DORIJAN

ADRIJAN

NENA

MALECKA

GAJBA

NIKSON

JANA

MAKS

Grumova nagrada za dramski tekst 2003. godine

MAKS: ... Koristite pamet, budite simpatični. I ne računajte previše na hodnik. Jer, dragi moji, hodnik će biti vaš najveći problem. Idemo, prenos počinje! (Zatamnjenje)

I glumce igraju ljudi koji pred kamerama ne igraju. Odnosno, ljudi koji pred kamerama igraju da ne igraju, na hodnik dolaze da se odmore od tog neigranja. Šta, dakle, tamo rade? Pravi gledaoci su s one strane objektiva kamere. To smo, dakle, mi, koji vidimo hodnik, nepravi gledaoci, voajeri, gledaoci na drugom nivou, saučesnici u negledanju neigranja...? Svet naopačke...
Tatjana STANIČ

Priča je najkraća razdaljina između stvarnosti i čoveka
Većinu svojih dramskih tekstova i režirate. Da li je prednost ili zamka režirati nešto što znate do tančina?
Pitanje je da li zaista tako dobro znaš tekst koji si sam napisao. Mene su vlastite drame više puta iznenadile kad sam počeo da ih čitam isključivo s pozorišnog aspekta. Kad staneš na praznu scenu, opet si na početku i moraš o svemu još jednom razmisliti... Čista je zabluda da kao dramatičar imam odgovore na sva rediteljska pitanja...
Pišete odnosno režirate uvek istu priču, sve vreme bavite se istim problemima?
Sve tri moje poslednje drame na svoj način govore o krizi intime, mada ne kroz neko uopšteno moraliziranje i slično. Zanima me zapravo baš suprotno: kako se naizgled najprisnije, intimno, čak i duhovno prodaje kao čist obrazac, medijska manipulacija, laž. Kriza je posledica manipulacije, kojom ideologija profita pokušava da podredi intimu da bi iz nje stvarala dobit, uticaj i moć. Drama Hodnik je kao brzi voz koji te pregazi, to je metafora vremena, medijski eksperiment u kojem je intima poslednju ulog na ruletu, gde možeš samo da pobediš i propadneš. Zato je Hodnik zapravo politička drama. U drami Igra s pari dijalog je samo vrh ledenog brega iza kog se skriva suština, to je raspad društvene i porodične konvencije, koji deluje još samo na površini. Drama Bolje ptica u ruci nego lopov na krovu otkriva intimnost kao komični eksces, kao dvojnost, kao nešto što, takoreći, izlazi iz tebe na scenu i živi svoj život...
Matjaž ZUPANČIČ-Andrej JAKLIČ (Polet, Ljubljana)

Matjaž Zupančič / Biografija
Matjaž Zupančič (1959) je reditelj i pisac, profesor režije na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju. Nakon školovanja u Ljubljani i Londonu, neko vreme je vodio Eksperimentalno gledališče Glej i bavio se alternativnim oblicima pozorišne prakse. Posvetio se dramskom pozorištu i sam počeo da piše za njega. Njegov opus broji oko četrdeset režija; sa svojim tekstovima gostovao je na čuvenim evropskim festivalima u Avinjonu i u Bonu.
U ljubljanskom Slovenskom narodnom gledališču, između ostalog režirao je hitove: Ljubiti Milana Jesiha, Oleanu i Čikaške perverzije Dejvida Mameta, vlastiti tekst Vladimir, Brehtovu Operu za tri groša, Gagarinov put Gregorija Barka.
Za svoje drame tri puta je dobio Grumovu nagradu (za Vladimira 1998, za Golog pijanistu 2000, za Hodnik 2003), za knjigu drama Isterivači đavola 1993. dobio je nagradu Društva slovenačkih pisaca i sajma knjiga. Njegov roman Senke u očima 2000. je nominovan za nagradu Kresnik.

Drame
Isterivači đavola (Drama SNG, 1991/92, režija Zupančič-Logar), Slastni mrtvac (PG Kranj, 1991/92, režija M. Zupančič), Nemir (SLG Celje, 1998/99, režija Mile Korun), Ubice muva (SLG Celje, 1999/2000, režija Mile Korun), Vladimir (Drama SNG, 1998/99, režija M. Zupančič; Theatre d`Esch, 1998/99, režija Jacques Herbert), Goli pijanist (MGL, 2000/01, režija M. Zupančič; Avinjon, 2001, režija Laurant Muhleisen)

Objavljene knjige
Isterivači đavola, zbirka pozorišnih drama, 1993; Posetilac, roman, 1997; Vladimir; Ubice muva, zbirka pozorišnih drama, 1999; Senke u očima, roman, 2000; The Corridor, 2004; Četiri drame, zbirka pozorišnih drama, 2004.

Bilo je samo pitanje vremena kad će se neki dramatičar latiti tako zahvalne i - pre svega, sa sociološkog aspekta - tako aktuelne teme kao što je procvat "reality TV". Tip televizijske emisije u kojoj grupu ljudi koji se ne poznaju, postave u određenu situaciju, u kojoj moraju da žive svakodnevni život, pobeđuje onaj ko dobije najviše glasova publike (i ko uopšte izdrži do kraja), naime odmah mami za dramatizaciju: zatvorenost u ograničen prostor, bez dodira sa spoljnim svetom, generira specifične psihičke reakcije i ispisuje napete priče. Gde se čovek može osećati najviše ograničen kad se sa nepoznatim nađe u zatvorenom prostoru?
Matjaž Zupančič je u obradi te teme u Hodniku upotrebio neke zanimljive i efektne postupke, koji sprečavaju da drama zađe u predvidive vode. Presudna je odluka da radnju postavi u zakulisje, na hodnik, jedini prostor gde nema kamera i kuda akteri mogu da odu da se "odmore" od javnog pokazivanja svog života pred publikom. Ali taj hodnik, koji treba da predstavlja polje neutralnosti i likovima ponudi bar neke trenutke slobode i intime, uskoro se pokazuje kao zamka: odnosi koji su u emisiji, pred kamerama, doživljavani s distancom, baš tu se iskristališu i zaoštre do krajnjih granica.
Drugi Zupančičev dramski žanrovski otklon je lik Maksa, koji takmičarima, u ime producenta (orvelovski svemoguće korporacije) daje uputstva i tu i tamo poseže u radnju...
Spretno prožimanje realnog i fiktivnog, privatnog i javnog, zadiranje mase u intimu pojedinca/jedinke, mešavina voajerizma i egzibicionizma - sve je to osnova za otvaranje mnogih pitanja iz oblasti etike i filozofije. Baš tu je Zupančič, koji se u većini drama poigrava sa sličnim pitanjima, možda malo više eksplicitan i nekim replikama već sam nudi odgovore. Možda prerano naslućujemo da smo igračke u rukama velikog manipulatora...
Previše orvelovski i pesimistički? Ne, jer kad je ostalo samo troje, Maks ipak kaže: "Mogu vam reći da napolju još uvek sija sunce."
Vesna JURCA-TADEL (Hodnik manipulacije, Delo, Ljubljana)

...U odnosu na svoje ranije drame, Zupančič u Hodniku u suštini pojačava pritisak na svoje likove. Izlaže ih ne samo stalnom nadzoru kamera na "televizijskoj" pozornici, koju postavlja kao scenu i od gledaoca u dvorani potpuno sakriva, već i napetostima u varljivom zaklonu "pozorišnog" hodnika, u kojem su, pre ili kasnije, primorani da se suoče jedni s drugima, ali i sa sobom. Hodnik je zato "vrhunac", "zamka", "dodatak toj zajebanoj igri", koju je za takmičare "izumeo" Zupančičev šou-majstor Maks...
Slikom Maksa predstava se već u uvodu udaljuje od svog realističnog okvira: u lucidnoj interpretaciji Janeza Škofa nastaje grozni mutant varijetetskog šou-majstora, mefistovskog iskušavaca i manipulatorskog zavodnika, koji u naizgled "izdvojeni" i "svakidašnji" milje hodnika unosi nesnosnu, skoro apsurdnu dimenziju. Maks personifikuje gladijatorsku logiku savremenog šou-biznisa, ali ne zato što u nju veruje, nego što se njome može dobro zaraditi; sam postavlja i menja pravila igre, i zato je bitku s njim nemoguće dobiti. Njegove posete u hodniku po pravilu se nastavljaju u koreografske scene, koje razgolićuju muku takmičara i pokazuju njihovu ranjivost i zarobljenost.
U svetu koji finansira i režira pobesneli Maks, razume se da neće pobedivati najbolji, u najboljem slučaju najžilaviji...
Petra POGOREVC (Ko visoko leti, nisko pada, Dnevnik, Ljubljana)