 |
|
|
|
S E L E K C I J A...N A C I O N A L N E...D R A M E...I...P O Z O R I Š T A |
 |
Sterijino pozorje |
|
Novi Sad |
|
26. maj - 4. jun 2007. |
|
|
F
O
T
O
A
L
B
U
M
|
|
 |
|
|
NEDELJA - 27. MAJ 2007. |
SNP
- Scena "Jovan Đorđević" - proscenijum |
|
18:00 i 22:00 |
|
|
|
Žan-Lik Lagars
SAM KRAJ SVETA
Malo pozorište "Duško Radović", Beograd
|
|
|
|
Režija VLATKO ILIĆ
Prevod JOVAN ĆIRILOV
Lektor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Scenograf SINIŠA ILIĆ
Kostimografkinja JELENA
MIHAJLOVIĆ
Premijera:
20. jun 2006.
Predstava traje 50 min. |
|
|
|
Katarina |
DUŠICA SINOBAD |
Antoan |
BOJAN LAZAROV |
Majka |
JELICA VUČINIĆ |
Luj |
MIHAILO LAĐEVAC |
Suzana |
SNEŽANA MILOJEVIĆ |
|
|
|
|
| MALO POZORIŠTE "DUŠKO RADOVIĆ", BEOGRAD |
|
|
|
Malo pozorište "Duško Radović" osnovano je 27. maja 1948. god. kao Pozorište lutaka NR Srbije, a svoju prvu premijeru Pepeljuga u režiji Predraga Dinulovića, izvelo je 23. oktobra 1949. god u hotelu Palas.
Tokom svog postojanja prolazilo je kroz razne periode i menjalo ime. Posle smrti našeg velikog pesnika Duška Radovića, na Dan pozorišta 23. oktobra 1984. god, postaje Malo pozorište "Duško Radović".
Malo pozorište "Duško Radović" je jedno od najpoznatijih i najpriznatijih dečijih pozorišta u Srbiji, koje na svom repertoaru ima predstave namenjene kako dečijoj populaciji, tako i mladim ljudima uopšte.
Osnovna programska koncepcija ovog teatra odnosi se na projekte koji svojim sadržajem upućuju na teme edukativnog, socijalnog a pre svega urbanog karaktera.
Uvođenjem pojmova dečija prava, tolerancija (međuetnička, međureligijska, međukulturna), pravo na razliku, priznavanje i poštovanje različitosti, u rečnik mladih stanovnika Beograda koji su publika našeg pozorišta, pokušavamo da doprinesemo kulturološkom povezivanju dece različitih nacionalnosti koja žive u Srbiji i usmerimo dalje na razvijanje raznovrsnosti i tolerancije, kao garancije za buduću stabilnost moderne Srbije koja je multietnička i multikonfesionalna država.
Naša publika su deca koja su značajan deo svog detinjstva provela u atmosferi mržnje i netolerisanja svih različitosti i pred nama je odgovoran zadatak da ih naučimo osnovnim pojmovima na kojima treba da počiva ozbiljno civilno društvo kakvo će, verujemo, i naše jednog dana postati. |
|
|
|
|
| ZABORAV ZA KOJIM ĆEMO ZAŽALITI |
|
|
|
U svojoj drami "Sam kraj sveta" Žan-Lik Lagars je prikazao najpotresniju i najtragičniju apokaliptičku sliku savremenog čoveka. Kroz suptilnu dramsku analizu jedne građanske porodice, "naslednice francuskih kraljeva", i kroz analizu njihovih ljudskih i porodičnih odnosa, ovaj veliki naslednik Beketa i Kamija, uspeva da izvrši dekonstrukciju klasične građanske drame uvodeći u nju elemente moderne drame - otuđenje, apsurd, nepostojanje dodira, ni komunikacije - pojačavajući tako do kraja osećanje patnje, stradanja i smrti... Pred nama su najbliži članovi porodice, koji posle mnogo godina, u jednom kratkom susretu, pokušavaju očajnički da se ponovo prepoznaju i približe. Oni se više ne poznaju, oni se ne vole, oni su potpuni stranci...
U ovom artificijelnom susretu Lagars je pokazao čitavu istoriju i sve mitove savremenog sveta. On brižljivo bira i menja emotivne i intelektualne rakurse. Slažu se prizori, slike, trenuci, tišina i reči. Duge monologe smenjuju kratki dijalozi. Lagars sugeriše i produbljuje osećanje potpune usamljenosti i otuđenosti u datoj situaciji. U ovom svetu bez ljubavi nema potrebe za nuklearnom, prirodnom, ili bilo kojom drugom katastrofom izazvanom spolja. Čovek se rastače sam u strahu i drhtanju. Bez krika.
Ovaj Lagarsov molitveni vapaj, poetski oratorijum, ili šapat na samrtnoj postelji, čudesno uobličen u jednu veliku i ispovednu dramu, potresno odjekuje vaseljenom.
Na kraju svoje drame on nas podseća da život ne prolazi, već samo prelazi u zaborav za kojim ćemo zažaliti.
Milica NOVKOVIĆ (iz programa predstave) |
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Kao i svi veliki pisci tako i Žan-Lik Lagars razvija, u komadu Sam kraj sveta, autentičnu dramsku formu koja je u suštinskoj vezi sa temom i značenjem dela. Građansku dramu o mladom intelektualcu koji se vraća u rodni grad i koji, zbog razotkrivenih porodičnih sukoba, ne uspeva da kaže najbližima da će uskoro umreti, dramski je oblikovana putem dugačkih govornih iskaza koji, umesto da je omoguće, zapravo sprečavaju bilo kakvu komunikaciju. Mladi reditelj Vlatko Ilić razvija izuzetno radikalan i smeo koncept, koji proističe iz same forme drame, te podvlači i pojačava, a u duhu postdramskog pozorišta, raskorak između govora i komunikacije i to tako što pretvara likove u govorne mašine.
Ivan MEDENICA |
|
|
|
P
I
S
A
C
|
|
 |
Ž
A
N
L
I
K
L
A
G
A
R
S
|
|
|
|
ŽAN-LIK LAGARS (Jean-Luc Lagarce)
Pisac pozorišnih komada i režiser, Žan-Lik Lagars, bio je jedan od najpopularnijih i najproduktivnijih pozorišnih stvaralaca pre nego što je preminuo 1995. godine kada je imao 38 godina. Autor više od dvadeset pozorišnih komada, režiser dela Fejdoa, Gocija, Joneska, Marivoa i Molijera, bio je i umetnički direktor Teatra de la Rulet u Bezansonu. Lagars se rodio u Franš Konte-u 14. februara 1957. godine.
Studirao je književnost i filozofiju na Univerzitetu u Bezansonu, a pozorišnu umetnost na Konzervatorijumu u Bezansonu, gde je napisao svoje prve pozorišne komade.
Od 1985. do 1995. godine ređale su se njegove drame i režije ogromnom brzinom. Tokom devedesetih godina mnoge njegove drame režirali su značajni francuski režiseri poput Nordeja, Žuanoa, Pia, Rankilaka i Kanterele. Drame su mu prevedene na nemački, engleski, španski, japanski, italijanski, portugalski, ruski, srpski i arapski jezik. Dobitnik je nagrada Leonardo da Vinči i Nacionalnog centra za književnost.
|
|
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J
|
|
 |
V
L
A
T
K
O
I
L
I
Ć
|
|
|
|
VLATKO ILIĆ
Vlatko Ilić je rođen 1981. godine u Beogradu. Sa predstavom Sam kraj sveta diplomira na katedri za Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine stalni saradnik TkH (Teorija koja Hoda) centra i časopisa za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti.
Izbor režija:
Mila, Jelena Popadić, pozorište Boško Buha, Beograd, 2005; Plakar, Katarina Zdjelar, FIST01, FDU, Beograd, 2005; Misssssssss K, Katarina Zdjelar, radio drama, FIST01, FDU, emitovano na izložbi TKH&Think Performance, Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd, 2005; Crave, Sarah Kane, Narodno Pozorište, FDU, Beograd, 2004; Iza zatvorenih vrata, Žan Pol Sartr, Aprilski susreti, SKC, Beograd, 2002.
Ko-autor i jedan od izvođača u projektima:
Formiranje IX vlade Kraljevine Korete, ciklus izvođenja (work in progress), ko-autor Vojislav Klačar; The Dracula Project, grupa autora, Theatre des Augenblicks, Muzej carskog nameštaja, Beč, Austrija; Les Substitance, Lion, Francuska 2002/03; Izvođenje roda, teorijski performans, grupa autora, Aprilski susreti, TkH-centar, SKC, Beograd, 2002.
|
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Sam kraj sveta, po tekstu Žan-Lik Lagarsa, predstava je "društvenih ugovora", njihove "neuspešnosti" koja se izvodi pred/za publiku. Osnova postavke su govorni mehanizmi, bihevioralne matrice, koje se nude kao snažniji pokretači od same motivacije likova. Drama u klasičnom pozorišnom smislu izmiče, ostaje neizgovorena, u naznakama ili tragovima, zapinjanjima, dok je ono što o(p)staje društveni stroj.
Postavka ovog komada zasniva se na principima postdramskog teatra (Lehmann), pre svega ’izostavljenog tumačenja’ to jest ’dokinute semiotike’. Centar ’događaja’ pomeren je sa pozornice u polje dinamične komunikacijske razmene na relaciji scena - publika, pogled je aktiviran, gledalac/gledateljka je taj/ta koji/koja dovršava predstavu, igra zahteva neprestano ’kadriranje’ pogledom. Postupci autorskog tima predstave Sam kraj sveta nose ozbiljnu nameru re-artikulacije lokalnog pozorišnog prostora, pre svega problematizovanja dominantnog ’predstavljačkog’ modela, ideologije uređene mikroceline kao i zatvorenih društvenih identiteta. Umesto toga nudi se struktura otvorena za čitanje, disfunkcionalna i neprikladna.
Vlatko ILIĆ (iz programa predstave) |
|
|
|
|
|
|
Drama rano preminulig francuskog autora govori o priličnoj pizmi između članova jedne građanske porodice. Naime - jedan član porodice dolazi da poseti tu porodicu u kojoj žive majka i sin i njegva srećna žena majka njihove dece. Dolazak drugog - odnosno prvog sina, inače sasvim nekonvencionalnog ili čak iščašenog čoveka koji najavljuje svoju smrt, između ostalog, povod je za klasičnu porodičnu raspravu o pravima i naşleđima u okviru duhovnog i materijalnog dobra te porodice. Naravno tu sada iskaču svi mogući kosturi iz plakara i dobijate jednu prilično poznatu priču o porodici koja se raspada na karju oslabljene krvi nasleđa i dobijate jedno ponovno i ponovno preispitivanje već tipskih likova građanskog sveta koji, pošto nešto jako kriju - sada to treba da naprasno otkriju!. Sve to što oni i kriju i otkrivaju, toliko jer nepotrebno i sto puta prežvakano da je muka i glumcima i reditelju da to analiziraju i dokazuju, psihologiziraju i traže nijanse izraza. Dakle videći da će mu realizam ovog dela biti smrtno dosadan, mladi reditelj Vlatko Ilić, kome je ovo diplomska predstava na Fakultetu Dramskih Umetnosti u klasi profesora Slavenka Saletovića, odlućio je da stvar postavi možda sasvim naglavačke. Tako umesto postepenog razvoja likova u situacijama, reditelj postavlja glumce u jednu fiksiranu i tipsku situaciju fizičkog prilagođenja i zadaje im jednu jednostavnu govornu radnju. Tako postaje jedno vrlo prepoznatljivo i veoma prisutno, bar u teoriji, postdramsko pozorište. Smisao pozdramskog pozorišta je verovatno u tome da nađe formu za povratak teksta na scenu kao najbitnijeg faktora, ali i da taj tekst OSLOBODI pozorištarija, kakobi se to reklo. Dakle postdramsko pozorište ide za time da IZBEGNE pozorišne atrakcije bar u formi realističkog pozorišta, ali i da promeni pogled na pozorišnu MAŠTU: Tekstovi koje glumci izgovaraju su formalizovani i otuđeni od realnog sadržaja. Dakle obesnmišljavaju se dijalozi i traži se forma za formalizovanje izgovorenog teksta u cilju njegovog pročišćenja, odnosno osmišljavanja sasvim novim - više poetskim ili teorijskim ili, ipak - samo literarnim sadržajem i nabojem. To sve u cilju boljeg intelektualnog kokncentrovanja sadržaja. Tako je nadstala zadata forma - brzo ujednačeno izgovaranje teksta sa povremnim a-la REPOVANIM pojedinačnim ponavljanjem reči radi ritmiziranja rečenice ili iskaza. Na taj način sam govor postaje više zvučni efekat nego namenski realni saznatljiv niz fraza koje se mogu naći u životu. Ta specifična teatralizacija govora uz fiksiranu fizičku grimasu bez razvoja i u začudnim iskrivljenjima fizičkog položaja ili pojednostavljenog mizanscena - veoma agresivno nastupa sa ciljem da potpuno promeni sliku savremenog teatra. Mislim da je zaista vreme da se prestane sa robovanjem realizmu, pogotovo građanskoj drami i da je svaki pokušaj da se neko novo pozorište izbori protiv tog terora srednjeg ili čak sasvim banalnog i benignog ukusa. Ali mislim da je potrebno pre svega naći potpuno novi tekst za takvo pozorišre koje se bavi zaista novim temama. Mislim da nije dovoljno da se relativno tradiconalni tekstovi ili tekstovi na tradicionalan način tumačenih problema, tretiraju kroz ovo pobunjeničko pozorište. Pogotovo što to nije pobuna razbarušene energije kakva je bila pobuna Living Tatra i ostalih ritualnih boraca za minimum ljudskog dostojanstva s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Ne, ovo je intelektualna pobuna u potrazi za novim inelektualnim ali i duhovnim konceptom, pa stoga ide pipavim putevima probuđene misli - putevima aktiviranja novog pogleda na kontekst, ali i formiranjem novog konteksta kao takvog, i formiranja i legalizovanja vanumetničkih sadržaja i stavljanjem njihove norme u novu formu dramske radnje. Dakle to je danas borba za novu dramu a ne IZBACIVANJE drame sa scene kako se može učiniti po nekim predstavama dotične produkcije. Mislim da je nerazumevanje mogućnosti, ili slabo razumevanje mogućnosti POSTDRAMSKOG pozorišta uzrok zabune. Jer jedan Hartold Pinter odavno je bio zašao u istraživanja o tome kao se piše nova drama. To je svakako duboko povezano sa istraživanjima koja je u drami izveo Samjuel Becket. Tu su koreni umetničkog ali i intelektualnog dometa i razmere polja na kome se razvija POSTDRAMSKI TEATAR. Bez te nove konfiguiracije pojmova i radnji - intelktualnog i dramskog i poetskog materijala, ne može se zaista govoriti o Postdramskom pozorištu, pogotovo ako ga baziramo na delima duboko ogrezlim u standardne šeme i teme građanskog pozorišta, jer to je kontradikcija u sebi - nije realno da se pobuna protiv jednog žanra izvodi na okosnicama samog tog žanra. Glumci u predstavi SAM KRAJ SVETA u Pozorištu Radović prišli su ovom zadatku - uprizorenje relativno tradicionalnog teksta na postdramski način, kako je ko umeo i osetio. Najdublje je doživeo taj duh i sa punom koncentracuiojom pokušao da uđe u sklopove protivrečnosti ovog posla Mihajlo Lađevac. On je sa visokom koncentracijom tražio neke tokove posebne, lične istine koju je hteo da legitimiše u pozorišnom smislu. Snežana Milojević dobro je savladala tehniku brzoh izgovaranja teklsta, ali domet osvajanja konteksta nije tražila. Dušica Sinobad našla se na sredokraći dosadašnjeg iskustva i striktne pozicionuiraniosti bez definicije lika, a Bojan Lazarov i Jelica Vučinić uneli su emocije u njihovom sirovom obliku što je bilo toplo ali suprotno ključu žanra. Nadam se da će ovaj eksperiment otvoriti nove puteve istrajnog i pažljivog isrtraživanja postdramskog pozorišta. Za sada smo na početku. Ali i to je mnogo. Samo Napred!
Goran CVETKOVIĆ (Radio Beograd 2 - 22. jun 2006.)
Van tradicije
Sam kraj sveta Žan-Lika Lagarsa je izuzetno zanimljiv poetsko-dramski tekst, osoben zbog svoje forme, odnosno vrlo promišljeno postavljenog odnosa između monološkog i dijaloškog govora likova, koji ubedljivo uobličava teme ove drame: beznađe provincije, odsustvo razumevanja između bliskih ljudi, suočavanje sa prošlošću itd. Tekst je, dakle, veoma izazovan za scensku interpretaciju, što je reditelj Vlatko Ilić zadivljujuće iskoristio, koncipirajući jednu preciznu, minimalističku predstavu, čija je specifičnost prevashodno sadržana u posebnosti glumačkih izraza.
Obučeni u crno (kostim Jelena Mihajlović), skoro nepomični, u nekoj praznoj sobi čiji je izgled određen sumorno bezličnim tapetama (scenografija Siniša Ilić), izvođači oblikuju likove, članove jedne porodice: Luja, koji se posle dužeg vremena vraća u rodno mesto (Mihailo Lađevac), njegovog brata Antoana (Bojan Lazarov), sestru Suzanu (Snežana Milojević), Antoanovu ženu Katarinu (Dušica Sinobad) i majku (Jelica Vučinić). Luj je samouvereniji, ciničniji, znatno superiorniji od ostalih aktera, vidno nesrećnih i tužno zaglavljenih u tom provincijskom bespuću. Način na koji govore, mehanički, odsutno, ravno, često previše brzo i nerazaznatljivo, uverljivo otelotvoruju ideju o totalnom odsustvu međusobnog razumevanja, odnosno nepostojanju smisla u njihovoj komunikaciji. Njihovu definišuću psihičku neravnotežu reditelj, između ostalog, ističe činjenicom da svi imaju nekakve upadljive tikove: lupkaju prstima, češu se, nervozno vrte prstenje... Među njima je tipičan, na primer, lik majke, koji glumica stvara s jasnim otklonom, maniristički predstavlja njenu usiljenu, u osnovi lažnu dobronamernost, čime se razobličava ta vrsta ljigave finoće u ponašanju.
Sam kraj sveta Vlatka Ilića izvesno prevazilazi granice tradicionalnog dramskog pozorišta, što je u kontekstu srpske mejnstrim produkcije, određene dominacijom različitih varijanti "dobro skrojenih komada", i retko hrabrim eksperimentima, nedvosmisleno vredno.
Ana TASIĆ (Politika, 26.
jun 2006.)
Govorne i druge poze
Ono što se pre svega drugog izdvaja u projektu mladog reditelja Vlatka Ilića, realizovanog u Malom pozorištu "Duško Radović“ jeste smeo izbor samog teksta; reč je o, na planu forme, veoma zahtevnoj drami Sam kraj sveta savremenog, rano preminulog francuskog autora Žan-Lika Lagarsa. Tematsko polje ovog komada deluje prepoznatljivo, gotovo konvencionalno: to je građanska, porodična drama u kojoj povratak mladog intelektualca u rodni, provincijski grad, naglo razotkriva, kao u Čehovljevim komadima, dugo taložene i prikrivene sukobe, nezadovoljstva i frustracije u njegovoj porodici. Najjači dramski momenat nalazi se u tome što, zbog tih oslobođenih porodičnih demona, junak ne uspeva da saopšti najbližima vest zbog koje je i došao; on je, naime, hteo da im kaže da je neizlečivo bolestan i da će uskoro umreti.
Međutim, glavni umetnički značaj Lagarsovog komada - eto opet mogućnosti za poređenje s Čehovom - nalazi se u načinu na koji je ova tipična građanska priča dramski oblikovana. Ovde se veoma mnogo govori, tekst se svodi na dugačke, rastrzane, ponekad i poetične monologe i na dijaloge ispunjene ponavljanjima, varijacijama istog iskaza, mučnim pokušajima da se govornik što jasnije artikuliše. Glavni paradoks leži u tome što ova ambicija postiže potpuni kontraefekat; što se junaci više trude da budu shvaćeni, to se oni sve manje razumeju. Kao svi veliki pisci, tako je i Lagars našao formu koja direktno inicira značenje, formu koja je u potpunom skladu s tematskom postavkom dela: priča o otuđenju u porodici, artikulisana je kroz izrazitu raspričanost, gde je količina izgovorenih reči obrnuto proporcionalna ostvarenom stepenu komunikacije.
Vlatko Ilić razvija vrlo radikalan rediteljski koncept, ali ga, za razliku od većine svojih vršnjaka, ne nameće tekstu, već ga iščitava iz analize dramske forme. On scenski podvlači i pojačava Lagarsov raskorak između govora i komunikacije, između pričanja i razumevanja, a to postiže tako što likove pretvara u govorne mašine. Svaki lik ima svoju, artificijelnu govornu fakturu - s ubrzavanjem, usporovanjem, lažnom sentimentalnošću, mehaničkim prekidima - čime se, u duhu Lemanovog postdramskog pozorišta, izbegava mimetičnost, narativnost i psihologija, a vrši autonomizacija govora. Osamostaljivanjem i oneobičavanjem govora, reditelj pretvara sve likove u jednu ili više društvenih poza, ispražnjenih od individualnog, psihološkog sadržaja (na primer: artificijelno naglašavanje reči kažu i nedelja kao malograđansko izigravanje skromnosti, odnosno malogorađansko veličanje nedeljnog porodičnog druženja).
Kao bitan gradivni element tih poza, javljaju se i automatizovani, opsesivni, od govora otuđeni telesni stavovi i pokreti, koji stilizovano, direktno, pa i ironično iskazuju (ospoljavaju) neke društvene ili psihološke odlike lika: feminizirano uvijanje Lujevog tela zaraženog, najverovatnije, sidom; malograđansko milovanje sina po kosi i prebiranje po prstenju; napadački položaj tela mlade i buntovne ćerke... Bilo bi veoma zanimljivo videti, u nekoj budućoj teorijskoj raspravi, da li i koliko ove društvene poze odgovaraju prilično enigmatičnom Brehtovom pojmu gestusa. Pošto su ove telesne posture, u svojoj stilizovanosti, izrazito statične, njima nije bio potreban veliki prostor, tako da su reditelj i njegov scenograf Siniša Ilić osmislili malu scenu, koju označavaju samo kulise s tipičnim malograđanskim tapetama i odgovarajući itison; male dimenzije pozornice uslovljene su, verovatno, i željom da se ostvari što prisniji, gotovo voajeristički uvid u rasturenu idilu građanske porodice. Sličan efekat pročišćenosti i minimalizma postižu i tačni, diskretno označavajući, crnom bojom stilizovani kostimi Jelene Mihajlović.
Ovako izričit rediteljski koncept može da se ostvari samo ako mu glumci potpuno veruju, ako su predani i disciplinovani; takvu igru sprovodili su svi akteri ove predstave - Mihailo Lađevac (povratnik Luj), Jelica Vučinić (njegova majka), Bojan Lazarov (njegov brat Antoan), Snežana Milojević (njegova sestra Suzan) i Dušica Sinobad (njegova snaha Katrin). Međutim, poverenje i disciplina su nužne, ali ne i dovoljne vrednosti glumačke igre u ovakvoj postavci; optimalni rezultat se postiže samo ako glumci suštinski usvoje taj koncept, ako ga intelektualno i/ili intuitivno shvate i s njim se "sažive“. Takav rezultat već nije bio postignut u svim ulogama, a kao najcelovitije izdvojilo se ostvarenje Jelice Vučinić: u njenom vrlo duhovitom tumačenju, lik majke se svodio na izrazito stilizovan socijalni stav, ali je imao i dozu verodostojne, plastične i prepoznatljive malograđanštine.
Ta verodostojnost i plastičnost mogle su da bude kontrpunkt u okviru ovog veoma formalizovanog koncepta, ali reditelj na njima nije insistirao, pa se one, kao što se vidi, javljaju samo u pojedinim ulogama. To je glavna mana predstave, jer je Lagarsov tekst, iako se odlikuje vrlo apartnom formom koja priziva scensko čitanje u duhu postdramskog pozorišta, ipak dramski; iza svih formalnih osobenosti, nalazi se nemoć jednog čoveka da porodici saopšti svoju dramu - to da će uskoro umreti. Ovaj nedostatak je najozbiljniji i najveći upravo u rediteljskoj postavci Lujevog lika, čiji monolozi nemaju onu poetičnost, emocionalnost i ubojitost koju imaju u tekstu, i koji je trebalo da se nekim "ljudskim sadržajem“ razlikuje od društvenih poza iz njegovog porodičnog okruženja. Drugim rečima, u ovoj postavci, Lujeva drama se gubi; tom utisku možda doprinose i prevelika skraćivanja teksta... Ipak, ne treba preterivati: sve i da nije reč o diplomskoj režiji, ovako studiozno promišljanje teatarske forme, ovako utemeljeno razvijanje rediteljskog koncepta iz odgovarajuće dramske forme, zaslužilo bi pažnju i podršku.
Ivan MEDENICA (Vreme br. 808, 29. jun 2006.)
Poslednja predstava u sezoni donela nam je najveće i, rekao bih, najprijatnije iznenađenje. Reč je o diplomskoj predstavi Vlatka Ilića po tekstu prerano preminulog francuskog dramskog pisca Žan-Lik Lagarsa. Reč je o oštroj analizi građanske porodice i komplikovanih međuodnosa koji vladaju u njoj, gde najbliži rođaci propuštaju poslednju priliku da ostvare ljudski, emotivni kontakt gubeći se u ispraznoj igri potvrđivanja svojih socijalnih i društvenih uloga koje zamenjuju njihove nepostojeće identitete. Dok slušamo tirade koje naizgled uspostavljaju društvenu, socijalnu i emotivnu poziciju nekog lika, u stvari posmatramo ogoljavanje tužnih, besmislenih egzistencija i postepeno počinjemo da razumemo zbog čega je komunikacija među onima koji bi trebalo da budu najbliži, zapravo, nemoguća. Ilić je u svom rediteljskom postupku radikalizovao ovu liniju teksta do krajnjih konsekvenci, stavljajući svoje, u crno obučene glumce ispred jednostavne, ali znakovite pozadine, ograničavajući im prostor pa i samo kretanje, potencirajući u isto vreme prirodnu usmerenost jednog lika na drugi (čime i njihova otuđenost postaje nepodnošljiva), kao i teskobu porodičnog doma. Sve što se događa na tom svedenom prostoru dobija svoje mnogostruko značenje; svako ubrzavanje izgovorenog, zastajkivanje, mucanje, svaki pokret glumaca, stilizovan, a opet precizan i jasan (kao kod krupnog plana) daje nam informaciju o likovima, o njihovim željama i ambicijama, o onome što osećaju jedno za drugo. Mali znaci tu imaju težinu odluke, promena ritma govora razotkriva emocionalnu prazninu ili nemoć. U zaista odličnom ansamblu posebno je bila upečatljiva Jelica Vučinić u ulozi majke.
Britka i furiozna, s nadahnutim glumcima, jednostavnog, ali za našu sredinu hrabrog koncepta, ostvarenog bez ikakvih kompromisa, ova predstava je potpisniku bila najuzbudljivija u prošloj sezoni.
Ne propustite!
Boban JEVTIĆ (YellowCab, 8.
septembar 2006.) |
|
|
|
.O
r g a n i z a t o r...z
a d r ž a v a...p
r a v o...i
z m e n e...p
r o g r a m a.
|
Copyright
: Sterijino pozorje 1998-2007.
|
|
|
|
|
|
