usled jedne loše lekarske dijagnoze i egzistencijalnih strahova počinje da uzima morfijum; uprkos nekoliko pokušaja odvikivanja, neprestano povećava doze morfijuma. Od maja 1910. je banjski lekar u sanatorijumu u Otatarfiredu, ovde se upoznaje sa Olgom Jonaš (Olga Jónás), sa kojom stupa u brak 19. juna 1913. godine. Od 1911. do 1913. je, u letnjoj sezoni, banjski lekar u Štosu, Štubnji i na Paliću. Od 1914. do 1915. okružni lekar u Elepataku, u međuvremenu je regrutovan u vojsku. Od avgusta 1914. do jula 1915. bori se na srpskom, potom na ruskom frontu, kasnije je vojni lekar u Trenčenu i u Budimpešti. Zbog narušenog zdravstvenog i psihičkog stanja otpušten iz vojske na godinu dana. Od jeseni 1915. lekar u Feldešu. Godine 1917. oslobođen vojne obaveze, radi kao okružni lekar je u Regeci. Supruga Olga rodila mu je kćerku 6. oktobra 1918. godine. U januaru 1919. doživeo je nervni slom, u aprilu i maju nalazi se na terapiji u duševnoj bolnici u Baji. Pobegao je i pešice prevalio put do kuće u Regeci. Ustrelio je 22. jula svoju ženu i pokušao samoubistvo, ali je spasen, vraćan u Baju, u bolnicu. Na molbu uže rodbine prebačen u subotičku bolnicu, odakle je ubrzo pobegao i pošao pešice ka Budimpešti. Kod Kelebije, 11. septembra, na demarkacionoj liniji zarobili su ga srpski vojnici, u pritvoru se otrovao.

O...D E L U ...

Od 1906. je muzički kritičar lista Budapesti Napló, novele mu štampaju na naslovnoj stranici lista. Naturalizam, simbolizam i raskid sa anegdotskim tradicijama karakterišu njegove tadašnje tekstove. Svet detinjstva je u odnosu na čitav opus određujući izvor njegovih doživljaja. Junaci njegovih novela nisu vođeni ciljevima, njihove postupke motivišu prigušene želje i nagoni, afekti. Naturalističke postupke koristi i u onim novelama čije je teme crpeo iz svojih studentskih dana: "Trepov na obdukcijskom stolu”, "Otac i sin”. To su uvertire realističkog pravca njegovog opusa koji se potom nastavlja i u njegovim dramskim tekstovima. Na mladoga Čata podjednako i simultano su uticala na prirodnim naukama, odnosno na darvinizmu zasnovana biologistička shvatanja s jedne, i simbolistička shvatanja misterija života s druge strane koja se u njegovim novelama ispoljavaju u muzikalnosti kompozicije i jezika ("U nepoznatoj kući”, "Prolećni ouverture”). Između ova dva ekstremna uticaja, središnji, posrednički, i ujedno ujednačavajući faktor je psihoanaliza. Prema Čatovim shvatanjima, ličnost se raslojava na više činilaca, na takozvane komplekse. Ovi kompleksi zajedno čine celinu, i ako neki od tih kompleksa zaostane u razvoju ili se povredi, ostali će se širiti zauzimajući njegovo mesto. "Zdravo” i "deformisano” razvijenu ličnost, odnosno, sa medicinskog stanovišta normalnog čoveka od ludaka ili od kriminalca razlikuje samo disharmonija u međusobnom odnosu ovih kompleksa. Rezultat njegovog književnog i medicinskog rada jeste jedna stručna publikacija, objavljena pod njegovim porodičnim imenom - reč je o dnevniku jedne duševne bolesnice popraćenim sa punom naučnom aparaturom: "Psihički mehanizam duševnih bolesti” (1912). Prožimanje sna i jave, racionalnog i iracionalnog ("Žaba”, "Hirurg”, "Ubistvo”), tada su još tek na nivou artističkih eksperimenata, predigre secesije. Zaokret ka secesiji u književnom radu Geze Čata usledio je 1907-1908, i to je ujedno i početak njegove kratkotrajne književne karijere koja se završava 1912. godine. Ovaj zaokret prvenstveno naznačava novela "Riđa Esti” (1908) koja predstavlja svojevrsno "suočavanje sa egom iz razdoblja detinjstva, odnosno, formulisanje katartičkog doživljaja susreta sa stvarnošću”. Ova godina je ujedno i ključ za razumevanje Čatovog shvatanja života i umetnosti: čovekov život je uz egzistencijalno bivstvovanje potpun i ceo samo sa njegovim svetom fantazija. Zbog toga se njegovi junaci toliko često i vraćaju poprištu detinjstva kao nečemu potpunom ("Čarobnjakov vrt”, "Čarobnjakova smrt”, "Popodnevni san”), ili pak u svet snova ("Egipatski Josip”). Slično Adijevom (Endre Ady) shvatanju, svet je i u njegovim očima okrnjen, kljast, razbijen na komadiće, fragmentizovana stvarnost već u detinjstvu onemogućava zdrav razvoj ličnosti. Nisu samo njegovi odrasli junaci prepuni ubistvenih poriva ("Ubistvo”), ni njegovi naizgled nedužni dečiji junaci, motivisani sadističkim nagonima, ne prezaju od ubistva ("Materoubistvo”, "Mala Ema”).

"Po svemu sudeći, novela pod naslovom "Materoubistvo" (1908) je Čatova najsavršenija novela. U njoj mu polazi za rukom, naime, da sa svega dve-tri reči predoči onu psihološku, društvenu, štaviše, mitsku motivaciju, koja bi mogla da posluži kao objašnjenje u naslovu imenovanog, užasnog zločina. Jer mogao bi ga obrazložiti, na psihološkom planu, i na osnovu vlastitih teorijskih ubeđenja, zbog čega se braća Vitman, koji su rano ostali bez oca, za vreme buđenja prekomerno izraženog seksulanog kompleksa, okreću - i prema Frojdu posve nužno - u sadističkoj fazi seksualnog razvoja: ubistvu. Mogao je detaljno da razvije priču i u drugom pravcu: zbog čega od svih stanara zgrade veoma poštovana udovica, koja je ipak imala ljubavnika i koja je zanemarila vaspitavanje svojih sinova, postaje u očima rođene dece bezvredna osoba koja se može ubiti bez ikakvih moralnih zazora. Konačno, mogao je da motiviše ubistvo i sa stanovišta prostitutke; Čat je, međutim, hladnom elegancijom sve ove motivacijske mogućnosti potisnuo u drugi plan i predočio materoubistvo kao nepromenjenu temeljnu činjenicu, kao posledicu deformisanog poretka sveta.” (Laslo SERENJI - László Szörényi)

Njegove najbolje novele, pored bravurozne tehnike baratanja vremenskim ravnima, karakteriše krajnje objektivan ton pripovedanja i u opisu detalja ispoljena težnja ka stilizaciji. Dve najbolje zbirke novela njegovog zrelog razdoblja su "Čarobnjakov vrt” (1908) i "Sudija nižeg suda i druge pripovesti” (1909). U zbirci "Licitar Šmit” (1912) i u kasnijim novelama vraća se tradicionalnim formalnim rešenjima feljtona. Koliko je poznato, napisao je osam drama, one su delom ostale u fragmentima. "Janika” (1911), koja se ubraja među najbolje mađarske građanske drame, prikazuje suženi svet i licemerni moral provincijske malograđanštine. Taj licemerni, kvazimoralni građanski milje prikazuje i u komadu "Horvatovi” (1912). U sličnoj situaciji se odigrava i "Priča iz naše varošica” (posle 1912.) koja je, zapravo, dramatizacija novele "Sudija nižeg suda”, sa piščevom intencijom da joj prida formu libreta za operu. Oštro odstupa od ovog pravca dramski tekst pod naslovom "Pepeljava sreda” koja je, prema piščevim prvobitnim namerama, lutkarska igra, i s ovom bizarnom idejom on je, zapravo, pionir mađarske drame apsurda.

"U svakom Čatovom komadu zatičemo nešto posve današnje, nešto što se obraća nama. "Janika” se u tom smislu ističe ne samo savešću, već pokazuje piščevu suverenu moć uspostavljanja situacija. "Horvatovi” iznenađuju svojom tolstojevskom doslednošću. U "Priči iz naše varošice” Čat kao pravi, moderni scenski autor gradi strukturu svoga dela na razvijanju jedne jedine ideje. Čat je, bez sumnje, veliki modernista stoleća. "Život se ne može prevariti” - glasi jedna replika iz "Pepeljave srede” i ova rečenica najbolje karakteriše ovog autora. U toj rečenici se nalazi duboka svest o primarnosti života, ali i skepsa lekara-pisca, a takođe i uzdah scenskog autora: veoma precizno poznavanje sopstvenih mogućnosti.” (Mihalj SAJBELI - Mihály Szajbély)

Čat je, zajedno sa Emilom Havašom i Arturom Munkom (Emil Havas, Artúr Munk) napisao i jedan roman: "Leteći Vučidol” (1906).
Njegove književne i muzičke kritike, ali i njegova tekstovi o umetnosti uopšte, svedoče o savremenoj kulturi, širokom obrazovanju i vrsnim analitičkim sposobnostima autora. Među prvima je spoznao značaj "Antologije dana sutrašnjeg” (1908); posve su merodavne njegove analize književog dela Kalmana Miksata (1910) i Mora Jokaija (1917) (Kálmán Mikszáth, Mór Jókai). Kao muzički kritičar je već rano usmerio pažnju na Bartoka i Kodalja (Bartók, Kodály), naročito je značajna njegova studija o Pučiniju (1910) i Vagneru ("Portreti kompozitora”, 1911).
"Krio je u srcu naoštrne noževe” - napisao je o njemu Kostolanji (Kosztolányi).

(preuzeto sa sajta http://enciklopedia.fazekas.hu/)

R
E
D
I
T
E
L
J

P
E
T
E
R

F
E
K
E
T
E

PETER FEKETE / Fekete Péter
Rođen 1963. Posle školovanja u Zombatheljiju u Mađarskoj i na Zauberschule u Minhenu, školi za cirkuske umetnosti, diplomirao je u Kardifu na Welsh College of Music and Drama 1994. Radio je na projektu “Drame na engleskom jeziku u mađarskom univerzitetskom obrazovanju”. Bio je direktor za međunarodne odnose i edukaciju u novom budimpeštanskom Nacionalnom teatru. Kao umetnik ostao je “freelance” reditelj koji sarađuje sa mnogim pozorištima, između ostalih i sa mađarskim internacionalnim “Merlin” teatrom i londonskim “New End Theatre”.

Režije:
Csáth: Kicsi Emma, Barker: Judith, Levin: Deathtrap, Selmeczi-Czakó: Disznójáték - Pigs, Cervantes: Don Quijote, Shaffer: The Private Ear, Greene: Travels with My Aunt, Barker: The Possibilities, Pinter: Betrayal, Albee: Who’s Afraid of Virginia Woolf?, Friendship: The Legend of King Arthur and Merlin, Hampton: Treats, T. Williams: The Glass Managerie, Pinter: The Lover, Harrower: Knives in Hens, Egressy: Spinach’n Chips ...

R E Č...R E D I T E L J A ...

Mađarski ansambl subotičkog Narodnog pozorišta, s rediteljem Peterom Feketeom postavlja na scenu novelu Geze Čata: Mala Ema. Prva čitalačka proba održaće se u ponedeljak - 13. februara - na dan rođenja Geze Čata, u rodnom gradu genijalnog pisca koji je, na žalost, tragično kratko živeo.
Pre desetak godina, ova Čatova novela je, takođe u režiji Petera Feketea, dramatizovana u Velikoj Britaniji. Veoma uspela predstava na engleskom jeziku izvođena je i pred budimpeštanskom publikom, ali na mađarskom jeziku ovo delo još nikad nije postavljeno na scenu.
Subotička predstava, međutim, biće sasvim drugačija, jer je reditelj Peter Fekete, pripremajući subotičku premijeru, bio u prilici da pročita pregršt Čatovih do sada neobjavljenih pisama kao i odlomaka iz njegovih originalnih dnevnika, i kako je u razgovoru primetio, za vreme boravka u Subotici mnogo se šetao onim ulicama kojima se kretao i Geza Čat, zavirivao je u kapije i dvorišta, pokušavajući da se premetne u ona vremena, u one trenutke kad je ovde boravio i Čat. Ova predstava biće stoga zasićena karakterističnim subotičkim mirisima.
- Gledalac ove predstave videće jednu zaokruženu priču. Ali komad će imati i jedan drugi, dodatni sloj: ugradićemo u njega i neke karaktere, situacije pruzete iz drugih Čatovih dela. A na jednom drugom nivou pokušaćemo dokučiti šta sve može da sledi iz onoga kad profesor ne ume da se na odgovarajući način ponaša s decom, kad ne ume da im bude na odgovarajući način uzor, šta znači odrastanje bez majke, bez oca, odnosno, ako je otac i tu, šta znači kad ni on ne ume da uspostavi odgovarajuću vezu sa svojim detetom, da vidimo, dakle, kuda sve to može da odvede - kaže reditelj Peter Fekete. I dodaje, na trećem nivou biće učinjen pokušaj da se dokuči onaj svet Geze Čata s kojim se bave stručnjaci, koji je tu, pred očima široke publike kao zanimljivost, ali koji nije objašnjen.
- U njegovom životnom putu pronalazimo neke nove situacije, ali ne bih želeo unapred da odam one veze i odnose koje, kako nam se čini, otkrivamo između ličnosti male Eme i Čatove supruge. Nadam se da će se te naše slutnje za vreme proba potvrditi i da ćemo moći da ih i elaboriramo u predstavi - objašnjava reditelj i dodaje da je pre godinu i po dana, za vreme pripremanja predstave "Noževi u kokoškama” uspostavio veoma dobru saradnju sa mađarskim ansamblom subotičkog Narodnog pozorišta, i da je već tada postojala ideja da se ovo Čatovo delo postavi na scenu.
Engleski tekst je preradila i na mađarski prevela dramturg Rozalija Brešćanski-Boroš. Peter Fekete je veoma zahvalan Zoltanu Devavariju (Zoltán Dévavári), poznatom subotičkom istraživaču opusa Geze Čata koji mu je stavio na raspolaganje svoju privatnu građu. Isto tako, saradnici subotičke Gradske biblioteke ponudili su mu brojne fotografije i drugi štampani materijal. Muziku komponovanu prema bartokovskim motivima, izvodiće Lajko Feliks jer - kako reče reditelj - jedino je on u stanju da je na čatovski način unese u priču. Scenski pokret ove produkcije će da koreografiše Deneš Debrei, umetnik rodom iz Horgoša, član ansambla Jožefa Nađa (József Nagy). Scenografiju potpisuje Peter Horgaš iz Budimpešte, a kostime kreira Viktorija Kresanko (Viktória Kreszankó) iz Subotice.
Peter Fekete je već više puta bio gost u Subotici, dobar je poznavalac ovdašnjih pozorišnih prilika.
- Svi dobro znamo da se mađarska pozorišta u dijaspori bore s materijalnim problemima. Umetnički rezultati mađarskog ansambla Narodnog pozorišta u Subotici pokazuju jednoznačno uzlaznu liniju. Setimo se samo recepcije "Lifta za hranu” pre dve godine, a to pokazuju i nagrade koje je ansambl pokupuio predstavom "Murlin Murlo”. Uprkos matarijalnim i tehničkim teškoćama u ovom pozorištu se uzorno radi i stoga struka mnogo očekuje od subotičkog ansambla - čuli smo od Petera Feketea.

M. K. (Magyar Szó, 11-12. februar 2006.)

K R I T I K A......

U naturalističkom ključu napisani tekst Geze Čata (Géza Csáth) jeste snažnim autbiografskim elementima zasićena priča o tome, do kakvih poremećeja može da odvede fizički i "duševni teror” kojima su deca i, u osnovi, ljudska bića izložena. To je priča o njemu samom, o njegovoj ženi Olgi i o njenoj smrti. O tome, najzad, koliko se za Čata svet ukazao u nadasve mračnim bojama. Priča predočava takvu decu koja su u svojoj neposrednoj okolini, u školi, u porodici, na vlastitoj koži prinuđena da iskuse nasilje, elementarnu pokvarenost društva. Deca koja kroz mučenje životinja i kroz "igranje” brutalnih priča dospevaju do tragedije, do Emine smrti.
Reditelj predstave, Peter Fekete (Péter Fekete), radio je ranije kao iluzionista - a ta okolnost danas može da bude samo od koristi pozorišnoj umetnosti, s obzirom na to da je prizor postao dominantni konstitutivni deo predstave. Uz pomoć scenografa Petera Horgaša (Péter Horgas), reditelj na scenu postavlja jednostavne ali efektne slike, poigrava se s prostorom, ali tako da bude ne samo maštovit, nego i lep. U čemu je i uspeo. Gledaoci sede u nekoliko redova jedni naspram drugih s jedne i s druge strane prostora za igru, između njih se pruža široka, pisti slična, uzdignuta scena, koja je čas učionica u nekoj školi, čas spavaća soba, a čas tavanski prostor s merdevinama. Prostor se preobražava za nekoliko sekundi, s promenama sličnim neponovljivim, mađioničarskim trikovima, pred očima gledalaca se trpezarija pretvara u tavan. Peter Fekete stvara zanosni svet snova. Poduže istrajavajući u ponekim slikama polako uljuljkava gledaoca sve dalje od stvarnosti. Muzika samo pojačava, dopunjuje, nadgrađuje magičnu atmosferu koju inicira izrežirani prostor. Muziku ansambla Baroko, sazdanu na bartokovskim motivima, izvodi Lajko Feliks (Lajkó Félix).
Glumica u ulozi Eme (Hermina G. Erdelji - Hermina G. Erdélyi) jeste "prava” Ema. Sa njenog licu je već na početku predstave bilo moguće dokučiti ishodište priče - naivnost, nedužnost. Zastrašena deca pokušavaju igrom da spasu svoju vedrinu, životnu volju. U kožu naratora predstave kao da uvukao duh samog Geze Čata, a u ličnosti male Eme pojavljuje se Olga, autorova supruga. Njih dve su i u predstavi u svojevrsnom dosluhu. Napuštajući ponekad nit priče one usmeravaju ostale protagoniste. Kao da negde kroz njih iznova igraju svoje živote. Nema sumnje da je to rediteljska zasluga Petera Feketea, jer narator ponekad, kao kakav vrač, neprimetno prošeta među protagonistima, i za gledaoce je nepredvidljivo kad će se i gde pojaviti. U konačnom uobličavanju teksta predstave, zaslugom dramaturga Rozalije Brešćanski-Boroš (Rozália Brestyánszki-Boros), korišćeni su i do sada nepoznati dokumenti, do sada neobjavljena izvorna građa koja je od ogromne pomoći za razumevanje opusa Geze Čata.

Ester ŠAFRANJ - Eszter Sáfrány

Ovaj čatovski svet je unekoliko došao do izražaja već i na neobičnoj konfernciji za štampu, pošto su novinarima, što kod nas još nije zabeleženo, prikazane i dve scene iz predstave. Reditelj Peter Fekete je pre godinu i po dana radio s ovim ansamblom na predstavi "Noževi u kokoškama”. Tada ga je direktor ansambla, Friđeš Kovač (Frigyes Kovács), upoznao s piscem Zoltanom Devavarijem i kod njega je imao prilike da prelista i da čita Čarove originalne dnevnike i pisma. Tada je i rođena ideja ove predstave. Kostur predstave čini Čatova novela "Mala Ema”, ali u nju su uneti i motivi iz njegovih dnevničkih beleški, pisama i drugih novela. Reditelj je, pripremajući predstavu, pokušao da izvidi i to, da li mala Ema, junakinja Čatove novele, ima nekakve veze sa Olgom, Čatovom suprugom. Neka od do sada neobjavljenih pisama na izvestan način potvrđuju tu paralelu. Kako bi uopšte i nastao tekst ovog unapred nenapisanog komada, reditelju je od pomoći bila dramaturg Rozalija Brešćanski-Boroš. Kreativnost glumaca je takođe značajno došla do izražaja u formiranju vlastitih scenskih karaktera. Posebno je važna okolnost da je reč o uigranom ansablu a ne o ekipi sastavljanoj samo za jednu produkciju. Reditelj se nada da u celom pozorišnom svetu ta sve dominantnija "reforma” ovde neće naići na plodno tlo, i da će pozorišne radionice, kao što je ova subotička, opstati. I rađanje muzike za ovu predstavu je, zapravo, jedno malo čudo: reditelj je na mađarskoj televiziji, u emisji Magastar, čuo i video nastup mlade talentovane pevačice Anite Hornai (Anita Hornai), a potom je njen ansambl prihvatio ponudu da komponuje muziku za ovu predstavu kojoj će potom Lajko Feliks "pridodati” i onaj "emotivni bol” koji svakako krakteriše Čatov svet. Na osnovu toga što smo videli na pres-konferenciji, iznenađenje ne predstavlja samo igra glumaca - Ervina Palfija, Hermine G. Erdelji, Petera Ferenca, Zoltana Mezeija, Petronele Kermeci, Atile Sekea, Čabe Ralbovski, Bele Kaloa, Suzane Vuković, Natalije Vicei, Atile Meš i Arpada Černika (Ervin Pálfi, Hermina G. Erdályi, Ferenc Péter, Zoltán Mezei, Petronella Körmöci, Attila Szőke, Csaba Rablovszki, Bála Kálló, Suzana Vuković, Natália Vicei, Attila Mess, Árpád Csernik) - nego i scenografija, čiji je maštoviti autor Adam Horgaš iz Budimpešte, a kostimi koji verno dočaravaju Čatovo vreme, rad su Viktorije Kresanko. Koreograf je Deneš Debrei koji je svoj dvonedeljni godišnji odmor proveo u pripremi ove predstave.
Direktor mađarskog ansambla, Friđeš Kovač rekao je novinarima da je reditelj Peter Fekete delom sam finansirao ovu predstavu. Pored njega sponzori su pokrajinski Sekretarijat za obrazovanje i kultutu i republičko Ministarstvo za kulturu, kao i subotička samouprava koja je, međutim, ovu produkciju pomogla sa upola manje sredstava nego što je to predviđeno. Autori se nadaju da će se među sponzorima naći i mađarsko Ministarstvo za nacionalno kulturno nasleđe.

Katalin MIHALJI - Mihályi Katalin (Magyar Szó, 18-19. mart 2006.)

.O r g a n i z a t o r...z a d r ž a v a...p r a v o...i z m e n e...p r o g r a m a.