F
O
T
O

A
L
B
U
M

F. M. Dostojevski

UJKIN SAN

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

P O Z O R I Š T E......

R E Č...S E L E K T O R A......

P
I
S
A
C

FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI - HRONOLOGIJA
1821, 30. oktobra - U Moskvi rođen Fjodor Mihajlovič Dostojevski
1831 - Sa bratom Mihailom provodi leto na očevom (Mihail Andrejevič Dostojevski, lekar) imanju u Tulskoj guberniji. U neizbrisivom sećanju ostaju mu upečatljive slike seljaka, njihovog siromaštva i bogatstva njihove duše. Gleda Močalova u Šilerovim Razbojnicima. Snažan utisak
1834 -  Fjodor i Mihail odlaze u Moskvu, u pansion Leontija Čermaka. Čita Puškina. Oduševljenje
1837 - Umire Puškin. Nakon mesec dana umire mu majka. Braća prelaze u Petrograd. U Rusiji kulminiraju progoni i drugi vidovi restrikcije slobode mišljenja i govora
1838 - Fjodor Mihajlovič se, iako bez prave naklonosti za tu vrstu nauke, upisuje u inženjersku školu. Piše bratu o teškim duševnim krizama i čita Hofmana, Balzaka, Getea, Igoa
1839 - Oca Mihaila ubijaju njegovi seljaci
1843 - Završava vojnu inženjersku školu kao inženjer potporučnik. Zapošljava se u inženjerijskom departmanu u Petrogradu, nema vremena za pisanje, zadužuje se, prevodi Balzakovu Evgeniju Grande
1844 - Napušta službu. Počinje da piše Bedne ljude
1845 - Epileptični napadi. Bjelinski oduševljen Bednim ljudima. Počinje da piše Dvojnika
1846, 15. januara - Izlaze Bedni ljudi u “Petrogradskom zborniku”. Završava Dvojnika, počinje da piše Njetočku Njezvanovu
1849 - Posećuje kružok Petraševskog i tamo čita čuveno pismo Bjelinskog Gogolju. U rano jutro, 22. aprila, hapse ga. Osuđen na smrt streljanjem. Vezanih ruku i očiju, sluša presudu pred streljačkim vodom, na gubilištu, 22. decembra. Samo trenutak kasnije - objava da je kazna zamenjena progonstvom u Sibir
1850 - 1854 - Robija u Sibiru
1857 - Venčava se s Marijom Dimitrijevnom Isajevom. Sve intenzivniji epileptički napadi
1858 - Počinje da piše Ujkin san i Selo Stepančikovo
1859 - Objavljen Ujkin san, u “Ruskoj reči”. Prelazi u Tver i počinje da piše Zapise iz mrtvog doma. Krajem godine vraća se u Petrograd
1860 - U časopisu “Vreme” izlaze prve glave Zapisa iz mrtvog doma. Car plače nad knjigom
1861 - Turgenjev u Parizu čita Zapise... i piše Dostojevskom da su slike u romanu “danteovski snažne”
1862 - Poznanstvo sa Černiševskim, odlazak u inostranstvo: Francuska, Engleska, Nemačka, Švajcarska, Italija. Poznanstvo s Hercenom i Bakunjinom. Prepušta se kockarskoj strasti
1864 - U maju, umire Marija Dimitrijevna, u julu i brat Mihail. Fjodor Mihajlovič nasleđuje samo dugove i obaveze prema bratovljevoj porodici
1865 - Počinje da piše Zločin i kaznu. Izlaze mu sabrana dela u dva toma
1866 - u “Ruskom vesniku” počinje objavljivanje romana Zločin i kazna. Dostojevski diktira Kockara stenodaktilografkinji Ani Grigorijevnoj Snitkinoj
1867 - Venčava se s Anom, odlazi u inostranstvo gde će boraviti više od četiri godine. U Ženevi prisustvuje kongresu Lige za mir i slobodu, na kome su i Garibaldi i Bakunjin. Počinje da razmišlja o Idiotu
1868 - Idiot počinje da izlazi u “Ruskim vestima”. Dobija kćerku Sonju. U Rusiji izlazi Rat i mir Tolstoja
1869 - Putovanja po evropskim gradovima, nemaština, beda... Rađa se kćerka Ljubov. Počinje da piše roman Zli dusi
1871 - U pismu Strahovu svedoči vrlo nepovoljno o Pariskoj komuni. Zli dusi izlaze u “Ruskom vesniku”
1874 - Piše Mladića
1878 - Sastavlja detaljan plan romana Braća Karamazovi
1880 - U junu, u Moskvi, drži čuveni govor na otkrivanju spomenika Puškinu. Sudbina mu je, konačno, naklonjena. Dobija počasti, uvažavanja... Završava Braću Karamazove
1881, 28. januara - Umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski, na četvrtom spratu zgrade u bednoj, radničkoj četvrti Moskve. Za kovčegom, 1. februara, ide nekoliko stotina hiljada ljudi

R
E
D
I
T
E
L
J

EGON SAVIN
Rođen je u Sarajevu 1955. Diplomirao režiju 1979. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao više od pedeset predstava širom prethodne Jugoslavije...
Prvu predstavu u SNP - Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića - potpisuje 1986, i od tada u ovom teatru i s njegovim dramskim ansamblom radi, po opštem mišljenju, možda i svoje najznačajnije predstave: Tri čekića (o srpu da i ne govorimo) Deane Leskovar, Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića,  Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića, Laki komad Nebojše Romčevića, Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže, Tužna komedija po romanu Oblomov Ivana Gončarova... U Operi SNP debitovao je kao reditelj postavljajući komičnu operu Ero s onoga svijeta Jakova Gotovca. Redovni je profesor režije na katedri za režiju FDU u Beogradu. Režiju predaje i kao gostujući profesor na FDU na Cetinju. Dobitnik je svih značajnijih stručnih nagrada i priznanja. Na Sterijinom pozorju učestvovao je jedanaest puta i osvojio pet nagrada: Sveti Georgije ubiva aždahu, SNP, 1987; Tri čekića (o srpu da i ne govorimo), SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1989; Novo je doba Siniše Kovačevića, Narodno pozorište BGD, 1989; Laža i paralaža, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1992; Kir Janja J. St. Popovića, NP Beograd, 1993; Čudo u Šarganu, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1993; Tamna je noć Aleksandra Popovića, Teatar “Kult”, Beograd, 1994; Putujuće pozorište Šopalović, SNP, 1996; Mrešćenje šarana, SNP - Sterijina nagrada za režiju, 1997, Pokondirena tikva J. St. Popovića, NP Beograd, 1998; Elektra D. Kiša, CNP - Sterijina nagrada za adaptaciju, 2001; Gospoda Glembajevi, SNP, van konkurencije, 2002; Mletački trgovac V. Šekspira, JDP Beograd, van konkurencije, kao najbolja predstava domaćeg pozorišta po stranom tekstu, 2004; Smrtonosna motoristika Aleksandra Popovića, Atelje 212 Beograd, 2005; Svinjski otac A. Popovića, Kruševačko pozorište, 2005 - Sterijina nagrada za adaptaciju i postavku (sa Jelenom Popadić). Godine 2005. dodeljena mu je Sterijina nagrada za naročite zasluge.

R E Č...R E D I T E L J A ...

K R I T I K A......

Zloćudna snoviđenja
Mag svetske literature, Dostojevski, iako zaživeo i u narodnim pošalicama o načitanosti “plavuša”, čovek je od kojeg se diže kosa na glavi. Delimično zato što njegova spisateljska želja za osvetljavanjem mračnog na iskušavalačko primamljiv način p(r)oziva svakog. Duboko u neraspletivom čvoru duše, poslednjoj stanici ljudskih emocija, Egon Savin nam na prvom mestu eksponira vapaj za onim preko. Iracionalnu, takoreći bodlerovsku želju da se boluje negde drugde. Zbog bede i sirotinje s jedne, mada više s druge strane, zbog tame uparložene provincijalnosti u kojoj se svet, ono napolju, još može posmatrati kao nešto lepše i, naravno, većina je spremna na sve, da se tamo nađe. Obrazlažući kako je svaki provincijalac na osnovu svog instinkta i intuicije psiholog i znalac srca ljudskog, najbolji poznavalac prilika unutar vlastitog staklenog zvona, Dostojevski dolazi do “smešnog” zaključka u formi pitanja: “Zašto se onda u provinciji umesto psihologa i znalaca srca sreće mnogo više magaraca?” Ali, Savin ne insistira na tome. Njegovom čitanju je ipak bliži sledeći motiv: “Sanjalački karakter zaneo je Zinu u ovom trenutku izvan kruga svih obzira koje zahteva stvarnost.” A u Mordasovu, reprezentovanom kućom i bićem Marije Aleksandrovne Moskaljove, obziri stvarnosti su takvi da svako, pa čak i “zalutali” stari Knez, savršena žrtva za savršen, “hrišćanski” zločin, ima svoje snoviđene zanose, koji vode nigde drugde do u propast. Kao da je još uvek na tragu Oblomova (“Tužna komedija” I. A Gončarov, režija Egon Savin, SNP, 2004), jedan od naših najpriznatijih reditelja sada kreira “Ujkin san” F. M. Dostojevskog, a po svemu sudeći poručuje: “Ako živite na onome što vam se čini kao dno dna, u sredini propasti, jada, tuge i bede - sanjajte! To bar možete. Ali, ne očekujte ostvarenje!” Ironija i(li) groteska, izbor je koji i Dostojevski nudi. “Zašto se mučite Marija Aleksandrovna! Setite se da snove šalje Bog. Ako Bog hoće, onda niko ne može kao Bog, i sve zavisi od njegove svete volje, nemate zašto da se ljutite”, i tešeći, “opak” je on, a ni Savin baš nema nameru nekoga da teši. Nema milosti prema zloćudno opasnoj matrici i njenim predstavnicima. Zato i pokazuje stradanje. Ako je Gončarov zaista poslužio za tužnu, ovo sad je crna komedija. Već po scenografskim naznakama dramaturgije scenskog prostora bilo je jasno da će put biti mračan i mukotrpan. Skoro potpuno monohromatska scenografija Darka Nedeljkovića (s velikim izuzetkom Kneževog rumenog jastučka i mašne), pećinski sivo-smeđe-tamni kolorit, jedva nešto situaciono-potcrtavajuće nepokretnog mobilijara (s još jednim izuzetkom u vidu čašice i kofera) - klavirom i “osuđeničkom klupom” (stolicom), i veeeliki nosorog. Bio on Joneskov malograđansko-nacistički-maloumno-nasilan, ili onaj “obični” divlji, s velikim, jakim rogom i malim, slabim očima, isto je. Bio je dovoljan da na simboličkom planu Kneza prvo uplaši, a do kraja i ostvari svoju pretnju. Knez, iako ga Predrag Ejdus donosi praktično savršeno, staloženo, graduativno i na rubu sklizavanja u publiku, nije glavni junak, nego više pion, kog Mordasovljani žele da izguraju do kraja table. Izlapeli starekelja, kog vlastita situacija, kao i svakog zdravog čoveka u godinama, čak veseli, ipak je pretpostavljen ulozi Marije Aleksandrovne (Gordana Đurđević-Dimić) i njenoj nameri da se putuje u inostranstvo. Kao žrtvu projekcije, ona prinosi svoju kćerku Zinaidu Afanasijevnu (Milica Grujičić), vlastitu krv, ali i svakog ko joj se nađe na putu. Gordana Đurđević-Dimić se trudi da beskrupuloznu majku dosegne filigranskom mimikom, ledenom spolja, vatrenom u sopstvenom (ne)miru, energičnim gestom, i govorom koji su ubedljiviji u igri strasti, a manje u manipulaciji. Finim nijansama pojačanim nastupom, kokmpleksnosti uloge doprinosi epizoda s mužem, Afanasijem Matvejevičem (bravurozni Miodrag Petronje), u kojoj se pokazuje i kao supruga, ma koliko joj to (ne)pristajalo. “Tiranija je navika koja postaje potreba”, kaže Dostojevski za “otmene dame iz određenih krugova”, ali tiranija Marije Aleksandrovne skoro da nije za osudu. Sve je to zbog “Španjolaca na mazgama”. Čak i Dostojevski, što Savin lepo primećuje, za nju kaže da nije pravi junak, što ne znači da ona to nije uopšte. Jugoslav Krajnov (Pavle Aleksandrovič Mozgljakov) i Milica Grujičić (Zina) svoje uloge, gle “apsurda”, od strane Marije osuđujućom šekspirovskom romantikom poremećene mladosti, ostvaruju svedenim sredstvima, nadasve pažljivo i u “ofu” i u prvom planu. Posvećen rad s glumcima, brižljivo razrađene mizanscenske radnje (kontakt i distanca), Egonu Savinu višestruko su se isplatile u korišćenju “optuženičke klupe” (stolice), zapinjućih stepenica (ka...) , poda na koji pada knez zatreskavši se u “zanosan san” (Zinaidu), poda na koji su spremne da padnu i lokalne gospođe željne kneževe milosti. Uspešno unoseći nemir u završnicu igraju ih Gordana Kamenarović (Ana Nikolajevna) i Gordana Jošić-Gajin (Natalija Dmitrijevna), a zaista posebna priča su Aleksandra Pleskonjić-Ilić (Sofija Petrovna), Milica Kljaić-Radaković (Majka), Olivera Stamenković (Nastasja Petrovna) i Mihajlo Pleskonjić (Griška), kojima je i “petoparac bio dovoljan da pokažu da znaju da driblaju”. Pišući s mržnjom, ali i ljubavlju, rukopis Dostojevskog Savin je preuzeo tačno i dosledno, prepoznajući i apostrofirajući momente u kojima se priča lomi. Osim ovih gore, “između” redova, jedine zamerke mogu se uputiti na gubitak niti u nedovoljno uspelom rešavanju “obrazloženja” od početka prezentnog neraspoloženja lepe, a još uvek udavače, Zinaide, i preloma “za i protiv” Marijinog master plana Pavla Aleksandroviča. Istina slavni Rus traži mnogo unutrašnjeg dijaloga, a Savin ga uglavnom svesno ne zadaje, verovatno pretpostavljajući da će teško proći na sceni, u osmišljenoj kompaktnosti ritma dešavanja.
Igor BURIĆ (Dnevnik, 7. oktobar 2007.)

Sveti monstrum vitalnosti
Predstavom Ujkin san, koja je pre izvesnog vremena gostovala u JDP-u, kao da se uspostavlja jedan tematski, žanrovski, poetički i autorski ciklus na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Posle uspešne scenske postavke romana Oblomov A. I. Gončarova, reditelj Egon Savin se ponovo, u istom pozorištu, poduhvatio dramatizacije i inscenacije jednog velikog dela ruske klasike - ovog puta, u pitanju je bila pripovetka Ujkin san F. M. Dostojevskog. Osim porekla i vrste književnog dela koje je uzeto kao tekstualno polazište, kao i specifičnog žanrovskog i emocionalnog štimunga, sličnost se ogleda i u tematskoj osnovi dve predstave: u oba slučaja, dramska radnja se oblikuje oko junaka koji se nalazi u sukobu sa svojom osujećujućom sredinom.
Tu se završavaju tematske sličnosti dve predstave, a počinju razlike. Iako se, na prvi pogled, stiče utisak da se radnja kako same, hiperdramske pripovetke Dostojevskog, tako i dramatizacije koju Savin potpisuje, konstituiše u tipičnom komedijskom ljubavnom trouglu - mladić je zaljubljen u devojku koja je obećana starcu - neprikosnoveni junak je, zapravo, devojčina majka. Ona je pokretač celokupne intrige, ona je ta koja tera ćerku na ovakakv brak, podvodi je dementnom starcu i njime manipuliše i tako ozbiljno ugrožava mladićeve planove. Za razliku, dakle, od Oblomovljevog "pasivnog bekstva“ iz sredine kojoj ne pripada, energična matrona Marija Aleksandrova se vrlo aktivno bori da ćerku, a preko nje i sebe, iščupa iz užasa ruske provincije i podari joj srećniji život, onakav kakav sama nije imala.
Dramski potencijal ovog lika, scenski je ubedljivo i snažno ostvaren u glumačkoj kreaciji Gordane Đurđević-Dimić; u njenom tumačenju, Marija Aleksandrovna je veoma preduzimljiva, snalažljiva i beskrupulozna osoba koja se, u sekundi i krajnje instinktivno, prilagođava svakoj situaciji i nastavlja da se bori za ostvarenje svog sna: da se udajom ćerke i sama dokopa lepšeg života, oličenog u naivnoj viziji Španije. U ovoj glumačkoj postavci najviše se izdvaja neka spontanost i, pre svega drugog, vitalnost lika, kojima se, u velikoj meri, aboliraju njegove brojne negativne odlike - manipulativnost, agresivnost, koristoljubivost; kao takva, Marija Aleksandrovna postaje "sveti monstrum“ čovekove životne snage i dobija naklonost publike... Ta naklonost kao da opstaje i na samom kraju predstave, kada ona ne žali mrtvog Kneza, nego svoju propalu priliku.
Dotičnog Kneza igra Predrag Ejdus i to kao komičarski plastičnu, ali na momente i groteksno prenaglašen prikaz dementnog, žovijalnog i dekadentnog starog plemića. Slična komičarska plastičnost i izoštrenost odlikuju i igru Aleksandre Pleskonjić-Ilić koja tumači Sofiju Petrovnu kao pijanog i jurodivog, ali i vrlo oštrog i lucidnog posmatrača gradskih dešavanja. Manje komičan bio je Mozgljakov Jugoslava Krajnova i to posebno u drugom delu predstave kada, zarad svojih bračnih interesa, počinje da hladno i ozbiljno manipuliše Knezom, ubeđujući ga da je samo sanjao da je isprosio ruku Marijine ćerke. Scenska pojava i držanje glumice Milice Grujičić odgovara opisu lepe i otmene ćerke Zine, kakav pruža sam Dostojevski, ali ovaj lik, u predstavi, nije bio dramski zaokružen, pa je ostala dilema da li je ona majčina žrtva, ili njen pasivni saučesnik ili nešto treće... Očito je da je prenaglašena, gotovo karikaturalna postavka epizodnih likova palanačkih ogovaruša (Gordana Jošić-Gajin i Gordana Kamenarović) - sve se valjanjem po podu - bila namerna rediteljska odluka, ali to ne otklanja pitanje njene ispravnosti.
Spomenuti prizor s ova dva epizodna lika predstavlja, ipak, samo kratkotrajno narušavanje smele žanrovske kombinacije nostalgične, setne i sentimentalne atmosfere, s jedne strane, i izrazitog komičkog tona s druge - ravnoteže na kojoj je Egon Savin veoma insistirao i koja se, ponajpre, ogledala u igri Gordane Đurđević-Dimić. Takav štimung u velikoj meri odgovara žanrovskom određenju koje se  iščitava iz samog naslova Savinove prethodne dramatizacije ruske klasike, romana Oblomov - "tužna komedija“; i u jednom i u drugom slučaju imamo - da se na samom kraju vratimo na početno poređenje - sličan emocionalni doživljaj i žanrovsku sliku onog tužnog i nesrećnog ruskog miljea iz druge polovine 19. veka, iz koga se neki povlače putem apatije, lenjosti i defetizma, dok drugi aktivno i energično pokušavaju da iz njega pobegnu, koristeći pri tome sva raspoloživa sredstva, uključujući i rođenu decu.
U ostvarivanju takvog efekta, Egonu Savinu je prevashodno važan rad s glumcima na slojevitom uobličavanju dramskih likova, odnosa i situacija, kao i na spomenutom stvaranju i održavanju žanrovskog balansa, dok se svesno zanemaruju brojne mogućnosti savremenog teatra, što može, bar na prvi pogled, da stvori utisak staromodnosti izraza. Tako, recimo, kostimi Snežane Pešić Rajić i scenografija Darka Nedeljkovića uverljivo dočaravaju epohu i, eventualno, u slučaju dekora, stvaraju sumoran i oronuo ambijent, ali nemaju neku samostalniju i izrazitiju označavajuću funkciju. Ali, u svakom slučaju, ovde je reč o promišljenoj i elaboriranoj rediteljskoj poetici, pa bi bilo veoma zanimljivo videti koja će biti njena sledeća etapa... Jer, nema "ciklusa“ bez bar trećeg dela.
Ivan MEDENICA (Vreme br. 833, 21. decembar 2006.)

Prikaz zla
U osnovi predstave "Ujkin san”, nastale na osnovu dramatizacije pripovetke Dostojevskog, nalazi se jednostavan zaplet koji predstavlja platformu za tragikomičnu analizu mračne složenosti ljudske prirode. Marija, prva dama u Mordasovu, ubeđuje svoju kćerku Zinaidu da se uda za starog Kneza kako bi nasledila njegovu titulu i bogatstvo. Tok radnje se menja kada kćerkin nesuđeni verenik Pavle ubedi Kneza da je dogovor o venčanju bio san, što je motiv koji, donekle kalderonovski, problematizuje kompleksni odnos između realnosti i bega u utočište imaginarnog.
Tragikomično realistička, predstava u režiji Egona Savina je skoro sasvim izgrađena na ogoljenoj virtuoznosti izvođača. Gordana Đurđević-Dimić precizno igra dijaboličnu gaduru Mariju Aleksandrovnu Moskaljovu kao ultimativnog licemera koji pažljivo i promišljeno sprovodi svoje sebične ciljeve. Pri tome se ni u jednom trenutku ne ogoljava, ne eksponira esenciju svog bića, već bespoštedno manipuliše različitim maskama. Zinaidu, izvesno najčasniju osobu u okruženju zlih i primitivnih glupaka, igra Milica Grujičić. Ona na sceni vrlo često stoji u ćošku, okrenuta leđima, što se može shvatiti kao izraz njene želje da se odvoji od njih, isključi iz tog sveta bezrezervnog varanja i obmanjivanja. Ipak, ona prilično rezignirano prihvata majčin predlog, glavnu ulogu u toj sumornoj maskaradi. U predstavi nisu jasno definisani razlozi njenog pristajanja na ovu igru, imajući u vidu da ona, u osnovi, zastupa drugačije principe, ali na osnovu okolnosti možemo pretpostaviti da njena motivacija leži u želji da se izvuče iz ustajalosti svakodnevice.
Pavla igra Jugoslav Krajnov, kao iskalkulisanog i ciničnog, prevrtljivog i osvetoljubivog spletkaroša, a Anu Nikolajevnu i Nataliju Dimitrijevnu, takođe dve koristoljubive gadure, oblikuju Gordana Kamenarović i Gordana Jošić-Gajin, upotpunjujući sliku beznadežnog primitivizma provincije. Miodrag Petronje igra Marijinog supruga Afanasija Matvejeviča, razigrano i izrazito karikaturalno, fizički naglašeno, blisko izvođačkoj tradiciji komedije del arte. Krupan, nezgrapan, nesvakidašnje infantilan i apsolutno inferioran pred svojom ženom koja se prema njemu odnosi kao prema nemirnom detetu, ovaj lik je nepresušni izvor groteskne komike.
Predstavu markantno definiše igra Predraga Ejdusa koji stvara lik Kneza, kao sirotog, izgubljenog, senilnog starca, bespomoćnu i tužnu marionetu njihove maskarade. Od prvog pojavljivanja na sceni, trapavog teturanja sa jarkocrvenim jastukom u rukama koji drastično razbija monotoniju dominantne braon boje i naslućuje njegovu bazičnu grotesknost, Knez će biti stalni generator tragikomike. Pored Marijinih proračunatih, cinično teatralnih nastupa, Knežev iskreni, naivni patos postaje konkretniji i efektniji, sredstvo u izazivanju saosećanja prema njegovom liku.
Izgled scene (Darko Nedeljković) je sugestivan u svojoj jednostavnosti; određen je turobnim, braon tonovima koji i vizuelno predstavljaju beživotnost ove sredine; na zidu se nalazi preteća glava nosoroga, jedan mrtvački trofej koji, između ostalog, govori o njihovoj grozno specifičnoj naklonosti prema smrti. Realizovana u okvirima realističkih konvencija, predstava "Ujkin san” precizno i zaokruženo scenski oživljava delo Fjodora Mihajloviča, opipljiv prikaz esencijalizovanog zla koje nemilosrdno guta svaku šansu za opstanak ljubavi.
Ana TASIĆ (Politika, 19. januar 2007.)