F
O
T
O

A
L
B
U
M

Maja Pelević

JA ILI NEKO DRUGI

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

P O Z O R I Š T E......

P R E D S T A V A......

Četvrta celovečernja drama Maje Pelević, nesumnjivo najdarovitijeg predstavnika mlade generacije srpskih dramatičara, predstavlja, istovremeno, i efektnu sintezu dosadašnjih preokupacija autorke, ali i smeo iskorak u nove tematske i formalne prostore.
Zašto ova množina na kraju prethodnog iskaza? Iako je prilično nezahvalno pojednostavljeno tumačiti kombinaciju sinteze i inovacije, pokušajmo to da sagledamo na nekoliko ravni, usredsređujući se na motivacije, oblike i aktere drame Ja ili neko drugi.
Dok se Ler, prvi komad Maje Pelević, usredsređuje na pitanje usamljenosti – svakodnevne, kulturne, čak metafizičke, u njenoj sledećoj drami Beograd-Berlin, motiv pustolovine/traganja usložnjava se i pojačava uvođenjem u “igru” kulturoloških uslovnosti: tako i smenjivanje empatije i ironije, kao autorkina značajna strategija, zahvata oblast dublju i složeniju nego što su opsesije i dileme urbane mladeži. U komadu Pomorandžina kora, pak, težnja za nesputanom i nekonvencionalnom istinom tela suočava se sa globalnom obmanom naše “post” civilizacije, te se težnja (junakinje) za slobodom podiže na ravan ubojite i istovremeno urnebesne, no nikad efemerne kritičke opservacije. Komad Ja ili neko drugi, nastao posredstvom inspiracije najneposrednijom “aktuelnom stvarnošću”, postaje za Maju Pelević poligon za uobličavanje krajnje univerzalnih motiva: odnos slobode i ropstva; relacije između (ličnog) prava na intimu i (društvenog) zahteva za “pristupačnošću saznanja”; smisao urođenog nagona, suočenog sa mesijanskom vizijom o popravljanju/usavršavanju. I, konačno, u pozadini (ili u temelju) svega navedenog: granice krhkosti Ja, kao izvora slobode Drugog (a najčešće i obrnuto). Bajkovito jednostavna – čita se: bajkovito poetična i bajkovito užasna – povest o otmici osmogodišnje devojčice, njenom decenijskom ropstvu i nimalo očekivanim posledicama oslobađanja – sugeriše nam, u isto vreme, gotovo svakim svojim prizorom, da je Ja “eksplodiralo” u svojoj egzistencijalnoj strepnji, obuhvativši (postmoderni) Svet; ali, kao nešto daleko jezivije, sugeriše nam i da se taj Svet, u imploziji (zebnje, paranoje, histerije i usamljenosti) preobrazio, sakrivajući se unutar vrtložnih strahova i nevinih aveti izgubljenog, no još uvek očajno prkosnog Ja-koje-je-neko-Drugi. I možda, upravo stoga, Ja koje nije izgubilo sposobnost da, u lutanju ka slobodi, prosanja ropstvo:
Ako bih stigla do gore
Pogledala bih u mesec
I skočila preko
Povukla bi me svetlost
Maja Pelević se, na planu forme, u Leru opredeljuje za ironičnu (pokatkad i ciničnu) melodramu; u drami Beograd-Berlin reč je o pustolovnoj alegoriji, u kojoj fantastičnost stvarnih dilema pokreće, ali i prekida (dramsku) iluziju; Pomorandžina kora suočava čitaoca/gledaoca sa hibridom urnebesne parabole i košmarne balade, u kome fragmenti sveta plutaju u pobunjeničkim arterijama pobunjene telesnosti. Komad Ja ili neko drugi, pak, uobličava se kao jedna vrsta nihilističke simfonije. Motivacijski sklopovi Individue i Sveta se sudaraju, smenjuju, prepliću, rađaju jedno iz drugog poništavajući se – a iz takvih složenih umrežavanja rađa se forma kao trijumf dinamičnosti: Ona, On (Otmičar) i (Njena) porodica kreću se u zgusnutom rastvoru svetske histerije (čiji su nosioci “mediji”) i svetske paranoje i uskogrudosti (malograđanski kontekst junakinjinog susedstva). Struktura drame Ja ili neko drugi otkriva autorkine posmatračke, sa-učesničke i/li manipulatorske Horove i kao minuciozno postavljene “šavove” zapleta, ali i kao senovite, dvostruko (anti)iluzionističke aktere pripovesti o slobodi kao zadatoj klopci:
Još malo
I biće sve u redu
Veruj u život!
Veruj u nas!
U toj klopci Sveta-koji-je-Ja, i proboje i ograničenja, sugeriše autorka, određuje u krajnjoj liniji sama individua: a ovaj postupak samokažnjavanja i samooslobađanja jeste u osnovi jedan isti fenomen. Ono što zovemo “rad vremena”, predočava nam se u komadu, nije ni izbliza samo relacija između “doba nevinosti”, surovog odrastanja, i ironičnog Proviđenja ponovo osvojene slobode; nije čak ni razlika između stoleća nasilja (doba u kome je junakinja oteta i zatočena) i stoleća manipulacije (era u kojoj je dotična oslobođena). Reč je, (od)uvek o čežnji – za slobodom? smislom? ljubavlju? – koja i tvori i razgrađuje granicu između Ja i Drugog. Decenija koja simbolično protiče “tek” je obeležje krhkosti pozorišne “rampe”, kao i ranjivosti naših čežnji i racionalizacija. U tom smislu, anti-biblijska Junakinja Maje Pelević jeste suštinski protagonist postmoderne bajke – o tami u Lepotici i o lepoti u Zveri. Tačnije, ona je jedno od ubedljivih ovaploćenja Benjaminovog angelusa novus-a, anđela koji leti, leđima okrenut ka neizvesnim prazninama budućnosti, dok mu je pogled prikovan za ono što je minulo. No, dramska simfonija Maje Pelević ne bi bila ono što jeste – i što joj daje jedinstveni pečat – da nije jedne dodatne dileme, ili neizvesnosti: nije li taj vihor, što “našeg anđelčića” odnosi sve dalje od Izgubljenog Raja – tek mlitavi povetarac kojeg proizvodi najnoviji, superdizajnirani klima uređaj?
Svetislav JOVANOV (iz programa predstave)

R E Č...S E L E K T O R A......

P
I
S
A
C

R E Č...P I S C A ...

Da li postoji i jedna sfera u savremenom medijatizovanom društvu u kojoj je čovek slobodan? I da li je ta tako često korišćena reč “sloboda” prešavši iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, promenila ili izgubila smisao? To je bilo moje metafizičko polazište za pisanje drame Ja ili neko drugi. Subjekt koji se šeta iz slike u sliku, iz predstave u predstavu, u potrazi za identitetom. U toj mreži medijskih konstrukcija on se uvek nalazi između dve realnosti – svoje i tuđe, intimne i javne, gradeći sebe ili nekog drugog. A intimno polazište za pisanje drame pronašla sam u delu sebe koji još ne potpada pod gore pomenuti uticaj – u svojim strahovima. Plašim se nepoznatog. Plašim se gubitka kontrole. Plašim se zatvorenog prostora i bliskosti. Plašim se sebe bez maski koje mi nameće savremeno društvo a sa kojima se tako često osećam moćno. Plašim se gubitka te moći koja nestaje u izolaciji.
Priča o austrijskoj devojčici koju je kidnaper držao osam godina u zatočeništvu pokrenula je sva ova pitanja, ali na subjektivan način. U strahu da se ne vežem previše za tuđu biografiju okrenula sam se svojoj. I u njoj sam pronašla formu kroz koju mogu da ispričam svoju priču u tuđem događaju – pesmu.
Prva ruka drame je moja balada o savremenom svetu. Svetu u kome ne možemo više jasno da tvrdimo šta je dobro a šta zlo, ko je krivac a ko nije, ko je kidnaper a ko žrtva. U njemu se često pitamo gde su granice slobode i da li ona zaista nestaje između četiri zida. Ili je zatočeništvo veće u otvorenom prostoru reklama i bilborda gde se broj mogućnosti povećava iz koraka u korak?
Izolacija je jedini način da shvatimo koliko smo prestali da poznajemo sebe.
Prilikom pisanja odlučila sam da se izolujem dva dana od sveta. Shvatila sam da više od dva dana neću moći da izdržim. To me je prilično uplašilo. Zatvorila sam se u kuću. Isključila telefone i sve ostale tehničke uređaje. Pored komunikacije bilo mi je zabranjeno i da čitam bilo šta osim svojih starih dnevnika. Mogla sam jedino da pišem. Kad sam se “vratila” u “realnost” imala sam šta da pročitam. Prvo što mi je palo na pamet je: “da li je moguće da sam ovo ja… i ovo i ovo… kao da je u pitanju neko drugi”. Shvatila sam da ću morati u budućnosti malo češće da pričam sa sobom. I strašno je kad Branko Miljković kaže: “Budućnost nije ono što će doći, mnogo šta će se, jednostavo, ponoviti”. Kada ti društvo nameće određenu vrstu ponašanja, pogleda na svet, sve postaje konstrukcija. A konstrukcija dovodi do toga da životi liče na simulaciju.
Ova priča je nastala spontano i zbog toga je dobila ovaj oblik koji ima. Reditelj, Kokan Mladenović, posle mog dvadesetominutnog kašnjenja, zbog gužve u saobraćaju, u poslastičarnici, saopštio mi je da ima ideju. Ideja je bila priča o kidnapovanoj austrijskoj devojčici. I kad smo već kod slobode, dao mi je potpunu slobodu da s tom pričom radim šta god hoću. Bitno je bilo to da su nam se recepti o percepciji savremenog sveta poklopili i nastala je drama ili nešto drugo.
Maja PELEVIĆ (iz programa predstave)

R
E
D
I
T
E
L
J

R E Č...R E D I T E L J A ...

K R I T I K A......